Krivokapić: Amfilohiju je mesto u Hagu :: Politicki ~ Geopoliticki forum

БЕСЈЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО – ПРИМОРСКОГ др. АМФИЛОХИЈА РАДОВИЋА У СПОМЕН ХРАМУ СВЕТОГА САВЕ НА ВРАЧАРУ НАД ОДРОМ МУЧКИ УБИЈЕНОГА ПРЕДСЈЕДНИКА ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ др. ЗОРАНА ЂИНЂИЋА

`У име Оца и Сина и Светога духа!
Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благородној – то су ријечи, браћо и тужни зборе, пјесника Његоша које нам навиру на ум овjде над одром једне такве благородне душе Зорана Ђинђића, пострадалог предсједника Владе Србије.
Те ријечи нам утолико прије долазе на ум, што се налазимо у храму који израста из спаљених моштију и мученичког праха највећег просвјетитеља српског народа, Светог Саве.
На овом мјесту, у овом храму, прије Зорана, почивао је онај који је оставио поруку своме и сваком земаљском народу: `Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека!`
То је био обезглављени великомученик косовски Лазар.
Опраштамо се овдје данас од Зорана Ђинђића, у близини шанца и спомјеника Вожда Карађорђа чија глава је такође посјечена кумовском и братском руком, као и Зоранова и испуњена сламом окапала у Стамболу прије двјеста година.
По оној народној пословици:`Свака рана је поред срца`, а ова Зоранова је посред срца како његове мајке Миле, супруге Ружице и дјеце Луке и Јоване, тако и цијелога народа.
Није, међутим, једина тако дубока рана у ова послједња несрећна времена, па се не зна која је од њих дубља;
Или ова његова, отворена руком братомржње или она дјевојчице Милице Ракић, погинуле од бомбардовања 1999. године, или она силоване и заклане Марице Мирић из Белог Поља код Пећи, сахрањене уочи Видовдана исте те године иза олтара Пећке Патријаршије;
Или пак оне безбројне, још незацијељене ране отворене на овим нашим просторима у вријеме безумља недавног грађанског рата и бомбардовања.
И још страшније: све те ране обасјава и грије пламен у наше дане стотина запаљених косово-метохијских храмова и светиња. Зоран Ђинђић ће остати запамћен по тој рани од будућих покољења, али и по још много чему.
Првенствено по томе у моменту најдубљег понижења свога народа на обреновићевски начин испружио руку братског мира и помирења Европи и свијету.
У моменту када се још увијек стотине хиљада његовог народа налазе у прогонству са својих вјековних огњишта, у дому без дома, у земљи без земље, у отаџбини без отаџбине;
У тренутку кад над главом његовог народа још увијек виси мач пилатовске правде, Зоран Ђинђић је покренуо обнову народног крвотока, унапређење друштвеног и социјалног живота, државног заједништва између Србије и Црне Горе, успостављање покиданих веза са свијетом.
Но, авај, уби га братомржња, кратковида и слијепа која правда вјечну истину да: ко се мача маши, од мача ће и погинути.
Ако је убиство једног човјека толико велико зло, колико ли је тек зло погибија и страдање толиких људи у недавним ратовима код нас и у свијету.
А том злу као да краја нема. У наше дане припрема се ново проливање крви ирачког народа ратом који је напомолу.
Рана Зорана Ђинђића, невине сузе његове дјеце Луке и Јоване и свих невино пострадалих у ратним несрећама новијег времена код нас и у свијету, опомињу и подсјећају све људе и народе који још имају разума и памети, а на првом мјесту његов народ:
Доста је било братомржње, братоубистава и рата.
Свако убиство је братоубиство, од оног Кајиновог до овог Зорановог. Зло никоме и мржња никоме добра не доноси.
Рат никоме није брат.
Оно по чему ће још несумњиво памтити овај народ Зорана Ђинђића, јесте његова брига и старање за завршетак овога заветног храма српског народа из кога га испраћамо у безобалну вјечност божанске тајне, тамо гдје нема ни туге ни уздаха, но гдје је живот бесконачни.
Схватио је Зоран Ђинђић да без храма као Боговјечне мјере људског достојанства нема и не може бити истинске будућности и свеукупне обнове народног живота као ни обнове живота свих људи и свих земаљских народа.
Зато он, ево и својим опијелом у храму Светога Саве уграђује себе и своју дубоку рану у њега, најдрагоцјеније што је био и што је имао.
Помолимо се зато Христу Богу, господару живота и смрти, да својом свјецјелебном голготском раном и вјечном љубављу зацијели и рану Зоранову, да утјеши његову мајку, супругу и дјецу, да охрабри и окријепи вјеру и наду и братску лубав у његовом народу.
Чуо сам да је Зоран, приликом посјете Светом граду Јерусалиму, сатима чекао да би се дотакао и да би цјеливао Гроб Христов и у њему, управо ту саможртвену голготску љубав Христову!
Помолимо се још једном, да Господ Свемилостиви избави народ овај од опаке братомржње, да како њега, тако и све земаљске народе обасја својим вјечним миром, истином и љубављу.
Амин!
Бог да му душу прости!`

У Београду, 15. III 2003.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

И где ти овде видиш ликовање?