NDH se pamti samo po rasnim zakonima, konclogorima, genocidu, pljački i prodaji hrvatske teritorije.



Okoreli staljnisti i danas bez okolišanja tvrde da je Rusija pod Staljinom - jednim od najkrvavijih diktatora u istoriji, kojem na dušu ide smrt desetina miliona ljudi - od 1922. do 1941. za više od četrdeset puta povećala proizvodnju mašina.

Staljin je ruskog seljaka, kažu njegovi poštovaoci, koji je dotad orao volovima, postavio na traktor i tako, varvarskim metodama izvlačeći Rusiju iz varvarstva, omogućio otpor Hitleru.

Desni ekstremisti u Nemačkoj često se hvale kako je njihov Firer - odgovoran za najkrvavije zločine ikad, među kojima plansko istrebljenje Jevreja, holokaust - izgradio mrežu autoputeva, savladao ekonomsku krizu, izmislio Folksvagen Bubu.

 Pristalice Dučea, čiji su fašisti vršili teror od Etiopije do Paga, ponosno govore da je njihov Musolini izgradio "autoput Sunca", veliki broj kapitalnih zgrada u Rimu, da u njegovo vreme, i jedino tada, italijanski vozovi nisu kasnili...

 Poglavareve pristalice, međutim, koji svake godine u vreme božićnog posta uz misu zadušnicu obeležavaju njegovu smrt, ne mogu da nabroje ništa slično.

 Iza Ante Pavelića nije ostalo ništa što bi civilizovan svet mogao da prizna kao uspeh. Ostali su rasni zakoni, konclogori, genocid, teror, pljačka, prodaja državne teritorije, izvlačenje velikog dela naroda na Blajburg, savezništvo s Hitlerom: NDH se ne pamti uglavnom po tome, nego samo po tome, pa ipak kult poglavara, iako realpolitički marginalan, nije odumro.

"Ili se pokloni, ili se ukloni"



Grupe sledbenika povremeno mu, na istorijske datume, iskazuju privrženost, poštovanje i ljubav. Jednu jedinu pozitivnu posledicu njegove vladavine - nehotično jačanje narodnooslobodilačke borbe - oni mu, međutim, iz logičnih razloga ne priznaju. Nezavisna Država Hrvatska u osnovi je bila izraz poglavarevih političkih zamisli. One su bile jednostavne: fizička eliminacija Srba, Jevreja, Roma, komunista, pa i levih haesesovaca ili nekomunista koji su mu pružali otpor.

 "Ili se pokloni, ili se ukloni", govorio je Mile Budak. Bila je to zemlja logora, prekih sudova. Vešanja po kandelabrima. Bilans njegovog režima opisuje naslov jedne njegove knjige: "Strahote zabluda".

 Već u samom začetku, Pavelićev režim je krenuo s terorom. U julu 1941. ustaše su streljale deset komunista iz logora Kerestinec. U znak odmazde zbog ubistva policijskog agenta Ljudevita Tiljka, Pavelić je streljao Božidara Adžiju, Ognjena Pricu, Otokara Keršovanija, Zvonimira Rihtmana i još šestoricu zarobljenika.

 - Oni koji misle da će u hrvatskoj državi živeti, a jevrejskom komunizmu i Moskvi služiti, moraju da znaju da će im glava pasti - poručio je Pavelić.

 Ali, Pavelić je uspostavio i sistem masovnih egzekucija u kojima su stradali ljudi koji s politikom nisu imali nikakve veze. Njegovim stupanjem na vlast, ratna pozornica u Hrvatskoj - to de facto znači i Bosni i Hercegovini - postaje poprište najkrvavijeg rata koji su ovi prostori ikada videli... U strahovito složenim odnosima, gde su u prvom planu interesi Moskve, Rima i Berlina, sukob Zagreba i Beograda, komunista i antikomunista, poglavareva politika je množila mržnju. A Pavelić je sve do početka rata bio marginalni ekstremista, čija se popularnost nije mogla porediti s Mačekovom.
 
Pavelić Musolinijev favorit

Desetog aprila 1941. – na dan kada je vojskovođa Slavko Kvaternik preko radija proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku - Pavelić se nalazio u Pistoji, gradiću u blizini Firence. U opširnom razgovoru, Benitu Musoliniju usmeno je obećao velike delove Dalmacije, ostrva, zaleđe.

 Zadovoljan razgovorom, Duče je oslobodio njegove ustaše, 300 momaka interniranih na ostrvu Lipari. Transportovao ih je u Toskanu, odenuo u odore - nisu sve ni bile iste - i naredio povratak u Hrvatsku. To je trebalo da bude njegov lični trijumf. Jedanaest godina nakon odlaska u emigraciju, trebalo je da se vrati u zemlju kao oslobodilac. Ali, Pavelić je strepeo. Nemačka je, naime, uveliko pravila planove sa svojim favoritom, dr. Vladkom Mačekom.

 Prvak HSS-a, kojeg je milionska masa pristalica zvala "Vođa", bio je prvi kandidat za šefa Nezavisne Države Hrvatske. Ali, harizmatični šef HSS-a istrajno je odbijao da prihvati taj zadatak. Tačno je procenio da će Sile osovine izgubiti rat. Nije želeo da se kompromituje.

 Pavelić je znao da mu je Maček konkurencija. I dan kasnije, 11. aprila, Pavelić ponovo odlazi u audijenciju Musoliniju, koji se žarko interesuje za verodostojnost njegovih obećanja o ustupanju teritorije. Hrvatska je dugo bila predmet igara Sila osovine, Nemačke i Italije koje su - iako saveznice - imale različite, pa i suprotstavljene interese. Nemci su na Balkanu želeli da imaju samo mir kako bi mogli da ratuju u Rusiji. Italijani su, međutim, hteli zemlju. Hrvatska je bila između čekića i nakovnja. Pavelić je bio kao na iglama. U ruci je imao ono za šta se ceo život borio - zvanično nezavisnu državu i vlast u njoj - ali po zastrašujuće visokoj, a kako se opravdano bojao, možda i neizdrživoj ceni. Hoće li u Hrvatskoj biti primljen kao oslobodilac ili kao izdajnik?

Bilo je: sad ili nikad. Musolinija je, s druge strane, brinulo to što nije dobio pismenu garanciju da će Italija dobiti željene teritorije. Nakon dugog boravka u emigraciji, vođa ustaša je pristao jer je to bilo ostvarenje njegovog sna...

 "Narod koji nije kadar podneti žrtvu", rekao je, "nije kadar ni živeti!"

Bosanac

Ante Pavelić je - mnogi to ne znaju - Bosanac, a ne Hercegovac. Rođen je 14. jula 1889. godine u Bradini pored Konjica. Mesto je oduvek bilo većinski srpsko, ali Pavelićev otac, Ličanin iz Krivog Puta pored Senja, došao je tamo da radi na izgradnji pruge, pa se porodica doselila s njim. To selo, smešteno u Hercegovačko-neretvanskom kantonu, uglavnom je razoreno u poslednjem ratu. Pavelić je prva slova naučio u mektebu, islamskoj verskoj školi, a građansko obrazovanje - gimnaziju i fakultet - završio je u Travniku, Karlovcu i Senju. Fakultet je završio u Zagrebu. Već 1918. godine oženio se Marijom Lovrinčević, famoznom "Marom" koja je navodno bila jevrejskog porekla. Učlanio se u desničarsku Hrvatsku stranku prava, pa je postao i zastupnik u beogradskoj skupštini, gde je prisustvovao atentatu na Stjepana Radića.

Pakt za đavolom

Pavelić je pod uticajem šestojanuarske dikature politički klizio sve desnije da bi, pritisnut i geopolitičkim razlozima, sklopio trajni savez s fašistima i nacistima, iz čega nije bilo izlaza.

 Pavelićeva NDH donela je rasne zakone, osnovala koncentracione logore u koje su smeštani Jevreji, Srbi, Romi i Hrvati antikomunisti, a politika nasilja zgrozila je čak i pojedine Nemce, kojima nikakva radikalizacija - dakle, jačanje komunističkog partizanskog pokreta - nije odgovarala, jer je slabila njihovu udarnu moć u Rusiji, u majci svih bitaka.

 Dolazeći 15. aprila u Hrvatsku iz pravca Trsta s oko tri stotine ustaša smeštenih u nekoliko kamiona, Pavelić je došao najpre u Karlovac a potom, pod okriljem noći, u Zagreb. Poglavar se, naime, bojao za sigurnost, ali je hteo da spreči saznanje da je s njim iz Italije došlo samo par stotina ljudi. Relativno slab, bez masovne unutrašnje podrške naroda - koji je podržavao Hrvatsku seljačku stranku - odmah po inauguraciji poslao je Musoliniju telegram kojim mu garantuje ostvarenje italijanskih teritorijalnih interesa s ove strane Jadrana.

 To je značilo ustupanje Istre, Rijeke, niza severnodalmatinskih ostrva, dela Ravnih kotara, Italiji. Ali, tako je učvrstio svoju vlast. Nakon početnog oduševljenja naroda samostalnošću, vrlo brzo postaje jasna cena koju je Pavelić platio za nju.

 Kako navodi Jozo Tomašević, hrvatski istoričar koji je veći deo života proveo u SAD, "državna teritorija podeljena je demarkacijskom linijom na italijansku i nemačku okupacijsku zonu, Italija je anektirala oko pola Dalmacije kao Hrvatsko primorje i njegovo zaleđe, Hrvatska je pristala da demilitarizuje svoj deo jadranske obale i većinu svojih suverenih prava ustupila Italiji".

Pravljenje etnički čiste Hrvatske


Ante Pavelić i dva Roma koji su isti dan pogubljeni (1941. godina)

S druge strane, Pavelić je dobio pravo nad Bosnom i Hercegovinom, ali to se pokazalo danajskim darom. Pavelić je, naime, hteo etnički čistu hrvatsku državu. S bosanskim muslimanima problem je "rešio" tako što ih je proglasio Hrvatima islamske vere, ali u državi mu je ostalo i više od dva miliona Srba, 40.000 Jevreja i još više Roma. Krajem aprila, NDH, po uzoru na Nemačku, usvaja rasne zakone. U avgustu, Jasenovac prima prve logoraše, a širom zemlje počinju pokolji - najveći Pavelićev zločin bio je logor Jasenovac.

 U logorima su završavali i brojni Hrvati, ne nužno komunisti. Književnik Ilija Jakovljević, predratni HSS-ovac iz Mostara, kojem je Pavelić nudio čak i ulazak u Vladu, zarobljen je u Staroj Gradiški. Evo jedne epizode iz logorskog života, objavljene u njegovoj knjizi "Konclogor na Savi".

 "Ipak se u logoru i radilo. Bilo je samica i u kuli. U jednu od tih samica došla je i žena s detetom i svojom majkom, tihom bakicom. Ustanovljeno je da je pokrštena Jevrejka. Pobesneo zapovednik, pobesneli njegovi saradnici i njegove saradnice. Svinjarija! Zadržala je poreklo. Zapovednik, naravno, nije kumovao jer se srećom za sve pravovremeno saznalo. Dete je za par dana izneseno mrtvo, majka je dobila smrtonosnu injekciju, baka je od užasa poludela. Smilovao joj se plemeniti Iljko i zaklao je. Ko je zaklao oca, takođe zarobljenika, nisam mogao da ustanovim. Otac je, istina, bio 'rasno čist', Hrvat rimokatoličke veroispovesti, ali poznati komunista..."

 Pavelićevo nasilje razbuktalo je ustanak i višestruko ojačalo partizanski pokret, kojem je takoreći na pokretnoj traci isporučivao dobrovoljce. Bez Pavelića i ustaša otvoreno je pitanje koliko bi ljudi prešlo u komuniste.U Crnoj Gori partizanska nasilja, na primer, jačala su četnički pokret. Nakon kapitulacije Italije 1943., na područja s kojih se povukla Italija ušli su Nemci, pa je euforija splasnula. Postalo je izvesno da će se Hrvatska naći ili na strani poraženih ili pod komunistima.

 Rušenje Pavelića i savez s Englezima ministri Mladen Lorković i Ante Vokić smatrali su malom cenom za prelazak u tabor pobednika, ali za puč je bilo prekasno. Otkriven je, a akteri su ubijeni.

Beg u Argentinu


Pavelićev pištolj

U maju 1945. Pavelić je uoči dolaska partizana pobegao iz Zagreba, povukavaši za sobom veliku kolonu ljudi, u kojoj su bile ustaše, domobrani, civili. Nekoliko desetina hiljada ubijeno je u Austriji i Sloveniji. Bila je to tragedija kakvu hrvatski narod do tada nije video.

 Sveštenik Krunoslav Draganović bio je glavni čovek za evakuaciju. Vatikan je na njegovu molbu zatražio da se hrvatskim ratnim zarobljenicima i njihovim porodicama omogući siguran prelaz do novog odredišta u Argentinu s juga Italije.

Poslao je argentinskom diktatoru Huanu Peronu pismo s potpisom. On je tražio sedam hiljada viza za Hrvate. U pismu Peronu, Draganović kaže: "Neka vas Bog bezbroj puta blagoslovi za ovaj predivni gest".

 U Argentini, Pavelić je počeo da radi kao građevinski preduzetnik, ali je nastavio da se bavi i politikom. Jugoslavija je 1951. godine od Perona zahtevala Pavelićevo izručenje. Međutim, Peronova vlada odgovorila je da se osoba s tim imenom ne nalazi na njenoj teritoriji.

 Jugoslaviji su bili potrebni dokazi da se on ipak krije u Argentini. Zbog toga su, navodno, sklopili tajni pakt s Milanom Stojadinovićem. Stojadinović je trebalo da radi protiv Pavelića, a ako uspe, jugoslovenske vlasti će poboljšati materijalne uslove njegovoj sestri u Beogradu, pustiti iz zatvora njegovog brata Dragomira Stojadinovića, osuđenog na 15 godina robije, i omogućiti mu slobodan odlazak iz Jugoslavije.

Stojadinović ga je pronašao, uspešno mu se približio, čak su 1954. Stojadinović i Pavelić postigli dogovor o mirnom razlazu Srba i Hrvata, što je Pavelića kompromitovalo kod dela ustaške emigracije.

Organizacija atentata na njega potom je prepuštena tajnoj policiji. Desetog aprila 1957. godine, cela hrvatska kolonija je slavila. Srpski emigrant i četnik Krivokapić je, kao i obično, bio obučen u civilno odelo, dok je Jovović na glavi imao šešir i naočare bez stakla.

Pavelić je bio sumnjičav i oprezan, posumnjao je u svog prvog pratitelja. Jovović je ispalio pet metaka u Pavelićevom pravcu. Dva su pogodila Pavelića, jedan ga je pogodio u rame a drugi u nogu, nakon čega je odmah pao na zemlju.

 Posle pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, Krivokapić u drugom smeru i sakrio se kod svojih prijatelja, očekujući reakciju argentinskih vlasti, koje su odmah intervenisale. Preživeli Pavelić kasnije je prebačen u Španiju.

UDBA i MOSSAD u lovu na Pavelića



Prikupljajući građu za roman o Paveliću, novinar i pisac Pero Zlatar saznao je da su, ne znajući jedna za drugu, srpska i hrvatska UDBA odvojeno pripremale atentat na Pavelića. Takođe je i izraelska tajna služba MOSSAD planirala poglavarevu likvidaciju.

Na kraju je u Pavelića pet hitaca ispalio četnički emigrant crnogorskog porekla Blagoje Jovović. On je sam isplanirao atentat i pritom čak tri puta promašio. Dva metka pogodila su metu. Pavelić je preminuo posle dve godine od posledica ranjavanja, rekao je Zlatar.

 Njegova unuka Ivana Šeridan Pšeničnik ovako opisuje njegovu smrt:
"Atentat je izveden nakon mise i proslave 10. aprila 1957. Pavelić se vraćao kući kad je na njega pucano. Znam da je bilo nekog nerazumevanja hoće li ga neko pratiti, ko će ga štititi i ostalo. Na njega je pucano s leđa, kad je izašao iz autobusa. Kad ga je pogodio prvi metak, nije uspeo da reaguje. Koliko znam, i Pavelić je imao pištolj, ali nije pucao. Pogođen je s pet ili šest metaka, ali je uprkos teškim povredama uspeo da dođe kući. Jedan metak pogodio ga je blizu srca, ali on nije bio opasan jer je prošao kroz telo. Najopasnji je bio metak koji ga je pogodio u kičmu i koji ga je paralizovao, a od tih povreda je i umro u Madridu dve godine kasnije.."

Do danas nije razjašnjeno ko ga je ubio. Prema jednima, u pitanju je agent Udbe, prema drugima jedan crnogorski četnik. Pavelić se u Argentini družio s Milanom Stojadinovićem, srpskim emigrantom, bivšim predsednikom jugoslovenske vlade. Navodno su u bili dobri prijatelji, i slagali se u svemu osim linije duž koje treba podeliti Bosnu. Kasnije se ispostavilo da je Stojadinović bio instruiran od jugoslovenske Udbe, a u zamenu, služba mu je oslobodila brata koji je bio u zatvoru.

Danas je malo onih koji u Pavelićevom nasleđu vide nešto pozitivno. Naprotiv.

- Zbog mnogih varvarskih dela ustaškog režima, njegov uticaj na sliku o Hrvatima bio je izuzetno negativan - navodi Jozo Tomašević, čuveni američki istoriograf hrvatskog porekla.

blic

Nesto me kopka. Navodno, Pavelic se sastajao sa Stojadinovicem u Argentini kada su kovali planove da se razbije FNRJ, to je onaj sporazum Pavelic-Stojadinovic, da ne duzim. Tada su ga i ustase smatrale izdajnikom jer je granicu pomerio u liniji Neretve oduzevsi im teritoriju do Drine, cetnici ga isto nisu mirisali nesto preterano, a Tito je za sporazum rekao da je "racun bez krcmara" (citat iz Politike) ignorisuci uticajnost cele stvari. Nije trebao to ignorisati jer je to bila prva naznaka secesije koja je kasnije svakako usledila.

Al nije to ono sto me muci. Udba je poslala Stojadinovica kod Pavelica u Argentinu. Stojadinovicu je bio brat na robiji, te je mozda on bio i prisiljen na to, ko ce znati. A Stojadinovic odlazi i pregovara sa Antom oko sporazuma. I sta to govori? Da li je Udba radila u tajnosti na tome da razbije drzavu? 

I niko da napise da je to tad radjena na svim nivoima i u svim drzavama...

A i cinjenica je da Tito nikad nije trazio izrucenje Pavelica da bi mu se sudilo za zlocine pocinjene nad nasim narodom u Jasenovcu. Od momenta kada je ranjen 1957. pa do smrti 1959. udba je sve zamaskirala parolom da se ne radi o Pavelicu i da lice koje se spominje u atentatu nije on.

Možda je Milana Stojadinovića nije zanimala sudbina njegovog brata kao što ga zaboravio genocid nad njegovim
sunarodnicima počinjenim od strane Pavelićevih ustaša.

Takođe mislim da UDB-u nije zanimalo hvatanje Pavelića koji se slobodno kretao po Argentini tako da je četnik Blagoje Jovović izvršio atentat na njega ( uzgred, za razliku od UDBE, Mosad je uhvatio nacistu Ajhmana u Argentini ).

izvor: Tiho Burzanović: "Ja sam ubio Pavelića: knjigao Blagoju Jovoviću"; PEGAZ, B.Polje 2002.)

Над нашим народом, али не и над његовим. Мислиш да је Титов интерес био много различит од Павелићевог?

Гацко, Тито је подигао оружани устанак у Србији иако су Немци претили одмаздама и одбио предлог његовог савезника пуковника Драже Михаиловића да се устанак пренесе у НДХ јер је тамо геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима а у Србија не може да преживи још Крагујвца, Краљева, Букова...
Напротив "друг Тито" не само што је наставио са борбом против Немаца и снага Недићеве владе него је изазвао грађански рат између његових партизана и антифашистичких четника Драже Михаиловића који ће трајати и после завршетка Другог светског рата.
Павелић и његове усташе су имали јасан програм са Србима кроз уста писца др Милета Будака: 1/3 Срба ћемо побити, 1/3 Срба ћемо иселити и 1/3 Срба ћемо покатоличити. Министар Будак је то рекао у Лици и више пута понављао усташама.

http://www.glassrpske.com/plus/teme/Milosrdje-zacutalo-pred-masovnim-grobnicama/lat/35896.html

netacno. Cetnici su napali partizane. A tito je najveci deo rata proveo u ndh. Najveci deo vojske su mu cinili tamosnji srbi

Dabisha, nigde nisam napisao da je "Tito" zapoočeo građanski rast protiv gerile Draže Mihailovića.
Bivši austrougarski kplar sa Cera je IZAZVAO bratoubilački rat i nema dokaza da je hteo da ga zaustavi iiako je 1000 četnika pod komandom antikomunističkog kapetana Vučka Ignjatovića napalo Titovo Užice 2.11.1941.
Istian je da je "Tito" je dobar deo rata proveo u NDH ali nevoljno.
Prvo su ga Nemci izbacili  iz Srbije ( operacija: Dolina Zapadne Morave ). Pa su četnici sprečili da se preko zime vrati u Srbiju ( partizan i pisac i član SANU Antonije Isaković je to vreme prokomentarisao "Srbija nas je kao kučiće isterala 1941" ).
Tito se povlačio je dalje prema jugu ka Crnoj Gori ali zbog zločina njegovih komunista ( "Lijeva skretanja" ) lokalni četnici uzimaju oružje od Italijana i ina proleće proteruju Titia u ist. Hercegovinu.
Tito da bi zbegao uništenje kreće sa svojim preostalim jedinicama u marš na zapad Bosne ali ne da brani Srbe od ustaša već da mobiliše Srbe za konačan obračun sa četnicima đenerala Draže Mihailovića i povratak u Srbiju i ulazak u Beograd da uspostavi svoju diktaturu što mu je pri kraju 1944 uspelo uz pomoć Saveznika.

Него, да се вратимо ми на тему. Ја заиста не знам 1 нацисту који се згражавао над злочинима усташа.
Напротив, немачки амбасадор у НДХ З. Каше (СА) се одушевљавао Певелићевим усташама.
Па извесни Херман Тоногал у Херцеговини је желео да постане усташа.

Немачки војни аташе у НДХ бивши аустро-угарски официр Г. фон Хорстенау био је равнодушан према геноциду који се врши у земљи где га је Хитлер поставио.
( извор: Глез фон Хорстенау "Између Хитлера и Павелића" )

Било је случајева су се немачки војници згражавали над усташким геноцидом али они који се нису само згражавали или повраћали већ су делали то су били италијански официри. Спашавали су и помагали
српске цивиле а четнике наоружавали под изговорм да ће они само да се боре против партизана.