Kupusa ima, leba nema

Pod uticajem sivih raspoloženja u poslednje vreme počeo sam da pišem zamarajuće introspekcije. Zagledanost u sebe ili nedostatak boljih tema... Ko će ga znati...
Pre par dana svratio sam u "svoju" prodavnicu pored starog carigradskog puta i po običaju seo da popijem pivo. Jedan meštanin iz sela sede sa mnom. I otpoče priču o kupusu i Srbiji. Nikad nisam slušao ništa o kupusu "iz prve ruke".

Sa deset ari zemlje, kaže, može da se dobije tri hiljade kila kupusa. Ove godine ima ga mnogo. Za pomoć, da se kupus nabere, treba da plati 750 dinara. Košta i gorivo za traktor, da bi kupus na pijacu oterao. A na pijaci jedva da ubije sto kilograma po šest dinara za kilo "jer, kupusa ima svuda a mušterije su skromne". I tako se njemu, kaže mi, više ne isplati da tera kupus na pijacu. Pomoć i traktor stoje ga više nego što sam kupus vredi. Veli, bolje ga je i svinjama baciti.

Na putu do kuće prođem pored komšije koji lije šarolike figure od betona: labudove, konje, grčke stubove i golišave Venere. Uvek radi u svom dvorištu, pod širokim nebom, a figure su mu izložene uz ogradu. Samo što smo razmenili nekoliko reči i ovaj meštanin mi se požali kako "nema leba". Ne samo da nema prodaje, nego, reče, država traži sumanutu cifru za porez zarad radionice koja, u stvari, ni ne postoji. Uskoro će, kaže, struju da prekine i telefon da isključi jer u to doba ga neko drugi tera.

Na kraju svratim i do seoskog stolara. Ni njemu nije puno trebalo... Uči, kaže, novi zanat: "Kako raditi i živeti bez para". Istorija je, znam, bogata i takvim primerima, ali da li se na to svodi suština obećane (evropske) budućnosti?

Porazi me kad vidim kolika je muka mnogih od nas. Onda se osećam krivim pred svojim raspoloženjima koja su čist luksuz u poređenju sa problemima tolikih ljudi. Tačno je da je svakome njegovo breme najteže. Ali eto, želim da se trudim da ipak ne budem isuviše introvertan.
Ivan Jovanović