После Вијетнама практично је бачена у воду теорија „једном зависник, увек зависник“, али је наука брзо створила нову, суптилнију верзију да је „зависност хронично обољење мозга које се враћа”



Епидемија хероинске зависности међу америчким војницима у Вијетнаму имала је изненађујући епилог с обзиром на у то време прихваћен став према болестима зависности. Када је Ричард Никсон наговестио да ниједан војник неће моћи да се врати кући ако не буде „чист“ на тесту урина, већина је престала да користи дрогу. Још више је изненадио податак да се само 12 одсто повратника из Вијетнама у року од три године поново окренуло пороку.

Тада је практично бачена у воду теорија „једном зависник, увек зависник“, али је наука брзо створила нову, суптилнију верзију да је „зависност хронично обољење мозга које се враћа“.

Нова књига психолога Џина Хејмена „Зависност: поремећај избора“ покушава да и њу сруши. Овај предавач са Харварда тврди да злоупотреба дроге или алкохола није нешто чему се људи не могу одупрети. У питању је свестан избор, један од многих које правимо у животу. Баш као што пут у зависност води преко лоших избора, за избављење су, верује он, потребне праве одлуке.

Хејмен се оваквим ставом директно супротставио Националном институту за злоупотребу дроге, водећој америчкој научној установи која је и створила теорију о „хроничној болести мозга са рецидивима“, прихваћену и у водећим установама за лечење као што је чувена клиника Бети Форд, пише у рецензији часопис „Њу рипаблик“.


Нормалан мозак

Неуролози кажу да је зависност повезана са променама у структури и функционисању мозга. Редовна употреба хероина или алкохола заиста мења мозак, јер психоактивне супстанце уништавају неуротрансмитере. Уз помоћ скенера, научници су посматрали метаболичке активности мозга, показујући зависницима снимке са дрогом. Скенери су бележили реакцију на провокативне слике, а она се видела у облику мрља јаких боја које су указивале на активност одређених делова мозга.


Мозак корисника амфетамина

То, међутим, није регистровано када су испитаници гледали неутрални садржај попут пејзажа.

Међутим, Хејмен тврди да зависност није стање мозга, већ понашања. Велики број психијатара, психолога и неуролога погрешно верује да појединац не може да одлучује о свом деловању ако на његово понашање утичу гени или неуролошко стање.

Кључно питање није да ли се дешавају промене у мозгу, јер је извесно да се дешавају, већ да ли оне блокирају утицај других фактора који подржавају самоконтролу, каже он.

Да ли оболели од Алцхајмерове болести може да се сврста у исту групу са наркоманом? Наравно да не може.

Пилоти или лекари зависници имају много да изгубе, па је зато међу овим професијама стопа опоравка висока. У експерименталним групама за одвикавање увек боље резултате имају они који за успех добијају некакве наградне ваучере. Када је у питању потпуно аутономно биолошко стање никаква награда или казна не може да утиче на њу. Замислите да оболелог од Алцхајмера подмитите да спречи погоршање деменције. Управо ту наступа слободан избор кад је у питању употреба дроге.

Али зашто онда разумни људи крећу путем самоуништења?

Зато што бирају врапца у руци – задовољство које дрога или алкохол одмах доносе. Чак и касније када последице почињу да се гомилају – финансијска криза, разочарење вољених особа, проблеми на послу – дрога и даље има вредност јер зависнику ублажава симптоме кризе и утољује интензивну жудњу. У неком тренутку језичак на ваги превагне у корист лечења, а Хејменова замисао је да тај процес треба убрзати или претњама (губитак посла у случају пилота) или тако што ће се понудити нови начини задовољења који могу да конкуришу пороку.

Клиничари су замерили Хејмену да форсира могућност избора, кад је извесно да га многи људи немају.

Да бисте рекли људима да има бољих ствари од дроге, прво морате да им понудите те добре ствари, каже Џесика Ворнер из Центра за зависност и ментално здравље у Торонту.



Izvor: Politika