Kosovski „Štap i šargarepa“
Autor: Slobodan Vučetić | 20.04.2007 - 10:18

Pripremljeni scenario Zapada o hitnom usvajanju Ahtisarijevog plana, bar privremeno je osujećen zbog protivljenja Rusije i još jednog broja članica Saveta bezbednosti (na sednici 3. aprila 2007), koje su dovele u pitanje ocene o stanju na Kosovu. Zato je i prihvaćen ruski predlog da se na Kosovo uputi specijalna misija Saveta bezbednosti, sa zadatkom da ostvari neposredan uvid u „stanje na terenu“. Kako stvari sada stoje, rezultati ove misije će, nažalost, biti veoma ograničeni zbog toga što će, izgleda, izostati ono što je jedino bitno - posete srpskim enklavama i razgovori na licu mesta. Ako se sve završi na razgovorima sa zvaničnicima u Prištini i Beogradu, onda će se slanje te misije, uglavnom, svesti na formalno udovoljavanje ruskom zahtevu.
Na drugoj strani, uveliko se odvija snažna političko-diplomatska kontraofanziva SAD i njenih ključnih evropskih saveznika. Jedan njen deo usmeren je na Beograd, s ciljem da se ubedi srpski državni vrh da se, uz izvesna poboljšanja, saglasi sa Ahtisarijevim planom. Drugi, važniji deo aktivnosti zapadne diplomatije usmeren je ka Rusiji, kako bi se „omekšao“ njen stav. Naravno, uz određene ustupke, koji bi po sadržini mogli biti daleko veći od onih koji se Srbiji stavljaju u izgled. Moglo bi se reći da u pregovorima sa Rusijom Zapad nastupa sa „šargarepom“, a prema Srbiji sa „štapom“. Treći pravac političkog i medijskog delovanja zapadnih sila usmeren je na snažnu podršku Ahtisarijevom planu o nezavisnom Kosovu putem priprema za donošenje rezolucija Skupštine Saveta Evrope i američkog Kongresa.
Najnoviji metod otvorenog pritiska na Beograd su sve češći politički nastupi na medijima u Srbiji ambasadora nekoliko zapadnih sila, pre svega SAD, Velike Britanije i Nemačke. Oni se, bez imalo diplomatske uzdržanosti, faktički ponašaju ne samo kao članovi Ahtisarijevog tima već, maltene, kao portparoli nekog kolonijalnog guvernera u Srbiji. U svojim javnim nastupima oni potpuno ignorišu legitimne državne interese Srbije koji su čvrsto utemeljeni u Povelji OUN, međunarodnom pravu i u Rezoluciji 1244. Pri tome dobro znaju da pod međunarodnom upravom nije ostvaren ni jedan od zadataka iz Rezolucije 1244. A da su ostvareni, na primer, standardi u sferi ljudskih i manjinskih prava, tada pogotovo ne bi bilo svrhe, niti bilo kakvog razloga i osnova za predlaganje državne nezavisnosti Kosova. Zato u nedostatku pravnih razloga za nezavisnost Kosova, američki ambasador ističe opasnost od albanske oružane pobune!
Američko obećanje kosovskim Albancima da će dobiti državnu nezavisnost na teritoriji Srbije, sada se želi ostvariti što pre i po svaku cenu, bez obzira na to što su od 1999. na Kosovu masovno ugrožena ljudska i manjinska prava Srba, a ne Albanaca. Takvo obećanje bi se, donekle, moglo razumeti 1999. ili 2000, ali ne i danas, jer se time kažnjavaju žrtve albanskog terora, Srbija i njena demokratska vlast. Ali, po staroj izreci - sila Boga ne moli. Zato je, svakako ne slučajno, izrečena gruba pretnja (ili kako on kaže „analiza“) nemačkog ambasadora da će se Srbija, ako ne prihvati državnu nezavisnost Kosova, suočiti sa ozbiljnom unutrašnjom destabilizacijom u Sandžaku, u Vojvodini i na jugu Srbije, uz povlačenje istorijskog znaka jednakosti između statusa Kosova i Vojvodine. Prema tim shvatanjima, izgleda, da bi se adekvatnom kompenzacijom za pristanak Srbije da joj se oduzme Kosovo, smatralo obećanje Zapada da joj neće destabilizovati ili, čak, oduzeti Vojvodinu, Sandžak i jug Srbije!
Da ne bi zaostali u kritici srpske državne politike, nekoliko domaćih nevladinih organizacija zatražilo je od 27 država članica EU da pojačaju pritisak na Srbiju, to jest da se ne nastavljaju pregovori s njom o pridruživanju, sve dok ne izruči sve haške optuženike. I to uprkos činjenici da je sama EU već i zvanično izrazila spremnost da nastavi te pregovore.
Najnoviji vid pritiska i pretnje Srbiji je izjava Džefrija Najsa, bivšeg zamenika haškog tužioca, da je Karla del Ponte, u dogovoru sa Beogradom, sakrila od javnosti dokumenta iz vremena rata u BiH i tako pomogla Srbiji da se odbrani od tužbe BiH za genocid. Time se želi Srbiji staviti u izgled pretnja eventualnom obnovom postupka pred Međunarodnim sudom u Hagu.
Najzad, orkestrirani scenario pritisaka na Srbiju doživeo je vrhunac u Kongresu SAD, gde državni podsekretar, prema agencijskim vestima, najavljuje da će SAD, ako se u Savetu bezbednosti ne prihvati rezolucija o nadgledanoj nezavisnosti Kosova, podržati rezoluciju skupštine kosovskih Albanaca o državnoj nezavisnosti Kosova. Iako je on to kasnije demantovao, javna je tajna da je to rezervni plan SAD i njenih saveznika. To bi, naravno, bio početak kraja međunarodnog prava i OUN.
Za to vreme Srbija je razapeta između snažnog pritiska Zapada i velikih očekivanja od Rusije, pa i Kine, između realnog stanja na Kosovu koje ide u prilog Albancima i međunarodnog prava koje je na srpskoj strani. Zbog toga je iščekivanje rešenja statusa Kosova jedan od bitnih razloga za odlaganje dogovora o formiranju nove vlade Srbije.
Ako se, naime, formira nova vlada, pa se uskoro potom usvoji ili nametne rešenje o nezavisnom Kosovu, ta vlada bi bila, iako bez svoje krivice, pod neizdrživim bremenom političke i istorijske odgovornosti za novonastalu situaciju i njene krupne političke i druge posledice u Srbiji. To je i razlog što se ovih dana pokušava dati novo tumačenje ustavnih rokova za formiranje vlade, prema kome bi oni tekli tek od datuma izbora predsednika i potpredsednika Skupštine i izbora skupštinskih odbora i komisija. A to, osim što nije u skladu sa Ustavom, može potrajati u nedogled. To bi, onda, Srbiju neizbežno vodilo u vrlo duboku i dugotrajnu ustavnu i političku krizu, iz koje bi, jedini, iako vrlo nepovoljan, izlaz bili novi izbori.

Izvor: Blic

Ja apsolutno nemam nijednu ideju kako mi da se borimo protiv takvih planova!

За почетак да будемо јединствени да не дамо Косово. Јер, ако олако попустимо, Војводина и Санџак су сигурно следећи. Време да се присетимо Путинове изјаве: "Не могу Руси да буду већи Срби од Срба." џаба њиховог ангажмана ако смо ми неодлучни.

Ma jasno mi je sta hoces da kazes,ali ko nas sta pita uopste,ko nas pita hocemo li dati Kosovo?

Није битно да ли нас неко пита или не. То је део наше државе. Ако отму без нашег пристанка, то се зове окупација. А наш став о КиМ, да нам није свеједно, је битан ако дође до даљег распарчавања земље. Слажем се да је наша војска недовољно јака за било какву озбиљнију акцију, али потребно је показати спремност да ћемо, макар и слабији, бранити оно што је наше.

Vlada nacionalnog spasa i izbori sledece godine, dosmanlijska vlada i novi izbori do kraja godine ili novi izbori odmah ovog leta.

To je pocetak kraja vladavine dosmanlijskog rezima, jer nisu uspeli da ubede narod da je za sve nevolje ovog sveta kriv Milosevic, a da je zapad nas najveci prijatelj i saveznik.

Путин је у праву, ја већ доста дуго говорим шта је следеће.
И потпуно је небитно шта ми можемо. Када те неко напада, и жели да те убије, браниш се, без обзира на изгледе. То је природни порив. Нико не би пустио тигра да му тек тако поједе ногу. Чак и да та нога није најздравија. Иако после може на ампутацију, а ако не би пружао отпор можда не би добио још неку екстра огреботину.