Kultura ignorisanja

"You always find out that one's most glaring fault is one's most important virtue.
You have the most comforting view of life."
________________________
"A woman of no importance"
Oscar Wilde

Kultura ignorisanja obuhvata onaj spektar naše ličnosti koji je razvijan uticajima roditelja, profesora, medija, direktora, države i ekonomije i svih onih čijih smo zakona i principa morali da se pridržavamo. Ignorisati znači imati svest o društvu i o svom mestu u društvu.

Može se zaključiti da ignorisanje podrazumeva hijerarhiju moći. Tačnije, više važni i uticajni ignorišu one ispod sebe, a ko određuje šta je amblem moći i uticaja- o tome se šapuće jer uvek je to neko drugi, nikada mi sami, čisti i pošteni!

Što više ignorišemo to smo više na društvenoj lestvici, zaštićeniji i moćniji. Ignorisanje daje moć da se kao nevažne označe one stvari koje za nas nisu bitne, pa prema njima možemo biti indolentni. Što više stvari i činjenica postaju za nas nevažne utoliko smo više iznad (tuđih) nedaća i problema, utoliko smo moćniji i zaštićeniji. Veća moć podrazumeva i veći uticaj na ostale koji se lako mogu "ustalasati" upravo ignorisanjem. Ovakvo plasiranje moći je vrlo popularno. "Talasanje" masa ovim principom je unosan biznis. Fanatizam moći koristi ignorisanje kao svoje najmoćnije oružje, jer moć se ovde iskaljuje a ne prezentira. Ignorisanje verskih zajednica, nacionalnih manjina, studenata, radnika, homoseksualaca, nepoismenih i siromašnih ide u korist pljački onih koji su na vrhu. Njihov model ponašanja podrazumeva činičnu "glumu" iskrenih emocija i to im daje svest o društvu. Treba biti ljubazno hladan, eventualno blago zainteresovan. Tako se odašilje signal da smo zaštićeni od onoga što se dešava drugima, manje moćnima. Onda, imamo i veće pokriće za ignorisanje sopstvenih mana. I njih označavamo kao nevažne i sitne, nebitne naspram društvenog položaja koji smo stekli. Drugi ih lakše praštaju, taćnije ignorišu, ne bi li se i oni popeli na lestvici važnih i uticajnih.

Vajani od malih nogu da se uklopimo u kalupe društva bili smo izloženi ignorisanju više nego što većina nas može i da dokuči. Sistem funkcioniše isuviše dobro, ali nije nevidljiv. Nekolicina koja može da prodre u njegove zakonitosti nema strah od isceniranog autoriteta i veličine. Njihovo mesto u društvu nije definisano, oni su slobodni da se rugaju kome hoće, i onima na dnu i onima na vrhu.

Suma sumarum, cela struktura ignorisanja ima za cilj veliki fanatizam malih ljudi o tome gde bi trebalo da je njihovo mesto u društvu. Zato se stalno i ignoriše, da bi se obeležio onaj slabiji, siromašniji, nesrećniji... Ipak, stepen ignorisanja izdvaja crtu karaktera. Dakle, ako želite da budete lukavi, pamet u glavu. A ako vas ovaj tekst nije podstakao na razmišljanje (ili ste se možda osetili povređeno), ruke u džepove i uz tihi zvižduk - ignorišite!

Elena Primate