Критика књиге "Да Винчијев код" :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Ден Браун – Да Винчијев код
издање Соларис, Нови Сад, 2004
ПРИКАЗ

„Са крајем миленијума завршио се је 20 векова дуг период Рибе, доба у коме су више силе говориле човеку како да се понаша и наступило је доба Водолије, када ће човек сазнати истину и почети да мисли својим главом (стр.238),“ каже Ден Браун у свом најновијем мегаселеру под називом „Да Винчијев код“, који, због своје повезаности са Римокатоличком црквом, ових дана покреће многе полемике у целом свету. Књига је писана у уобичајеном маниру криминалистичких трилера са тежњом да се у причу углаве елементи религиозне мистике; идеална да се по њој сними високобуџетни холивудски мегахит, потенцијални кандидат за награду академије. Приповедач се везује се за светски позната имена, места, удружења, митове и уметничке предмете, па је на тај начин лако сварљив и општеприхваћен у широким слојевима средње класе.

Тајно масонско друштво Сионски Приорат, чији су Велики мајстори својевремено између осталих били и чувени Леонардо Да Винчи и Исак Њутн, вековима крије „истину“ о Светом Гралу (или Сангреалу), врши еротске обреде Хиерос Гамос и чува наводну краљевску лозу Исуса и Марије Магдалине од насртаја Цркве. Писац тврди да Сангреал није оно што сви сматрају, путир из којег је Христос пио на Последњој вечери, већ се састоји од наводно оригиналних докумената и гностичких јевађеља које је Црква свесно сакрила од верних, јер се у њима налази права истина, за разлику од оне коју открива званично четворојеванђеље. Поред тога Сангреал обухвата и тајну о очувању реликвија Марије Магдалине, као и њених живих потомака краљевског порекла, који имају „доказе о легалним претензијама њене породице на власт (стр.228).“ Чланови Сионског Приората су због свега тога на удару разних авантуристичких ловаца на реликвије, који сматрају да уз помоћ Светог Грала могу да стекну надприродну моћ, а на трагу им је и милитантне Римокатоличке секте Опус Деи, која намерава да уништи доказе који „угрожавају Цркву“. Често се у тим својим намерама једни послужују или удружују са другима, а прикривено и активно учествују и снаге државне безбедности.

Кроз такав лавиринт испреплетаних интереса вешто се провлаче два главна јунака. Средовечни Американац, Харвардски професор религијске симбологије Роберт Лангдон је истакнути научни истраживач тајне о Сангреалу, а млада Францускиња Софи Нево са криптографског одељења Судске полиције унука је последњег Великог мајстора приората Жака Сонијера, кустоса у чувеном Лувру. Ова два случајна партнера, које повезује трагична смрт кустоса Сонијера, покушавају да достигну своје циљеве, пронађу тајну Сангреала и разјасне неке недоумице из своје прошлости. На том замршеном и тешком путу, на којем стално наилазе на нове препреке, помажу им загонетке које им пред смрт оставља кустос, неби ли на тај начин сачувао тајну од ишчезнућа. Писац веома често и на најзанимљивијим местима оставља читаоца, преносећи га на друге догађаје који се касније повезују са окосницом приче. Премда је сама реченица и стил приповедача сасвим просечна, а понуђени превод у овом издању „оперисан“ од црквене фразеологије, овакви брзи прелази роман чине врло занимљивим и динамичним.

Тако је барем у првој половини књиге, након чега писац прелази на део у којем на 30-ак страна покушава да од свог романа направи сензацију. У том делу књиге, тачније од главе 55 до 63, он кроз разговор који пар главних јунака воде са британским краљевским историчарем Сер Ли Тибингом, открива суштину тајног учења Сионског приората. Да би од читаоца изнудио признање о истинитости ове теорије црквене завере, писац користи методу „good cop – bad cop (добар полицајац - лош полицајац),“ који у лику Ли Тибинга (који оштро напада) и Роберта Лангдона (који одбацује или „тешко прихвата“ тврдње) неукој Софи Нево откривају тобож велике и важне чињенице, које је Црква вековима („од самог почетка“) скривала од јавности, и које би ако се открију, довеле до њене пропасти. Не улазећи детаљно у дефинисање суштине и природе Цркве, која писцу очигледно није јасна, примећујемо да када каже „Црква“ мисли при томе искључиво на Римокатоличку а не на Православну хришћанску Цркву, коју као такву у свом роману не спомиње. Међутим, с обзиром на подударност учења у одређеним деловима, нарочито у историји раног периода Цркве о коме се углавном овде и говори, налазимо већ на први поглед (али не и по први пут у историји) неутемељено изложене чињенице. Оваквав покушај адаптације црквене историје трпи доста због своје неоригиналности, али ће добро упућени читалац лако у таквим конструкцијама открити недостатке.

Цар Константин Велики тако није „325-те године ујединио Рим под једном религијом – Хришћанством,“ како писац наводи, јер Рим и није био разједињен, већ су неки управитељи брутално прогонили хришћане. Зато Константин већ 313-те објављује чувени Милански едикт, по којем је Хришћанство проглашено равноправним са осталим многобожачким религијама и прогони хришћана забрањени. Сам Константин пак, велики цар и државник, званично остаје паганин ради мира у царству, а тајно хришћанин, крштен тек пред крај живота својом вољом, а не „када је био сувише слаб да би се успротивио (стр.207),“ као да је у то време ико могао да учини насилни чин над Римским царем. Када говори о томе да „Библија није стигла факсом с неба, већ да је творевина човека,“ приповедач вешто користи игру речи ради које изоставља да каже, да су и Гностичка јеванђеља којих се у тајном учењу придржава, такође творевина човека, те да су од Светих Отаца одбачена зато што су ненадахнута и јеретичка, а не зато што представљају неку „опасност“ за Цркву. Та учења Црква није скривала од верних, већ их је једноставно одбацивала као погрешна и погубна. Како у првим вековима тако и у потоњим било је јавних присталица таквих учења, које Црква није брутално прогонила, већ им је на саборима давала прилику да схвате и прихвате Православно хришћанско учење или их је искључивала из црквене заједнице. Тако на поменутом првом сабору у Никеји 325-те године Исус није, како каже, „проглашен за Сина Божјег,“ већ је свргнут јеретик Арије са својим присталицама, који су порицали Исусово Божанство. До 325-те гоине су Исуса као Сина Божјег и Бога осим Апостола, поштовали и хиљаде хришћанских мученика и мученица, који су за ту веру непоколебиво пострадали мучени од незнабожних царева у прва три века; тешко је веровати да би страдали за обичног човека каквим га писац представља. Уосталом, у пишчеву тврдњу да су из Јевађеља избачене Христове људске одлике може да поверује само онај ко Свето Писмо никада није прочитао; напротив, тек у четвртом, Јовановом Јеванђељу, јасније се назире Христово Божанство. Такође саборска одлука да „следбеници Христа могу да се искупе једино преко Римске католичке цркве“ не може да постоји ни због саме своје природе, а ни зато што се појам Римокатоличке цркве појављује тек након велике шизме у 11-ом веку.

Тек на 217 страни се открива да писац не прави разлику између жене грешнице тј. Марије која је Исуса помазала миром из суда од алавастра, и Марије Магдалине (из града Магдале), која је од Исуса исцељена као бесомучна, а касније је била његова следбеница заједно са осталим женама мироносицама. Јеврејски закони су били нарочито строги према блудницама и налагали су смртну казну каменовањем, тако да је апсолутно немогуће да је у то време жена таквог морала могла да „преживи“ строге законе. Потпуно је несувисла и примедба писца да је Марија Магдалина „одбачена и оклеветана од стране Цркве као блудница“, пошто се и дан данас у Цркви, и то неколико пута годишње, слави као светитељка, а посвећени су јој и многи храмови и манастири широм хришћанског света. Када даље, на страни 218 приповедач каже да је код Јевреја постојала забрана да остану нежењени, заборавља на раније „најпознатије јеврејске нежење“ попут пророка Илије, или Јована Крститеља, који су због свог девственог живота били баш од Јевреја врло поштовани. При свему томе и „добар и лош полицајац“, који су наводно велики поштоваоци „женског принципа“, нежење су, иако обојица у већ поодмаклим годинама. Тек када на 228 страни изјављује да је „основна католичка доктрина да Месија није општио са женама“, писац се потпуно открива у својој намери, јер целу конструкцију ствара неби ли приписао Цркви „учење о мушком шовинизму и затирању жена.“ Потпуно је беспредметно о овоме и дискутовати, јер је и не тако давно Скорцезе покушао да слично мишљење импутира у свом дегутантном филму на ову тематику. А с обзиром да је небројано дела већ написано од стране Отаца Цркве, која управо говоре о светости и узвишености брака и жене у Хришћанству, овом приликом не приличи на дуго распредати и доказивати супротно. Ваља се само подсетити да је Исусова Света Мајка, Богородица Марија, у Хришћанству као жена најпоштованија особа након Бога, „часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима,“ а са њом су поштоване и друге безбројне свете жене и мајке.

Посебно је апсурдна намера писца да чувену Да Винчијеву слику „Тајна вечера“ постави као неприкосновени ауторитет, догму и јединог сведока онога што се догодило на последњој Христовој вечери у горњој соби у Јерусалиму. Као да то дело, које уосталом Православна Црква не поштује као иконичку представу, није настало вековима након историјског догађаја који описује, а самом се Леонарду приписује да је малтене био ту присутан. При свему томе остале ствари што се тиче слике остају потпуно небитне, и број чаша на столу, и број руку и положај тела. Уосталом, сугеришући на страни 217 да је „наше предубеђење у вези са овом сликом толико јако, да побеђује наше очи“, писац нуди кључ за своје противпредубеђење, којим такође побеђује очи читалаца, ако је то за ову слику уопште и важно. Због коначне немогућности да јачим аргументима причу преокрене у своју корист, приповедач у маниру „доброг полицајца“ закључује: „На послетку, у коју страну приче верујете ствар је вере и личног истраживања,“ или, у немогућности да једну веру руши, он своју другу веру поставља као алтернативу.

Крај романа делимично разоткрива „тајну Сангреала,“ при чему је потпуно нејасно зашто циљ тог „драгоценог учења“ није да се потпуно открије, када је већ тако спасоносно, већ остаје сакривено до у недоглед. Изговор прогона је у 21-вом веку сасвим неразуман, јер Римокатоличка црква (о којој писац говори) нема више ону инквизиторску моћ какву је имала у средњем веку, а и свако сазнање и информацију је могуће лако, брзо и неометано (чак и некажњено) поделити са целим светом – путем масмедија и интернета. Против оваквог делимичног или потпуног откривања „денбрауновске истине“ Црква се не бори грчевито; нити спаљује књиге и писца на ломачи (права Црква то никада и није чинила!), нити страхује од своје пропасти, јер је не само сензационалистички романи, него „ни врата пакла неће надвладати,“ како обећава Христос и како се до данас испуњава. Овај приказ је само на увид верним Хришћанима и свима осталима који здраворазумски размишљају о прочитаном, да историја првих векова Хришћанства није настала ни у средњем ни у 21-вом веку, и да је не пишу ни Да Винчи ни Ден Браун. Она је почела истинским примањем тела Сина Божјег и Његовим рођењем од жене, и касније вековима исписивана мученичком крвљу светитеља. Тако нам је Бог јединствено показао да је часно али и тешко бити човек, и чиме је људско, и женско и мушко достојанство подигао на степен божанства. Мученици пак и хришћански светитељи, који су ту веру непоколебиво сведочили пред незнабошцима денбрауновског типа, били су и тада оптуживани за обмањивање народа и непоштовање „њихове“ истине.

Преузето са www.glas-juga.com