KRIV ŠTO JE ŽIV

Pukovnik Berislav Popov, oficir JNA osuđen za izdaju jer je spasao živote 250 vojnika, već sedam godina s bolesnom suprugom živi u memljivom suterenu

ŽIVOT U PODRUMU...
Mnogi su nam govorili da je trebalo da se ubijemo. To bi bilo priznanje krivice
Vojsci je dat nečiji sin na čuvanje i za njega neko mora da odgovara. I danas bih izveo vojnike iz opkoljene kasarne!

BEOGRAD - Pukovnik Berislav Popov, nekadašnji komandant brigade JNA locirane u Varaždinu, u septembru 1991. godine doneo je važnu odluku. Između života i smrti, odlučio se za život. U jeku suludog rata, odlučio je da ne žrtvuje svojih 250 vojnika: izbavio ih je iz opkoljene kasarne i vratio kući. Upravo tada započela je njegova agonija koja traje i danas.
Popov nije ni slutio da tadašnjim gospodarima rata nisu bili potrebni živi vojnici, već mrtvi heroji. U luda vremena, lude su i sudije. Vojni sud u Beogradu ga je 1994. godine, zajedno s generalom Vladom Trifunovićem i pukovnikom Sretenom Raduškim, osudio zbog "podrivanja vojne i odbrambene moći" na šest godina robije. Režimski mediji utrkivali su se u pljuvanju "izdajnika i kukavica", a bestidni generali iz vojnog vrha okretali su glavu od svojih dojučerašnjih prijatelja. Pukovnik Popov proveo je najpre osam meseci u vojnom istražnom zatvoru, da bi od jula 1995. do januara 1996. izdržavao kaznu u Zabeli. Da apsurd bude potpun, Popov i Trifunović su u međuvremenu u Hrvatskoj osuđeni u odsustvu na po petnaest godina zatvora zbog navodnih ratnih zločina, a u toku je revizija tog procesa. Osuđeni oficiri u januaru 1996. pomilovani su odlukom tadašnjeg predsednika Zorana Lilića, ali njihova kazna i dalje traje.
- Već petnaest godina postavljam sebi pitanje ko sam i čiji sam. Pitam se, ali na to pitanje ne umem da odgovorim. Vlast u Hrvatskoj proglasila me je ratnim zločincem i čudovištem. Vlast u Srbiji označila me je kao kukavicu i izdajnika. Takođe, u Sloveniji je pokrenuta istraga o mom učešću u navodnim zločinima. Moji vojnici mi i danas kažu: "Da nije bilo vas, ne znamo šta bi se desilo s nama". Kada sam otišao na izdržavanje kazne u Zabelu, tamo sam, sticajem okolnosti, sreo nekolicinu rođaka i poznanika vojnika iz Varaždina. Kad su moji vojnici to saznali, objasnili su im situaciju. To je dosta doprinelo da zatvorenici drugačije gledaju na nas - seća se Popov.
Hajka i beznađe
"Greh" koji su, po mišljenju tadašnjih trgovaca tuđim životima počinili Popov i njegove kolege, bio je neoprostiv. Sagovornik Pressa danas mirnim glasom objašnjava da je hajka protiv njih bila bacanje prašine u oči javnosti.
- Mi nismo doveli sami sebe u tu situaciju. Jasno se videlo da smo žrtve manipulacije ljudi na vlasti koji su hteli da skinu odgovornost sa sebe. Kada je u toku bio treći sudski proces protiv nas, a na prethodna dva donete su oslobađajuće presude, tadašnji načelnik Generalštaba Momčilo Perišić, inače moj kolega s akademije, okupio je sudije i naredio im da moramo biti osuđeni. Cilj je bio da nas što rigoroznije kazne, jer eto, vratili smo se živi, nismo izvršili postavljeni zadatak, nismo se ubili. Mnogi su nam govorili da je trebalo da se ubijemo, ali je samoubistvo u takvim situacijama u suštini priznanje krivice - priča pukovnik Popov.
Prema njegovim rečima, vojska je u Varaždinu ostavila ono što iz objektivnih razloga nije mogla da izvuče: zgrade, opremu, naoružanje, municiju, gorivo i hranu. Vrhovna komanda je do poslednjeg momenta ostala pri stavu da se sve mora braniti i sačuvati, ali to jednostavno nije bilo moguće.
- Moja jedinica je po ratnoj formaciji brojala oko 4.000 ljudi. Međutim, spali smo na manje od 300 ljudi. Bili smo u dubokoj pozadini i bez podrške komande. Svakome ko ima zdrav razum jasno je da je šačica ljudi bila nemoćna. Nemam nikakvu dilemu. I danas bih učinio isto! Kada sagledam u kakvoj smo bili situaciji i šta su od mene očekivali moji vojnici, ne bih mogao da uradim ništa drugo. Moral je bio ozbiljno poljuljan, bekstva vojnika i starešina svakodnevna. Ljudi su se pitali zašto bi ginuli. Ako već imate neke žrtve, ti ljudi moraju znati zašto su žrtvovani. Vojsci je dat nečiji sin na čuvanje! Za njega neko mora da odgovara! To je suština - ističe Popov.
Od kasarne do suterena
Pukovnik, žigosan kao "izdajnik", njegova supruga, sin i kćerka do 1999. godine žive u kasarni na Topčideru. Tamo dočekuju NATO bombe. Tragedija porodice Popov se nastavlja.
- U bombardovanju kasarne kćerki je slomljeno rame. Supruga je izvukla najdeblji kraj. Dva puta je operisana zbog raka. Stres je doveo do toga da se njeno stanje drastično pogorša. Izbačeni smo iz kasarne, nismo imali gde i onda smo dobili ovaj nužni smeštaj u suterenu koji već sedam godina delimo s još jednom porodicom - priča Popov dok nas vodi u obilazak svog oficirskog "stana" na Novom Beogradu, prekoputa nečije garaže. Teskobna prostorija bez kupatila i skoro bez dnevne svetlosti. Vojna komisija konstatovala je da suteren naprosto "nije za stanovanje". Pukovnik je danas penzioner iako je, kako kaže, bilo pokušaja da mu oduzmu i penziju.
On je, po naređenju, svojevremeno predao stan u Banjaluci komandi tamošnjeg garnizona i konkurisao za stan u Beogradu. Vojni vrh ga je opet izneverio. Međunarodna administracija u BiH donela je odluku da mu stan u Banjaluci bude vraćen, ali ta odluka još nije sprovedena. To je još jedna lična drama pukovnika Popova.
- Vlasti u RS su naše stanove dodelile svojim ljudima, a neki od njih su te stanove otkupili i uknjižili kao svoje vlasništvo. Država je tu postupila nelegalno. Sve je u moju korist, ali deložacija se ne vrši i meni se ne vraća stan. Sve se razvlači i tako u nedogled. Poseban problem je u tome što sam ja u RS nepoželjna ličnost. Tamo me tretiraju kao izdajnika. Zbog toga moja bolesna supruga mora da se angažuje oko povratka naše imovine - objašnjava pukovnik Popov, čovek kome Srbija duguje mnogo, a nije mu dala ništa.

Država mi mnogo duguje

Pukovnik Popov i njegove kolege Trifunović i Raduški očekuju ponovno pokretanje procesa kako bi dokazali da nisu krivi.
- Dato nam je pomilovanje, ali je krivica ostala. Očigledno je da neki vladari iz senke imaju uticaja i na današnju vlast. Ako bi se priznalo da je država u našem slučaju pogrešila, onda nam sleduje ogromna odšteta, a na to niko nije spreman. Država mi duguje tri stvari: javno izvinjenje i priznanje da su me osudili za nešto što nisam uradio, obeštećenje za sve što smo moja porodica i ja pretpreli i, na kraju, duguje mi stan koji mi je otela - poručuje pukovnik.

Izvor: Press

uz put prepustio hrvatima neoshtecene desetine tenkova ,artiljerijskog oruzja ,o sitnijim stvarima i da ne govorimo ... nisu chak ni probali da ih onesposobe .ali kad se na njega ne ljute oni koji su proterani iz hrvatske i kojima su mozda tim oruzjem nekog ubili ,shto bih se ja ljutio ... 
medjutim, izgleda da ce po tadicevom novom ustrojstvu ova dvojica (trifunovic i popov) biti odsad uzor prema kojem ce se oblikovati buduci srpski oficiri ... valjda ce njima press i ostala zuta shtampa da budu zadovoljni ...

           -U vreme povlačenja JNA iz Varaždina Hrvatska se već bila ocepila,baš kao i slovenija,po pravu i zakonu tadašnjeg važećeg ustava ,sva vojna oprema koja se zatekla na njenoj teritoriji,morala je da pripadne njoj kao bivšoj članici SFRJ,do okončanja pregovora izmedju republika,to što smo mi srbi hteli da budemo jugosloveni deset godina ,a bogami i više nakon nestanka jugoslavije, i zbog te politike   smo i prošli kako smo prošli,pa tek posle 16 godina od propasti SFRJ imamo samostalnu državu,himnu i ostala znamenja,to bi trebao da bude samo naš problem.
          -poginulih vojnika se danas više niko i neseća,sem njihovih najmilih,a što se tiče  vojne opreme koja je izneta sa teritorija bivših republika i ovako je sva završila u rukama arkana,legije i sličnih i posle prodavana fikretu abdiću i šiptarima da ubijaju srbe od bosne do kosova.
          -mišljenja sam da su svi oficiri koji su u proteklim ratovima spasili makar i jedan ljudki život,bez obzira  da li to bili srbi,hrvati,bosanci ili neko drugi pravi heroji tih ratova, jer u ratu i beznađu najlakše je ubiti,silovati zapaliti tuđu kuću,a  najteže je u takoj situaciji biti čovek.
          - nažalost danas u srbiji i dalje vladaju oni koji su debelo okrvavili svoje ruke u proteklim ratovima,zgrnuli gomile novca na prodaji oružija i oni koji su sve pametne srbe ili ubli ,ili stavili u zatvor ili proterali iz srbije.....

                u srbiji danas postoje samo dve vrste ljudi  i to   budale i oni koji ih trpe,nažalost nas koji trpimo ima mnogo manje od budala! [smilie=jesus.gif]

@ dzsap   

Hrvatska jos nije bila medjunarodno priznata pa su hrvatske snage bile po ustavu paravojna formacija.
Vojna imovina se deli putem deobnog bilansa, a samo teritorijalna odbrana pripada republici na cijoj je teritoriji.
Trajali su sukobi izmedju hrvatskih postrojbi i lokalnih srpskih snaga koje su tada bile lako naoruzane.
Oklopno mehanizovano orudje iz Varazdina (A klase) u hrvatskim rukama je poremetilo odnos snaga i direktnio je uticalo na unistenje srpskih sela u oblasti Virovitice.
Poginulo je nekoliko stotina ljudi, a ostali nisu stigli da ponesu bilo sta od nuznih stvari.
Lik je trebao da izvuce 250 vojnika, ali tako da ostane poslednji i da prethodno organizuje onesposobljavanje orudja (pogotovo oklopa).
Tada bi vojnici bili izvuceni, orudje unisteno, a jedini rizik bi snosio on sam - za to se i skolovao i vukao beneficije.
U svim vojskama sveta bi bio osudjen, a u nekim veoooma ostro. 

ovo su neki novi momenti u medjunarodnom i ustavnom pravu.. kad su se te promene desile. .. 

Major Tepic je izvukao sve svoje vojnike na bezbedno i unistio orudje.
To je bila njegova duznost kao i svakog oficira koji bi se zatekao u slicnoj situaciji.
Sam cin dizanja u vazduh, zajedno sa (pitanje je jos uvek koliko) pripadnika hrvatskih postrojbi, je vec stvar licnog izbora.
Takve reakcije su retke i cene se na svim meridijanima[/i].

Nesto standardniji primer je izvlacenje 4. Ok.brigade iz Jastrebarskog

   ...   [i]komandant brigade, puk. Vidic Rod, je otisao na bolovanje i nije se vise vratio u sastav brigade. Komandovanje jedinicom i formalno preuzima ppuk. Radovan Tacic.  Naredjeno je i miniranje unutrasnjeg kruga kasarne (u krugu kasarne postavljeno je 2000 pp mina i 1600 u skladistu Murat) i da se izvrse pripreme za dugotrajnu odbranu.
... uradjeni su zakloni i sklonista za tehniku i ljudstvo. Razredjen je i sistem odbrane skladista municije "Murat"  u sumi nadomak Jastrebarskog.
 Potpuna blokada kasarne je izvrsena 13. septembra 1991. god. Na svim prilazima su postavljeni metalni jezevi i minska polja. Jake snage ZNG-a i MUP-a su blokirale siri rejon. U potpunoj blokadi se naslo nesto vise od 300 pripadnika 4.Ok.Br. Kasarni je iskljucena struja, voda i sve telefonske linije. Zapocet je psiholoski rat, koji je kombinovan sa svim mogucim vrstama pritiska i obmana. Po krugu kasarne rasporedjeni su tenkovi spremni za dejstvo i formirana je vatrena grupa sacinjena od minobacaca, samohodnih haubica i VBR-ova..  Veza sa skladistem "Murat" je u prekidu.
Komanda brigade je odlucila da ne reaguje da bi se sacuvao mir i sprecila panika u kasarni te, da se protivnik zbuni. Tek nakon dva dana nacelnik staba je napisao pismo svim uticajnim ljudima u Jastrebarskom, a poruka je procitana i preko lokalne radio stanice. U pismu se isticalo da je vojska za mir, ali da ce u slucaju rata sigurno doci do pogibije mnogih ljudi i razaranja grada. Pismo je uticalo da se zapocnu dugi i isrcpljujici pregovori koji su trajali dva meseca. U medjuvremenu je izvrseno vise provokativnih napada na kasarnu i narocito skladiste 'Murat". Svi napadi su odbijeni bez upotrebe tezih orudja. U kasarni je bilo i dosta civila, clanova porodica vojnih lica.
U komandi je doneta odluka da se iz blokade izadje po svaku cenu. Predaja je iskljucena vec u prvim kontaktima sa protivnikom. Razradjivano je vise varijanti za izlazak.
Prva varijanta je bila proboj i nasilno izlazenje, druga varijanta pregovori i mirno razdruzivanje, treca zarobljavanje veceg broja taoca, cetvrta pretnja dizanjem skladista "Murat" u vazduh. Ipak, kao najrealnija usvojena je druga varijanta. Prvi krug pregovora zavrsen je krajem septembra.
 Komanda brigade i predstavnici vlade Hrvatske sklopili su sporazum o mirnom izlasku. Medjutim sporazum nije odobren od vrhovne komande i brigada je ostala u blokadi jos mesec i po dana.
13.Novembra  brigada napusta kasarnu "Franjo Ogulic - Seljo" u koloni dugoj skoro 40km. Kolona marsuje pravcem Jastrebarsko - Karlovac - Vojnic - Vrgin Most, zatim Glina - Dvor na Uni - Bosanski Novi - Banjaluka - Doboj - Tuzla.
U kasarni su mahom ostale inzinjerijske masine i desetak poluunistenih borbenih vozila iz Slovenije. Evakuisano je oko 100 borbenih i 150 neborbenih vozila ili oko 93%.    

Raegovanje ovih oficira je bilo i vojnicko i ljudsko.

Svaki od 6 naroda (ne narodnosti) imao pravo na samoopredelenje. I srpski narod se samoopredelio po tom ustavu da mu glavni grad i dalje bude Beograd.
Ali poenta nije u papirima nego u reakciji odredjenih oficira u vec zadatom (smutnom) stanju.
Oni prevashodno moraju da vode racuna da njihovo delanje ili nedelanje ne prouzrokuje stradanje vojske kojoj sluze i naroda kome pripadaju. Ako treba i da ne poslusaju neko naredjenje vise komande (koja je bila u haosu). Ili da licno rizikuju.
Po tom osnovu predavanje neostecenje ratne tehnike protivniku koji je, neposredno potom, istom tom tehnikom UBIO stotine civila je zlocin.

Ovo je velika nepravda. u pogledu dog popova ili kako se već zove... Major Gavrilović je bio zločinac jer je žrtvovao tolike vojnike za odbranu Beograda u I sv. ratu. Bogami i Radomir Putnik, Vojvoda Stepa, Živojin Mišić i Petar Bojović su zreli za Hag...

Taj Popov je običan zadrigli, smrdljivi, ljigavi i nesposobni debeli produkt komunističke JNA, kao i general Trifunović i da ima oficirske časti zna kako bi postupio... Vojnici nisu humanitarni radnici, oni su ratnici koje država hrani u miru, a oni se za sve nas žrtvuju u ratu... zato su džaba letovali u kuparima, jeli jaja i meso za dž. sa raznih farmi... a kad je došao rat posao im se zna...