Kriza u Moldaviji na ivici građanskog rata :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Scenario za obojenu revoluciju
16.04.2009.
Poslednji događaji u Moldaviji navode na zaključak da oni koji su predviđali kraj obojenih revolucija nisu bili u pravu i da se borba za prevlast na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza nastavlja

Obojene revolucije do sada su ostvarile svoj cilj u Srbiji, Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu, a neuspeh su doživele u Belorusiji, Uzbekistanu i Mjanmaru.

Ono što je zajedničko za sve ove revolucije su talasi protesta, a ponekad i nasilnih pobuna čiji je cilj obaranje vlade, kao i njihovo izbijanje uglavnom za vreme izbora ili neposredno nakon njih. Obojene revolucije su podržavale, a vrlo moguće i planirale, nevladine organizacije, diplomate, biznismeni, vladine institucije i ljudi iz državnog vrha zapadnih zemalja. Na čelo države u kojima su takvi politički pokreti pobedili dolazili su prozapadni političari. Obojene revolucije nastajale su u zemljama blizu ruske i kineske granice, dok nijedna takva pobuna nije izbila u državi sa prozapadnom vladom.

Znaci poslednje obojene revolucije mogli su se prepoznati u nedavnim događajima u Moldaviji. Prema preliminarnim rezultatima poslednjih parlamentarnih izbora pobedila je Komunistička partija sa skoro 50 odsto osvojenih glasova.

Posmatrači OEBS-a potvrdili su da su izbori bili slobodni i pravedni.

Uprkos ovome i tvrdnjama drugih međunarodnih posmatrača o regularnosti izbora hiljade demonstranata izašlo je na ulice ubrzo nakon objavljivanja rezultata. Protest građana i nasilje u glavnom gradu Kišinjevu zbog, po njihovom mišljenju, lažiranih izbora, kulminirali su upadom u zgradu parlamenta i predsedništva.

U ovim demonstracijama mogu se naći sličnosti sa Narandžastom revolucijom u Ukrajini, koja je započela velikim protestima sa zahtevom za novim izborima, zbog nezadovoljstva političke opozicije izbornim rezultatima.

Osim zahteva za ponovnim održavanjem izbora, cilj protesta u Moldaviji bio je i zbacivanje trenutne vlasti, koju su proglasili „totalitarnim režimom". Zvaničnici moldavske vlade proglasili su ove epizode građanskih nemira nezakonitim i saopštili da će reagovati u skladu sa tim.

Suzavac i vodeni topovi nisu uspeli da rasteraju moldavske demonstrante sa glavnog gradskog trga, dok su mahali zastavama Rumunije i Evropske unije. Predsednik Moldavije Vladimir Voronjin optužio je Rumuniju da je umešana u proteste, proterao je njenog ambasadora i uveo vizni režim za rumunske građne. U mnogim gradovima širom Rumunije promoldavski demonstranti su organizovali mitinge.

Iako još uvek nije izabrana boja za ime ove revolucije, protesti su nazvani „tviter revolucija" zbog raširene upotrebe „tvitera" i drugih onlajn društvenih mreža za širenje nezadovoljstva i organizaciju demonstracija.

Prostor bivšeg Sovjetskog Saveza nakon njegovog raspada postao je polje strateškog nadmetanja velikih sila. Da je to veoma aktivno područje od velikog geopolitičkog značaja pokazuje i serija nedavnih događaja, od kojih situaciju možda najbolje prikazuje odbijanje zahteva bivših sovjetskih republika Ukrajine i Gruzije za članstvom u NATO savezu pod pritiskom Rusije, a uprkos zalaganju istaknutih NATO članica za njihovo primanje.

Borba za uticaj na ovim teritorijama kulminirala je napadom Rusije na prozapadnu Gruziju. Sumnja se i da je Rusija uticala na odluku vlade Kirgistana da zatvori bazu Manas, koju je američka vojska koristila za podršku NATO snagama u Avganistanu.

Nakon sukoba Rusije i Gruzije Evropska unija je projekat Istočno partnerstvo, koji su kreirale Poljska i Švedska, ponudila Ukrajini, Belorusiji, Azerbejdžanu, Gruziji, Moldaviji i Jermeniji. Moskva je taj potez videla kao pokušaj preuzimanja tih zamalja i smanjenja ruskog uticaja u regionu.

Na narednim prevremenim predsedničkim izborima u Ukrajini izgleda da trenutni prozapadni predsednik Viktor Juščenko neće imati velike šanse da pobedi. Izbori su prvobitno zakazani za januar sledeće godine, ali je parlament doneo odluku da se izbori održe u oktobru.

Ovi događaji demonstriraju sve intenzivnije geopolitičko rivalstvo Rusije i NATO alijanse. Poslednji od njih su građanski nemiri u Moldaviji, kojima su, po mišljenju ruskih političara, upravljali zapadni obaveštajci. Zapadne vlade nisu davale otvorenu podršku demonstracijama protiv vlade, ali sigurno je da bi zapad mogao imati interesa u ovoj maloj bivšoj sovjetskoj republici.

Za razliku od drugih bivših sovjetskih republika vlada Moldavije je objavila da će Kišinjev ostati neutralan i da će odbiti da stane na stranu bilo koje velike sile. Sličnu poziciju zauzeo je i njen bivši saveznik Turkmenistan, koji svoju spoljnu politiku zasniva na strogoj neutralnosti.

Razlog zainteresovanosti NATO saveza i SAD za obaranje moldavskog režima je dovođenje nove vlade koja ne bi bila toliko bliska Moskvi i koju bi mogli da nagovore da istera ruske trupe iz Pridnjestrovlja. Smanjeno vojno prisustvo Rusije u istočnoj Evropi, značilo bi i smanjenje njihovog uticaja i ugleda i to ne samo na prostoru bivšeg Sovjetskog Savezaa. To bi mogla da bude i opomena zapada Rusima da će NATO iskoristiti i najmanji pogrešan korak Moskve kako bi dobio prednost.

Promena režima možda bi pomogla Rumuniji, članici NATO, da pripoji Moldaviju. Nije tajna da tvrdi nacionalisti u Bukureštu žele politički savez sa Moldavijom. Njihovo eventualno ujedinjenje pomerilo bi granice Alijanse dalje ka istoku, zaobilazeći uobičajne protokole za primanje novih članica.

Još uvek se ne može predvideti kako će Kremlj reagovati ako dođe do promene režima u Kišinjevu ili ako nova vlada pokuša da silom preuzme Pridnjestrovlje, kao što je Gruzija postupila prošle godine sa Južnom Osetijom.

Moskva u svakom slučaju ne želi da bude uvučena u konflikt koji bi iscrpeo njene finansijske, vojne, diplomatske i političke resurse. Pre nego što uzme u obzir vojnu intervenciju u Moldaviji, Rusija će iskoristiti sva druga sredstva za suprostavljanje antiruskim pokretima.

Predivđanje konkretinih mera koje će Moskva preduzeti i daljeg razvoja događaja još uvek je prerano.

Ukoliko „tviter revolucija" propadne i trenutna moldavska vlada preživi, njeni lideri mogu otvoreno da podrže Moskvu zbog stvarne ili navodne podrške zapada antivladinom pokretu.

Iako umešanost zapadnih obaveštajnih agencija u moldavsku revoluciju nije dokazana, postoje činjenice koje ukazuju na stranu intervenciju.

Neke zapadne poluzvanične institucije i nevladine organizacije otvoreno su priznale da su bile aktivne u Moldaviji. Na sajtu Agencije SAD za međunarodni razvoj navodi se da su među aktivnostima te agencije u Moldaviji bili i „Program o učešću građana Moldavije", „Jačanje demokratskog političkog aktivizma u Moldaviji" i „Program za pristup internetu i obuku", koji je od posebnog značaja imajući u vidu da su virtuelne društvene mreže korišćenje za širenje aktivnosti protiv vlade.

Na sajtu ove organizacije navodi se da njeni programi „obezbezbeđuju lokalnim zajednicama slobodan pristup internetu i obimnu obuku za sve vidove informacionih tehnologija". Njihova ciljna grupa su „vladini zvaničnici, novinari, studenti, predstavnici lokalnih nevladinih organizacija, profesori i zdravstveni radnici", grupe koje su bile istaknuti učesnici i u prethodnim obojenim revolucijama. Glavni igrači i metode delovanja ostali su nepromenjeni i u Moldaviji. Poznati protagonista i organizator moldavske revolucije je novinarka Natalia Morar, koja je radila kao sekretar za štampu organizacije „Druga Rusija", koalicije političkih grupa protivnika Putina koja je okupljala tvrde nacionaliste, komuniste i prozapadne aktiviste.

Kao se čini, Moldavija je novo polje na kome će se odvijati još jedna epizoda geopolitičke konfrontacije Rusije i Zapada. Kakav god da bude njen ishod, strateške posledice biće velike, jer će zahvatiti teritorije bivših sovjetskih republika i celu istočnu Evropu. Poznati neokonzervativni učenjak Ćarles Krauthammer izjavio je pre nekoliko godina da je Narandžasta revolucija u Ukrajini pre svega bilo rusko pitanje, a tek onda stvar demokratije. Isto se može primeniti i na moldavsku Tviter revoluciju.

Lična karta Moldavije

Moldavije je bila jedna od najsiromašnijih, najnerazvijenijih i najmnogoljudnijih republika Sovjetskog Saveza, bez izlaza na more, okružena Rumunijom i Ukrajinom. Dok je bila u sastavu Sovjeta Moldavija se planirano specijalizovala u proizvodnji hrane. Druge grane industrije razvijale su se u Pridnjestrovlju, regionu koji najviše naseljavaju Rusi i Ukrajinci. Ovaj region je obezbeđivao 40 odsto ukupnog društvenog proizvoda Moldavije i skoro ukupnu količinu potrebne električne energije.

Pridnjestrovlje je proglasilo nezavisnost od Moldavije nakon sovjetskog raspada plašeći se sve većeg nacionalizma Moldavije i ponovnog pojavljivanja prorumunskog osećanja. To je dovelo do rata između tadašnjeg predsednika Rumunije Nikolaja Čaušeskua i separatista iz Pridnjestrovlja. Da bi se okončali neredi raspoređene su ruske snage, i od tada je konflikt zamrznut. Prisustvo oko 3.000 ruskih vojnika omogućilo je da Pridnjestrovlje očuva nezavisnost, iako formalno još uvek pripada Moldaviji. Pridnjestrovlje ima svoje nadležne organe, vojsku, kriminalističku službu, valutu, javne službe, zastavu, nacionalnu himnu, grb i ustav. Više od polovine izvoza iz ovog regiona ide u Rusiju.

Rusija je podržala Pridnjestrovlje jer veliki deo njegovog stanovništva čine etnički Rusi, lojalni Moskvi, što je od izuzetne važnosti ako se ima u vidu da su ljudi jedan od najoskudnijih resursa Rusije. Pridnjestrovlje ima veliki značaj i zbog svog položaja, u najistočnijem delu Moldavije i na granici sa Ukrajinom. Dodatan razlog za podršku je i mala ekonomija Pridnjestrovlja zasnovana na teškoj i tekstilnoj industriji i proizvodnja elektične energije.

Čaušesku je pred kraj Hladnog rata izjavio da je Kremlj nasilno pripojio Besarabiju, čime je izrazio svoj stav da je Modavija deo Rumunije. Besarabija je nekada bila istočni deo Moldavije u sastavu Ruskog carstva, ali se pri kraju Prvog svetskog rata odvojila od Rusije i ujedinila sa Rumunijom. Tokom Drugog svetskog rata Rumunija i Rusija su se sukobili oko ovih prostora, a sovjetska aneksija Moldavije međunarodno je priznata 1947. godine.

Ekonomska situacija u Moldaviji se nije mnogo promenila ni nakon raspada Sovjetskog Saveza. Po ukupnom društvenom proizvodu Moldavija je na 138. mestu, prema podacima CIA. Glavna izvozna roba su vino, voće i drugi prehrambeni proizvodi, a sav potreban ugalj, naftu i gas uvozi, jer nema nalazišta nijednog od ovih prirodnih resursa.

Revolucijia ruža

Izborna krađa bila je uzrok i Revolucije ruža u Gruziji u novembru 2003. godine. Demonstracije u glavnom gradu Tbilisiju proširile su se i u ostale veće gradove zahtevajući od predsednika Edvarda Ševardnadza da prizna poraz. Kada je Ševardnadze otvorio novu sednicu parlamenta, koju su opoziocione partije proglasile nezakonitom, pristalice dve takve partije pod vođstvom Mihaila Sakašvilija, njegovog glavnog protivkandidata, upale su u skupštinu noseći ruže i prekinule njegov govor. Ševardnadze je proglasio vanredno stanje u zemlji i započeo mobilizaciju vojske i policije, ali je elitna vojna jedinica odbila da podrži vladu. Nakon sastanka sa vođama opozicije koji je organizovao ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov, Ševardnadze je podneo ostavku. Jedan od najznačajnih finansijskih izvora revolucije bila je mreža fondacija i nevladinih organizacija povezanih sa američkim milijarderom Džordžom Sorosom.

Narandžasta revolucija

Tvrdnje da su izbori za predsednika Ukrajine u novembru 2004. godine bili korumpirani i da su glasači bili zastrašivani rezultirale su nizom protesta, kasnije nazvanih Narandžasta revolucija. Vlasti su optuživane da su pokrale glasove u korist tadašnjeg premijera Viktora Janukoviča, čiji je glavni protivnik bio sadašnji predsednik Viktor Juščenko. Demonstracije hiljade građana, obučenih u narandžasto sa zastavama iste boje, koja je bila znak Juščenkove koalicije, u glavnom gradu Kijevu organizovala je opozicija, a trajali su do januara 2005. godine.Odluka da se rezultati ponište i da se ponove izbori značili su pobedu Narandžaste revolucije. Na novim izborima pobedio je Juščenko sa 52 odsto glasova. Časopis „Gardijan" pisao je o aktivnostima SAD, njihove Agencije za međunarodni razvoj i drugih vladinih i nevladinih organizacija koje podržava američka vlada u ovim događajima.

Ustanak u Kirgistanu

Isti uzrok i ishod imala je i Revolucija lala u Kirgistanu u martu 2005. godine. Nakon parlamentarnih izbora demonstracije su izbile širom zemlje, a građani su za proteste usvojili roze i žutu boju. Opozicija je zauzela ključne državne organe i državnu televiziju, policija ili nije reagovala ili se čak pridružila demonstrantima. Vrhovni sud proglasio je rezultate nevažećim. Predsednik Askar Akajev podneo je ostavku u aprilu u kirgistanskoj ambasadi u Moskvi, gde je pobegao nakon izbijanja revolucije. Revolucija je često nazivana i Roza, Svilena ili Revolucija limuna, ali je sam Akajev koristio naziv Revolucija lala, upozoravajući da se nikakva obojena revolucija neće dogoditi u Kirgistanu.

Ko je Vladimir Voronjin

Voronjin, etnički Rumun, za predsednika Moldavije izabran je 2001. godine kao kandidat Komunističke partije. Bez obzira na ime njegove partije, on je vodio veoma pragmatičnu politiku, što može pokazati njegova odluka da nastavi sprovođenje privatizacije koju je pokrenuo njegov prethodnik.

Uvođenje ruskog jezika kao drugog zvaničnog jezika u Moldaviji 2002. godine naljutilo je nacionaliste, ali odrediti ga kao proruskog predsednika bilo bi pogrešno, jer je u spoljnoj politici uvek nastojao da uravnoteži ruske i zapadne interese bez stajanja na bilo čiju stranu. Njegova administracija je htela da uspostavi čvršće veze sa Evropskom unijom, koja ima stalnu misiju u Kišinjevu, i da sarađuje sa NATO i Rusijom, odbacujući članstvo i u Alijansi i u Organizaciji dogovora o zajedničkoj bezbednosti koju predvodi Rusija.

Voronjin je naglašavao da Moldavija mora da očuva svoju nezavisnost i da ne sme dozvoliti da bude pripojena Rumuniji. Moldavski predsednik nije proruski orijentisan, kao beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, niti je okrenut zapadu, kao predsednik Gruzije Mihail Sakašvili. Njegova pozicija je bliža bivšim predsednicima Ukrajine Leonidu Kučmi, Gruzije Edvardu Ševardnadzeu ili Turkmenistana Saparmuratu Nijazovu, ili njegovom trenutnom predsedniku Gurbanguliu Berdimuhamedovu.

Izvor:Borba