Кошаре, задња војна пошта српских јунака

Седели смо дуго у ноћ - облачно небо над Косовом слутило је лош дан, али за Србе овде ни звездане ноћи, нажалост, не наговештавају неке боље...

- Немој, молим те, не иди - стоти пут је поновио кроз кратки гутљај јаке црне кафе, знајући да ће на Космету довека бити тих неколико места због којих ће Албанци пре дати главу, него дозволити да на њих стане српска нога. А Кошаре су свакако једно од њих! Најважније од свих...

- Морам, знаш да морам! Можемо овако до јутра, али узалуд, нити ћеш ме одговорити, нити ће ми остати нешто ноћи да одспавам пре поласка... Твоје је само да се помолиш Богу за наше здравље и с времена на време назовеш возача да чујеш како напредујемо.

Остало је на Богу и нама, па како нам буде... Уосталом, не да Бог Србина свог... - покушавам да умирим драгог пријатеља, не успевајући да умирим ни себе.

Није то страх за живот - нема смрти без судњега дана, но јесте патолошки страх од неуспеха, јер исто смо покушали и пре две године, али је дојава о доласку српске новинарске екипе грабила ка Јуничким планинама и Проклетијама брже од нас и алармирала сеоске страже у Јунику.

Пресрели су нас и уставили у некадашњем главном штабу ОВК - селу тврђави.

Мучних пола сата су грмели како је то Дукађин (њихов назив за Метохију, и зона страховладе браће Харадинај), како је свака кућа из Јуника и села уз планину изгубила барем по једну мушку главу у борбама за Кошаре, и како Срби овде немају шта да траже. Од 1999. па довека!

Спасило нас је познанство са високим официром ондашње полиције - џокер на који се може заиграти само једанпут...

- „Ме Срби е кина крy ме гјак е ме луфти" - је л' тако беше, покушавам да мучну тишину прекинем злокобном заклетвом албанског народа из јуничког краја: „Са Србима само ватра и крв", односно „Са Србима смо завршили у ватри и крви", али му није нимало смешно што још у слово памтим речи које су нас и тад, пре две године, натерале да покушамо немогуће - да стигнемо до некадашње карауле Кошаре, око које су се водиле најкрвавије борбе '98. и 99. године.

Не из чистог ината, већ из огромног поштовања према херојима с карауле на коју су бесомучно ударали ОВК, регуларна војска Албаније и НАТО авијација 78 дана без минута паузе - 60 погинулих војника, 150 рањених и њих неколико стотина са трајним ожиљцима на души, који су беспоговорно држали положаје, не марећи за нападе десетоструко бројнијег непријатеља. Због њих смо и тад и сад намерили да стигнемо до невиђбога у проклетијској врлети, да у тишини бајковитог крајолика кажемо: „У име Оца, и Сина, и светога Духа - Амин", па нека неки нови снегови прекрију српске стопе до неких бољих времена...

Преспоро цури то мало ноћи до праскозорја, када пред чувеним мостом на Ибру, што раздваја северни од јужног дела Косовске Митровице, треба да нас сачека Албанац који ће нас одвести до Ђаковице, где ће нам се придружити још један и одвести до Кошара.

Уз више од стотину препорука и исто толико провера дошли смо до обојице. Први не зна због чега тачно чинимо то што чинимо, али пристаје због гомиле разлога који су изнад вере, убеђења и ратова, а и не презивају се на „ић", осим ако им не тепате - еврићи, мада и тад могу да прођу као албанске националности.

Михаило Меденица

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/156275/%28FOTO%29+Ko%C5%A1are%2C+zadnja+vojna+po%C5%A1ta+srpskih+junaka.html

.

.

Dusa da te zaboli!!!!Valjda ima Boga!!

na zalost...bog vise ne stanuje ovde...a njima svaka cast i vecna slava izginulim kolegama na kim...