IN < - Košarkaški klub Crvena Zvezda - >LO
(1/1334) > >> :: Odgovori!
Кошаркашки клуб Црвена звезда
Кошаркашки клуб Црвена звезда је кошаркашки клуб из Београда. Клуб је део Спортског друштва Црвена звезда. КК Црвена звезда се тамичи у домаћој Кошаркашкој лиги Србије и домаћем Купу Радивоја Кораћа, и она једини српски тим који никад није испадао из прве националне лиге. КК Црвена звезда чини Јадранску кошаркашку асоцијацију и такмичи се у НЛБ лиги, која одређује који ће се тимови из бивше Југославије такмичити у Евролиги, а који ће се такмичити у Еврокупу. КК Црвена звезда као домаћин утакмице игра у хали Пионир, саграђеној 1973, са капацитетом од 7.000 места. Навијачи Црвене звезде се називају Делије.
Историја
Кошаркашки клуб Црвена звезда у своју седму деценију улази ведра чела, са поносом. У протеклих 60 година освојено је 15 титула шампиона, 4 национална Купа и Куп европских победника купова, док су бројни црвено-бели асови освајали олимпијске медаље, као и медаље на светским и европским првенствима.
Од прве утакмице подно раскошно расцветалог Калемегдана, када се није знало шта значе речи “зона”, “пресинг”, “индивидуална одбрана”, “контранапад”, када су кошаркашке патике, дрес, тренерке, штитници за ноге били само мисаона именица, до данас Црвена звезда је била и остала кошаркашки бастион. Полако, ни из чега, првих година Звезда је савладавајући тешкоће (поправљено игралиште, набављени нови кошеви, сашивени дресови, набављене нове лопте…) кренула да побеђује све своје противнике, остварујући резултате са којима се нико није могао поредити.
Тако је почело “златно доба” Црвене звезде, освојено је десет узастопних шампионских титула. У то време није се могла замислити ниједна национална селекција без седам-осам кошаркаша Црвене звезде, а прву петорку коју су сачињавали Небојша Поповић, Тулио Роклицер, Александар Гец, Ладислав Демшар и Срђа Калембер и дан данас многи сматрају петорком “снова”. Они су у дресовима, ишараним звездицама, симболима освојених шампионата, имали свој стил. Обезбедили су просперитет нашој кошарци, створили јој славу, забележили прве међународне успехе и препустили своје место у тиму новим генерацијама. Величина петорке снова је и у њеној пионирској, готово промотерској улози у нашој кошарци. Представљали су диван мозаик хармонично укомпонованих различитих врлина. Београд ће заувек памтити те асове јер су истовремено постизали врхунске резултате и забављали публику духовитом игром.
Након тога, наступио је резултатски пад, смена генерација и требало је да прође 14 дугих година да би се стигло до нове, једанаесте шампионске звездице. Ту, толико чекану титулу Црвена звезда је освојила у сезони 1968/69. захваљујући и томе што је најбоље партије пружала против најјачих противника. По два пута победила је Југопластику, Задар и Партизан. Предвођени Владимиром Цветковићем до титуле су дошли Драган Капичић, Зоран Лазаревић, Иван Сарјановић, Љубодраг Симоновић, Срђан Шкулић, Зоран Славнић, Тихомир Павловић, Немања Ђурић, Мирослав Тодосијевић, Драгиша Вучинић и Дубравко Капетановић и то је до тада био најмлађи шампионски тим у југословенској кошарци.
Дванаеста титула по реду освојена је у сезони 1971/72 , а онда је пласман нашег клуба у првенству опадао из сезоне у сезону. Ипак, тих седамдесетих година црвено-бели су три путапостали победници Купа, а највећи део терета носила је екипа чију су окосницу чинили Славнић, Капичић, Симоновић, Лазаревић, Вучинић, Пешић, Живковић, Грујичић, Граси, Латифић, Горан Ракочевић и Јовановић.
Од прве генерације која је освојила десет узастопних титула наш клуб није имао бољу екипу од оне чије су перјанице били Славнић, Симоновић, Капичић, Вучинић и Живковић. Тек једно финале и сјај освојеног Купа победника купова, две титуле првака Југославије и два домаћа купа скроман је скор играча који су пленили игром и мајсторством. Потенцијал је био вансеријски. У својој богатој историји кошаркаши Црвене звезде одиграли су три финала Купа купова и два европска финала Купа Радивоја Кораћа.
Прво финале Купа купова наши кошаркаши изгубили су 1972. године од италијанског Симентала из Милана резултатом 70:74, затим су 1974. године савладали Збројевку из Чехословачке 86:75, а треће финале Купа купова изгубљено је од Спартака из Лењинграда резултатом 62:63 1975. године. У првом финалу Купа Радивоја Кораћа 1984. године у Паризу француски Елан био је бољи и победио са 73:97, док су се у другом звездином финалу за “Жућкову левицу” 1998. године играла два меча са италијанским Мешом из Вероне. Наш тим је најпре тријумфовао у гостима са 74:68, да би онда поклекао у фантастичној атмосфери дворане “Пионир” са 64:73 и са укупних 138:141 изгубио драгоцени трофеј.
Тринаеста шампионска звездица пришивена је 1993. године и то после 21 године поста. Слављена је дуго, заједно са навијачима, јер је и чекана дуго. У петој утакмици финала плејофа надигран је Партизан, а за титулу првака заслужни су сви играчи: Саша Обрадовић, Небојша Илић, Зоран Јовановић, Миле Маринковић, Никола Јовановић, Милета Лисица, Дејан Томашевић, Драгољуб Видачић, Александар Трифуновић, Растко Цветковић, Слободан Каличанин, Предраг Стојаковић и Срђан Јовановић.
У наредној сезони Црвена звезда је још убедљивије дошла до 14. титуле државног првака.У финалу плеј-офа декласиран је вечити ривал, Партизан са 4:1 у победама.
Своју 15. шампионску титулу наши кошаркаши су освојили 1998. године. Те године у финалу плеј-офа са 3:1 у победама Звезда је надвисила екипу Железника
У последњих неколико година наш кошаркашки клуб се враћа на стазе успеха. Бљесак је виђен у финалу националног купа, Купа Радивоја Кораћа (домаћи куп понео је то име после укидања овог цењеног европског такмичења). Тада су црвено-бели у драматичним утакмицама финалног турнира у Новом Саду најпре надвисили првака државе Партизан, онда домаћина Војводину и коначно у финалу и екипу Рефлекса из Железника. Невероватан податак је да су наши кошаркаши сва три меча, играна у само три дана, добили у продужецима. Такав подвиг се не памти, а добија на значају јер се до трофеја дошло у значајно ослабљеном саставу, укључујући и изостанак са финалне утакмице капитена и далеко најбољег играча Игора Ракочевића. Избледела сећања на освојен куп пре 28 година освежили су Горан Јеретин, Игор Ракочевић, Вук Радивојевић, Милан Дозет, Милош Мирковић, Норман Ричардсон, Милко Бјелица, Александар Ђурић, Владислав Драгојловић, Лука Богдановић, Чедомир Витковац и Алексеј Нешовић.