Обама се одрекао Веслија Кларка


Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 1. јула – У Америци на све стране већ праште уводни ватромети у част Дана независности, 4. јула, а уједно се усијавају двобоји о „патриотској подобности” кандидата за шефа Беле куће. Сцене местимично делују парадоксално: масе славе оданост домовини, али се та карактеристика додатно и жестоко преиспитује баш онима који би требало да је имају у најуверљивијој дози – претендентима за преузимање кормила државе.

По радњама се нуди мноштво празничних честитки, па и летње гардеробе, с родољубивим симболима и порукама, заставе се вију по кућама и по аутомобилима, припремају се роштиљске светковине, па је утисак да се шири опуштање – ако се пригодно изузму узрујаности због поскупљења бензина, кризе на тржишту некретнина и других непригодних потреса – забринутих лица једино Барак Обама (46) и Џон Мекејн (71), председнички кандидати демократа и републиканаца. Сваки час их понеко ставља на „жртвеник отаџбине”, тако да су били приморани да промене изборну праксу: више времена троше на самоодбрану, него на уобичајене узајамне нападе.

Размишљања у стилу „ко је вера, а ко невера” махом „узимају на нишан” Обаму. Дежурни родољупци накарикали су низ сумњи у његово родољубље. У најкраћем: замерају му порекло и веру као сину кенијског имигранта (и овдашње белкиње), инсинуирају да је муслиман (иако је хришћанин) који у потаји ради на подривању овдашњег система, извлаче далекосежне закључке из изјаве његове супруге Мишел да се „први пут поноси Америком” (мада је она објаснила да је мислила само на исказану суграђанску спремност на битне политичке промене), да није био у војним редовима, да је „попустљив” према америчким непријатељима, да једном приликом није држао руку на срцу приликом интонирања химне, да не носи значку с националном заставом, да је његов бивши свештеник на експлозиван начин проповедао односе између раса.

Притисак је уродио плодом. Обама је „кориговао” тезе, које су схваћене као да би он безусловно преговарао са Ираном, Венецуелом, антиизраелским герилама и другим „неподобницима”, а јуче је на скупу у Мисурију – у месту Индипенденс (независност) – поново на ревер ставио поменуту значку, иако је претходно уверавао да се суштина патриотизма не огледа у беџевима. За сваки случај…

У говору пред више од 1000 окупљених он се осврнуо на чињеницу да му се патриотизам оспорава већ више од 16 месеци, уз раст зебњивих пропитивања – „ко је он заиста и за шта се залаже”. Нашао је за потребно да истакне да према домовини гаји љубав која се не може доводити у сумњу, а да „питање ко јесте а ко није патриота пречесто трује нашу политичку расправу”.

Подсетио је, такође, да је „коришћење патриотизма као политичког мача или политичког штита старо колико и наша република”, наводећи искушења која су, у том смислу, претрпели и већ древни лидери САД. Његови сарадници су најавили да ће он још низом наступа, у текућем „врхунцу патриотске сезоне”, профилисати себе као неспорног родољуба, политичара који премошћује предрасуде и идеолошке диференцијације а промовише заједничке националне особине, у које спада и љубав према сопственој земљи.

Један од хроничара је такав Обамин пројекат упоредио с напорима Џона Кенедија 1960. године да увери нацију да у њему треба да добије првог председника католичке вероисповести. Кенеди је успео да постане председник, али није довршио свој мандат, јер је убијен у новембру 1963. Око Обаме је овдашња тајна служба појачала мере безбедности пре него око других председничких претендената овога пута, имајући у виду, чини се, пре свега околност да овдашње екстремистичке групе под патриотизмом подразумевају „одбацивање могућности” да у земљи белачке већине на власт дође представник црначке мањине…

Мекејн је, у међувремену, на „патриотском пољу” убирао поене у своју корист као „осведочени родољуб” па и „белац без мане и страха”. Унук и син адмирала, учествовао је у Вијетнамском рату, где је после обарања његовог авиона провео у заробљеништву, и под тортуром, око пет и по година (од октобра 1967. до марта 1973). Добио је низ одликовања, међу којима и највише – сребрну звезду за ратне заслуге.

Нема спора да је он симбол ретког јунаштва међу политичарима – истицано је као опште место, поготову што му у том погледу „ни до колена нису били” садашњи и претходни председник Џорџ Буш и Бил Клинтон, који нису отишли на вијетнамско ратиште. Сада су, међутим, учестале примедбе Мекејновом учинку у том рату.

Неколико пацифистичких организација оспорило му је медаље и пребацило му да је његово херојство заправо било чињење „ратних злочина”. Један од оснивача групе „Код пинк” – Мидија Бенџамин замера му да „мора да је, тада, у 23 бомбардовања побио многе цивиле и да то није хероизам”, као и да „на хероизам не може да претендује свако ко се борио у Вијетнаму”. Други алтернативци такође траже да се преиспита Мекејнов ратни досије, региструјући да је његов авион оборен кад је летео да бомбардује електране код тада непријатељске вијетнамске престонице.

Мекејнов штаб је одбацио такве жаоке. Упозорио је, уједно, да оне могу да се „као бумеранг врате онима који оспоравају хероизам” републиканског председничког фаворита…

И шта сад? Извесно је само једно – ко год да победи, амерички ратови ће се наставити. Мекејн је за наставак борби у Ираку „до америчке победе”, Обама за премештање главнине на фронт у Авганистану, како би се докрајчила упоришта Осаме бин Ладена.

Може ли се патриотизам доказати и без ратовања – питање је које засад остаје без одговора овдашњих политичара. Мекејн је, на пример, у дугој каријери гласао за многа бомбардовања, укључујући и она против Срба у Босни и на Космету. Обама је тада био још „зелен”, али сада доказује да „сазрева” пред текућим искушењима, међу којима су и она која га оптужују да није довољно „прилежан” за употребу силе…

-----------------------------------------------------------

Од Хилари до Барака

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 1. јула – Од подржаваоца у Демократској партији поражене председничке претенденткиње Хилари Клинтон (60), пензионисани генерал Весли Кларк (63) „превеслао” је на страну победника Барака Обаме. Да би доказао приврженост новом лидеру, критиковао је републиканског кандидата Џона Мекејна.

Уз остало, рекао је да чињеница да је Мекејнов авион оборен у Вијетнамском рату и да је после тога дотични допао заробљеништва „не значи да је квалификован за врховног команданта”. Свестан ризика такве диференцијације, Обама се одрекао Кларковог начина „помоћи” и одао признање Мекејновом ратном ангажману, релативизујући домете ондашњих протеста против Вијетнамског рата, у чијим је интерпретацијама и разним „досеткама” Буш обезбедио други четворогодишњи председнички мандат.

Кларк је, иначе, био командант снага НАТО-а у бомбардовању СРЈ 1999. године.


Момчило Пантелић
[објављено: 02/07/2008]
politika.co.yu

Secamo se tog skota vrlo dobro