Napisao: Timoti Feris
Fotografije: Džo Meknali
Izvor: National Geographic Srbija




Nova generacija gigantskih teleskopa će naše oko dovesti do same granice svemira.

Veliki binokularni teleskop sa dvojnim ogledalom u Arizoni obezbediće nam deset puta oštrije slike od onih koje nam daje svemirski teleskop Habl.

Prilikom prvog posmatranja zvezda pomoću teleskopa, obično se javljaju dve reakcije. Prvo, zapanjeni ste onim što vidite – Saturnovi zlatni prstenovi, rojevi zvezda koji sijaju kao dragulji rasuti po crnom somotu, galaksije okupane nežnom zvezdanom svetlošću starijom od ljudske vrste – kao i uviđanjem da smo mi i naš svet deo tog ogromnog sistema. Drugo, odmah poželite veći teleskop.

Galilej, koji je pre 400 godina prvi sistematski usmeravao teleskop prema noćnom nebu, bio je pionir ovog dvostepenog programa. Prvo ga je zadivilo ono što je mogao da vidi. Galilejev teleskop je otkrio toliko do tada nevidljivih zvezda da je on, kada je pokušao sve da ih ucrta u mapu samo jednog sazvežđa, Oriona, morao odustati – priznajući da je bio „preplavljen ogromnim brojem zvezda“. Na Mesecu je video planine, što je bilo u suprotnosti sa vladajućim uverenjem da su sva nebeska tela sačinjena od nezemaljskog „etra“. Iscrtao je putanje četiri sjajna satelita koji su, poput planeta u nekakvom minijaturnom solarnom sistemu, brzo kružili oko Jupitera – nešto što su kritičari kopernikanske heliocentrične kosmologije odbacivali kao fizički nemoguće. Postalo je očigledno da Zemlja predstavlja samo mali deo velikog, a ne veliki deo malog svemira.

I naravno, Galilej je uskoro počeo da radi na osmišljavanju većih i boljih teleskopa. U to vreme još nisu postojala velika fokusna sočiva, tako da se on koncentrisao na pravljenje dužih teleskopa veće rezolucije, koja je ublažavala ahromatizam uzrokovan tadašnjim staklenim sočivima. Kasnije su izumitelji teleskopa postepeno povećavali dužinu refraktnih teleskopa sa staklenim sočivima do krajnjih granica, i to bukvalno. U Gdanjsku je Jan Hevel konstruisao teleskop dugačak 46 metara; budući da je visio o nosaču na koji je bio okačen konopcima, ljuljao se i na najmanjem povetarcu. U Holandiju su braća Hajgens napravili dugačak teleskop koji uopšte nije imao durbin: sočivo objektiva je bilo smešteno na visokoj platformi u polju, dok je posmatrač sa udaljenosti od 60 metara postavljao okular u liniju sa sočivom objektiva i posmatrao kroz njega. Takvi instrumenti su omogućavali kratkotrajna posmatranja planeta i zvezda, nalik plesu sa sedam velova, koja su samo raspaljivala želju da se vidi više.

Refleksioni (ogledalski) teleskop, koji je izumeo Isak Njutn, omogućio je da se takve želje ispune: da bi se svetlost zvezda reflektovala u jednu fokalnu tačku, ogledalima je bilo dovoljno samo jedno (primarno) sočivo. Kako je ogledalo bilo poduprto otpozadi, moglo je da bude veoma veliko, a da se pri tom ne ugne pod sopstvenom težinom, što se sa velikim sočivima često dešavalo. Vilijam Heršel je planetu Uran otkrio refleksionim teleskopom koji je svojeručno izradio – sam je izrađivao metalna ogledala u svom vrtu i podrumu, a jednom je čak morao da beži pred nabujalom rekom otopljenog metala koji se izlio iz napuklog kalupa od konjske balege. Spiralne galaksije su prvi put uočene pomoću masivnog refleksionog teleskopa, čije je primarno ogledalo imalo prečnik od 1,8 metara, a koji je na svom imanju u Irskoj konstruisao Vilijam Parsons.

Čekamo