Zasto smo zastali ovde,kada nam samo jos par koraka hvali pa da ponovo budemo tamo, tamo gde je sve nase,tamo gde je ostalo nase detinjstvo, moj I vas rodni kraj, tamo gde je moje Kosovo. A zavicaj tako blizu tu mi je u grudima, u svakoj misli, u svakom pokretu I u sebi cujem kao neki molitveni sapat, kao stara I vecna ziva zelja da se vratim u proslost kada sam se slobodno kretala kroz svoj rodni kraj, da jos jednom samo na tren osetim miris svoje slobodne domovine. U blizini postoji jedna teska kapija nama davno zatvorena. Zasto. Zar samo zato sto smo Srbi. Ne mogu da razumem te ljude, ne zelim ni da se potrudim. Mrzim I osudjujem nepravdu I nacionalnu podvojenost. Celim telom mi prostruji jeza kad se samo setim da je neko imao hrabrosti da uperi pusku u to nevino decje telo. Zasto nam se zivot tako sveti? U ime dece I omladine svog rodnog kraja Obilica svedocim da smo odrasli kraj ljudi koji na nas nisu gledali kao na decu vec kao na svoje najvece neprijatelje. Setali smo ulicama voljenog nam kraja Obilica, igrali se, a uz sve to isao je I strah. Strah od nasih nekadasnjih prijatelja, strah od nasih komsija, strah od drugova sa kojima smo delili parce cokolade, dok su se nasi vrsnjaci mirno zabavljali, isli u bioskop, sedeli u parku, uzivali ne bojeci se ni od cega, mi smo sedeli iza zakljucanih vrata, izmedju zidova nase sobe, I gde je Pravda, I koga da krivimo za nase nesrecno detinjstvo koje je proslo bez smeha I srece.I ko ce da nam vrati nasu bracu, oceve, dede koji su zivote dali braneci nasu malu zemlju medju svetovima? KO? I dok mi trazimo odgovore na sva ova pitanja, dok molimo za trunku mira I slobode,zivot prolazi pored nas, a mi deca najvise gubimo a da li to nekog interesuje. Svakoga dana oko nas pristizale su samo mracne vesti. Ljudi polako nestaju a od nas se trazi da budemo smireni. Zivot nam se iz dana u dan svodio u setnju u nasim domovima I to tiho I na prstima. Borili smo se stom mislju ali nismo mogli zaustaviti onaj prezir upucen ljudima koji napadaju, koji zele nesto sto im ne pripada. Mozemo li zaboraviti stradanje nasih vrsnjaka? Zar cemo to zaboraviti? I nase izlaske u skolskom dvoristu dok nas je cuvala vojska I milicija. Radovali smo se svakom prezivljenom danu. Iz dana u dan gledali smo odlazak nasih prijatelja, gledali kako sa setom napustaju svoja vekovna ognjista. Zvanicna istorija zapisana je u knjigama a mi trebamo zamoliti sudbinu da nas pusti da ostvarimo svoje ciljeve. Dozvolili smo da drugi kuju nasu sudbinu I unistavaju nase zivote.
Ovom prilikom pozivam sve ljude ove planete koji preziru nepravdu, kojima je dosta ovoga sveta koji je istruo od pokvarenosti. Kojima je dosta ratovanja I koji se saosecaju sa nama, da se pridruze nama Srpskom pokoljenju, da postanemo ono od cega nastaju pobednici, jer samo jedno mesto na svetu se zove DOM!


Milena Stolic ('89)
04.09.2003

Necu da filozofiram mnogo kao sto imam obicaj. Staljin je na paradi u Moskvi, 1. maj 1942., jedinicama koje su marsirale i sa parade otisle pravo na front odrzao sledeci govor:
   
   "Ili oni ili mi"

   Ima li nesto pametnije da se kaze u vezi Kosova i nase buducnosti sa Siptarima?

   Da vam pomognem u razmisljanju- za trideset gidina, sta mislite koliko ce ih biti i gde ce dalje da se sire?

ако бих их сад сасекли у корену (читај: побили све од 18 до 60) можда би и успели да вратимо Косово.. али сви знамо да је то немогуће..