Косовска битка :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима
на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и
да стварају упоришта за даље напредовање. Турци нису хтели да упорном борбом
изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни,
него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају њихову
врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја
финансијска средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су
пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко.
Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу,
који је имао и природни положај врло погодан за одбрану
и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније.
У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат Андријаш.

Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским
суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе.
Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура
постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, турску власт су признали
и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана,
који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице.
Трећи српски династ на југу,
Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.

Од осамдесетих година 14. века Турци су постали активнији и агресивнији.
Они упадају чак и у области изнад Шаре, а њихове се чете залећу и у западне
области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Хуму.
Ти упади вршени су исправа са малим одељењима и нису могли имати освајачки
карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх.
Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за
веће покрете. Српски летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме
тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на
границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници.
У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Топлице у Мораву град Копријан
(после назван Курвин град), да брани нишавску долину од њихова насртања.

Иван Мештровић, Косовским осветницима 1912-1913, рељефУ исто доба Турци су
продирали и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру утврдили
своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку
својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били
активни чланови Анжујске династије из јужне Италије и други великаши пореклом из
Италије, који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске
поседе на источној обали Јадранског мора и у Грчкој, или тежили да их прошире,
или да добију нове. Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша
II Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је
водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек,
са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Анжујци су хтели
да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија,
најмоћнији албански великаш. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео
у честим подвизима, који нису одговарали његовој
стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну.
У борби с њима, у Мусакији, Балша је погинуо 18. септембра. Његова удовица затражила
је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после
оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Драгаша Дејановића.

Сабор у Призрену пред Косовску битку. Дело Стеве Тодоровића из 1899.После тога
Турци су поновили своје упаде у северне и северозападне области. Године 1386.
Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од
истока према западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате
везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника,
али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске
чете у Хуму. Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику
пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према
мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је претрпела
пораз код Билеће.[10]

Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за
борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још
увек представљали главну војничку силу Балкана. Турске припреме за напада вршене
су дуго и већ у фебруару 1389. год. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.

Кнез Лазар је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део
српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило
се у Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с југа.
Лазар се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје
од судбине јужне српске државе.

Црква Самодрежа, посвећена св. Јовану, у којој се Лазарева војска последњи пут
причестила пред битку, изглед из 1932. годинеПред опасношћу од Турака, која се јавила
у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу
задавало му је држање угарског краља Жигмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен
од Николе Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти,
с Твртком заједно, ставио на страну Жигмундових противника. С тога је Лазар имао
разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио, Лазар је, преко свог зета Николе
Гаре, поново понудио Жигмунду да му постане вазал. Жигмунд је то примио, али до
склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.