Dva domaćina iz Vojvodine proizvode mleko po standardima EU

Krave prikopčane na kompjuter

Računar beleži koliko je minuta svaka bila na muži, na kom mestu i koliko je mleka dala. Danas stoka ima sva prava. Jer, sve moderne države su, veli Deže Tot, stočar, donele zakon da stoka ne sme više da se drži vezana

Dok se gomila nepoznatih "na dve noge" šećkala po njenom domu, krava "pod rednim brojem" 7268, uživala je dok ju je žuta četka, postavljena tu zbog nje i njenih "drugarica", češkala baš tamo gde je svrbi. A ona, kravlja posla, okrenula tur i nije je briga ni za cenu benzina, ni što napolju sipi dosadna kiša. Danas stoka (ona na četiri noge) ima sva prava. Jer, sve moderne države su, veli Deže Tot, stočar, donele zakon da stoka ne sme više da se drži vezana. Pa ćemo tako u Srbiji sve češće gledati štale sa "nevezanim sistemom", gde kravice, poput one s brojem 7268, slobodno šetkaju, druže se i uživaju sva prava. Ako još pride imaju i dodatne "spravice" za razonodu, tim bolje, daće kvalitetnije mleko.

Dva srpska domaćina, jedan iz Stajićeva, na oko četrdesetak kilometara od Beograda, drugi iz Samoša, opština Kovačica, rešili su da proizvode mleko po evropskim standardima. Najsavremenija muzna oprema nabavljena je uz pomoć Imleka.

Radislava Čobanina, iz Samoša, vazduhoplovnog inženjera-majora, "naterali" su, kaže, seljački geni da se vrati na zemlju.
- Živeo sam na starom Košutnjaku, šest godina proveo na Malti, a rođen sam devet kilometara odavde i ipak sam se vratio na zemlju. Kod nas u Banatu uvek je bilo "Uči škole, da ne radiš ništa!". A ja kažem "Zec pogine tamo gde se rodio". Pitao sam ženu, kad sam otišao u penziju, ženo, šta ćemo sada da radimo i gde ćemo? Bilo je ili Vrčin, ili Banat, i eto nas ovde - priča Čobanin, koji, "ne radi u skladu sa prezimenom".
   
Počeo je Radisav da radi od nule. Sa entuzijazmom. A on kad nešto zacrta, priča, to ne može da ispadne nikako drugačije, sem, baš onako kako je on zamislio. I farma radi već pet godina, zadovoljne kravice daju oko 1.800 litara mleka, dnevno, a Radisav već razmišlja unapred. Planira još jednu farmu od 200 grla. A Deže Tot nam objašnjava šta je ono što kravama visi oko vrata. A podseća na medenicu.

- To je transponder koji kompjuter prepoznaje i izbacuje broj, praktično ime krave. Računar beleži koliko je svaka krava dala mleka, ta brojka treba da bude približno uvek ista i čim se pojave neke oscilacije, mašina registruje da nešto s kravom nije u redu. Kompjuter beleži koliko je minuta svaka krava bila na muži, na kom mestu i koliko je mleka dala. Sve egzaktno... - priča Tot, Čobaninova desna ruka i čovek koji je uvek na dežurstvu.

- Radim od pet ujutru, pa sledećeg dana do pet! Nema odmora, non-stop sam u pokretu. Ima, kaže, nekoliko telefona na koje oni kojima je neophodan mogu uvek da ga nađu. Bio je na nekoliko ekskurzija po Austriji. Gazda ga pitao je l' ima tamo šta da se vidi, pa da to primene i kod njih na salašu. Ništa, odgovorio mu Tot, bolji smo od njih. Čobanin je zaposlio 11 radnika i, kaže, tako ih utrenirao da se potpuno pridržavaju procesa muže.

- Prvi put se desilo, nema ni sedam dana, zamalo da kontaminiramo svo mleko koje je već bilo u cisterni. Jer pomužena je bolesna krava, a radnica nije proverila. Crveni papir kojim se obeležava krava koja ne treba da se muze bio je vidno istaknut, ali nije proveravano. I sad će neko biti kažnjen. Srećom, pa to mleko prolazi više kontrola, pa je najzad primećena greška - priča Čobanin. - Mleko je ekstra kvaliteta i moji unuci ga piju naiskap, uopšte ga ne kuvamo. Pošaljem ga prijatelju u Beograd i pet-šest dana stoji u frižideru, nekuvano, bez problema - objašnjava Radisav.

Svima treba dobro mleko, priča Radisav Čobanin, pa farmeri treba da se uzdaju - u se i u svoje kljuse, jer ako se osloniš na državu... Ovoj državi i ministarstvu ne veruje, kaže, ništa, jer mu duguje nešto više od 14 miliona dinara za šećer.

Porodica Jugoslava Tomića iz Stajićeva već osam godina gaji stoku. Na ustajanje pre 4 ujutru poodavno se naviklo. Prva "tura" pranja i hranjenja traje od četiri do devet, druga od 15.30 do 21 sat.

- Nije naše selo jako ko Idvor il' Farkaždin. Svaka kuća, za sebe, drži po bar jednu, dve krave. Nema mnogo većih odgajivača poput nas. Mi imamo 100 grla. Ima jedan čovek koji drži tridesetak krava - priča Mira Tomić i komentariše četku na koju su se sve kravice "navukle".

- Namešta se tako da je četka češka gde je svrbi i gde joj smeta. Automatska je, pa je dovoljno samo malo krava da je gurne i ona počne da se okreće. Kol'ko se češu, pogledajte zid okolo i prašinu! - priča Mira. - Što ovo nema za ljude! - bolećivog glasa reče neko.

- A, pa i ljudi su se češali tu! Kad smo pravili štalu, svi smo bili prljavi od maltera, pa smo se tu četkali - objašnjavala je Mira.
Jugoslav Tomić kaže da ni u njegovom slučaju država nije uložila ni dinara. Samo u najsavremeniju opremu za mužu uložio je, uz pomoć Imleka, oko 43.000 evra. Cena mleka po litru, sa premijom je 23,5 dinara. To je maksimalna cena za ekstra klasu, priča Jugoslav.
Ostavili smo kravice da na miru preživaju u svojoj plavo okrečenoj štali. I sa omiljenom "igračkom".
   

Rosalindes ili Rosa

- Ovde na početku štale su "Holanđanke", tamo dalje, one crvenkaste su "naše". Došle su skoro divlje, pa moramo da ih mazimo kako bismo mogli da im priđemo, da ne udare nogom... Ne vole nepoznate i obično se ritaju - priča Mira, supruga Jugoslava Tomića i mazi jednu od miljenica koja potura glavu. - Jesi ti moja cica? Mazo! Mazuljo! - tepa govečetu, dok "Holanđanku" 9805 češka po glavi. Rosalindes, nadenuli joj ime. Mira je, priča, prekrstila po srpski u Rosa.
- Čim promenim radnu bluzu, one valjda osete omekšivač, pa me njuškaju, čudno im, al' znaju one ko je, pametne su... - priča Mira.
      
Izvor: Glas Javnosti \ Jasna Vučić