ma laze zna latinicu samo nece da cita

Страх од сарајевске хладноће готово је раван страху од граната. Депримирана што је све мање новости о одласку конвоја, бака све више притиска да се набаве дрва; на то је подсећа брујање моторних пила које немилосрдно обарају једно по једно стабло из дрвореда уз улице, из башта и паркова. Заболи ме сваки пад ојесењеног дрвећа, кад се с треском обруши на нечија паркирана кола у улици. Дрвеће секу нови моћници, у униформама, и продају по цени од двеста до двеста педесет марака за кубни метар. Трговци општим несрећама са сваким новим смотуљком новчаница постају охолији и безобзирнији.

Кад сам данас покушао да из опљачкане гараже, удаљене пар стотина метара, пренесем неколико трупаца раније купљених дрва, срео сам Сеју Казлагића, познаника из фирме; упозорио ме да не носим дрва кроз град, ко зна на кога ћу набасати и док докажем одакле ми дрва, проћи ће много времена. Рекао ми је да га сачекам, дошао је брзо са "полијем", натоварили смо готово два метра дрва и превезли до моје куће. Двојица бивших портира из фирме исцепали су дрва за три пакле цигарета.

Наложили смо прву ватру у стану од када смо пре једанаест година доселили овде. Стаклени екран "Крека-Весо" пећи, који се црвенео од пламена, подсетио је баку на њен дом за који је чула да је изгорео, па су се навлажиле њене очи.

Испод прозора, са улице, неко је упорно позивао Aцу Кнежевића. Провирујем с балкона, крупан задихан човек очекује да се неко појави на балкону изнад нашег. Излази Дениза, Aцина супруга, очито препознаје човека на улици, али бледо гледа. Човек јој се представља, Aзиз са Малте, и моли да позове свог супруга.

Излази Aцо Кнежевић умотан у шал, без речи и поздрава. Живну човек на улици, сав насмејан прича како је журио да саопшти добру вест. Нека Лејла, заједничка познаница, јуче прешла с Грбавице у Храсно, становала је у истом улазу где и Aцина стара мајка:

"Добро, стварно је добро твоја мајка", раздрагано довикује човек. "Има стално воде, има дрва и угља, има хране више него што јој треба."

Aцо само одмахну руком, погледа: доле слушају пред кафићем војници и полицајци шта говори човек на улици.

"То је чиста четничка пропаганда", љутито засикта мој комшија Aцо.

Иако је високо, на балкону изнад мене, примећујем како је плануо његов сумњичав и зао поглед, колебљив и испитивачки оштар, а он сав ситан и исушен, највише сличан утвари.

Човек на улици, збуњен, није разумео чудну игру свог познаника, направио је пар корака натрашке још буљећи у празан балкон, и журно кренуо низ улицу.

Било ми је жао човека који је потегао, пркосећи гранатама и снајперистима, чак са Долац малте, да обрадује познаника добрим вестима о мајци, чему би се обрадовао сваки нормалан син. Можда ми се, у тренутку, само учинило како тежак и загушљив ваздух око мене пада са Aциног балкона и, као дете, пожелех да га казним, да с тог балкона падне и прсне.

Био је много гори од оног дечака што се постидео мајке у Цанкаревој причи "Десетица".

Среда, 21. октобра 1992.

Октобар је невероватно леп и топао, какав се, кажу, не памти у овом граду. Изненадна ноћна киша и стално недостајућа вода одагнале су страх од полицијског часа; брзо смо се сналазили: како је ко знао и умео пробијао је олуке и хватао кишницу. Супруга и ја наизменично смо стајали у дугачки ред и тек што би једно насуло суђе и однело у стан, друго би пристигло, и тако смо напунили каду техничком водом, што је нарочито умирило баку. Мокри до коже имали смо осећај да смо се коначно поштено окупали.

После сталних и жестоких борби као да се мало смирило. Како је лако човеку пробудити наде: само једно мирно предвечерје, и стотина жеља и планова учине се на дохват руке. Бака само понавља да међу живима у Доњем Селу код Коњица више нема седамнаест њених. Скрхана, само ћути; а негде у души скупља бес и мржњу како то чине сви уцвељени.

Сломила је и вест да је Снежана Плавшић, њена нада - пратиља у ишчекиваном конвоју, с двојицом католичких свештеника, успела да изиђе из града и већ је обрадовала своју децу. Тешко смо је убедили да тиме није затворен њен пут конвојем, њено бежање из средине чије лажне вести и приче не може више да поднесе, из неимаштине и опште беде.

Са руба свакодневног живота посматрам град. Призивам угодну лежерност како бих могао да одгонетнем бар неке од хиљаде тајни и скривалица које стоје између мене и мог града; хтео бих, бар себи, да објасним ону фаталну приврженост која ме приковала за овај простор, а према којем сада имам толико гађења колико може човек да има и према себи самом када поштено процени да остаје без свог света и да је јалово немоћан да ишта измени и уради.

(Наставиће се)

neznam sto smeta ljudima sto R.S. moze bez BiH a oni nemogu bez nas a cijelo vrijeme im smetamo pa i dva brata se razidju svak svojim putem a zasto nebi i mi i to je bolje nego da smetamo jedni drugima.Mir je ipak na prvom mjestu dosta je bilo rata zato svako svojim putem i svi zadovoljni. nema sanse da zajedno zivimo pa bar se to vidi i netreba kriti

Nece biti rata. A ako ga bude ja odo na Novi Zeland.

Уторак, 2. фебруара 1993.

Већ пет дана у jужном делу града све гори и све се руши. Смртоносна канонада полако се примицала према нама. С Вемићеве терасе, заклоњени иза стуба, данас лепо видимо како кроз дим и прашину прште раскомадани кровови и малтер с Медицинског факултета, Очне клинике, Трансфузиjе, ни сто метара далеко од нас и доле од православног гробља и капеле видовданских jунака. Како ли се сада зове, jош не знам.

Сишли смо до нашег стана на трећем спрату, у стубишту престрављени људи, Фрањо Ластавец изнео транзистор; слушам кроз грмљавину стравичне вести и злослутне претње. Мржња коjа допире из етера простире се и стубиштем, неки куну, неки псуjу.

Рањаваjу нам душу као да не знаjу да ране на души наjтеже зарастаjу. Или то добро знаjу и тиме нас дефинитивно гураjу у безнађе и руше све мостове коjи нас, како-тако, повезуjу.

Ушао сам у стан и осетих усамљеност. Призивам и наслућуjем саговорника. Михаjло Вемић ниjе са руба свакодневног живота. Он jе од ретких знатижељника коjе сам срео у рату коjи у себи ниjе убио изворну радост читања. Знам да, читаjући, бежи од стварности. Он jе непоправљиви заљубљеник у своj родни град, у прву светлост коjу jе видео, у први чаробни звук коjи jе чуо. Примети се на њему како jе затечен свим што чуjе, примете се његова болна сазнања да људи коjе jе волео нису више они људи. Aли толико jе укотвљен у оваj простор да прашта и оно што не разуме.

Од пре шест месеци, када jе његова супруга са децом напустила Сараjево, признао то или не, он jе сам и усамљен. Већ се одомаћио у нашоj породици, опусти се, дв одушка свом гневу, па каже и оно што би jош увек прећутао.

Jедно дете му jе у Енглескоj, друго у Немачкоj, супруга у Београду, а он овде. И то jе рат.

A он jош увек не жели да напусти Сараjево. Сваки потписани споразум између зараћених страна, свака наjава међународне конференциjе о могућем политичком решењу код Вемића отвара нове видике и, пре свега, наду да ће се његова супруга ускоро вратити у Сараjево.

Данас мање веруjе него jуче.

Поново jе читао Селимовићеву "Тврђаву" и на роза папиру, лепим техничким словима, исписао: "Усамљеност рађа мисао, мисао незадовољство, незадовољство побуну."

Среда, 3. фебруара 1993.

Несаница jе погана болест усамљених. Ноћима, седмицама, месецима призивам здрав и чврст сан. Неизмерно су дуге, тужне и убиствене сараjевске мрачне ноћи.

"Ко у Сараjеву проводи ноћ будан у кревету, таj може да чуjе гласове сараjевске ноћи. Тешко и сигурно избиjа сат на католичкоj катедрали: два после пола ноћи. Прође више од jедног минута (тачно седамдесет и пет секунди, броjао сам) и тек тада се jави нешто слабиjим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава два сата после поноћи. Мало за њим искуцава промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове џамиjе, и то искуца jеданаест сати; аветињских турских сати по чудном рачунању далеких и туђих краjева света. Jевреjи немаjу свога сата коjи искуцава, али Бог jедини зна колико jе сада сати код њих... Тако и ноћу, док све спава, у броjању пустих сати глувог доба бди разлика коjа дели све поспале људе коjи се будни радуjу и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своjе жеље и молитве шаљу jедном небу на четири црквена jезика. A та разлика jе, некад видљива и стварна, некада невидљива и подмукла, увек слична мржњи, често потпуно истоветна с њом" (Иво Aндрић).

Читам оваj текст, jутрос рано, своjоj супрузи коjа зна да сам провео jош jедну непроспавану ноћ. Њен коментар jе кратак: таj човек jе знао све, а ми, читаjући га, нисмо научили ништа.

Пошла jе да позове Мишу Вемића на jутарњу кафу. Jануарска студен jош jе у њему. Вемић jе озбиљно болестан, издаjе га срце, има тешку упалу плућа. Требало би да лежи у болници, али не сме, уселиће му се одмах у стан. Улази моjа супруга с новинама у рукама, старе неке новине неко закачио на наша врата. Можда ће, кад се запале, моћи да прокува вода.

Овде нема ништа случаjно, па ни остављање старих новина. Прегледам новине, кивно и с претњом пишу о прогањању Муслимана у Требињу, о протеривању, малтретирању, о геноциду и етничком чишћењу. Пишу, такође, како "угледни Срби у Сараjеву" на све то ћуте, а требало би да дигну своj глас и изразе своj гнев, набраjаjу шест имена међу коjима и моjе. Текст jе потписао Aлиjа Ресуловић, некад пропали спортски новинар коjем су забранили, због неких нечасних радњи, да пише и обjављуjе. Сада jе дошло његово време, сада jе он судиjа и извршитељ.

"И треба да ћутиш", по подне ми говори моjа сестра. "Познаjем га, тог Aлиjу. Опрости што тако морам да кажем: кад дотакнеш говно, jаче смрди."

Петак, 12. фебруара 1993.

Боже, колико смо бедни! У гарсоњери испод нашег стана, тихо, како jе и живео, умро jе стари Шеховић. Његова ћерка, коjа стануjе неколико стотина метара далеко, вечерас ниjе ишла кући. Касно jе, полициjски час одавно jе почео, и млада жена се сигурно ниjе приjатно осећала уз мртвог човека. Покуцала jе на наша врата и замолила моjу супругу, као лекара, да сиђе и констатуjе смрт. Отишла jе и убрзо се вратила, узела нешто кафе што jе било попржене у кући, и рекла да ће са Мирелом Барбалић преседети у Шеховићевоj гарсоњери. Од приземља до четвртог спрата нису могле скувати кафу. Тек код Горана Ђапића, чиjа супруга ради као преводилац у УНПРОФОР-у, на специjалним свећама скувале су кафу и спасиле обичаj.

Данас смо подигли први пакет коjи смо добили у овом рату. послало нам наше дете, избеглица. "Дао бих све, а ништа немам..."

(Наставиће се)



Уторак, 16. фебруара 1993.

Поново паклени дан. Гранате падаjу свуда, као да jе последњи артиљериjски двобоj. Злокобно дими и из оних делова коjи су до сада изгледали поштеђени: из Химзарине улице, из Таковске, одмах изнад нас. Ни наjхрабриjи не провируjу из своjих подрума и склоништа. Моjа супруга jе узалудно два пута покушала да оде на терапиjу свог болесног рамена. Само jе видела окрвављени асфалт у Химзариноj улици и накупила се необичног страха. Док jе пролазила улицом Aвде Сумбула, из хаустора су извирила два груба и неприjатна лица. Хтели су да jоj стргну бунду у коjу се увила због хладноће. Овде све може бити повод да изгубите главу.

Седимо и слушамо Радио Сараjево. Група сараjевских књижевника, све моjи добри познаници, некада и приjатељи, укључила се у хор псовача, неки имаjу значаjне солистичке роле. Сазнаjем да само зато што сам по рођењу Србин, носим неизбрисив печат срама, да ће наредних двеста година моj соj имати обележене генерациjе и стидети се свог порекла.

Веровао сам у давно речену истину да уметност има своjе корене у страху од смрти, а овде jе страха напретек, и да ће моjи познаници бар покушати да стишаjу бес према немим, престрашеним, избезумљеним своjим комшиjама коjима jе оваj безумни рат натоварио само jедан задатак: да буду послушни. Као и сва моjа веровања, и ово jе бесмислено.

Међу књижевницима има и Срба пореклом. Они су добили и искористили шансу, да овим што говоре "сперу жиг срама".

Бескичмењаци и пришипетље, коjи се упорно труде да се покажу као наjискрениjи приjатељи "наjугрожениjег народа на планети", представљаjу наjупорниjе и наjбоље чуваре "новог демократског сустава". Од њих jе многима улазио ледени страх у кости, jер jе њихово улагивачко понашање морало бити стално доказивано откривањем сумњивих и упирањем прстом у неприjатеља.

Моћници увек имаjу улизица више него што им треба, па се и међу њима прави разлика: наjбољи су они коjи наjгласниjе и наjбруталниjе могу опсовати и наjдаље пљунути.

У општоj конкуренциjи међу jедним броjем Срба, нико никада неће моћи досегнути рекорде у псовању и пљувању коjе су поставили новинари Недељко Опанчић, Момо Драгичевић и Раде Трбоjевић. Они нас и даље свакодневно упозораваjу: да бисмо преживели, они на брдима и иза брда мораjу да нестану!

Примећуjем да jош увек не умем да мрзим. Хладно jе, следиле се кости, а jош немам снаге да књижевна дела моjих сараjевских познаника угурам у пећ.

Уторак, 23. фебруара 1993.

Нападао jе снег. Око подне, неочекивано, пробило сунце рунаст облак. Просветљен прозор у овоj зими, наjвише jе сличан некоj модерноj слици, и покушавам да пронађем део изгубљеног света.

Последњих дана, па и данас, разносе чамотињу око мене. Долазили су људи из разних делова града, но њихове приче нису много различите. Наjубедљивиjе прича Вељко Чабак, професор у пензиjи; он уме да запази оголелу људску несавршеност око себе, ограниченост и слабост, посебно оних што подстичу и охрабруjу обичног човека да пуца и убиjа, а немаjу му шта понудити, осим пљачке и смрти. Паузе у његовом говорењу, спуштање гласа на краjу и постепено дизање гласа на почетку сваке нове реченице, уносиле су пуно драматичности у његова казивања, посебно о беди и гладовању његових познаника и, jош више, старих и изнемоглих Срба коjи не могу преживети без нечиjе помоћи.

"У оваквим приликама", мирно говори Чабак, "човjек од савjести и ниjе човjек ако ниjе спреман да помогне своме роду и своме соjу. Питаће нас ако преживимо, а преживjећемо, наша дjеца да ли смо бар покушали нешто урадити. Jа нећу дозволити да се због мене стиде."

Прави пут гледам и слушам овог човека и сасвим jе jасно да jе и он дошао да ме убеди да се придружим онима коjи треба да активираjу српско добротворно друштво. Не говори то стари професор отворено и директно, па ни сам не осећам обавезу да се изjашњавам.

Професор Чабак, брзо мења теме, каже по jедну провокативну реченицу и застане, као сви људи коjи знаjу да ће поново доћи jер нису обавили посао како су желели. И у мом стану он jе професор за катедром, а jа студент коjи слуша и коjи одговара само на оно што професор пита. Стари педагог зна да, у одређеним тренуцима, људи постаjу свесни да се и у њима мора нешто преломити када jе око њих ионако све у крхотинама.

"Запамти, моj имењаче, све што се догодило и што jош може да се догоди, значи више од крвавог обрачуна између лидера и њихових сљедбеника. Ово jе општи, трагичан судар свих и свега, схваћен као непоновљива прилика да се дефинитивно риjеше сва питања опстанка у будућности народа на овом простору. Ко овог пута буде на погрешноj страни, неће имати прилику да исправља заблуду.

Jа сам рашчистио са заблудом, jа сам био и остаjем на српскоj страни. Нажалост, широког избора немам: jедино што се у овом граду jош назива српским, то jе добротворно друштво, и гдjе jе мjесто Србима него у њему?

Jежим се од идеjе о исламскоj држави залеђеноj у историjскоj заблуди за коjу свакодневно гину дjеца што и не знаjу шта то значи", развезао професор и нетремице ме гледа у очи.

Затечен и темом и изреченим мислима, оптерећен неповерењем и према познатим и непознатим, ћутим и слушам као прави бруцош.

(Наставиће се)

Уторак 23. фебруара 1993.

Прича о српском добротвором друштву се наставља, али то више ниjе у стилу професора у пензиjи Чабака, коjи понекад каже и покоjу провокативну реченицу, свjестан да посао ниjе обавио како jе желио и да ће због тога опет доћи. Истога дана слиjеди и посjета старог познаника, чиjа jе риjеч била другачиjа - директна и помало ултимативна:

Поподне jе долазио и Момир Jунгић, стари познаник, коjи самим тим ниjе имао потребе да околиши. Он ниjе обjашњавао, ниjе предлагао, он jе захтевао. Узалудни су били моjи аргументи, да два месеца нисам прекорачио кућни праг, да ме болест и поломљена ребра jош увек везуjу само за кућу, да сам омршавео двадесет и пет килограма и да не могу низ степенице, а камоли уз степенице.

"Човjек има хиљаду начина да изда своj народ", рече на краjу неодмерено и грубо, да сам пожелео да га изгурам из стана у коjем jе пио кафу и пушио цигарету.

Од данашњих посетилаца сазнао сам и тужне вести. Троjице моjих познаника и приjатеља више нема међу живима: Драго Ичагић разнесен гранатом испред куће у коjоj jе становао; Петко Плазачић (онаj из школских уџбеника, што jе био командант Прве партизанске пионирске бригаде), погођен jе снаjперским хицем у Немањиноj улици, ваљда из неба, ниjе могло другачиjе; инжењер Милановић, пронађен мртав код Врбање моста, хтео човек да пређе на српску страну.

Среда, 24. фебруара 1993.

Бледа и уплашена, први пут jе такву видим, дотрчала jе Хаjра Кисељаковић. Тек што jе отишла, после уобичаjене вечерње седељке, вратила се да нам каже да jоj jе, док jе седела код нас, обиjен и испретуран стан. Наравно, светла нема, и не зна jош шта се, у ствари, све издешавало, па полазимо с њом, моjа супруга и jа.

Не криjе Хаjра своjу сумњу да jе то неко, а она би се заклела ко jе, намерно, да би jе казнио, провалио врата, jер се дружи с Коjовићима. Поган милет, говори Хаjра и наставља: "Тешко ми jе, али морам вам рећи. Не даj Боже, да се шта деси, а могло би, свашта се прича, jа вам не бих смjела помоћи. Имам два сина, jедном jе седамнаест, а другом петнаест година, осветили би ми се. Има погана свиjета, има их коjи више личе на ђаволове слуге него на свете ратнике.

Далеко им кућа од моjе."

Уторак, 2. марта 1993.

Након болесног дана, дуге сенке вечери брзо су овладале градом. Била jе скоро поноћ. Распламсала се ватра у нашоj пећи; догореваjу последње цепанице и последње школске књиге наше девоjчице коjе jе брижно чувала и уредно слагала у витрине и плакаре.

Вани се растворили облаци и плаховито пљушти киша по снежним површинама. На Вемићевоj тераси, где смо раниjе одсекли део олука, брзо смо напунили суђе кишницом.

Сад легли по поду, поред пећи, па сушимо косу и мокру одећу, али и да се одморимо.

Читав дан водио сам, готово, jалове разговоре са Браном Крстићем, Милорадом Крунићем и Владом Коjовићем. По подне jе поново долазио Вељко Чабак.

Сви ови људи, озбиљни и храбри, избачени из своjе животне колотечине, деловали су, ипак, жалосно, мрзовољно и разочарани. Заправо, такви и нису могли да примете смешне атрибуте коjе су користили за убеђивање.

Вељко Чабак, како се показало, био jе изразито симпатичан човек. Са своjим малим брковима, духовитим, ироничним очима, понекад изгледа површно и неозбиљно, а онда, опет, као мудар и видовит коjи унапред зна шта ће се збити и какве неприjатне последице настати.

"Наjгоре jе ћутати у властитом окову, у своjоj љуштури", прича Чабак, прекореваjући се за властити усуд и несрећу свог народа. "Човjек нема другог избора него да нешто покушава, па и онда када не вjеруjе у успjех онога што чини."

И даље ћутим, али, на неки начин, осећам како почињу да ме занимаjу ови људи и ово о чему говоре.

Примећуjе то стари професор и онако, за себе, процеди: "Кад се громада леда jедном почне отапати, нико то више не може зауставити."

Док jе моj посетилац, храмаjући, силазио нашом стрмом улицом, са сићушним гелером у стопалу, ниjе ни примећивао како сунце, црвено попут крви, нестаjе на западу; и како поред њега, уз улицу, врве воjници, вичући вуку своjа тела и лако оружjе, некако озарени као после добро обављеног посла.

Данас смо из новина, коjе jе донела Мирела Барбалић, сазнали да jе наша комшиница из сутерена, Хиба Дураковић, умрла и сахрањена.

Ни смрт ниjе више као што jе некад била.

Четвртак, 4. марта 1993.

Тек што jе прошло подне, дошао jе Никола Барбалић, да нас позове да на његовоj пећи угриjемо ручак. Моjа супруга, забринута што од своjе девоjчице дуго ниjе добила писмо, прво пита за Маjу и Ивана.

"Не знам шта jе боље, имати или не имати виjести о дjеци у овом усраном свиjету", процеди комшиjа. Он jе, заиста, тешко преболевао мучне дане без своjе деце, а вест коjу jе управо примио, да се његова петнаестогодишња ћерка поново пресељава из Загреба у Сплит, а можда ће и у Француску, посекла га jе као све далеке неизвесности овог рата. Страховао jе како ће његова девоjчица поднети сва искушења избегличког живота, а сама.

Ставих му руку на раме, он одмахну главом и загњури jе међу руке. Могао сам замислити шта и колико га мучи.

Ћутали смо, дуго смо ћутали.

(Наставиће се)



У наш стан улетела jе Николина супруга Мирела, насмеjана, скрштених руку, достоjанствено уздигнуте главе на дугом врату, напућених усана, спремна да саопшти добру вест.

Као функционер нове власти, ускоро ће на службени пут у Загреб.

Никола се исправио, изгледао jе исто онако као што jе морао изгледати човек коjи jе добио високу премиjу на лутриjи.

Скиде гитару наше девоjчице, прашњаву и заборављену, лепо засвира, и то jе први пут да одзвањаjу акорди у нашем стану од кад jе Jелена отпутовала.

Завидим своjоj комшиници што ће се чути и видети са своjом децом. Шалимо се што њено путовање у нову државу неће бити jедноставно, не можемо да оценимо куда све воде путеви до Загреба, jер jе Хрватска добрим делом исцепана.

"Наш народ каже да пас коjи уjеда носи раздерану кожу", рекох, а Мирела не реагуjе, што ме jе изненадило.

Отишле су наше комшиjе, а Никола jе умео да унесе много срдачности у своj поздрав и стисак руке.

"Да ли ћемо ми, икада, моћи из овог града?", пита моjа супруга, а не знам шта да jоj кажем.

Данашњу годишњицу нити ко помиње нити ће jе обележити. Тачно пре годину дана, 108. славонско-бродска бригада Збора народне гарде Републике Хрватске упала jе у Босански Брод, чиме практично почиње рат у Босни и Херцеговини. На моjу несрећу, касно сам то схватио, као што сам лоше процењивао и друге догађаjе.

Не могу да се не сетим Сиjековца, и остаjе ми само да то забележим.

Уторак, 9. марта 1993.

После два и по месеца излазим из свог стана. Град ми изгледа нем и мртав. Између зграда шири се тишина и потпуна празнина широком улицом. Куће и улице не чине град. Људи коjе сам волео негде су ишчезли или не подсећаjу на оне коjе сам познавао. Града моjе младости неће ни бити. Треба га, jедноставно, заборавити, као што се жели потиснути срамота. На главноj улици сусрећем ужурбане воjнике и беспомоћне и изгубљене пролазнике коjи су тумарали без икаквог циља. Видео сам доста људских костура како се jедва клате у прљавоj одећи и jаднике на штакама, без ноге и без руке.

Обрадовах се кад приметих Вељка Чабака на договореном месту.

Уместо на Економски факултет, где се, зачудо, може добити кафа, пошли смо његовоj кући.

Уз добро пиће, на коjе сам био заборавио од када jе почео рат, сазнао сам да jе Чабак сам у Сараjеву и да jе његова броjна породица у иностранству и у Београду.

"Нећу пред тобом да прикривам, моj план jе да одрадимо нешто за оваj чемерни народ и да искористим згодну прилику, да побjегнем из овог града", прича ми Чабак. "Дозлогрдило ми шапутање са приjатељима, а све док шапћем, jа сам талац и заточеник. Размисли jош данас, чини ми се да бисмо могли заjедно радити. Не залиjећеш се, то ми се допада, а, Богами, jа се понекада залетим."

Поподне jе поново долазио Момир Jунгић. Одмах с врата ме упитао: "Хоћеш ли за мjесец дана да посjетиш ћерку?"

Завалио се у седиште, самоуверен и одређен, наставља: "Ево списка руководства 'Добротвора'. Добили смо сагласност и са Пала, неке су прецртали."

Посматрам га док испиjамо кафу, заинтригирао ме првим питањем.

"Ко ми гарантуjе да ћу за мjесец дана изићи из града?", питам.

"Aко кажеш да сам те ишта у животу преварио, немоj ми вjеровати. Уосталом, ти имаш и дио породице овдjе. Aко си одлучан да напустите оваj град, jа не видим боље рjешење. Твоj дефинитиван одговор морам знати данас."

Пристао сам.

Показуjем Jунгићу књигу кинеске филозофиjе коjу смо Мишо Вемић и jа добили у пакету од Вемићеве супруге Десе да прекратимо дуге и хладне сараjевске ноћи. Написала нам jе као посвету, а можда и опомену, "да jе човек увек сам осим кад помаже другима".

Вече смо провели са комшиницом Хаjром. Њен супруг Бакир дошао из Соколовић колониjе, претрчавши аеродромску писту. Он jе фотограф и добро му иде посао: за воjне легитимациjе и успомене "из ослободилачког рата", сви желе фотографиjе.

"Има jош Срба у Соколовић колониjи", прича Хаjра. "Бакир ми jе рекао да их нема много, али да живе мирно и да их нико не дира. Добро им jе. Они копаjу ровове и поправљаjу кровове", и не трепну наша комшиница.

Од данас су битно поправљени услови нашег живота. У стану моjе сестре инсталирали смо лимену пећ "бубњару". На Вемићевоj тераси пронашли смо гумено црево коjе jе некада служило за залевање цвећа и расхлађивање терасе, а од данас jе плиновод, накачен на инсталациjе њеног суседа. Уместо вентила за плин, послужила jе чесма из нашег стана, а горионик jе нека зарђала цев, грубо савиjена и избушена ексерима. Сулунар смо провукли кроз прозор без стакала.

На том сулунару данас смо испекли хлеб. A у стану jе као у сауни, отопили смо залеђене кости.

Петак, 12. марта 1993.

У бившем Камерном театру, сада просториjама хрватског друштва "Напредак", одржана jе скупштина српског добротворног друштва. Можда jа нисам све добро видео и разумео, али ми се, док сам седео са Владом Коjовићем и заклањао се од провоцираjућег телевизиjског светла, чинило да jе, с jедне стране, седела група "званичних Срба и Срба по професиjи", а с друге стране обичан свет, малоброjан и збуњен.

У лоше изрежираноj представи сви су успели да ћуте, чак ни моћни радио и телевизиjа нису имали шта да обавесте осим да jе председник скупштине Српског добротворног друштва "Добротвор" професор Вељко Чабак, а председник Управног одбора Вељко Коjовић.

Тешио сам се да све има своjу цену. A толико сам желео да видим дете и маjку.

(Наставиће се)

Недеља, 21. марта 1993.

У центру града, у главноj улици у просториjама некад познатог предузећа за увоз и дистрибуциjу филмова, сместила се управа српског добротворног друштва. Члан управе, Ђорђе Радовић, пре рата jе закупио три просториjе за своjу фирму и сада их уступио у хуманитарне сврхе. Просториjе су хладне, мрачне и влажне. Неколико граната из темеља jе потресло зграду, са разваљеног крова, у jедном делу, цури вода од снега што се отапа.

Од првог дана долази све више света, оронулог, рањаваног, преживелог само толико да може да умре; долазе наjчешће жене, свака jе имала своjе време за плач. И сви нешто траже, моле, прете. Наjвише их жели да оде, мада jе, колико и мени, отићи некуд и живети безбрижно и приjатно, изгледало тако немогуће.

Дозлогрдила ова несхватљиво блиска туђина. Међу овим измученим и ожалошћеним светом, престрашеним и обезнађеним, чинило ми се да моjе патње и нису вредне помена.

Долазим у просториjе врло рано, избришем "приjатељске" поруке по улазним вратима и влажним зидовима. Графитописац има креду у боjи, па ми ниjе тешко, пре него дође ионако престрашен свет, да избришем влажном крпом поруге, псовке и претње "србоћетницима".

Док сам jутрос брисао претеће поруке, уз степенице се, нечуjно, попела лепа жена, од коjих тридесет година. Имала jе подрезану, лавље-жуту косу и била jе вешто нашминкана. дошла jе, каже, да се распита да ли постоjе неки таjни канали коjима се може извући из града, у коjему jе несретним случаjем остала, а да су jоj муж и трогодишње дете на време побегли и да су у Бечу. Заплакала jе и сузе су, расквасивши шминку, направиле трагове на лицу.

Не умем да обjасним зашто нисам веровао овоj жени, и зашто jе моjом главом прохуjала мисао да сузе лепе жене често значе више замку него плач.

Стаjала jе изненађена моjим ћутањем, бар колико и jа њеним питањем. Већ су пристигли први несрећници и почех међу измученим и застрашеним лицима да тражим оне коjи се, можда, баве подлим и идиотским занатом само да би преживели и привремено заштитили своj бедни и голи живот.

Aли беху то они несуђени путници, или претежно они, што су jош у новембру прошле године, узалудно ишчекивали, пуних пет дана и пет ноћи, аутобусе коjи су их требали одвести на другу страну фронта.

Необjашњиво неправедан према пристиглом свету, тако ми jе то изгледало у тренутку, осетих се постиђен и хтедох да свима будем на услузи, насмеших се, поздрављам се с њима, а лепа жена, jош уплакана, нечуjно, како jе дошла, сиђе низ степенице и изгуби се из мог видокруга.

Уторак, 23. марта 1993.

Пролеће jе, човек пожели прошетати улицама, удисати пролеће у ваздуху, посматрати људе, гледати лепе жене, читати новине и седети у кафани. Узалуд!

Ништа ниjе ни по моjоj жељи ни по моjоj вољи. Више не веруjем да се свет, без обзира на то шта се на планети дешавало, креће по неким законитостима прогреса.

Пео сам се благом стрмином према стану моjе сестре и изненади ме миран, питом глас, старачки, Богдана Максимовића. Jедва jе помицао своjе тешке, рањене ноге, а хтео jе, тако ми се чинило, да делуjе као човек коjи ћутке подноси и своjу и туђу несрећу.

Некада спортиста, угледан спортски радник и професор на Факултету за физичку културу, данас jе само симбол болне трагедиjе jедне генерациjе коjа jе волела и живела живот, коjа jе мислила да зна шта хоће.

Jедва сам разумео шта жели. Да би преживео, ваљда, постао jе активиста удружења ампутираца у овом рату, даjе ми неколико замолница да поделим "добрим људима да удиjеле шта могу", како рече.

Отетура полако, наjвише сличан скором покоjнику каквих jе пун оваj град.

Читаво поподне копао сам некаквом железном шипком, уместо мотиком, део парка испред стана моjе сестре. Побунио се комшиjа, jер ће му, можда кроз растреситу земљу ући влага у гаражу. Ипак, уредили смо око три квадратна метра земље у коjу смо посадили мало репе, мало блитве и неколико главица лука коjе нам jе у пакету послало наше дете.

Био сам веома уморан од копања. Болеле су ме и руке, и леђа, и рамена, а дланови су ме ужасно пекли.

Увече се са нама опростила Мирела Барбалић, службено jе отпутовала у Загреб. Приjе неколико дана отпутовао jе и др Берислав Топић. Хрвати овде заиста умеjу да обезбеде и искористе привилегиjе, обично оду на службени пут и више се не враћаjу празном животу у овом граду.

Или знаjу, односно наслућуjу нешто што ћу сазнати тек када се деси.

Среда, 24. марта 1993.

У пространом салону Председништва Републике Босне и Херцеговине, у средини, стаjао jе Aлиjа Изетбеговић са намештеним осмехом око дрхтавих усана, као да jе сам Бог одредио и где ће стати и како ће изгледати у овом узвишеном тренутку, а сви остали, као партнери у сенци коjи савршено прате и разумеjу и жеље и захтjеве врховног команданта, правили су круг око њега, што jе подсећало на светачки ореол. Сви су деловали самоуверено као људи од заслуга, коjи знаjу где им jе место, одавно су формирали чврсте ставове, знаjу непорециве истине иза коjих им jе безбедно и лагодно, а све то поправља далеке, историjске слике о моћи.

Не знам шта су осећали људи док су прилазили шефу нове, међународно признате државе, пружаjући му руку и изражаваjући честитке. Изгледали су, или се мени чинило, по покретима и осмеху, као победници коjи су дошли да му се диве, да се захвале за све што jе урадио за њих, а при томе свесни да он зна шта они чине за њега.

(Наставиће се)



Среда, 24. марта 1993.

Баjрам jе и свечаност jе у великом салону Предсjедништва БиХ:

Aко jе власт од Бога, онда пред собом видим богомдане. Неке познаjем, али видим да нас дели данашње осећање. Кроз моjу главу, без могућности да то променим, ређаjу се изломљене слике и недовршене мисли...

Посматрам људе коjи много желе и знам да их jе то што много желе променило. Препознаjем налогодавце за тихе ликвидациjе, за пуцње у потиљак, вође светог рата у коjем се добровољно срља у смрт за свету веру, jер на овом простору има само jедан избор: или си уз своj народ или си неповратно закорачио у издаjу.

Издаjа jе свуда у свету наjвећи злочин.

Од свих присутних jедино се Мирко Пеjановић видно наметао и поjавом и понашањем. Имао jе узвишену потребу да се сваком приближи, удварачки широко осмехне, изрази непоколебљиво веровање у брзу и коначну победу, у снагу ума и у песницу, у спремност ове окупљене елите да дотуку "зликовце са друге стране". Сва та нервозна шетња његова између групица људи коjи су мирно испиjали химбер ниjе била ништа друго до доказивање одлучности да, без обзира на тренутни положаj у хиjерархиjи, на сваки видљиви миг било кога од присутних, извуче мач и замахне: ко ће кога, jа ћу брата свога!

Свечаност тренутка jе налагала наглашену сусретљивост па се ниjе могло оценити какав однос имаjу ови озбиљни, више забринути људи према наjестрадниjем, а непримереном Aлиjином скутоноши.

У великом салону владала jе достоjанствена тишина, jедва чуjни разговори претварали су се у приjатан жамор, добро контролисан, да jе понаjвише личио, у углу где сам стаjао, на одабрану партитуру мистичне музике. Успостављени ред религиозности и ненаметљивог шума гласова и речи реметила jе, уз ћуранску шетњу Мирка Пеjановића, Татjана Љуjић-Миjатовић. Њен смех, праскав и насилан, ваљда jедино што као лични допринос може дати овом одабраном скупу, заиста делуjе непримерно створеноj свечаноj атмосфери. Дуго jе познаjем, jош из њених студентских дана, знао сам и неке њене таjне, али ће, бар по мом виђењу, наjвише остати примером колико jе сваки човек таjна.

Тешко подносим стаjање у углу салона, наслањам се на зид као лепо обучена сенка. Више и не посматрам шта се збива, навиру чудне мисли и борим се са њима... Око мене владари jедног народа, одабрани jунаци и воjсковође, историjске личности што се беспоштедно, често без милости, боре за очување државе свог народа и своjе вере. Од самог настанка државе њу симболизуjе исукани мач и торба, па одjедном видим око себе, и уперене према мени, исукане крваве мачеве, а не осећам ни страх ни чуђење, ништа ми не смета, све као да jе богомдано, осим што ме болно пробада кикот Татjане Љуjић-Миjатовић.

Тргнем се из снатрења на додир руке на рамену.

"Е, моj Коjа, готово да те не препознам", смеши се и грли ме Мустафа Памук, познаник и приjатељ од првих студентских дана.

Нисам ништа одговорио, моjе jе лице, изгледа, рекло све.

Мустафа Памук jе незаобилазна личност ове несрећне хронике. Само два дана пред поделу, пред размену салви смрти са Требевића и на Требевић, почетком априла прошле године, одживели смо "последњи дан живота у Сараjеву". У приjатном дому др Влада Коjовића и његове супруге Вере, заjедно са Мустафом Памуком и Неђом Лакићем, отпевао сам последњу песму, поделио последњу радост, наживео се последњег весеља и коначно изгубио последњу наду.

Већ сутрадан из Сараjева jе нестао Неђо Лакић, а сад jе високи функционер српског народа, од тада нисам видео Мустафу Памука; он jе сада високи функционер свог народа. Требало jе да прођу само дан и ноћ да Мустафа и Неђо почну уместо здравица да размењуjу танад и гранате.

Негде од падина Требевића допире усамљен пуцањ, а онда кратак рафал, као да ниjе с друге стране фронта. Свеjедно, сви ми овде и они тамо стално смо на нишану, бедни, осиромашени, изгладнели и закрвављени, између нас jе понор зла, а нисмо ништа друго до маса бивших покретних сенки у коjима тупо и лењо одзвањаjу последњи удари живота. Без обзира на тренутно удобне и безбедне бункере из коjих Мустафа Памук и Неђо Лакић учествуjу у управљању нашим судбинама и дозираjу разараjућу мржњу, и они су на нишану, овде свако, кад-тад, дође на нишан.

Брзим погледима посматрам Aлиjу Изетбеговића и, чини ми се, схватам шта jе хтео дефинициjом да "Муслиман углавном не постоjи као jединка. Aко хоће да живи и опстоjи као Муслиман, он мора стварати заjедницу, средину, поредак. Он мора измиjенити свиjет или ће сам бити измиjењен. Повиjест не познаjе ниjедан истински исламски покрет коjи ниjе истовремено био и политички покрет. То jе стога што jе ислам вjера, али jе истовремено и jедна филозофиjа, jедан морал, jедан поредак ствари, jедан стил, jедна атмосфера - jедном риjечjу, jедан интегралан начин живота. Не може се исламски вjеровати, а неисламски радити, привређивати, забављати се, владати".

Прве званице напуштаjу салон и крећем за њима. Баjрам jе. Забележићу да jе данашњи наjвећи муслимански празник мирниjи од претходних дана, као предах за учвршћивање новог поретка. Но, можда ће већ сутра све изнова да букне, да плане, jер, "ко се дигне против ислама, неће пожељети ништа осим мржње и отпора".

Aко jе Бог, уистину, само jедан, а различити његови пророци и посланици на земљи, моjе присуство овом свечаном скупу, као представника jединог српског удружења у граду, jесте у славу тог jединог Бога и његовог призивања.

(Наставиће се)



Град jе одисао бритком свежином, кад сам, рано, одмах после полициjског часа, заjедно са супругом, кренуо у бившу Воjну болницу. Требало jе да заузмем место у реду за лекарски преглед воjне комисиjе. Био сам међу првима, добио броj чекања и све jе ишло брже и боље него што сам очекивао. Захваљуjући диjагнози коjу jе поставио др Владо Коjовић и двоjица његових колега, Муслимана, а и чињеници да jе у комисиjи био колега моjе супруге и моj дугогодишњи познаник др Церић, ослобођен сам воjне обавезе служења у Aрмиjи БиХ, али не и обавезе у Цивилноj заштити. Док сам чекао да ми се откуца решење, слушао сам троjицу рањеника како се жучно препиру.

"Сви су они своjу дjецу склонили у иностранство, а нас тjераjу на четничке тенкове. Немаjу они поjма како изгледа рат, они га гледаjу на телевизиjи. Да су били само десет минута на Сокољу или на Жучи, завршио би се рат за десет дана.

Изрешетали су ми ноге гелерима, али jа jедину главу не дам ни за чиjу фотељу и функциjу", горко говори млађи човек, чудно изваљен на столици, с ногама испруженим на две штаке преко читавог ходника.

Прозваше га, а она двоjица му помажу да се усправи и моле да ћути док не добиjе папире.

У просториjама "Добротвора" све већа гужва. Улазим са старицом коjа jе, изгледа, дуго дреждала пред вратима. Дошла jе да преда писмо, каже, али, ако има, и мало милости. Била jе поднадула и тамножута, закрвављених и сузних очиjу. Тек што jе пружила, дрхтавом руком, изгужвано писмо, паде, позлило jоj, а нека друга жена прискочи и тражи воде. Воде нема.

Примећуjем за столом у углу, сасвим сагнут, седи Вељко Чабак и прилазим му. Са њим за столом седе двоjица, jедног не познаjем; други, Вељо Дроца, тихим презиром и гађењем посматра неугледан и запуштен свет што се врзма око њега, гледао га jе, чини ми се, као што се врзма око њега, гледао га jе, чини ми се, као што се сити и богати гаде сиротиње. A у канцелариjи jе било, осим старице коjа jе колабирала и враћа се к свести, jош стариjих људи и млађих жена, коjе су биле упорне, говорљиве и крештаве показуjући своjу промрзлу, мусаву и омршавелу децу као необорив доказ да мораjу из града, побећи било где од овог псећег живота.

Позваше ме за сто, нема столице, и слушам да Вељо Дроца тражи да српско хуманитарно друштво осигура редовну помоћ у храни и одећи за "дjецу шехита, без коjих би сигурно град пао у руке неприjатеља". Осећао сам неку заташкану затегнутост и наслућивање нечега што ће се догодити и што се не може спречити.

Размишљао сам тренутак шта да кажем, али нисам имао прилику. Експлодирао jе Вељко Чабак.

"Човjече, разумиjеш ли ти да jе ово српско друштво. Има више од стотину разних исламских и других хуманитарних друштава у граду, тамо тражи помоћ, а колико jа знам, не мораш ни тражити, они даjу све што имаjу jер добиjаjу са свих страна. Ми само са српске стране, гдjе такође има дjеце палих бораца, можемо добити помоћ. Зар мислиш да би дали за дjецу шехита?"

Други човек, полицаjац, разуме, уста и мирно се поздрави. Оде за њим намрачен Вељо Дроца, Србин из околине Горажда, пре рата високи функционер Социjалистичког савеза. Не поздравља се, настоjи да буде резервисан и званичан, а лице му укочено и неприjатно.

"Ово jе наjгори човjек кога знам", сикће Чабак, "наjгнусниjи и наjподлиjи гад, провокатор, дошао да нас навуче на танак лед".

"По ономе како си реаговао и шта си рекао, већ си на танком леду", упозоравам га и подсећам да сам га неколико пута опоменуо да се чува лажних приjатеља, коjих jе све више око њега. Лажни приjатељи долазе само због конкретног интереса, и кад то остваре, лако налазе друге приjатеље. A пошто увек траже и очекуjу више од оног што су ушићарили, лако се претворе у траjне неприjатеље.

Изненада се поjављуjе генерални секретар Драгослав Пецикоза, коjег ретко виђамо, он води оперативне послове, он jе одговоран за целокупан рад хуманитарног друштва, па jе непрекидно у покрету, излази и улази у град, прича се да увек с њим изиђе десетак и више Срба, не питамо га како, а он о томе нерадо говори. Обавештава нас да jе договорио велики посао, да се примиче Васкрс и да ће увести у град више од двеста хиљада jаjа, и боjу, наравно, нека се осети да у граду има Срба, али и да неко брине о њима.

Задовољни одлазимо кућама, свраћам код сестре и необично, приjатно изненађење: у стану има воде и струjе. Остављамо ручак за касниjе, у страху да би могло нестати или струjе или воде, или обоjе, купам се, после готово годину дана, пршти туш, а феном сушим косу.

Ово jе заиста велика радост, стално сам говорио да ће се рат завршити када истовремено у граду буде струjе и воде. Последњих дана jе знатно мирниjе и буди се нада да би нашим ратним патњама могао да дође краj.

Петак, 9. априла 1993.

Силазим неуобичаjеним путем у центар града. Гледам у широка плећа Требевића и видим, осим шумом обрасле обронке, и сунце коjе беше изазовно синуло, као да се наслонило на Чолину капу. Около мртва тишина. Добро предсказање. Изненада, негде на Требевићу, одjекну пуцањ, само jедан, а потом се шири jутарњи мир. Чуjем само властите кораке и пиљим у осветљен хоризонт и свим бићем желим побећи из ове неизрециво отужне празнине, али с осећањем да људима, коjима идем у сусрет, чиним нешто добро и корисно.

Тек у улици Павла Горанина сретам прве пролазнике и стражаре, полицаjце и воjнике. Знаjу ли ови људи што притежу хладне цеви оружjа коjе носе да и њих чека смрт, ма колико пуцали и ма колико битака преживели, а да ће земља, о коjу се грабе и међусобно уништаваjу, остати земља и припадати неком мудриjем нараштаjу.

(Наставиће се)


Пролазим поред рампе постављене где улица Павла Горанина излази на (Титову) главну улицу, поздравља ме у црном оделу и аутоматом на плећима, познаник, сарадник у фирми у коjоj сам радио и обавештава ме да jе негде на Жучи погинуо Драган Поштић, разнела га граната, рече.

Драгана сам добро познавао, знао сам да се дуго крио од мобилизациjе, да су га ухапсили и да нико ниjе хтео да интервенише за "дезертера". Из затвора jе послат на прву линиjу и погинуо од оних против коjих се ниjе хтео борити.

У просториjама "Добротвора" већ су ме очекивали. Два представника Међународног црвеног крста, о какав апсурд, дошли су да траже помоћ, jер како кажу, немаjу се коjоj другоj српскоj институциjи обратити.

Малициозно примећуjем, иако не знам о чему се ради, да су се требали обратити Татjана Љуjић-Миjатовић или Мирку Пеjановићу. Као да jе пречуо, млађи човек обjашњава да већ неколико дана у подруму њихових просториjа бораве три Србина, коjе су успели извући из затвора "Виктор Бубањ" и да, напросто, не знаjу шта ће с њима. Траже да их приме неке српске породице у своjе станове док се не реши њихово пребацивање на српску страну.

Питамо их да ли бисмо их могли посетити, а они нам одговараjу да се мораjу консултовати са шефом уреда. Лазариниjем, мислим да се тако звао.

У подне смо, Драгослав Пецикоза и jа, посетили привремено спасене затворенике. Господин Лазарини нам прича како су сва троjица, готово годину дана провели у затвору без икаквих оптужби и да jе то био основ за њихово ослобађање. Сада предстоjи дуга процедура добиjања сагласности да се упуте у краjеве где они то желе.

Гледамо их, двоjица из Зенице, првих дана рата успели су да побегну, да дођу надомак Илиџе, ни двадесет метара нису били далеко од српских положаjа. Не познаваjући пут, скренули су само неколико корака улево и упали у муслиманске ровове. Jедном jе на врату огроман ожиљак, на лицу дубока бразготина, а лева рука му краћа и крива, неприродно зарастао лом. Немам снаге да га питам када му се то десило. Други блед, сенка од човека, очито тешко болестан. Трећи седи и ћути, и не гледа нас.

Казуjемо им да су, ипак, наjбезбедниjи ту где су. Радо бисмо им помогли, има доста породица коjе би их радо примиле, али угрозиле би и себе и њих. Ко зна како би комшиjе реаговале када би сазнале да су у њиховоj близини српски затвореници. Разумеjу то ови несрећни људи, они моле да што пре оду из града и из хладног подрума где су смештени, што им Пецикоза обећава.

Осећам се болно поред ових jадних људи коjи ни мрава згазили нису, осећам да се нешто чудно десило са мном, грлим их, опраштаjући се с њима, бежим своjоj кући да будем сам.

Четвртак, 15. априла 1993.

Преко целог дана прилазе људи учтиво, стрпљиво, наjчешће ћутке, као на погребу. Вељко Чабак седи у свом углу, велики нотес jе пред њим, набрекао од имена људи коjима треба наде, моли људе да говоре тихо и понашаjу се лепо, уписуjе, дописуjе, свестан да, осим благог лица и варљиве наде, нема шта понудити овом свету. Тако jе сваки дан, исте молбе, исте жалбе, исти несрећници.

Четвртак, 29. априла 1993.

Два пута сам одлазио до Дамира Крижана. Његова тетка, коjа jе са страхом отварала врата, ниjе знала где jе Дамир, ниjе долазио три дана, а jави се понекад телефоном. На краjу ми jе, у поверењу рекла да се негде криjе, тражили су га неки погани људи. Рече ми то да од Дамирове маjке, супруге и сина, "коjи jе имао само седамнаест дана кад jе почео рат и кад су напустили град", одавно нема вести, далеко jе Параћин.

Доцниjе, у току поподнева, неко jе закуцао на врата.

"Шта jе, недостаjем ти? Знам jа да човjеку често недостаjу људи, а нарочито жене", смеjе се увек пун ведрине, Дамир Крижан.

Седели смо у дубоким фотељама, повлачио jе широке панталоне и обрати се моjоj супрузи:

"Докторице, треба ми сузити панталоне тачно тридесет центиметара, у мене има и машина и струjе".

Чинило ми се да се тужно насмешио, али нисам сигуран у то.

Испричао сам Дамиру да ме нови станар у Топићевом стану, млади лекар, обавестио да су ме тражила троjица воjника, ниjе сигуран да ли су из девете или десете брдске бригаде, ниjе наjбоље разумео. Ниjе добро кад човека траже воjници у рату, а опасно jе кад некога траже из поменутих бригада.

Уозбиљи се Дамир, и њега су тражили. Зато се и криjе. Он зна да су њега тражили из девете брдске бригаде чиjи jе командант Мушан Топаловић - Цацо. "Долазили су и раниjе", прича Aмир. "Цацо ме jе проциjенио на двадесет хиљада марака и могао сам да бирам: или глава, или новац, или копање ровова, а то опет значи глава. Платио сам, а онда су се његови стрвинари окомили, траже jош, сада за себе".

"Aко су ме проциjенили и на триста марака, оде моjа глава", говорим Дамиру, jер jе немам новца.

- Можда су били неки познаници коjи су навраћали у кафић па се распитивали за тебе - теши ме Дамир, па, након кратког ћутања обећа да ће одмах отићи код Хилмиjе Ходовића, коjи ће, у то jе сасвим сигуран, урадити све што се може, а може доста.

Док седимо тако, кроз прозор гледамо како гори млада шума око Златишта и како густа шума Требевића упиjа дим. Чусмо неколико кратких рафала, а онда се све утиша. И ми смо ћутали.

(Наставиће се)


Понедељак, 3. маја 1993.

"Нема хитних послова, постоје само људи који су закаснили, и они ће кад-тад, одговарати пред овим оправдано срдитим народом", љутито је говорио Вељко Чабак, после информације да у складишту српског добротворног друштва више од четири месеца пропада близу хиљаду пакета обуће и одеће, као и да писма нису изнесена из града готово два месеца. Пакете и писма требало је отпремити у Београд где је највећи број избеглица из Сарајева.

Драматизација овог случаја послужила је Чабаку да предложи да се од овдашњих власти у име Управног одбора "Добротвора", затражи одобрење за излазак из града и да председник, а то значи ја, преузмем пуну одговорност за евентуалну набавку хране, јер се говорило да има више случајева међу српским живљем у Сарајеву умрлих од глади, да се набаве лекови за већ отворене апотеке и уруче пакети онима који их жељно очекују.

Тако је почела процедура за мој други излазак из града.

Прво чега сам се сетио по доношењу одлуке да путујем у Београд била је изрека коју је често говорила моја супруга: Нон ест салус ниси ин фуга! (Само у бежању је спас).

Тек што је завршен састанак Управног одбора, позваше Чабака у другу просторију. У углу собе, изнемогао од глади и болести, као да је мртав, непомично седи човек. Затворио очи, наслоњену руку на седишту уперио према празном прозору, као да очекује спас са те стране. Прилази му Чабак, нешто говори, а онда примећујем како, још увек непомичан, човек стиска шаку у коју је стари професор тиснуо нешто што је имао у џепу.

"Хвала, добри човјече, бар сам, пред своју смрт, видио још једном нешто лијепо", тешко изговори човек.

Поподне је неко из "AДРЕ" донео писмо од наше девојчице. Писмо је само по себи радост, а свака добра вест увећава ту радост. A лоша вест?

Ишчитавам писмо, ко зна по који пут. Седим на балкону, мирно је и не пуца, пада сутон.

Сетих се Малог принца.

"Једног дана сам четрдесет три пута видео сунце како залази... Знаш..."

"Кад је човек врло тужан, воли гледати залазак сунца..."

"Зар си тога дана са четрдесет три сунчева заласка био толико тужан?"

Мали принц не одговори.

Из ћеркиног писма сазнао сам да је мој млађи брат, негде на требињском ратишту, теже рањен и да је у болници у Рисну.

Туга је, изгледа, једино мерило колико нам је неко драг.

Недеља, 9. маја 1993.

У дворишту иза наше зграде права драма. Керуша, која је зиму преживела, ко зна како, у једном жбуну оштенила је троје кучића. Бранећи своју штенад, постала је неприкосновен господар простора око себе и читавог дворишта.

Пошто нема ни струје ни плина, једна старица, а сада и средовечне жене изгледају као старице, покушала је да ишчупа жбун да га наложи. Угрожена керуша се окомила на њу. Старица стоји као укопана док се неочекивана опасност кези наспрам ње. Вришти, запомаже старица, куне и преклиње да јој неко помогне. Изишле неке комшије, не смију да приђу побесњелој животињи.

A кучићи, без страха, мотају се око старичиних ногу и она се разнежи, па бесној керуши говори како има сина, тешко рањеног, како не може да хода, како се осим мајке, нико не брине о њему, сви га заборавили, а мора болна мајка да нахрани своје дете и да га штити као и она, керуша, своју штенад.

Умири се керуша, ваљда су у рату животиње разумније од људи.

Дошла око подне комшиница Мукерема, повереник наше зграде, да нас обавести да је поподне подела хуманитарне помоћи.

У последњем кругу хуманитарне помоћи моја сестра Нада била је чудно привилегована: требало је да добије педесет грама воћа, није било толико мале наранџе, и тридесет грама кромпира, није било тако малог кромпира. Тако је добила већи кромпир, говоре да је семенски, има две клице, и посадићемо га у њеном дворишту.

Данас смо у четрнаестом кругу поделе помоћи добили по једну рибљу конзерву, по двеста грама маргарина, по један килограм брашна и неколико витаминских таблета. Приликом поделе, повереница, некад чест и радо виђен гост у нашем дому, прекоревала је моју супругу како се нигде нисам ангажовао; она зна да ја немам радну обавезу и могао бих да се ставим на располагање Цивилној заштити, као моји познаници: Ненад Гузина, који истовара хуманитарну помоћ и прикупља по месној заједници одећу и обућу "за нашу војску"; Михајло Ђоновић, којем није тешко да метлом и лопатом чисти читаву суседну улицу. "A богами су они били велики функционери".

"Поздрави мужа, наша је улица затрпана смећем, баш би било лијепо да се очисти", казала је наша комшиница пријатељски и срдачно.

Данашњи дан се некада обележавао као празник победе над фашизмом. Каква иронија!

У овом фашистичком насиљу преживи се случајно, само зато што понекад лоше гађају они што воле да убијају. С мраком, неко је шести пут од почетка рата пуцао у моју сестру, овог пута, очито, изблиза. На фолијама накаченим на прозорима уместо стакала, нема трага куда је прошло тане. Пуцало се кроз отвор, поред сулунара, на прозору.

"Забављала сам се коцкицама за јамб и једна ми је пала са стола; сагнула сам се и тад је грунуло", прича моја сестра.

Дубок траг на зиду изнад места где је седела сведочи о намери. Када нормално седне на кауч, на место окружено, обележено кречом и малтером са зида, дубок траг куршума на зиду у висини је њене главе.

И данас је у граду било мртвих и рањених. Пред апотеку код католичке катедрале пала је граната.

(Наставиће се)

Међу књижевницима има и Срба пореклом. Они су добили и искористили шансу, да овим што говоре "сперу жиг срама".

Бескичмењаци и пришипетље, коjи се упорно труде да се покажу као наjискрениjи приjатељи "наjугрожениjег народа на планети", представљаjу наjупорниjе и наjбоље чуваре "новог демократског сустава". Од њих jе многима улазио ледени страх у кости, jер jе њихово улагивачко понашање морало бити стално доказивано откривањем сумњивих и упирањем прстом у неприjатеља.
E moje poturice najgora bagra ste vi !!!

Моћници увек имаjу улизица више него што им треба, па се и међу њима прави разлика: наjбољи су они коjи наjгласниjе и наjбруталниjе могу опсовати и наjдаље пљунути.

odlicno receno

"Човjек има хиљаду начина да изда своj народ
kakva bagra

Бледа и уплашена, први пут jе такву видим, дотрчала jе Хаjра Кисељаковић. Тек што jе отишла, после уобичаjене вечерње седељке, вратила се да нам каже да jоj jе, док jе седела код нас, обиjен и испретуран стан. Наравно, светла нема, и не зна jош шта се, у ствари, све издешавало, па полазимо с њом, моjа супруга и jа.

Не криjе Хаjра своjу сумњу да jе то неко, а она би се заклела ко jе, намерно, да би jе казнио, провалио врата, jер се дружи с Коjовићима. Поган милет, говори Хаjра и наставља: "Тешко ми jе, али морам вам рећи. Не даj Боже, да се шта деси, а могло би, свашта се прича, jа вам не бих смjела помоћи. Имам два сина, jедном jе седамнаест, а другом петнаест година, осветили би ми се. Има погана свиjета, има их коjи више личе на ђаволове слуге него на свете ратнике.

strah i beznadje dominiraju u tim vremenima zato se netreba cuditi sto i najbolji prijatelji ne smiju da vam pomognu
stah od smrti j evelik a stah od osvete od strane sopstvenog naroda jos je veci

Од свих присутних jедино се Мирко Пеjановић видно наметао и поjавом и понашањем. Имао jе узвишену потребу да се сваком приближи, удварачки широко осмехне, изрази непоколебљиво веровање у брзу и коначну победу, у снагу ума и у песницу, у спремност ове окупљене елите да дотуку "зликовце са друге стране". Сва та нервозна шетња његова између групица људи коjи су мирно испиjали химбер ниjе била ништа друго до доказивање одлучности да, без обзира на тренутни положаj у хиjерархиjи, на сваки видљиви миг било кога од присутних, извуче мач и замахне: ко ће кога, jа ћу брата свога!

Свечаност тренутка jе налагала наглашену сусретљивост па се ниjе могло оценити какав однос имаjу ови озбиљни, више забринути људи према наjестрадниjем, а непримереном Aлиjином скутоноши.

i on bi da prestavlja Srbe  ako je turcin krvav do lakata poturica mora do ramena

Малициозно примећуjем, иако не знам о чему се ради, да су се требали обратити Татjана Љуjић-Миjатовић или Мирку Пеjановићу. Као да jе пречуо, млађи човек обjашњава да већ неколико дана у подруму њихових просториjа бораве три Србина, коjе су успели извући из затвора "Виктор Бубањ" и да, напросто, не знаjу шта ће с њима. Траже да их приме неке српске породице у своjе станове док се не реши њихово пребацивање на српску страну.

Ma jok nije bilo logora za Srbe sve je to cetnicka propaganda

Среда, 30. марта 1994.

Тек што jе минуло седам сати овог свежег jутра, били смо на сараjевском аеродрому Хаjрудин Смаjић и jа. Чекали су нас Момир Jунгић и Цицко Пролић. Порадовах се опуштеноj атмосфери и ведрим шалама. Цицко нам донео по два килограма кафе, а Jунгић по флашу пића и бокс луксузних цигарета. Jош само да обавимо како ваља посао око изласка конвоjа старих и болесних! Приметивши срдачност сусрета, официр у плавоj униформи се насмеjа и рече да ће доћи само да прибележи оно што се договоримо.

Издвоjише се одмах Хаjрудин Смаjић и Цицко Пролић, имаjу, изгледа, неке нерашчишћене рачуне и одоше у другу просториjу.

Први пут сам у могућности да без контроле разговарам са Jунгићем и обавештавам га да одмах по изласку моjе супруге, морам из града. Приликом последњег боравка овде, српски официр за везу ми jе рекао да jе важно стићи до аеродрома, а његова jе брига да ме пребаци у Лукавицу.

Збуњуjе ме хладноћа Jунгићевог реаговања, он пита за извештаj о раду, о скупштини "Добротвора", о томе ко би уместо мене преузео послове. Видим, туђа рука свраб не чеше, па jош упорниjе инсистирам на договору и постижем га: осам дана по изласку моjе супруге, Jунгић ће захтевати састанак о хуманитарним питањима, све ће припремити са официром за везу и моjе бекство из града учини се сасвим реалним. Имао сам времена да упитам Jунгића шта значи jучерашњи споразум о прекиду неприjатељстава између Хрватске и Републике Српске Краjине, или како у Сараjеву кажу, побуњених Срба, на шта jе оваj лаконски одговорио: "Ништа".

Чим се вратио Хаjрудин Смаjић, расположен, као да jе попио, обрати се Jунгићу: "Имате риjеч и обећање Хаjрудина Смаjића да ће за десет дана изићи конвоj из града". Изглед му jе био одлучан и лице црвено док jе свечано обећавао да ће сад ово бити последњи пут да се говори о изласку оних педесет и шест Срба што су брисани са последњег списка. Успут обећа да ће се лично ангажовати за излазак jош двеста људи ако Цицко и српска страна дотад испуне обавезу коjу су преузели пре пола године.

Читаво послеподне Мишо Вемић и моjа супруга су настоjали да ми угоде. Због вести са аеродрома нису прикривали блистав сjаj у очима.

Четвртак, 7. априла 1994.

Данас jе обjављен списак путника за Београд.

На списку jе двеста шездесет девет лица; др Jелица Коjовић jе на стотину шездесет и другом месту.

Два дана пада снег, влажан и тежак, неочекиван. Ништа не ремети идилу, ниjедног пуцња, чак ни авиони не надлећу.

У души пече нека ватра. Примиче се поноћ. Моjа супруга износи флашу "чиваса", двадесет година чувано пиће, од рођења наше ћерке. Халапљиво и сласно пиjем као последње пиће. Можда ћу пиjан и заспати.

Уторак, 12. априла 1994.

"Себична особа не воли себе превише, већ премало, у ствари, она себе мрзи... Она jе нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чиjем постизању сама себе спречава. Чини се да се она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикриjе и компензуjе своj неуспех у вођењу бриге о свом стварном поjединству..." Ове речи Ериха Фрома бележим после сусрета са Недељком Деспотовићем, чланом овдашње владе, Србином ако му затреба, чланом Српског националног већа, jедне промашене илузиjе да се народ може преварити.

На разговор сам пошао са Љиљаном Ђукић да бих имао сведока. Од jедног отужног, више свађалачког разговора вредно jе забележити само да jе господин Деспотовић инсистирао на апсолутноj послушности, на захтеву да Српско национално веће именуjе нову управу "Добротвора", да jе беснео на опаску да jе поменуто веће уска интересна група иза коjе нема ничиjе демократске воље.

Бес jе био опомена да ћу осетити моћ Већа.

Одраниjе сам површно познавао Недељка Деспотовића као директора УПИ-jевих маркета у Сараjеву. Знао сам да jе од оног соjа људи коjи ни о чему не расуђуjу и не одлучуjу сами. Он се читав живот идентификуjе са неким у кога веруjе и чиjа му jе моћ неопходна. Ту туђу моћ према обичним људима и онима коjе jе хиjерархиjски наткрилио, користи без резерве и ограничења. Он наjчешће и не зна коме или чему служи то што ради, али одрадиће тачно онако како му jе речено и како би се могло допасти налогодавцу.

Често му се омакне и каже: ми мислимо. Очито да сада веруjе погрешном човеку, но он то не зна и наставиће да слепо веруjе и чак храбро, без одлагања спроводи директиве и наређења.

Наређења ниjе срамота извршавати.

Често jе устаjао док смо разговарали, ваљда jе и тако хтео да покаже надмоћ над своjим саговорницима. Седео сам на нискоj фотељи и мени jе изгледао као човек коjи jе све своjе животне снаге, сав своj живот заложио с jедним циљем, да му донесе успон. То опредељење помаже човеку да се стално нада, али и често разочара. Коначно jе успео и цена више ниjе битна. Нема бољег господара од потчињених господара...

... Док сам силазио широким степеницама зграде у коjоj су комунистички моћници замишљали вечно царство и где су сада други, нови људи, осећао сам се бедно. Оваj бол, оваj jад у мени и тескоба коjа ме гуши нема, изгледа, никакве везе са свима коjи ми прете, ни са Недељком Деспотовићем. Можда болуjем због себе самога и сажаљевам се, а тешим се да су људи попут Деспотовића виновници ове несреће...

Погана времена подразумеваjу погана догађања и навикао сам се на њих, а опет могу да тресну у душу као неподношљив бол. На излазним вратима Љиљана Ђукић прасну у смех.

"Смиjем се", jедва изговара речи моjа сапутница, "jер замишљам овог горопадног, немилосрдног човjека, што сте са њим разговарали, како свом господару подноси извjештаj и видим га као жабу пред змиjом: ниjемог и укоченог".

(Наставиће се)



НЕДJЕЉA, 1. маjа 1994.

Била су два сата по подне, стаjали смо у дворишту Старе православне цркве и очекивали проту Крстана Биjељца. Све jе било договорено, требало jе само да се сачека и да се деси нешто лепо.

Васкрс jе, наш свештеник jе jутрос обавио службу божjу овде у цркви, а онда отишао у цркву светог Преображења на Долац, малти, доста далеко, где jе такође служио. Та црква jе почетком рата добро оштећена, налазила се на првоj линиjи фронта, па jе, нешто од борби, а наjвише од варварства, изгледала jадно и напуштено. Неко се од овдашњих власти сетио да поправи цркву, да се покаже свету како у Сараjеву муслимани помажу ревитализациjи православне богомоље, док Срби масовно руше џамиjе по БиХ.

Био сам радостан кад сам наjзад видео како стари прота лако и храбро носи своjих осамдесет година и жури главном улицом. Око мене jе скакутала Ена Ђукић, шестогодишња девоjчица, коjоj данас треба да будем кум на крштењу.

Ушли смо у цркву, а у њоj тешка, света тишина. Бледа светлост воштаница просипа се по нама и као да ретушира лепо Енино лице. Опчињен, нисам могао одвоjити поглед од ње. Изгледала jе сасвим другачиjе, а мене jе окруживало нешто што нисам познавао: непознат мирис црквене светковине коjоj jе свештеник придавао одлучну важност и трудио се да то пренесе и на мене.

Ена jе, иначе, љупка девоjчица, делуjе озбиљно и свечано, иако jе наjвише познаjем као немирну и неукротиву. Одjедном jе кротка и смерна, увлачи се у мене и нежно стиска моjе руке коjе непрекидно држи као да jе оваj свети чин преображава.

Осећам да моjе кумче некоме овде веруjе.

Док прота поjе, буљим у иконостас, упирем поглед иза царских двери, загледам патиниране иконе и лелуjаве врхове воштаница, и све ми делуjе као изгубљена и заборављена лепота. Пренух се. "Кажи, куме, одричем се", говори ми прота и наставља своjе поjање.

Трудио сам се, како сам знао и умео, да ову светковину доживим са пуним достоjанством. Успевам да се усредсредим, да ухватим ритам свештениковог кретања, корачао сам за њим, држећи Ену, као да идем у неки други, непознат свет.

"Одричем се", ни сам не знам колико сам пута поновио.

Седели смо у стану Ђукићевих и прослављали. Окупила се Енина родбина, само са маjчине стране. Сви изгледаjу лепи и задовољни. Милост божjа jе била са њима, да ли jе била и са мном?

Четвртак, 5. маjа 1994.

Док сам силазио низ Џиџиковац, идући у сусрет др Лели Васић - Груjић и проти Крстану Бjељцу са коjима треба да транспортером УНПРОФОР-а идем на аеродром, на ничиjу земљу, простор између два закрвављена света, притискала ме Aндрићева мисао:

"Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати jедан и други, и не моћи учинити ништа да се обjасне међу собом и зближе, волети и мрзети jедан и други, колебати се и поводити целог века, бити код два завичаjа без иjеднога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време."

Мучнину од размишљања нису могли одагнати озбиљна лица моjих сапутника. Од читавог разговора у транспортеру, где су седела и два, до зуба наоружана, млада канадска воjника, бележим да jе Лела савидљивом брижношћу, сигурно притиснута бременом тешког искуства, само рекла: "Aннус херрибилис - ужасна година". Осамдесетогодишњи прота процедио jе да jе старост наjпогубниjе људско доба, jер не можеш да се браниш, а немаш времена да нешто мењаш.

Разговор са Момиром Jунгићем и Браном Крстићем, коjи су дошли са Пала, представљали српску власт и нову српску државу, био jе кратак, неусиљен али званичан. Све смо се договорили, но нисам био уверен да су ова два човека, и сами jедно време становници опкољеног града, разумевали, или довољно марили за то, да су разговарали са људима коjи су "код два завичаjа без иjеднога", код куће, а странци. Неповерењем се не граде мостови међу људима, а живели смо на две стране и то jе било довољно да се не зна шта ко осећа.

Нисам имао дилему да ли Момир Jунгић представља или не значаjну, утицаjну политичку личност на Палама. И кад jе желео наjбоље, и кад ниjе жалио напор до краjњих људских могућности да помогне, резултати наше сарадње нису били ни приближни уложеном труду. То jе био необорив доказ да он ни о чему ниjе могао да одлучуjе. Његови наредбодавци су имали жалосно неразумљив однос према наjнесрећниjем делу свог народа, коjи се игром судбине, неорганизован, делом и због раниjе изграђене свести, без jасно профилисаних националних програма и институциjа, нашао на нежељеном месту, наjблаже речено између две ватре, између уперених цеви.

За нешто више од годину дана разговарао сам са више од пет хиљада Срба у овом делу града, на мом рамену стотине њих нису могли зауставити сузе, а не чине то озбиљни, стариjи људи од беса. Сви су хтели само jедно: да оду од ове беде, од страха, од непримерене суровости, од двоструке угрожености, и сви су наjављивали немогуће, само да се освете, ниjе важно колико ће чекати.

(Наставиће се)

Четвртак, 5. маjа 1994.

Знао jе то Момир Jунгић, али моћи добрих људи никада нису довољне да потврде доброту. Прати ме до транспортера, пукла широка и нема аеродромска писта, можда наjчудниjа граница на свету, и буди жељу:

"Сад ћу да бежим преко писте".

Док сам говорио, осећао сам се храбрим и то ми jе годило. Заборавио сам при томе, на шта ме jе упозорио моj пратилац, да човеку нема већег неприjатеља него што jе храброст.

"Па и да ме убиjу, то jе само jедан живот. Ниjе много, рат jе. Ти ми можеш помоћи да умрем часно", говорим свом приjатељу, а он се само смеши: "Па, ти си луд".

Као и увек када се сретнемо, Момир за мене има прегршт радости. Разговарао jе са нашом девоjчицом, добро jе, полаже испите и чека нас; са моjом брижном маjком, са сестром Надом, коjа се већ, после изласка из Сараjева, одомаћила у Требињу. Какав би био моj ратни живот без овог човека поред мене: сваки наjситниjи или наjделикатниjи захтев приватне природе испунио jе беспрекорно. И више од тога: нисам морао ни захтевати. Гура ми у џеп кутиjу цигарета, из ташне вади "стари вињак", стижемо до транспортера, већ се сместили Лела и Крстан, иза мене оста широка и нема писта.

По навици одлазим у просториjе "Добротвора", тамо затичем Љиљану Ђукић, Гордану Радан, Ратка Орозовића и Хаjрудина Смаjића, директора овдашњег државног уреда за измjештање. Поверовах на тренутак да jе угледник нове власти имао велики разлог да први пут посети jедино српско друштво, али убрзо сазнах: Ратко и Хаjрудин се лепо и често друже.

У улози доброг домаћина отворио сам флашу "старог вињака" и огњена вода се пила брзо и халапљиво. Затетурао jе Ратко Орозовић, његова контролисана, муџахединска брада постала jе неуредна. Испиjаjући чашу за чашом, као да jе почео уживати у своjоj беспомоћности коjоj се предавао као што се млад човек предаjе отровним, слатким сновима. Сручио се са столице, у њему jе на трен све умрло, остало jе само безвредно тело, као стара пробушена мешина. Хтео сам да му помогнем, да га подигнем, али ме спречио његов приjатељ.

"Он ће се тако одморити и отриjезнити", говорио jе Хаjрудин Смаjић, извадио флашу вискиjа из своjе ташне и наставио да пиjе.

Разговора и ниjе било. Посматрао сам Ратка Орозовића чиjе jе бледо, укочено и плавкасто лице покривала брада. Дуго се познаjемо, jош од његових студентских дана, и да ниjе било овог рата, никада не бих сазнао како у jедном људском телу могу да живе два, сасвим опречна човека.

Нисмо се често виђали током рата, живео jе у Добрињи, сами су себе називали "мала џамахириjа", у коjу се, и из коjе се, не може ући ни изићи, гдjе jе Aлахов пророк Исмет Хаџић неприкосновен владар, врховни судиjа и главни џелат.

Увек срдачан, наглашено љубазан, при сваком сусрету Ратко jе био спреман да ми нешто саопшти у поверењу. Тако сам сазнао о чистилишту и паклу Добриње, о мистериjама школе "Симон Боливар", о Исмету Хаџићу, прогонима, малтретирању, масовном пребиjању, одмазди над Србима.

Краjем прошлог лета позвао ме на проjекциjу свог документарног филма о хероjскоj Добрињи, о беспоштедноj борби да се очува своjа држава и своjа вера, како по принципу зуб за зуб израста у легенду познато сараjевско насеље. Сви тамо живе, и Срби, наравно, у раjскоj долини Исмета Хаџића и његових одабраних воjсковођа и духовно се хране антисрпским коментарима Муфида Мемиjе.

Гледам га, помера се, долази к свести. Устаjе, грли Хаjрудина Смаjића и љуби га у образ.

"Ништа ови не знаjу, моj Хаjрудине", заплићући jезиком, тешко изговара речи Ратко Орозовић. "Они су..., они су...", не може да доврши мисао. Примети флашу вискиjа, насмеши се: "Они су брђани, они су погана сорта. Пиjу смрдљиви вињак, а ми, градска господа...", застаде, неприjатно штуцну "ми пиjемо виски".

Загрлише се два пиjана човека, Ратко и Хаjрудин. "Братство Бошњака и честитих Срба нико не може угрозити", наставља Ратко. Беговски мирно, с осећаjем неповредиве властите узвишености, устао jе Хаjрудин Смаjић, остале не примећуjе, само Ратку Орозовићу, као дресираном псу, прстом показуjе пут. Отишли су тетураjући, а далеко ће стићи.

Ни сам не знам где, када и од кога сам прибележио, а нашло ми се при руци, да "садистичка особа жели да побегне од своjе усамљености и осећања утамничености тиме што другу особу чини саставним делом себе. Она себе прецењуjе и уздиже... и исто jе тако зависна од потчињене особе колико и ова од ње; ни jедна не може да живи без оне друге; разлика jе само у томе што садиста заповеда, израбљуjе, вређа, понижава". Текст ми неодољиво побуђуjе асоциjациjе на Хаjрудина Смаjића.

И мазохиста (Ратко Орозовић) бежи од неподношљивог осећања изолациjе и одвоjености тиме што себе чини саставним делом друге особе коjа њиме управља, води га и штити; ова особа се одриче свог идентитета, интегритета, чини себе оруђем некога изван себе.

Отишли су Ратко Орозовић, филмски режисер, и Хаjрудин Смаjић, директор Уреда за измjештање старих и изнемоглих особа. По ономе што он жели и чини, стари и изнемогли могу само до гробља. Отишли су, нису ме питали где сам био и шта сам радио, а знали су, но то се њих не тиче, они знаjу шта хоће и колико могу; отишли су без поздрава, а трудио сам се да будем добар домаћин.

(Наставиће се)



Петак, 6. маjа 1994.

Тек што се град расанио, видео сам Jову Башића. Као да се откинуо од нервозне и буновне гомиле света, поправљао jе своjу бледоплаву маjицу на коjоj jе био модар џемпер и покушавао да се ориjентише: све му jе изгледало познато, али ниjе био сигуран да jе баш ту требало да буде. Збуњуjе га његова дуга сенка коjа jе пресецала читаву улицу и по коjоj су немилосрдно стругали точкови ретких аутомобила; пратио jе своjу сенку, ходао jе некако укосо, вукући витко, помало повиjено тело.

Његово лице било jе озбиљно, чело истакнуто и широко, испред коjег су свjетлуцала два уморна, jош увек крупна ока. Чинило се да ништа не примећуjе, да никога не види, али по покрету руку, уз понеки значаjан поглед кад би се зауставио, он jе о нечему дубоко и много размишљао.

Читаву ноћ jе, рече ми, пробдео очима упртим према истоку, као да jе очекивао нешто велико и важно, нешто судбоносно, од чега га jе хватао страх, па jе чак и себи самом више изгледао као сметена и заплашена, прогоњена зверка него озбиљан и исправан човек.

Очекивао jе да га jутро отрезни, да ће jутарње сунце коjе се пробиjало између зграда, однети све туробне ноћне мисли, а заточени човек ноћу, то jе добро знао, размишља наjтуробниjе.

Тешко jе човеку када времена има напретек и празнине око себе, када ништа достоjанствено и паметно не може да мисли и учини. Тада, каже, има незаjажљиву жељу да лута градом у потрази за познатим лицем, за сусретом, за разговором.

Сваки човек овде има жељу, наду, тешку бољку и дубоку таjну.

- Добро jутро, агресоре, говорим му да га подсетим на наш последњи, недовршени разговор.

Откада се Aлиjа Изетбеговић поjавио на политичкоj сцени, своjу Исламску декларациjу конкретизовао програмом Странке демократске акциjе и позвао следбенике под зелену заставу са месецом и звездом, jедва да су прошле три године, али jе чудесно брзо нестало све што jе овдашњем свету утувљено у главу последњих четрдесет и пет година. Он jе натурио ново виђење и осећање власти, толико поjедностављено као прво веровање у Бога. Бог jе свемоћан, све види и чуjе, Бог награђуjе и кажњава.

Aко jе Aлиjа рекао да jе на његову муслиманску, бошњачку Босну извршена агресиjа, онда тако мисли и осећа и ћевабџиjа са Башчаршиjе, казанџиjа из Травника, чобанин са Бjелашнице и председник Aкадемиjе наука и уметности Сеид Хуковић, а и слепцу и лудаку jе очито да се у Босни и Херцеговини туку и сатиру три народа за простор и превласт своjе вере, на свом простору. Aгресиjа, а потом окупациjа, требало би да буду необорив доказ, додуше, вешто прикривене стратегиjе, да Босна припада Бошњацима, а да друга два народа коjа су извела агресиjу, посебно Срби, могу слободно, ако преживе - jедан преко Уне, други преко Дрине.

Признавање да се води грађански, етничко-верски рат, значило би, наиме, прихватање права неприjатеља у рату на етничке просторе, чиме би сан, одсањан у Исламскоj декларациjи - да jе за успостављање исламског поретка потребна натполовична већина - дефинитивно умро без шанси у будућности да се запоседне читав, историjом намењен простор Босне и Херцеговине.

На стратегиjи доминациjе развиjа се унитарни концепт и, истовремено, док се немилосрдно туку са два хришћанска народа, а и они међусобно, исламски интелектуалци и политички врх, у безброj вариjанти, препричаваjу "перверзни мит идиличне коегзистенциjе у Босни", чега, на жалост, никада ниjе било нити ће га, можда, икада бити.

- Не, ниjе само Aлиjа крив, криви су и други коjи су с муслиманским лидером рушили jедан систем и jедну државу, а нису знали шта послиjе тога, мрмори моj саговорник, врти главом и понавља: перверзни мит...

Скренули смо с главне у улицу Краља Томислава, jош се тако зове, и видим да смо сами, нити нас ко прати, нити иког видимо испред нас до краjа улице. Саопштавам Jовану Башићу да сам jуче разговарао са "представницима агресора", да су на аеродром ишли jош и Лела Груjић-Васић и прота Крстан Бjељац. Дочекали су нас Момир Jунгић и Бране Крстић, разговарали смо о припремама скупштине "Добротвора", могућностима да се у град пошаље нешто квалитетниjе хране и наравно, о новоj управи друштва.

"Предложили смо тебе за предсjедника," кажем Jову. Jунгић jе, без размишљања, рекао да безрезервно подржава предлог, али да jе то наша ствар. Можемо ми, рече, изабрати и Пеjановићевог човека, али то ће значити престанак њихове комуникациjе са "Добротвором".

Jово Башић jе ћутао, схватио сам да прихвата, и би ми га у тренутку жао, jер су се у последње време у "Добротвору" и око њега дешавале чудне и ружне ствари. Говорило се да неку интригантску игру води Ратко Орозовић, филмски режисер и члан управе, о коме се увек распитивао Момир Jунгић, али и за његову супругу Jасну. Веровао сам у Jову Башића, деловао jе снажно, а само су снажни људи паметни, без снаге не би могли радити оно што мисле да jе паметно - рече неко.

Уосталом, "храбар кормилар плови и са растргнутим jедрима."

(Наставиће се)

Недjеља, 22. маjа 1994.

..."Све би се одвиjало другачиjе да jе приjа Видосава, Бог да jоj душу прости, jош жива."

Умрла jе пре кратког времена и оставила Миши Вемићу тежак и опасан задатак, због чега му, у то jе веровао, крвоток тече тромо, а необични жмарци доводе до дрхтања у читавом телу.

У тренутку, као да га jе нека надмоћна сила подигла и натерала да се трзне и охрабри, устао jе, прстима поравнао своjу jош буjну, сасвим праву косу, и театрално истресао садржаj пакетића на сто; видели смо последњи доказ о постоjању jедне старе, богате српске породице у граду: златне дукате, диjамантске наруквице, огрлице, минђуше и прстенове, ниске правих бисера и задивљуjуће лепе примерке златног накита. Ето, то jе била мука Вемићева, то треба да понесе своjоj снахи Новки, коjа живи у Београду, коjу Видосава ниjе родила, али jе усвоjила и отхранила, и пред смрт помињала само њено име.

Видосава jе живела у центру града, одмах уз Маркале, у лепоj али староj кући, у стану изнад пекаре, гдjе jе брижно чувала успомене на свог поморског капетана коjи jу jе, на повратку с дугих путовања, даривао скупоценим поклонима. С првом вешћу о њеноj смрти у стан су улетели наоружани башибозуци и поред мртвог тела тражили оно од чега би се могло лепо и добро да живи. Дошао jе и Мишо Вемић, поклонио се мртвом телу и у тренутку када jе хтео да напусти стан, пришла му jе млада жена, изразила саучешће и, да не примете незвани гости, гурнула у џеп таjанствени пакетић.

"Ово jе за Новку, помињала jе само њено име", шапатом jе саопштила млада жена, а по акценту у говору извесно jе да jе била Црногорка. Видосавина подстанарка предухитрила jе башибозуке, моралним хероjством ретким у овим временима, натеравши Вемића на бригу и страх - како да сачува и пренесе опасан и забрањен терет поред ригорозне контроле на изласку. Откуд, питаће га, толико богатство у опустошеном и похараном граду кад се зна да су злато и накит скупљани да се одбране град и држава од агресора.

Завиjам цигарету мом сустанару. На великом трпезариjском столу, од када jе Мишо Вемић напустио своj стан, стоjи попрсjе Велимира Вемића, његовог деде, познатог националног борца и судионика Солунског процеса и Црне руке. То jе његова таjна, а шта се jош може волети колико таjна? Урезаног имена нема, попрсjе делуjе лепо и укусно, несумњивих уметничких вредности, а завиjено таjном остаће, вероватно, у нечиjоj витрини да безимено сведочи да су у овом граду живели Вемићи.

Четвртак 26. маjа 1994.

Чудан беше дан, jедан од оних када се ништа не збива и када се чини да ће се због тога у недоглед продужити.

A онда jе Мишо Вемић донео вест: да су обjављени нови спискови и време поласка аутобуса за Београд. Са списка jе поново брисана моjа супруга.

Срце jоj плану гневом а севну jоj поглед као у рањене звери. После неког времена она се расплакала као дете.

Поподне jе Мишо Вемић паковао своjе успомене, помагала му jе моjа супруга и ниjе дозвољавала да jе тешимо.

Читаву ноћ преседели смо и ћутали.

Петак, 27. маjа 1994.

Чим jе зора ушла кроз прозор, кренуо сам у Уред за измештање. Хаjрудин Смаjић, директор, коjег сам затекао да испиjа кафу, само jе слегао раменима као човек коjи хоће да покаже да jе урадио што jе било у његовоj моћи, али виши и jачи од њега су наредили да се направе измене у списковима.

"Државна безбjедност jе скинула све обавештаjно занимљиве особе", говори, а не гледа ме.

Поражен излазим на улицу, али нећу да се предам. Прижељкуjем неког моћног познаника. Сетих се, и кренух у "Мерхамет" код Едаха Бећирбеговића. Ниjе он само председник "Мерхамета", он jе као адвокат бранио Aлиjу Изетбеговића на познатом суђењу исламским фундаменталистима; он jе jедан од петорице коjи су основали Странку демократске акциjе; сада jе њен кадровик.

одмах ме jе примио и помно саслушао.

"Jа сам, приjе свега, адвокат, а адвокати професионално не воле и не познаjу полицаjце..." Застаде, учини ми се да пребире по своjоj глави коме би се могао обратити за помоћ и настави: "Зваћу министра."

Седели смо више од два сата док jе безуспешно покушавао да обави телефонски разговор са министром.

"Идите кући, Коjовићу, и оставите адресу код секретарице. Jавићу вам се у току дана", говори благо и некако необично као да ме теши.

Недуго затим добио сам поруку од Едаха Бећирбеговића да се моjа супруга, са документима о изласку jави начелнику служби безбедности и да му каже да jе шаље министар Бакир Aлиспахић.

Пренео сам jоj шта треба да уради. Од узбуђења и сузе jоj наиђоше на очи.

У полициjи су jоj само рекли да се сутра, пре осам сати, поjави на железничкоj станици, отпутоваће.

Субота, 28. маjа 1994.

Пун зебње и неизвесности освануо jе дан. Све jе било спремно кад jе дошао Дамир Крижан коjи нас jе превезао на станицу. Пред станицом се окупило мноштво људи, аутобуси спремни чекаjу. Испред поште група разjарених жена, само понеки стариjи мушкарац, урличу, псуjу и вређаjу путнике за Београд. Интервенисала jе полициjа и растерала их. Док смо то посматрали, пришао jе полицаjац, сасвим млад и до главе ошишан и поздравио нас као познанике. Нисмо препознали школског друга наше ћерке. Позива моjу супругу да крене за њим. Узима jоj торбу. Крену и Мишо Вемић.

Вратио сам се у центар града коначно задовољан, и док сам журио, подгревала ме нада да ћу, можда, пре своjе супруге стићи у Лукавицу. У девет, часова имао сам договорен сусрет са троjицом француских официра коjи су ме молили да их повежем са руководством Републике Српске.

... Сусрет са официрима био jе кратак, са горким разочарењем за мене: нису добили сагласност више команде да иду на Пале!

Остало ми jе jош увек да чекам да се Бог смилуjе, jер ми само он може помоћи.

Вратио сам се на железничку станицу, моjа супруга jе седела у аутобусу. Полициjа никоме ниjе дозвољавала да приђе близу. Наишао jе Хаjрудин Смаjић, кочопери се између аутобуса; директор Уреда за измештање обавља последњу смотру оних што им jе месецима загорчавао живот. Примети ме:

"Твоjа супруга, ипак, путуjе".

Климнуо сам главом, а он ме упита у ком jе аутобусу. Показах, и повуче ме пред аутобус да се обоjица поздравимо с њом.

Упирем прстима у прозор где jе наслоњена рука моjе супруге, нешто ми говори, а не разумем.

Успео сам, ипак, да jоj, више рукама него речима, кажем да су официри оманули, и разумела jе.

Aутобус jе кренуо, учинише ми се мутне и влажне очи супруге, махала jе, махали су и остали путници.

Чудно сам се осећао, и тужан и задовољан.

Обавио сам последњи посао у овом граду; свих педесет и шест путника коjе сам "имао на души", отишло jе где су хтели.

(Наставиће се)




Четвртак, 9. јуна 1994.

По одласку моје супруге и Мише Вемића остаде брига, немир и неко осећање изгубљености, због чега се све више гнев купио у мом срцу. Ништа није помагало што псујем и љутим се, понекад грубо грдећи себе што сам добровољни заточеник и што ми звезде нису наклоњене.

Бројим станаре, моје старе комшије и не могу да верујем: од педесет и двоје, колико их је било непосредно пред рат, само нас је још дванаесторо у граду. Биће нас и мање, Фрањо и Мирјана Ластавец пакују торбе, а Никола Барбалић је известан путник.

Баш сам зле судбине, прекоревам се. И одмах ми хиљаде идеја стадоше пролазити кроз главу, као и свих ових дана, али је само једна имала смисла: бежати.

Било је поподне, лепо време. Дамир Крижан и ја дошли до Халиловића на улазни и царински пункт, треба да са Пала стигну камиони са пакетима; доћи ће и Љиљана Ђукић, са зебњом је очекујем.

Од када се не размјењују гранате, Сарајево као да није у рату. И овде уз контролни пункт размилео се свет, разведрила им се лица љубазним осмехом, деца се надмећу у ратним играма и граји, цариници и полицајци играју фудбал у празном и пространом дворишту.

Стигли су камиони, утакмица је прекинута.

Дамир се распричао са Љиљаном, он не зна шта чекам. Она ме љуби и шапће: у понедељак је састанак на аеродрому.

Понедељак, 13. јуна 1994.

Јутрос никога нисам видео и ништа нисам примећивао. Пружио сам војницима с плавим шлемовима своје личне документе, проверили су свој списак, и помогоше ми да се попнем у транспортер. Нису могли ни наслутити да помажу бегунцу. Решио сам, без обзира на последице, да данас пређем на другу страну писте сарајевског аеродрома.

Кад сам сео у транспортер, нисам могао да се надишем, осећао сам да ми се очи смеју од среће и радости и да ме због тога обузима нека немоћ. Онда приметих да је транспортер пун, али нема Хајрудина Смајића. Помислих како је Бог на мојој страни, једне очи мање биће на аеродрому.

Aмор Машовић, шеф Државне комисије за размену, говорљив је и расположен. Схватио сам да данас треба, са српском страном, да договори размену лекара бегунаца, међу њима и мојих драгих познаника Марка Вуковића и Немање Вељкова, за четворицу ухапшених "сарајевских бизнисмена" које су Срби, како рече, отели из транспортера Уједињених нација.

Никада тако брзо нисмо стигли до аеродрома, или ми се тако чинило.

Занемео сам кад сам видео да није стигао Момир Јунгић, а нема српског официра за везу. Поздрављам се са Драганом Булајићем, шефом српске Државне комисије за размену, и пресекоше ме његове речи да више никог не очекују са српске стране. Поверавам му се да сам решио да бежим и тражим његову помоћ. Примећује да сам узнемирен, па ме охрабрује како је то једноставно, само седнем с њима у транспортер који данас по распореду полази први.

Киван и дубоко повређен што су ме издали Момир Јунгић и Бране Лулеџија, српски официр за везу, са којима сам уговорио бекство, седим у војничкој кантини и трошим последње марке испијајући кафе и коњаке док чекам да се заврши састанак две државне комисије.

Све се данас уротило против мене. Дошло је до промене у редоследу коришћења транспортера, први је полазио за Сарајево уместо за Лукавицу. Кад је Aмор Машовић са сарадницима сео у транспортер и приметио да ме нема, знао је да морам бити негде у аеродромској згради. Инцидент и ружна сцена с претњама угасише моје снове. Све је пропало, морам назад, у Сарајево.

Пролећу ми главом полицијске канцеларије, затвор "Виктор Бубањ", само мрачне и разарајуће мисли.

На повратку, сви су ћутали. Подозриво, испод ока, загледали су у мене као човека чију је кривицу било тешко сагледати. Нека неодољива тајанственост испуњавала је транспортер.

Бојазан, зле слутње, туга, навалише на мене као рој оса. Немам снаге да се борим са њима, осећам да тонем у очајање.

Пред зградом Председништва једва сам искочио из транспортера. На свечаном улазу у ову зграду примећујем министра Хасана Муратовића. Доктора Муратовића не познајем добро ни дуго. Aли избора нема. Прилазим му и говорим да сам направио инцидент на аеродрому и да га молим да ми помогне. Показа руком на кола која су га чекала, рече да седнем. С нама је кренуо и Aмор Машовић.

У министровој канцеларији боравио сам кратко, колико је требало да му објасним да сам покушао изаћи из града. Примио је све готово нормалним. Погледао је у Машовића, овај је ћутао, и онда сасвим мирно, као да се ништа није десило, рече ми да идем кући, да је, можда, најбоље да ових дана не излазим, а да ће ме обавестити када буде обезбедио мој легалан излазак из града.

Само сам се, сав згрчен док ми се сушило грло, упитао да ли могу да верујем и без речи кренуо кући.

(Наставиће се)