Петак, 17. jуна 1994.

Прошла су наjдужа четири дана у мом животу. Само сам чекао, очекивао заправо, ко ће покуцати на моjа врата.

Око подне jављено ми jе да се jавим Муратовићу у његов кабинет коjи jе био врло близу зграде у коjоj сам становао. Делио нас jе само осакаћени парк. Тражио jе да напишем захтев за излазак из града, могу као разлог навести болести, а он ће ми издиктирати последњу реченицу. Док jе говорио, његова секретарица љубазна, коjу сам познавао одраниjе, већ jе припремила хартиjу и оловку.

Уписао сам и последњу реченицу у захтjеву: "Стан и све у стану остављам влади Републике Босне и Херцеговине."

Вечерас сам поново посетио доктора Муратовића. Био jе необично расположен, нудио ме пићем коjе сам одбио. Дао ми jе полициjско решење да могу изићи из града и писмо Виктора Aндреjева, шефа цивилног сектора УНПРОФОР-а, коjим обавештава министра да ће "У недељу, 19. jуна 1994. године, превести до Лукавице господина Вељка Коjовића.

Хтедох да се захвалим, али ме министар спречи. "Видећемо се ми опет, у неким бољим временима", говори смешећи се и пружи ми руку.

Стегао сам jе чврсто у знак захвалности.

Субота, 18. jуна 1994.

Сада веруjем у немогуће и почиње моj пут у неизвесно. Дружим се са Дамиром Крижаном, можда, последњи пут.

Не могу тачно и поуздано рећи када jе све ово почело, али када сам видео прву локву људске крви на прљавом асфалту, првог одведеног човека и гранатом раскомадано тело, изгледало ми jе да ће цео свет изумрети и да ће преживети само туга. Мржња jе све заслепела, газила, мрвила и коначно убила све око себе. A мени се чинило, jош увек, да jе све дошло неочекивано, изненада, ваљда зато што сам заборавио да лаки поветарци наjављуjу страшне олуjе.

Рат jе, заиста, наjбесмислениjе догађање: доноси само мржњу, беду, страдање и смрт. Рат у Сараjеву jе и горе од тога. У том граду смо проводили кукаван живот, сапети као клештима међу рововима и рушевинама, приковани гранатама и снаjперима док су надничари страха и мржње, упорно, смишљено и без икаквог обзира, уништавали све и узимали све. Тако jе умирао град,

умирали људи, са њима снови и успомене; од свега што се имало остала jе само несхватљиво блиска туђина.

Стешњен и споља и изнутра, осуђен да чами у чекању наjгорег, човек ниjе имао другог избора, него да сања како бежи, како дечачки заjаше сунце и оде где хоће и коме хоће. Jер, сви путеви су били блокирани и затворени, сви осим оних, коjи воде према гробљима.

Ипак, понекад се дух копрца, искрсла би понека обична, сасвим обична ствар да занесе, блеснуло би однекуд право људско лице, пробудила се нада и сjаj у очима. У тим ретким тренуцима кад обичне ствари добиjаjу ново значење и нове вредности, кад се истински веруjе да живот ниjе само збир неочекиваних страдања, а историjа скуп великих несрећа, детаљи и ситнице даjу смисао жељи да се преживи.

То осећање нове вредности детаља и ситнице неприметно, кроз патње, ушло jе и учврстило се у моjоj души, па ми се чинило да сав моj живот, независно од свега што се око мене и са мном дешавало, постаjе везан - заправо, сваки његов тренутак - за нешто што нисам познавао и што, по истоj логици, нисам ни желео.

Све што jе истински ретко постаjе драгоцено, а ништа ниjе било тако ретко као осмех. Имао сам срећу да се у вихору мрачне мржње и крвавог ратовања дружим са човеком коjи jе умео да се смеjе, да ведрим гестом безначаjан чин дигне до узвишености, коjи jе имао животно начело, и држао се њега, да и у Оченашу, као основноj хришћанскоj молитви, стоjи: хлеб наш насушни даj нам данас!

Живети тако од данас, човек мора да има будућност.

Дамир Крижан jе огроман човек, а опет лако и са осмехом носио своjе тело између граната и много других опасности.

Пас живи колико мора, а човек колико хоће, често jе говорио Дамир, а jа сам се узалуд трудио да одгонетнем ту човекову привилегиjу.

Jедна ситница, слика на зиду, готово миниjатура, давно jе привукла Дамирово дивљење. Пружио сам му jе како се даjе милошта, а леп и блистав осмех озарио jе простор. Његову милошту већ сам примио. Устаjе Дебела Маца, како смо га звали, и одлази у касну ноћ. Присуство његово увек jе, па и вечерас, подсећало како мало треба да се умре и исто тако мало да се са осмехом преживи.

Недеља, 19. jуна 1994.

Ни jуче нисам излазио из стана. Све време провео сам у нервозноj шетњи између два балкона окренута према Требевићу. Предвече сам видео како скакуће улицом моjа дугокоса кума, њена мама, и њена бака, дошле су да се поздраве. Унеле су много живота у моj стан у коjем jе немо и пусто. Ена jе скакутала по пространом стану, узалуд су jе опомињали. Лупала jе по типкама на клавиру, затезала жице на гитари, грлила прашњаве лутке моjе ћерке.

"Jе ли вам жао што све ово остављате", питала ме стара кума.

Пригрлио сам Ену, помислих како ћу ускоро загрлити Jелену, и само одречно завртех главом.

Jутрос су поранили Дамир Крижан и Раде Голиjанин, иако знам да Дамир мрзи рано устаjање. Седимо и испиjамо кафу.

"Па реци нам, на краjу, на коjе одредиште путуjеш?" пита ме Дамир.

"Где ме приме", одговарам.

"Aко те не приме?" наставља Дамир.

Слегнуо сам раменима и jедва приметно и загонетно се насмешио. Насмеjа се и Раде Голиjанин.

Пред Председништвом jе било пусто недељно jутро. Стоjимо нас троjица с друге стране улице, чекамо транспортер. Прилази ми човек, непознат, рече своjе име коjе нисам чуо. Затражио jе кључеве од мог стана и гараже и отишао.

Стигао jе и транспортер. Два млада Канађанина отвараjу врата.

Jош jедном се поздрављам са приjатељима. Крећемо, промичемо градом као огромном празнином. Ништа не осећам, као да сам убиjен и сада моjе мртво тело превозе на другу обалу где би требало да се повратим и оживим, и да живим....

(Краj)




"Туга jе, изгледа, jедино мjерило колико нам jе неко драг" - риjечи су Вељка Коjовића записане у његовоj књизи "Крвава кошуља сараjевска". На виjест да нам jе драги Вељко, у вечерњим сатима 17.10.2007. године, утонуо у вjечни сан без снова завладала jе велика туга од Требиња до Бање Луке. Отишао jе, да почива у миру Божиjем, велики хуманиста огромне интелектуалне и духовне снаге, а изнад свега добар и скроман човjек коjи jе волио живот и људе и ту врлину преносио на друге.

Вељкова животна прича jе веома садржаjна. Рођен jе 1.1.1936. године у броjноj херцеговачкоj породици у Вељоj Гори поред Требиња. Растао jе уз оца жељезничара, болешљиву маjку домаћицу и четворо браће и сестара. Имао jе дjетињство сиромашно материjалним, али веома богато љубављу. Ту љубав, коjом jе био задоjен у дjетињству, несебично jе диjелио другима, циjелог свог живота. Био jе сjаjан ђак са посебно наглашеним талентом за књижевност. Његова свестраност jе била исказана и у спорту. Играо jе изврсно фудбал.

По завршеноj гимназиjи истовремено jе уписао режиjу у Београду и књижевност у Сараjеву. Стипендиjа за Сараjевски универзитет била jе пресудна да студиjе настави на Филозофском факултету у Сараjеву гдjе jе дипломирао на Одсjеку за jугословенску књижевност и jезик. Био jе међу наjзапажениjим студентима Сараjевског универзитета. Посебно jе био активан у оживљавању културног живота. Од 1958. године активно се бавио новинарством. Био jе главни и одговорни уредник листа "Наши дани". Постао jе препознатљив као писац кратких прича, цртица, биљешки, новелета, репортажа, и монографиjа. Године 1967. запослио се на Телевизиjи Сараjево гдjе jе своj стваралачки таленат исказао као сценариста и режисер умjетничких документарних филмова, jако социjално ангажованих. За непуне четири године, колико се бавио искључиво програмима, постао jе jедан од оних документариста по коjима jе изграђен jедан стил, jедан документарни израз коjи се звао "сараjевска документарна школа".

За своj новинарски ауторски рад добио jе више друштвених и професионалних признања: добитник jе новинарске награде "Веселин Маслеша", затим jе шест пута награђиван наградом за наjбоља програмска остварења. Четири године заредом осваjао jе награде на Бледском фестивалу, било за наjбољу емисиjу у цjелини, било за режиjу и сценарио. Његове награђене телевизиjске репортаже "Буквар са девет кора", "Вода к'о хорда", "Пут у социjализам" и "На краjу пута" су своjеврсна сериjа о босанско-херцеговачком човjеку. Са своjим остварењима представљао jе Jугославиjу четири пута на међународним телевизиjским фестивалима. За телевизиjско стваралаштво добио jе Шестоаприлску награду, наjвећу награду коjа се, у то вриjеме, додjељивала у Сараjеву. Уз све то, Држава jе Вељка одликовала Орденом заслуга за народ и Орденом рада са златним виjенцем.

Године 1972. Вељко jе изабран за директора Телевизиjе Сараjево; наjмлађи директор те куће свих времена и наjуспjешниjи! Од jедног малог представништва направио jе озбиљну ТВ кућу. Изградио jе и радио-телевизиjски дом, наjквалитетниjу ТВ зграду у бившоj Jугославиjи.

Биран jе у два мандата за министра информациjа у Влади БиХ. Као министар бавио се искључиво стручним професионалним радом на развоjу система информисања. Водио jе проjекат изградње производно-пословног обjекта "Ослобођење" и техничког опремања РТВ дома.

Послиjе Владе, биран jе за предсjедника пословодног одбора графичког и издавачког предузећа "Свjетлост" од коjе прави jедну од наjмоћниjих издавачких кућа тог времена. Без обзира на то, у априлу 1992. године остаjе без посла, само зато што ниjе имао подобно име.

Несмотрено вjеруjући у предратне идеале, вjеруjући у људе и њихове врлине, остао jе у Сараjеву до 19.6.1994. године. Припадао jе, како jе често истицао, оноj генерациjи, оноj врсти људи, коjа jе покушала да се уздигне, да прихвати неке општеприхваћене цивилизациjске вриjедности у свиjету. Имао jе прилику да то и научи, jер jе много путовао свиjетом и дружио се са људима веома различитих професиjа. Ниjе могао ни сањати, како каже, да ће jедна генерациjа, коjа се сjаjно дружила, заjедно живjела, заjедно играла фудбал, заjедно ишла на пикнике, заjедно се радовала, међусобно се женила и кумовала, да ће та генерациjа, захваљуjући приjе свега националним покретима, израсти у стубове мржње, нетрпељивости и сукоба. У рату jе, према његовим риjечима, схватио метафоричку истину jедног jевреjског филозофа коjи jе рекао да jе "коначно дошао краj перверзног мита о идиличноj коегзистенциjи у Босни".

Сматрао jе да jе почетак свих наших несрећа то што су на чела националних покрета дошли апсолутно неутемељени људи коjи су, градећи еуфориjу од религиjске и националне припадности, градили властите позициjе те да нису схватали власт као инструмент демократске воље народа, већ као полазиште за личну неограничену моћ. По Вељку, схватање власти као моћи неминовно иде ка томе да она постаjе страст, а када власт постане страст, онда умиру право и морал.

У ратном периоду до 19.6.1994. године, када jе заувиjек напустио Сараjево, доживио jе 17 испитивања у полициjи и неколико привођења у злогласни логор Виктор Бубањ. Његова склоност да помаже друге довела га jе на чело српског хуманитарног друштва "Добротвор", jедине институциjе коjа jе имала префикс СРПСКИ и помагала и спашавала Србе из Сараjева. Бити Србин у то вриjеме у Сараjеву, не савити кичму и преживjети, могли су само људи попут нашег Вељка. Ниjе се штедио помажући другима да сачуваjу достоjанство. У том и таквом Сараjеву, кумовао jе и jедноj дjевоjчици од оца муслимана и маjке Српкиње, коjа jе крштена на Башчаршиjи.

Након нешто више од двиjе године ратног живота у Сараjеву, коjи jе више наликовао на пакао, обрео се у Београду. Одлазак из Сараjева за њега jе значио рушење свега у шта jе вjеровао. Његово племенито срце jе од накупљеног jада почело да пуца. И крећу инфаркти, затим и операциjа срца.

За мало више од годину дана, колико jе провео у Београду, од властитих биљешки из рата саставио jе књигу "Крвава кошуља сараjевска", мемоарску прозу, коjа jе ових дана доживjела треће издање. Оваj своjерврсни дневник ниjе прича о умирању људи у jедном граду, него прича о умирању jедног града у људима, баченим на странпутице безнађа. Ово нису обични дневни записи дешавања у Сараjеву у периоду од априла 1992. године до пред краj jуна 1994. године. Сваки од тих записа чини посебну малу причу о животу, изван и изнутра опсjеднутог града, прича чиjи jе заточеник аутор ове прозе коjи, без прозних литерарних ефеката, саопштава оно што jе чуо и видио и на своjоj кожи осjетио. То jе наjбоља прича о хазарскоj судбини сараjевских Срба у коjоj jе Вељко сублимирао своjе огромно животно и стваралачко искуство.

Вељков стваралачки опус би био неупоредиво већи да ниjе било несрећног рата. У Сараjеву му jе остало "све што jе читао и што jе записивао у наjбољим годинама свог живота", како jе често сам истицао.

На дан потписивања Деjтонског мировног споразума Вељко се са породицом доселио у Бању Луку, гдjе jе нашао "обалу да се поврати и оживи, и да живи". И живио jе пуним животом, стекао огроман броj приjатеља и оних коjи су га искрено поштовали. Волио jе живот и друге jе подучавао да га воле. Jедан од његових познаника му jе, у посљедњем поздраву, написао: "Хвала ти што си ми стално указивао на љепоту живота". Вељкова смиреност, топлина, проницљивост, искуство, огромно знање и добронамjерност залог су великог ауторитета у свим срединама у коjима се поjављивао. A био jе присутан и у невладиним и у владиним организациjама, у Aкадемиjи наука, информативним кућама. Као по правилу, свугдjе савjетуjући друге како да брже дођу до истине у послу коjи раде и не постављаjући питање шта он има од тога. A савjетовао jе предсjеднике влада, министре, академике, судиjе, новинаре, парламентарце, директоре и многе друге. Попут непресушног извора, за сваког jе имао поуку и поруку. Риjетко ко jе, ма гдjе у свиjету, боравећи у jедном граду посљедњих десетак година свог живота, стекао толико нових приjатеља и имао толиког утицаjа на ту средину, као што jе то био случаj са Вељком у Бањоj Луци.

Вељко jе по свему био jединствен и посебан. Jединствено jе и то што jе та његова посебност испољавана наjедан природан ненаметљив и спонтан начин - као да се подразумиjевала. Посебна jе и његова прича како jе упознао супругу Jелицу. Будући jедан од руководилаца студентске радне бригаде, краjем педесетих година прошлог виjека, примиjетио jе jедну дjевоjчицу како сваког дана, око подне, са моста у Коњицу, загледана у Неретву, баца по jедну ружу у риjеку. Своjу знатижељу, зашто она то ради, покушао jе задовољити када jе бригада добила поклон пакете из иностранства. Са чоколадом jе пошао према дjевоjчици с намjером да попричаjу. Она jе, међутим, одбила и чоколаду и разговор, побjегавши без иjедне риjечи. Послиjе пет-шест година Вељко jе, као омладински активиста, бруцошима Медицинског факултета у Сараjеву, говорио о радним акциjама анимираjући их да учествуjу. Наводећи разна занимљива догађања испричао jе и своjе искуство са дjевоjчицом на мосту. По завршеном предавању пришла му jе jедна бруцошкиња рекавши да jе она била та дjевоjчица. Тада му jе обjаснила да jе бацала руже у риjеку у знак сjећања на њеног оца кога су усташе бациле у Неретву.

Сваки отац неизмjерно воли своjе диjете, а поготово ако jе jедно, као што jе Jелена Вељкова. Aли и у том односу Вељко jе био посебан, што се наjбоље види из његове честитке за Jеленин рођендан, написане у писму коjе jоj шаље у Београд из ратног Сараjева. "Драга моjа дjевоjчице, кажем дjевоjчице, мада знам да већ сутра пуниш 20 година. Кад сам jа имао толико, био сам већи од Монтевереста, а наjдубља тачка Тихог океана досезала ми jе jедва до кољена. Желим да се и ти тако осjећаш, да будеш центар васионе и да све ове ситне планете, и све на њима, постоjе само због тебе, да ти угоде и да те чине срећном. Шта би твоj заљубљени, дебели тата могао да пожели обожаваноj дjевоjчици осим срећу, а све остало иде уз то. Дакле, срећан ти 20. рођендан, срећо моjа".

Свака Вељкова прича jе била поучна попут Христових прича коjима jе поучавао своjе сљедбенике. Издвоjићу само jедну такву. Вељко jе био на jедном рафтингу на Тари у друштву са Вељком Влаховићем, Ратом Дугоњићем и jош неким високим функционерима СКJ. За логорском ватром, негдjе послиjе пола ноћи, питао jе Вељка Влаховића како су он и његова генерациjа замишљали комунизам. Умjесто одговора он jе питао њега: "A како ти, младићу, замишљаш комунизам?". Настоjећи да буде духовит, одговорио jе да очекуjе да му у комунизму дан почне тако што ће му неко, уjутро, у кревет дониjети кафу и запаљену цигарету. "Лиjепо, богами, младићу, за тебе комунизам, а за тог другог робовласништво!", одговорио му jе друг Влаховић. Негдjе пред зору су отишли у своjе шаторе. Тек што jе заспао нешто jе ударило у Коjовићев шатор. На питање ко jе, одговор jе био – комунизам. Испред шатора jе стаjао Вељко Влаховић, са штаком у jедноj, а кафом и цигаретом у другоj руци. На питање зашто то у то доба, Влаховић му jе одговорио:

"Е, младићу, видиш да ниjе добро када ти у невриjеме дође и оно што наjвише волиш".

Наjзад, Вељко ће остати упамћен и по колумнама у "Гласу Српске" са снажним животним порукама заснованим на актуелним догађањима у Републици Српскоj и БиХ. То jе требало да буде осно&

Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати jедан и други, и не моћи учинити ништа да се обjасне међу собом и зближе, волети и мрзети jедан и други, колебати се и поводити целог века, бити код два завичаjа без иjеднога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време."

Andric je lijek za Bosnu

За нешто више од годину дана разговарао сам са више од пет хиљада Срба у овом делу града, на мом рамену стотине њих нису могли зауставити сузе, а не чине то озбиљни, стариjи људи од беса. Сви су хтели само jедно: да оду од ове беде, од страха, од непримерене суровости, од двоструке угрожености, и сви су наjављивали немогуће, само да се освете, ниjе важно колико ће чекати.


Aко jе Aлиjа рекао да jе на његову муслиманску, бошњачку Босну извршена агресиjа, онда тако мисли и осећа и ћевабџиjа са Башчаршиjе, казанџиjа из Травника, чобанин са Бjелашнице и председник Aкадемиjе наука и уметности Сеид Хуковић, а и слепцу и лудаку jе очито да се у Босни и Херцеговини туку и сатиру три народа за простор и превласт своjе вере, на свом простору. Aгресиjа, а потом окупациjа, требало би да буду необорив доказ, додуше, вешто прикривене стратегиjе, да Босна припада Бошњацима, а да друга два народа коjа су извела агресиjу, посебно Срби, могу слободно, ако преживе - jедан преко Уне, други преко Дрине.

Признавање да се води грађански, етничко-верски рат, значило би, наиме, прихватање права неприjатеља у рату на етничке просторе, чиме би сан, одсањан у Исламскоj декларациjи - да jе за успостављање исламског поретка потребна натполовична већина - дефинитивно умро без шанси у будућности да се запоседне читав, историjом намењен простор Босне и Херцеговине.

На стратегиjи доминациjе развиjа се унитарни концепт и, истовремено, док се немилосрдно туку са два хришћанска народа, а и они међусобно, исламски интелектуалци и политички врх, у безброj вариjанти, препричаваjу "перверзни мит идиличне коегзистенциjе у Босни", чега, на жалост, никада ниjе било нити ће га, можда, икада бити.


jao brate kakva recenica pa sto ne citaju ovo ovi nasi politicari pa da to kazu kad se sledeci put budu raspravljali sa Tihicem Silajdzicem i ne znam sa kim jos sta je to bio njihov cilj