EMANUEL TOD, FRANCUSKI DEMOGRAF, PISAC BESTSELERA “POSLE IMPERIJE”

Francuski istraživač Emanuel Tod (53), u kome se mešaju jevrejska i austrijske krv, tvrdi da je današnja Amerika, koje se boji celi svet, bleda senka nekadašnjeg dobrog i korisnog carstva (Maršalov plan). Tod je doktorirao na Kembridžu. Zaposlen je kao istraživač na francuskom nacionalnom institutu za demografiju u Parizu. Ozbiljno se bavi istorijom, filozofijom, antropologijom, odnedavno i ekonomijom. Prva knjiga “Poslednji pad” koju je napisao 1976. bila je svojevrstan šok. Na osnovu demografskih podataka o Sovjetskom Savezu, odlučno je nagovestio slom sovjetske imperije. Za novi šok pobrinuo se knjigom “Posle imperije”, koja je odmah bestseler, posebno u Francuskoj i Nemačkoj. Do sada je prevedena na 25 jezika.
Američka vojna, ekonomska, politička i ideološka moć se gasi, tvrdi Tod. Svet je danas, naime, prevelik i previše složen da bi mogla da ga savlada jedna supersila.
Todovi kritičari su knjigu proglasili za protiv američki pamflet bez presedana. “Posle imperije” je, kaže on, pre svega pokušaj dijagnoze američkog duha i poziv Americi da se vrati na utabane puteve demokratije, liberalizma i proizvodne ekonomije.
Kao većina Evropejaca, očekivao sam da će ipak biti izabran Džon Keri. Uprkos tome, nije iznenađenje. Amerika se izmeće u državu nedoličnosti, nereda, u državu koja gaji kult rata. Teškoća, prema tome, nije Džordž Buš. Glavna teškoća je sama Amerika.
Rat u Iraku je bio strašna greška koju Vašington ne može više da finansira. Dolar je iz dana u dan slabiji. Spoljnotrgovinski deficit dramatično raste. Rupa u budžetu takođe. Neki ekonomisti govore o hiljadu milijardi dolara budžetskog deficita. Izbor Buša ne može da promeni ovo stanje.
Bušizam naravno nije (još) nacizam, ali neka poređenja o geopolitičkim ciljevima, nasilnom ponašanju, nedelovanju unutrašnjeg sistema nameću se sama po sebi, posebno ako imamo u mislima Nemačku od pada Bizmarka do pada Hitlera. Upravo nemački promer pokazuje kako može da bude maloumna spoljna politika, kako se lako mogu izgubiti najpouzdaniji saveznici i pretvoriti u svoje najljuće neprijatelje, kao i da vođenje više ratova istovremeno nije ništa neuobičajeno. Kada ne možeš da rešiš problem, stvaraš novi da bi zaboravio prvi. Slično sada rade SAD. Ali jedini i zaista prvi američki problem je ekonomija.
Teatralni mikromilitarizam karakterističan je već za Klintona. Primer je rat za Kosovo. Upravo sam zato odlučio da napišem knjigu. Kada sam počeo da pišem imao sam na umu upravo to. Američka imperija tada je, naime, već pokazala slične probleme kao nekadašnja sovjetska. Neprestanom zveckanju oružja i vojnoj intervenciji u Avganistanu usledilo je ekonomsko i političko rasulo. Slično se događa sada u SAD. Pentagon goni iz rata u rat. U Iraku događaji ne idu po planu poginulo je 1100 američkih vojnika. Kod kuće je snažna ekonomska kriza. Veoma slična priča. 
Najpre, radi se o kulturnoj i obrazovnoj pojavi. Akademski standardi SAD padaju. To se može dokazati. Počelo je u drugoj polovini šezdesetih. Reč je o dugotrajnom procesu. Moć države ni izdaleka se ne meri samo vojnim i ekonomskim pokazateljima, već i obrazovnim standardima stanovništva. A ovi su pali. To je bio početak zalaska.
Tome je potom odlučujuće doprineo kolaps sovjetske države. Bila je ostvarena iluzija o američkoj pobedi, o američkoj nadmoći. Usled globalizacijskih procesa i slobodne trgovine novac je počeo u velikim količinama a pritiče u SAD. U epidemiji potrošnje, Amerikanci su zanemarili proizvodnju. Svet je proizvodio, Amerika je trošila. Ovaj proces vuče se već 25 godina, što na svoj način pospešuje zalazak. Vlast ne čini ništa. Štaviše: velike finansijske prilive iz inostranstva troši na potpuno pogrešne stvari. Ne ulaže ih u osamostaljivanje infrastrukture, u školstvo, naučna istraživanja ili procvat kulture, već njima u velikoj meri finansira vojne projekte i s njima u vezi imperijalnu politiku. SAD su još 1990. za 35 milijardi dolara više izvozile visokotehnološke proizvode nego što su ih uvozile. Sada su i na ovom području u deficitu. Američka tehnologija u mnogo čemu izrazito zaostaje za Evropom i Japanom. Svet može a (pre)živi bez Amerike, dok su SAD sudbinski zavisne od preostalog sveta.
I svoju moć moraš, naravno, da dokazuješ pre svega u obračunima s nemoćnim drugorazrednim državama kao što su Irak, Avganistan, Kuba, Severna Koreja. Da li su poslednjih decenija SAD ozbiljno pretile nekoj većoj, značajnijoj državi? Terorizam je nekakva zamena za komunizam. Zaista cinično objašnjenje. Da li je stvarno moguće povući paralelu između Osame Bin Ladena i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza? To je smešno.
Žrtve su i sada izuzetno velike, a povraćaja neće, naravno biti nikakvog, jer Bela kuća jednostavno nema novca za nagrađivanje. Americi je potrebno nekoliko milijardi dolara svežeg priliva dnevno za pokriće sopstvenog budžetskog deficita. Da li će u takvoj situaciji zbilja da nagrađuje Poljsku, Litvaniju ili Ukrajinu? Ni za sopstvene poginule vojnike ne mari, a kamoli za tuđe.

Mi ovde u propaloj Srbiji gde je 80% ljudi ispod granice siromastva brinemo brigu o USA, za Amera je kriza kad profit kompanije padne ispod 10% a za nas je blagostanje kad nisi gladan. Brinimo mi svoju brigu da se iz ove bede bar malo izvucemo, a pustimo tu USA da "propada" Tesko njima a blago nama, mi smo na pravom putu, tjah.

"Truli Zapad" koji propada vec vekovima, stara prica za bracu nesvrstane kao sto smo mi, da nam klin-corba siromastva bude ukusnija.

Imaginelo u pravu si totalno 

Eto Amerika će kliznut , a mi svi iz bivše Juge ćemo da im zasjednemo na mjesto ....  i preuzmemo vođenje kombinacije jer smo za to izuzetno sposobni ... 

Пре свега подаци су ти веома дискутабилни. Ајде нећу да кажем одмах да ниси у праву - предочи ми податке по којима 80% Србије живи испод границе сиромаштва. Ја живим сво време у Србији и никада нисам био гладан. Мало реалности, а мало мање продавања магле.

Ја иначе не бринем за Америку. Ја сеирим над крахом империје чија са био жртва. Намерно не причам у множини јер не желим да ти намећем осећање жртве. Твој проблем - разумеш?

И ко смо то "ми"? Ја сам космополита, грађанин целог света. Мало ми је национално искључиво и веома загушљиво да само мислим на Србију.

Duh je zrtva imperije? Mozda je to iz epizode Empire strikes back...

А ти ниси био бомбардован?

To sto je ovde bio rat me ne cini zrtvom, nego svedokom tih zbivanja. Zrtve jesmo bili svi u Srbiji - pre svega retardiranog rezima pozarevackog mitomana koji je vodio naopaku & autisticnu spoljnu politiku i lopovsko-pljackasku na unutrasnjem planu.

А да ли је Аљендеов режим био ретардиран? Или можда режим принца Сиханука 1970 када су га уклонили?
Ја сам се доста борио против Милошевића. Одужио сам свој дуг друштву и као уметник прешао на глобалан ниво. Против Американаца. При томе ми је савршено свеједно шта ја њима могу.
Моје је да укажем на ствари које се већ догађају и да уживам у томе.

Најзад - твоја логика:
1. To sto je ovde bio rat me ne cini zrtvom, nego svedokom tih zbivanja.
2. Zrtve jesmo bili svi u Srbiji

Одлучи се већ једном. Јесмо ли сведоци или жртве. Ако смо сведоци зашто си онда против Милошевића, чак и кад је у гробу? И то до те мере да правдаш светску империју!?
А ко смо жртве, да ли смо били и жртве Американаца? Или мислиш да је њихова интервенција била 100% исправна?!? Да нисмо можда заслужили бомбардовање!?

Nemam ja sta da se opredeljujem, ovo je razgovor a ne kupovina luka ili paprike na pijaci.

Gradjani koji su ziveli pod autokratsko-mafijaskim rezimom jesu njegove zrtve. Sukobi i ratovi koje generise takav rezim su posledice takvog nacina vladanja. Stav prema tiraninu ne menja njegova smrt, zasto bi?

Sto se tice `99 godine vecina je rat provela gledajuci sa terasa ili krovova. Jeste bilo neprijatno iskustvo i sta sad? Treba da stampamo plakete i sebe oplakujemo kao nekakve zrtve rata? Ajte molim vas...Tokom 78 dana sukoba poginulo je manje ljudi nego tokom jednog prosecnog ratnog dana u Bosni i Hercegovini. Da si bio u nekom gradu ili selu koji je spaljen do temelja, a ljudi pobijeni i poklani kao da su stoka nikada ti ne bi palo na pamet da sebe nazivas nekakvom zrtvom zbog onog vatrometa.
 
 

Као жртве тог непријатног искуства треба сви да имамо критички однос према Америци и Европи и свему ономе што нам нуде.
И много ми се нешто спрдаш са жртвама рата. Ти мене не знаш, можда је неко од моје родбине међу тим тако малобројним жртвама ... Ајте молим вас.
Или ја да се нашалим мало са Сребреницом? Ето тамо изгинуло мање људи него у Фалуџи. Мање људи него за један дан Другог светског рата. Мање људи него у Будимпешти 1956 (због чега је ЛАЖ оно што су причали како је Сребреница највећи злочин у Европи после ДСР).