Kao da sam ce zivot proveo na ovoj klupi u kraju.
I danas sedim na njoj,gledam decu kako trce oko svojih mladih roditelja okupljenih
na klupi preko puta.Ne cujem ih od decje graje,ne moram,znam o cemu pricaju.
Muskarci o sportu ili politici a zene o
o cenama ili upali uha njihovog deteta.

Kisna kap mi prekida misli,i roditelji dozivaju decu i naredjuju pokret,pravac kuci.

"Kuci",kako to dobro zvuci.A mene kuci niko ne ceka,niko se nece zabrinuti sto sam pokisao
,niko me nece prekoriti sto sam se toliko zadrzao.
Postavicu veceru za sebe,drustvo ce mi praviti tupi udarci kasike po starom tanjiru.
utonucu polako u toplo blato uspomena


Vrema je da i ja krenem,sve jace pada...

Kishne kapi se slivaju niz moje izborano lice,
medju njima jedna suza,
staracka,
teska kao ceo vek samoce...

uh  dje me nadje... poznajem osecaj o kojem govoris...znam za samocu koja ume tako da razjeda...i da boli...ponekad ljudi osecaju tu istu samocu i kada imaju porodocu..i kada imaju nekoga ko ce im praviti drustvo za vecerom, kada imaju nekoga ko ce im otvoriti vrata, nasmesiti se i pitati kako si proveo dan..to je nesto sto dolazi iznutra..delom iz glave, delom iz srca..i razdire onim prigusenim bolom..tinja, lagano, dok jednog dana ne bukne kao plamen...onda shvatis da si protracio godine i godine zivota...onda se setim svog potpisa pa mi dodje da polupam sve oko sebe...jer shvatis da si sam..okruzen milionima ljudi..ipak si sam..jer ne umes da se radujes zivotu..ne umes da uzmes ono sto ti pruza..a sigurna sam da pruza..pa i ako ne pruza sam..a ti uzmi sam...zgrabi od njega.Ne dozvoli da sedis sam na klupici u parku.Ne dozvoli da zivot prolazi pored tebe..glavu gore i..bice bolje..mora biti bolje..veruj mi

srecom,nisam pisao o sebi...usao mi dedica u lokal.pitam ga ja u vezi posla dal' ce tad i tad neko biti kod kuce,a on mi kaze:sine,ja zivim sam,bicu ja kuci,nemam gde drugde...i ode covek,a napolju pada sneg.bash sam se izbedachio.nije iskljuceno da sam se uplasio takve sudbine pa me zato pogodilo

ma nema veze kome se desava..nekad se desava i meni....savet vazi za svakoga..

kapiram,i meni. al mi tesko da sebi priznam

meni nije..nimalo...vrlo cesto prolazim kroz te svoje faze..odatle covek izvuce puno korisnog..boli, ali naucis 

e pa vas dvoje kao da imate po 100 godina!
aman trgnite se!
pogledas samo kako lepo pada sneg napolju, mlad si, zdrav, sta ti vise treba?
ljubav ce doci, pa i proci, ali uvek ostaje nesto cemu se radujes.... ne gledajte crno na sve

ja imam 200 i kusur,
znam da nije sve tako crno,samo me na trenutak spopadne...

bilo bi lepo da jos neko napise neku svoju pricicu.po mogucstvu veseliju

bas dan prije nego sto cu navrsiti 200. godinu, noc se cudno razbistrila i mjesec je raspustio svoje zvjezdice po nebu, cudan nemir sjeo mi je u stomak, a maca, koja je inace vrijeme provodila spavajuci u mom narucju, veselo je trcala po sobi i gledala me ogromnim okicama kao da mi zeli reci nesto vec dugo sluceno sa njene strane.
ujutro su cetiri zida zasjala suncanom bjelinom, tepih mi se pretvorio u travu od kasmira, kafa je imala cudesno sladak ukus i svaka minuta bila je popunjena smijehom. dijete u meni ljubilo je njegove snene oci i skidalo tijesnu odjecu umorne starice.
svako sledece jutro bijese jos sladje, dijete u meni sve budnije i sreca me pratila u san svaku noc i budila me u zoru.
kad bih dosla sa posla, pogledima bi ljubila svaku stvar koja nije bila pomaknuta mojom rukom, dok bi spremala rucak, vec sam ga vidjela kako sjedi za stolom i smjeska se dok mu donosim jelo. zavoljela sam i crveno nocno ljubljansko nebo, jer je njega fasciniralo, a ja ga do prije par dana mrzila iz dna duse. i kad sam sama, sretna sam, jer znam da postoji, jer znam da sam njegova i on moj, jer znam da ustvari nisam vise sama.