"Корак ка јединству", корак од истине - најава
Драги пријатељи, велика нам је част да најавимо нову тему, тачније нову серију текстова коју ћемо у наредних неколико дана објавити на нашем сајту. Реч је о изванредном чланку у неколико наставака који нам је послао наш драги и поштовани брат у Христу. Наслов чланка је "Корак ка јединству, корак од истине". То је врло потресно сведочанство... Али немамо за сада довољно речи да достојно опишемо овај чланак. То ћемо учинити тек по његовом објављивању, када се наши утисци потпуно среде. Обзиром да текстови обилују важним и потресним подацима, аутор је замолио да се наставци објављују сваки други-трећи дан, што ћемо ми, наравно, испоштовати.
Уједно, користимо прилику да се захвалимо свим поштоваоцима нашег пројекта на подацима које нам повремено шаљу. Неке од тих података смо већ објавили, а неке ћемо објавити чим смогнемо снаге и времена да их на адекватан и достојан начин презентујемо.


Корак ка јединству", корак од истине - 1. део
Иако постоји изрека да је историја учитељица живота, чини се да многи лекцију нису научили. Када као православан верник посматрам историју, или тачније, историју Хришћанства и Цркве (Православља), прво што могу запазити јесте континуирано страдање од готово 2000 година које је Црква подносила, а подноси и данас. Страдање Цркве није било само од њених непријатеља споља, већ и од оних који су изнутра наносили и наносе зло Цркви, не само од оних који су Цркву Христову физички прогонили, већ и од оних који су наносили Цркви духовну штету. Но, Црква је опстала и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 18).
Године 1054. кулминира тежња која се појављивала и у ранијим вековима, а то је тежња епископа једне помесне цркве да постане суверен над Црквом и у духовном и у институционалном погледу. Такав став је непознат Цркви и Она га није примила ни од Христа, ни од Апостола, а тиме јој и не припада. Црква је организована кроз помесне цркве (данас углавном патријаршије и архиепископије а унутар њих епархије) и ни један патријарх или архиепископ нису суверени над осталима. У Цркви имамо само оне који су по части први тј. “први међу једнакима”. Тај принцип је установљен још у апостолско доба због посебног поштовања оних епископских тронова које су основали сами Апостоли. Поштовање је било само по части, а не и по неком хијерархијском систему владавине. Први апостолски сабор у Јерусалиму 51. године је образац за касније саборно одлучивање у Цркви те је Црква зато Једна, Света, Саборна и Апостолска а не централистичка. Зато је покушај било којег епископа да буде хијерархијски суверен над Црквом за Цркву незаконит и неприхватљив. До 1054. Римска помесна црква била је једна од сестринских помесних цркава, а по поштовању на првом месту (било је пет помесних цркава које су поштоване као апостолске: Римска, Константинопољска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска). Међутим, 1054. године римски епископ (који је носио титулу папа тј. отац, мада су оцима називани сви епископи) је захтевао да од свих помесних Цркава буде признат као врховни поглавар Цркве, као онај који је изнад свих осталих епископа. Пошто је такав ултимативни захтев неприхватљив за Цркву, одбачен је.
Папина делегација је у суботу, 16. јула 1054. године у цркви Свете Софије у Цариграду за време богослужења, пред верницима и свештенством, положила писмену анатему на олтар којом је цариградски патријарх Михаило Кируларије назван јеретиком. Овим чином су они који су уводили новотарије и измене у хришћанско учење и догмате хтели себе приказати као истините хришћане, а све оне који се нису хтели потчинити папиним захтевима назвали су шизматицима (јасно је да овај поступак епископа Римске помесне цркве има и своју политичку позадину у претензијама лозе Каролинга да завлада Европом). Временом су све помесне цркве на Истоку осудиле овакав поступак Римске помесне цркве као и све новотарије које је ова црква практиковала. Овим је Римска црква одвојила саму себе од Тела Христовог и изгубила благодат Духа Светог. Тако је настао римокатолицизам.
Ове историјске чињенице јасно говоре о томе шта је римокатолицизам, но каснија историја о томе још јасније сведочи. Наиме, римокатолицизам је посегао за свим расположивим средствима да би освојио што већи и физички и духовни простор. Агресивни прозелитизам је довео до тога да многе земље источне Европе (Пољска, Чешка, Словачка, Украјина, Финска итд.) од  потпуно православних постану земље у којима је ненадмашно доминантан римокатолицизам, а православље и православни верници су често на најсуровији начин истребљивани. Тако је православље потпуно потиснуто из Пољске где нико ко није римокатолик није могао радити у државним институцијама, а пољско племство је, ако би остало православно, губило сву моћ и привилегије. У Пољској је посебно тешко православнима било у време владара који нису увек били Пољаци већ Немци-Језуити (припадници римокатоличког екстремно прозелитског реда: Исусовци) од којих је један (Сигисмунд III 1587-1632) као примарни циљ своје валадавине поставио безусловно привођење поданика папи и римокатоличење свих оних који нису били римокатолици. Спровођење ове замисли у дело попримило је размере геноцида, а то по већ опробаном римокатоличком рецепту: трећину присилно римокатоличити, трећину раселити, а трећину ликвидирати. Језуити су од 1570., када су стигли у Пољску, изузетно активни били у руским деловима Пољске где се истакао језуита Посевино. Тако је Пољска од православне постала римокатоличка земља.
Из Ватикана је 1937. године стигла директива о “враћању православних вери отаца” у Пољској тј. о присилном римокатоличењу (видећемо да је потпуно исти сценарио био спреман и за Србе), а већ  је 1938. године (!?) порушено око 100 православних храмова под изговором да толико православних нема у земљи те да су ти храмови непотребни. Тек после Другог светског рата услови у Пољској, за православне, постају подношљиви.
Ништа лакше за Цркву Христову и хришћане није било ни у околним земљама. Тако је и у Украјини примењено латинско лукавство “уније” тј. православнима је дозвољено да задрже своје богослужење, а требали су “само” да признају папу као врховног суверена Цркве. Овим методом су латини оне колебљивије лако придобили, јер је одбијање уније подразумевало употребу опробаног латинског рецепта “огањ и мач” који смо претходно поменули. Колике су размере унијаћења биле, говори и податак да се након поделе Пољске (у три маха 1772, 1793, 1795) у православље враћа око осам милиона насилно поунијаћених верника. И у Чешкој и у Словачкој су спровођени исти методи римокатоличења. У овим земљама је присилна латинизација почела још у време мисије св. браће Кирила и Методија (око 863.) којој се супротстављало франачко-латинско, а касније и немачко-латинско свештенство. Долази до прогона и сузбијања словенске писмености као и ликвидирања и протеривања словенског свештенства. Кроз цели средњи век Црква је прогањана од стране латина као и од немачких владара који су потчинили ове просторе својој власти.
Ако бисмо пратили траг римокатоличких злочина кроз историју, видели бисмо да он води до данашњих дана. Међутим, данас многи покушавају да размере тих злочина минимизирају, па има и оних који кажу да се све то дешавало давно у историји те да данас ствари не стоје тако. Чак неки наши учени теолози кажу да су православне и други убијали, или да су традиционално православне земље међусобно ратовале, те да тиме римокатолички злочини нису никаква новост. То је тачно, али оно по чему се римокатолички злочини разликују од свих осталих јесте чињеница да су вршени у име Христово, да су коришћени као средство ширења римокатолицизма и дириговани из једног, званичног центра, те да су од стране тог центра институционализовани као легално средство без обзира на њихову тежину. Злочин је постао легално средство нечега што се хтело приказати као историјско хришћанство, а колико злочин има заједничког са истинским хришћанством није потребно посебно објашњавати.
Управо ово и јесте најјачи аргумент против римокатолицизма, јер хришћанска истина је одувек била иста. Римокатолицизам уводи нешто потпуно страно, тачније, потпуно супротно хришћанству, а то је насиље као средство ширења учења. Хришћанство је напротив, увек ширено проповедањем и сведочењем, љубављу и истином. Многи су за Истину, као залог, дали и сопствене животе тако што су пострадали мученички. Међу њима су и свети Апостоли који су примили заповест од Господа да проповедају од града до града и да на то путовање не носе ни одеће нити хране више од најнеопходнијег. На тај начин је ширено православље и нигде на свету не постоји место где је православље ширено огњем и мачем, где је неко присилно морао да постане православан. Сетимо се само мисионара, вааламских монаха, њих неколико у монашким ризама (св. Герман Аљаски, св. Јувенал, св. Петар Алеутски који је мученички пострадао) који су светлост Јеванђеља предали народима на Алеутским острвима, на острву Кодијак и на Аљасци. Они и многи њима слични (св. Николај Касаткин који је проповедао у Јапану и основао је Јапанску православну цркву) кроз историју Цркве за најјачег савезника имали су Истину хришћанства, баш као и свети Апостоли. Хришћанство никада и ни под којим условима није могло бити проповедано насиљем, а онај ко је тако чинио нема ништа заједничко са Црквом Христовом. О овоме нам јасно говори и Свето Писмо. Црква је у својој мисији увек имала Истину као аргумент, но онај ко нема Истине мора прибегавати разним “методима убеђивања” као што су насиље, геноцид, дискриминација, ратови, ликвидације, депортације итд. Онај пред ким не иде Истина, пред њим мора да иде оклопљена коњица, а сетимо се колико је пута у историји латинским мисионарима предходила коњица и обратно. Тако су папе Хонорије II и Гргур IX организовали трговачку блокаду Новгорода на Балтику, а 1240. године на Новгород крећу Швеђани предвођени бискупима. Организатор похода био је бискуп Томас. Након пропалих покушаја да војном силом наметну римокатолицизам новгородском кнезу св. Александру Невском (напад витезова Тевтонаца 1242. на Новгород код Чудског језера се завршио катастрофално по њих), римокатолици прибегавају лукавству “уније”, те папа Инокентије IV светом кнезу нуди “сједињење цркава” 1248. године, што је православни кнез глатко одбио. Но, не морамо се толико враћати у прошлост, јер сличне примере налазимо и у наше доба.
Иако бисмо римокатоличке злочине могли наводити у недоглед (све православне земље су се непрекидно, од раскола наовамо, налазиле под притиском римокатоличких прозелита: Грчка, Кипар, Пољска, Украјина, Чешка, Словачка, Русија, Грузија, Румунија, Бугарска, Србија, као и православни живаљ ван ових земаља нпр. Албанија) чини се да данас многи међу православнима заборављају на њих и затварају очи пред њима. Просечном вернику се нехотице намеће питање: шта појединце наводи да супротно своме знању говоре о римокатолицизму, да у загрљај примају џелата лукавог осмеха и крвавих руку прерушеног у хаљине тобож “сестринске цркве”? Но, која теологија или који циљ може једноставно избрисати и спрати крв Православних мученика која је проливена кроз историју од стране латинске курије “сестринске цркве”? Која теологија може подићи са згаришта нове цркве, храмове и домове спаљене у вишевековним дивљачким походима “сестринске цркве” на Православне земље? Бојим се да су мотиви за пропагирање “јединства” од стране појединаца много мрачнији од пуке жеље за сједињењем “два плућна крила” [1]. Имамо ли права да зарад неких плитких осећања и пијетизма погазимо крв оних који су пострадали од римокатолицизма само зато што су били православни? Наиме, те жртве су најјачи теолошки а не историјски доказ против римокатоличког учења. Мноштво сличних питања  можемо поставити, али то неће поколебати присталице “заједништва” унутар Православља.
Да не би било забуне, нико не оспорава потребу и значај дијалога. Дијалог са инославнима није сам по себи јерес мада заговорници идеје “сестринских цркава” тј. “плућних крила” тврде да свако ко не мисли као они у ствари управо тако види дијалог. Савремени богослови, заговорници “јединства” тврде да су противници “јединства” ускогруди, затворени у себе, фундаменталисти који распаљују мржњу (мада постоје одређене групе унутар Православља које се заиста понашају тако), то нема везе са истином. Дијалог није јерес, али је јерес прећи границе дијалога, а то је управо оно што чине данашњи заговорници јединства. Јерес није дијалог са инославнима, јерес је молитва са инославнима, јерес је заједничко “богослужење”, јерес је заједничко причешћивање. Да ли то значи да ми треба да избегавамо инославне? Не! Напротив, и те како треба да разговарамо с њима, да покажемо братску љубав и да делима сведочимо оно што исповедамо устима. Насупрот овоме, сматрам да се заговорници јединства не понашају братски, већ својим понашањем доводе у заблуду иноверне. Наиме, уместо да исповедају православље, заговорници јединства заједничким молитвама и богослужењима са инославнима држе ове у убеђењу да су на правом путу. Оно што је сигурно, пут до Истине, до Бога су љубав и покајање, а не тек наша пуста пијетистичка жеља.
Но вратимо се учитељици живота. Историја Срба, а посебно православних Срба (Срба нажалост има много више неправославних), нам најбоље показује какав је у ствари став латина према Православљу. Од самог настанка прве српске државе до данас латинска најезда на Српско духовно биће и географско подручје не престаје. Мења своје облике у зависности од ситуације, али ни једнога тренутка та најезда није посустала. Методи којима су се служили и којима се служе латини такође варирају од бруталног физичког затирања свега што је Српско (почев од деце у колевци), па до позива на “заједништво” и љубав “два плућна крила”. У оба случаја циљ је исти: омогућити да папина нога већ једном стане Православним Србима за врат – милом или силом. Савремена дешавања најјасније о томе сведоче. Док су у Београду званичници римокатолицизма проповедали заједништво, суживот, толеранцију, плућна крила итд. дотле је на Косову и Метохији римокатолички бискуп Марк Сопи богохулно поредио рођење  “нове реалности на Косову” са рођењем Господа Исуса Христа позивајући вернике да се помоле за независно Косово. Ни једном речју бискуп није позвао шиптарске злочинце на покајање због дивљачког геноцида који су спровели над Србима рушењем и уништавањем Православних светиња, убијањем незаштићеног народа који је преостао на Косову и Метохији. Иако је јавно подржавао незаконито одвајање дела територије суверене државе, бискупа нико није позвао на одговорност. Овај случај нам показује како римокатолицизам делује на два фронта: тамо где је то могуће отворено заступају, помажу и благосиљају затирање Православља не осврћући се ни на људске жртве ни на порушене светиње и домове, а тамо где не постоје такве могућности делују у духу притворне добродушности, лукавошћу ширећи свој круг деловања и утицаја. Иако је латинска дволичност пословична, она у овом случају показује свој најогољенији и најјаснији облик.
Сличан пример је и деловање такозваног “Омладинског Већа Митровице” у Косовској Митровици чија је акција у медијима пропагирала синкретизам и “превазилажење разлика” сугеришући нам да је римокатолицизам толерантан и добродушан. Иза ове организације (ОВМ) у ствари стоји Католичка служба за помоћ (CRS), а уз покровитељство Америчког института за мир и Швајцарске владе. Док се то дешава у Митровици, римокатолички прозелити Косовом и Метохијом, али и светом, шире идеју да су Српски средњовековни манастири са Косова и Метохије у ствари прво били римокатолички па су их Срби у средњем веку отели и присвојили. Ова идеја је пропагирана и у псеудоисторијском и псеудонаучном раду “Косовска историја” издатом у Бечу, а у којем је фалсификовањем и прекрајањем историје дата историјска димензија шиптарском сепаратизму. Дрскост и безочност аутора иде дотле да тврди како се Косовска битка одиграла између Турака и Срба који су нападали Европу, са једне стране, и шиптара који су бранили Европу, са друге стране. Жалосно је што, док у Београду траје политичко трвење, у фалсификовању историје на Косову и Метохији учествује и организација UNESCO-а која је директно послужила политичким циљевима кројача (да не кажем: зидара) судбине света. UNESCO здушно ради на брисању српског културног и духовног наслеђа тако што српске светиње и културну баштину дефинише као “византијску”, “балканску”, “косовску” или “косоварску”. И док ми Срби млатимо празну, политичку, сламу, UNESCO марљиво и несметано ради. За 5 или 6 година опет ће нас ставити пред свршен чин као и при проглашењу независности, а једини аргумент који ће нам бити понуђен јесте оно имбецилно: “морате прихватити нову реалност”. Да ли је ико од политичара, научника, културних радника или клирика тражио од UNESCO-а објашњење за овакав брутални духовни геноцид? Да ли је ико покушао да овај проблем непрекидно истиче пред светском јавношћу? Не, напротив, неки својим понашањем и деловањем свесно или несвесно помажу UNESCO-у и шиптарском терористичко-мафијашком гангу!
Смрт Ибрахима Ругове, шиптарског сепаратисте, поново нам је потврдила страховања да нас римокатоличке претензије и апетити ни овај пут неће оставити на миру. Превођењем Ругове у римокатолицизам, јасно нам је стављено до знања да Ватикан и те како жели своју чизму на Српском Светом Косову и Метохији и да нема намеру од тога да одустане. За остварење тог циља Ватикан инструментализује шиптаре што показује и Руговина напрасна промена вере, а шиптари ће пристати на све, само да Косово и Метохију коначно одвоје од Србије. Корист је обострана: шиптари добијају независност, а Ватикан ће прибројати под папин скут одређен број следбеника преко којих ће ширити свој утицај даље на Исток.
Најновији догађаји у Црној Гори потврђују исто. Међу најватренијим заговорницима идеје самосталности Црне Горе биле су управо снаге под непосредном управом римокатоличких центара моћи. Да ли овакво безочно вршљање по духовном простору Српске Православне Цркве одговара некоме ко се представља као “сестринска црква”?

"Корак ка јединству", корак од истине - 2. део
Направимо кратак преглед римокатоличких злочина (дакле оних који су почињени непосредно од стране римокатоличког клира или под његовом управом) над Србима и то оних почињених само у најновије време. О овоме имамо веома значајне и исцрпне студије истакнутих аутора, али није згорег да се подсетимо неких детаља јер је очигледно да сувише олако заборављамо страхоте кроз које смо као народ пролазили а које су биле изазване римокатоличким прозелитизмом.
Са првим данима формирања злочиначко-зверске, усташке тзв. НДХ почео је отворени прогон и погром Православног тј. Српског народа. Држава-наказа је темељито спроводила свој паклени, ксенофобични план. Декретима и одлукама, “законским” актима легализовала је геноцид, дискриминацију и злочин као легалне методе затирања Православља. Нажалост, у овим догађајима често су водећу улогу имали римокатолички клирици. Тако је богослов Божидар Драгичевић, који се спасао од усташког ножа препливавши реку Крку и прешавши на италијанску окупациону територију 26. 06. 1941., записао: “Деца западне културе усташе против Светосавске и Лазаревске деце. Догоди се једно између највећих чуда у историји човечанства: У име Христа служило се ђаволу; у име Христа вршени су најкрвавији злочини. Они који служише Христу, највећи крвници посташе. Крв православних синова, сузе и црнина безбројних мајки, браће и сестара, већином је дело њихово. Они мољаху Христа да благослови њихову мржњу против Срба. Дадоше најужаснију интерпретацију Христа. Њега, који је само Љубав, који је из љубави поднио страдање на крсту, моле да благослови њихове злочине!” [1]
Оно што је Србе чекало у зверској држави НДХ изрекао је злочинац Миле Будак у Госпићу: “Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у католичку вјеру и тако их претопити у Хрвате”. Као што видимо то је већ добро опробани метод римокатолицизма који је функционисао вековима (а функционише и данас). Од почетка стварања, НДХ је имала свесрдну подршку Ватикана и римокатоличке цркве у Хрватској. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је у свом  “пасторалном писму” позвао на подршку “новој католичкој држави” како је он називао НДХ. Непрестана подршка и благосиљање које је НДХ примала од римокатоличког клира, јасно указује да су циљеви НДХ и римокатоличке цркве у њој били подударни. Зато римокатоличка црква није никада покушала ни симболично да заштити права Срба и Православне Цркве. Тако није реаговала на забрану употребе имена Српска Православна Црква, на наредбу да Православни Срби носе плаву траку са латиничним словом П, на “закон о покрштавању” који је узгред свесрдно подржала, као ни на забрану употребе ћирилице (постоји ли још неки примјер забране неког писма у 20. вијеку) у пословима Цркве и уопште, напротив. Тако је св. мученика, митрополита Дабро-босанског, Петра Зимоњића почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале и саопштио му наредбу да у току дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да печате промене на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност.
Наш интелектуалац др.Марко Марковић каже да “ништа није могло изменити усташко убеђење да је Србска Православна Црква била прва установа на територији Павелићеве Хрватске коју је требало искоренити и уништити”. Ако овом мишљењу придодамо убеђење Алојзија Степинца да је НДХ “нова католичка држава”, јасно је шта су Степинац и остали римокатолички клирици мислили о Српској Православној Цркви. Но, многи римокатолички клирици се нису зауставили само на подршци злочиначкој држави, већ су активно узели учешћа у најмонструознијим злочинима. Један од највећих крволока је био фра Вјекослав Филиповић, фрањевац који је касније променио име у Мирослав Мајсторовић. Он је једно време био заповедник логора Јасеновац и Стара Градишка, а о његовим зверствима сведочили су, у току истраге спроведене од стране Земаљске комисије, неки преживели логораши. Овај монструм је био познат и под надимком фра Сотона, а један од првих његових злочина је  покољ српских ученика у школи села Дракулићи. Учитељица тих ђака је од ужаса сишла с ума. Његов изопачени ум ишао је дотле да је имао нарочиту гумену циев помоћу које је пио крв из тек прекланог врата жртве. Наређивао је и вршио масовне ликвидације, а за само 4 месеца његовог управљања логором ликвидирано је, по признању самог злочинца Мајсторовића у сведочењу пред Земаљском комисијом (иако други саслушани сведоци, њих 62, тврде да су ове бројке далеко веће), 20000-30000 људи, жена и деце, што је око 200 људи дневно. Овај злотвор помраченог ума могао је бити вођен једино патолошком мржњом према свему што је српско.
25. 03. 1943. као нови заповедник логора Јасеновац стигао је Бркљачић Ивица, римокатолички свештеник. И његово управљање логором било је у знаку мучења заточеника, ликвидација и покоља. Но, само је верно следио оно што је рекао фра Дионизије Јуричев: “Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти”. Управник женског логора у Ђакову а касније кољач у Јасеновцу био је студент фрањевац из Загреба, усташки сатник Јозо Матијевић. Ова звер у људском облику је извршио ликвидацију женског логора, а жртве, жене и деца, које није сам стигао побити нашле су крај живе спаљене у јасеновачком крематоријуму или у рукама друге звери фра Мајсторовића који је са кољачима Љубом Милошем и Ивицом Матковићем дечицу, а нека су била тек бебе, убијао тако што их је бацао у ваздух и дочекивао на бајонет. О овоме је сведочио очевидац и један од риетких који је преживео пакао Јасеновца, Егон Бергер. Он је у свом сведочењу описао и да је фра Мајсторовић ове злочине вршио обучен у беспрекорно одиело, нашминкан и напудерисаног лица а својим жртвама је прилазио наизглед пријатељски. Дечица коју је узимао у наручје чак су га миловала у својој безазлености по лицу. Очигледно је да се радило о демонској хладнокрвности и садистичком наслађивању над немоћним жртвама. Исти сведок је у свом потресном сведочењу навео да је највернији друг у клању и мучењу Јози Матијевићу био извесни Бонзо. Овај зликовац је имао на души више хиљада жртава а имао је само шеснаест (!!!) година. Егон Бергер сведочи и о мученичком крају пет православних свештеника које су Љубо Милош и други зликовци прво терали да певају црквене песме а када један стари свештеник од исцрпљености није могао ни да запева, дотукли су га кундацима. Овом свештенику је пришао дванаестогодишњи (!!!) дечак усташа и одсекао му уши да може, како рече, код куће показати какве уши имају православни попови. Наиме, усташе су у Јасеновцу васпитавале и свој кољачки подмладак. Остали свештеници су дотучени послије зверског мучења у току којег им је Љубо Милош спалио браде лет-лампом. Међу кољачима се истакао римокатолички свештеник Брекало из Јасеновца који је право са клања одлазио да служи мису у потпуно крвавој одећи. Највише клања је извршио на злогласном Гранику где је само у току 1944. поклао, по сведочењу очевидаца, десетине хиљада мушкараца, жена и дјеце.
Да су римокатолички клирици здушно распаљивали мржњу и ксенофобију потичући своје вернике на злочин показују и речи Фратра др Срећка Перића из самостана Горица код Ливна, чија је рођена сестра била удата за Србина, а који је из олтара позвао на покољ Срба и рекао: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам сви гријеси бити опроштени”. Но, фра др Срећко Перић се није зауставио само на речима. У једној шуми у Ливну 20. августа 1941. извршен је велики покољ Срба: “... Неколико дана иза тога одведене су у ту шуму и породице поубијаних. Усташка руља силовала је жене, резала им дојке, старима су секли руке и ноге, вадили очи, а малој деци одрубљивали су главе и бацали их у крило мајкама”. У Ливањском срезу поубијано је, под руководством фра др Срећка Перића, око 5.000 Срба, мушкараца, жена и деце. И Фратар Вјекослав Шимић није само позивао на покољ Срба већ је и сам, лично, својом руком, убијао Србе као и Фратар др Бранимир Жупанић који је у селу Рагоље убио 400 Срба. Усташка идеологија којом су били задојени римокатолички клирици у НДХ иде дотле да и у српској деци види претњу. Тако је фратар Дионизије Јурић “проповедао” да “данас више није гријех убити дијете од седам година у случају да се то дијете противи нашем усташком поретку”. Владо Билборк, свештеник из Метковића, поучавао је своје вернике: “...Људе убијати није грехота, него морамо поубијати све што нам смета и потпуно очистити нашу земљу” (са коликом језивом прецизношћу је извршена ова поука, сведочи данашњи број Срба у новој НДХ). Анте Кларић, фратар и свештеник у селу Трамошница, код Босанског Шамца, изругивао се онима који су по његовом мишљењу били мало крволочни: “...Ви сте бабе и треба да обучете сукње, јер нисте до сада убили ниједног Србина. Ми немамо оружја и ножева и треба да их кујемо од старих коса и српова, тако да гдје год видите Србина закољите га.” Да спрега римокатолицизма и усташке државе није случајна потврђује чињеница да су велики допринос у формирању злочиначке државе дали римокатолички клирици. Тако удбински жупник Мате Могуша каже: “До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером”. Злочинац Миле Будак у овој спрези такођер види кључ опстанка НДХ па каже: “На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се цијели наш рад, јер нас је повијест научила, да кад овдје не бисмо били католици да би нас давно нестало” ("Католички тједник" од 17. августа 1941. године). Исти лист наводи: “Носиоци хрватске државне власти вјерни су синови како Хрватске домовине тако и католичке цркве, а носиоци црквене власти једнако љубе и цркву и домовину. Љубав према цркви и домовини уједињује наше свjетовне и духовне поглаваре”. Плод ове спреге су беспримерни злочини и зверства од којих се леди крв и који изазивају ужас. Плод ове спреге је смишљено и организовано уништавање првенствено Православних Срба по концентрационим логорима, губилиштима и стратиштима којих је била препуна звијер-држава. Тако су се на удару злочиначког похода први нашли Српска Православна Црква и њено свештенство. Епископу Горњокарловачком, св. мученику, Сави Трлајићу је лично Алојзије Степинац наложио да мора да напусти “хрватски” Карловац иначе ће бити ликвидиран. Ове речи су се обистиниле и владика Сава је након зверског мучења (живом му је одрана кожа и посут је сољу) зверски и убијен (закопан је до врата у земљу, а затим су му преко главе превлачили гвоздену дрљачу). Митрополит Загребачки Доситеј Васић је ухапшен у Загребу и спроведен у усташку полицију. Пошто је био болестан, пребачен је у болницу “Милосрдних сестара”. “Милосрдне сестре” су митрополита свакодневно мучиле и понижавале, тукле су га бичевима и почупале су му браду. Какво је мучење митрополит поднео говори и чињеница да је од последица мучења умро 1945. године. Парох из Тепљуха код Книна, јереј Јован Андрић, ухапшен је по налогу стожерника у Дрнишу Љубе Матковића и жупника, усташког функционера, фра Ивана Берковића. Након зверског мучења, убијен је и бачен у јаму под Промином. Сидоније Шолц, фратар из Нашица, наредио је монструозно убиство јереја Георгија Богића. Оца Георгија су искасапили (одсекли су му језик, уши, нос и повадили очи), и док је још био жив, распорили су га и удавили цревима. Миладина Милића, јереја Биљешевског убио је бивши фратар из Бусоваче, усташа Еуген Гујић. На челу прогоњења и убијања Срба у старој Градишци је био жупник Фердо Маретић.
Римокатолички клирици су узели здушно удела и у римокатоличењу Православних Срба и спровођењу “закона о преобраћењу из једне вјере у другу”. По подацима Српске Православне Цркве, у НДХ је поримокатоличено око 250000 Срба што потврђује и Алојзије Степинац у писму које је послао папи Пију XII 1943. године. Очигледно је да је надбискуп Степинац присилно римокатоличење схватио као успех, а не као злочин. Но, и поред тога, већина управо поримокатоличених су одмах и убијени. Једној групи управо поримокатоличених Срба који су затим одведени на стратиште, цинично се обратио декан из Стоца Марко Зовко рекавши: “...Није нама била намјера да спашавамо ваше животе. Хисторија учи да је и прије било народа који су нестали па ће нестати и српскога народа. Преводећи вас на католичку вјеру имали смо намјеру да спасемо ваше душе...”. Дон Илија Томас, жупник из села Клепаца је римокатоличио Србе које је после “причешћа” слао у оближњу школу где их је дочекивала крвожедна усташка руља и убијала на најзверскије начине.
Но, надбискуп Степинац није одговоран само за подржавање римокатоличења. Степинац је 1936. године организовао такозвану “Чисту католичку акцију” којом је хтео да превазиђе фракционаштво у дотадашњој “Католичкој акцији” која је била подељена на две струје “Крижаре” и “Домагој”. Одмах по почетку рата у Краљевини Југославији ова група је организовала прве војне одреде којима је надбискуп Степинац дао благослов за преузимање власти у Хрватској 12. априла 1941. Од ове групе формирани су одреди такозваних “дивљих усташа”, а тек касније су формиране усташке јединице које су сачињавале војску НДХ. Управо “дивље усташе” су одговорни за најмонструозније злочине у 1941. години. Они су формирали и прве логоре “Даница” код Копривнице, Јадовно код Госпића на Велебиту, Слано и Метајна на Пагу, Крушчица код Травника итд. Ове групе, које су углавном биле сачињене од наоружаних цивила и често од комшија жртава, одмах су почеле са систематским истребљивањем Српског и нехрватског становништва. Тако су већ током априла 1941. отпочеле масовне ликвидације и ујамљивање Срба по јамама Велебита. Само у логору Јадовно је поклано, побијено и бачено у јаме за 130 дана постојања логора око 86000 Срба. Читава села су затрта, све је поклано или живо спаљено у својим домовима или парохијским црквама. Кордун, Банија, Лика, Далмација, Посавина темељито су “чишћене” од Срба. На стотине Срба по једном селу је клано и убијано на најсвирепији начин, а за све то су одговорне групе из “Чисте католичке акције”. Припадници ових банди монструма су одговорни и за стравичан злочин у Глинској цркви где су Срби у више наврата данима довожени и клани у зверском дивљању помрачених умова. Када су крајем 1941. ове области требали да преузму као своју окупациону зону Италијани, “Главни усташки стан” је наредио да се од 31. августа до 6. септембра ове области потпуно “очисте” од православних Срба и да се оне населе Хрватима и муслиманима. Обимност, ефикасност и брзина извођења акције затирања Срба у овим областима у току 1941. године искључује сваку могућност стихијског деловања и открива да иза свега стоји стравичан и монструозан план припреман демонском брижљивошћу (темељитост се очитује у чињеници да је пре 2. светског рата на простору Хрватске живело око 2,2 милиона Срба, а да их је 1995. под неоусташким геноцидом и терором избегло око 300000). Пошто су прва ударна снага у спровођењу овог плана били чланови “Чисте католичке акције” потоњи “дивље усташе”, тешко да њихов ујединитељ и духовни вођа, Степинац није био упознат са детаљима тог плана.
Због противљења римокатоличењу убијен је после зверског мучења јереј Никола Вучковић парох из околине Петриње. Недуго по убиству оца Николе у Петрињу је дошао Јосип Орлић, суњски жупник који је наредио да се окупе сви Срби у школи. Ту им је рекао да у НДХ не сме постојати ни једна друга вера осим католичке која је једина права и најстарија, а да су Срби у ствари пре били Хрвати који су променили веру те да због тога морају да пређу у католицизам. Римокатолички свештеник у Новој Градишки, Фрањо Матица, говорио је, опијен мржњом, Србима: “...Бог је на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи - и сад хоћете или нећете.” Усташки логорник у Двору на Уни, истовремено и римокатолички свештеник, говорио је у јесен 1941. године: “Тко се осјећа Србином нека иде преко Дрине, Србима овдје нема места, ово је држава усташка Хрватска, а који се осјећају да су поштени нека пријеђу у римокатоличку вјеру, јер им то може бити спас; видите како Срби путују у Београд по ријекама и потоцима (овај римокатолички свештеник мисли на Србе који су клани и убијани а потом бацани у реке и потоке да дуж обала језиво свједоче шта је Србима наменила клероусташка НДХ), а тако ће бити свакоме ко се осјећа Србином...”
Иако наведени примери ни изблиза не илуструју масовност и размере злочина римокатоличког клира над Србима и Српском Православном Црквом у тзв. НДХ, сасвим су довољни да нас упуте на закључак о смишљеном и испланираном геноциду. Но, када бисмо навели све злочине појединачно, па чак и све злочине кроз историју почињене у целом свету, могли бисмо приметити да то ипак није доказ о легализовању злочина као метода ширења римокатолицизма. Могли бисмо рећи да су злочине чинили појединци или групе унутар римокатолицизма из разних побуда, али да то ипак не доказује злочин као стратегију и органски део римокатолицизма. Међутим, ако узмемо у обзир римокатолички принцип да су сваки народ и свака земља “земља мисије” тј. подручје неограниченог деловања ради привођења папи, јасно је да се из тог принципа неограниченог мисионарења неминовно рађа прозелитизам који је сам по себи насиље. Агресивно мисионарење, које је органски део римокатолицизма, у ствари је суштински елемент који уводи злочин као метод деловања. Римокатоличење “по сваку цену” је главни узрочник и подстрекивач злочина које је користила папска курија. На жалост, и Срби и Србија су још од настанка римокатолицизма означени као “земља мисије” те их није могао мимоићи ни прозелитизам и све оно што он собом носи.
С друге стране, психолошки профил злочинаца показује да се не ради о примитивним и заосталим психопатама. Напротив, најмрачнији злочини су смишљени у умо

"Корак ка јединству", корак од истине - 3. део
Између два рата, у Краљевини Југославији, Ватикан је идеалну прилику за своју експанзију видео у Хрватском шовинизму. Вештим манипулисањем стављен је знак једнакости између појмова Хрват и римокатолик, а тиме је стављен и знак једнакости између Хрватских шовинистичких тежњи и папских интереса на овим просторима. Као што Ристо Грђић, интелектуалац и народни посланик у Краљевини Југославији, примећује: од момента настанка Краљевине наметнуто је тзв. “хрватско питање” које је засенило сва остала питања и проблеме нове државе. Форсирањем овог питања Хрвати су хтели да покажу да Краљевина није решење за њих, да је непријатељска према њима и неспособна да реши њихово питање, да је створена само да би Хрвати били понижени тако што је њима владао српски краљ (иако су се по свршетку Првог светског рата Хрвати нашли на страни оних који су изгубили рат). Срби су, нажалост, веома наивно схватили појам јединства. Узгред, Хрвати су Краљевину доживљавали као нужно зло у процесу осамостаљења и у краљевини су увек заузимали опортунистички став. Увек су прибегавали негативној критици, а на Србима је било да се оправдавају и да објашњавају, да доказују како свој национални интерес неће претпоставити интересу Хрвата.
За Србе је Лондонски споразум, који је предвиђао Србију са Војводином, Црном Гором, Босном и Херцеговином и Далмацијом до Шибеника, био неприхватљив јер је искључивао “браћу” Хрвате и Словенце и као што Грђић каже: Срби су свесно ишли против својих интереса, а за Југославију и словеначко-хрватске интересе. Што је најжалосније, против воље Словенаца и Хрвата. Тако, док је читав свет Лондонским споразумом хтео Србију, Срби су хтели Југославију (мада постоје и извесни докази да је српски краљ морао пристати на Југославију под притиском одређених кругова из Енглеске и Француске).
Пошто смо поменули да је између појмова Хрват и римокатолик стављен занак једнакости, можемо приметити да је исто често чињено и између појмова Србин и Православац. Међутим, кроз српску историју видимо да је изједначавање појмова Србин и Православац чињено ради очувања духовног бића народа, а неретко и због пуког физичког опстанка српског народа нарочито када су у тешким страдањима очи Срба биле упрте у земље које су традиционално православне и када су се Срби позивали на братство по вери са народима тих земаља (Срби су посебно, кроз историју, полагали наду на свету Русију). Ово изједначавање није чињено да би Срби проширивали своје политичке интересе или своје територије већ да би сачували елементарну духовну, а понекад и физичку егзистенцију. Историја Српског народа и историја његове страдалне Цркве то и потврђују. Међутим, изједначавањем појмова Хрват и римокатолик Ватикан шири своје политичке и духовне претензије кроз Хрватске шовинистичке тежње, а касније кроз клеро-усташке циљеве. Када је хрватским политичарима понуђено из Београда да унутар Краљевине спајањем две области, Посавине и Далмације, буде формирана бановина Хрватска, хрватски шовинисти ово нису схватили као пружање руке пријатељства већ као одраз слабости званичног Београда. Одмах су тражили Хрватску у “њеним хисторијским границама” тј. да у састав бановине уђе велики део Војводине, цела Далмација и Босна и Херцеговина, као и делови Црне Горе коју су они звали Хрватска или Црвена Црна Гора. Од самог уједињења хрватски шовинисти су захтевали самосталну Хрватску неколико пута. У оваквом  ставу хрватских шовиниста Ватикан је видео одлично оруђе за своје циљеве. Наиме, питање Конкордата које је неуспешно потакнуто 1924. године, поново је покренуто 1935. године са формирањем владе Милана Стојадиновића који је текст Конкордата добио готов тј. већ је био спреман од стране претходне владе Бошка Јевтића. Конкордатска криза је кулминирала 19. јула 1937. “Крвавом литијом” где је југословенска полиција, “штитећи ставове владе” претукла, хапсила и затварала српске Владике, свештенике, патриоте политичаре и верни народ. Занимљиво је да је наредбу о бруталном насртају полиције на литију издао Министар унутрашњих дела Корошец, а још занимљивије је да је Корошец био римокатолички свештеник. Узгред, министар је из Словеније посебно за ову прилику довео у Београд 1500 полицајаца који су били углавном Словенци и римокатолици, а који су уз најгоре псовке и погрдне називе за Србе, тукли српске владике, свештенике, интелектуалце и народ. С правом су неки српски политичари питали шта би се догодило када би Срби полицајци усред Загреба тукли бискупе и псовали им мајку хрватску. И док је читав свет објективно извештавао о догађајима у Београду, дотле је српска штампа минимизирала догађај, а коминике (саопштење за јавност) тадашње Београдске градске власти био је више него сраман и понижавајући. У њему је чак речено да се митрополит Симеон повредио сам “од млатарања крстом”. У ствари је владика завршио у болници од задобијених повреда, а касније је добио и запаљење плућа. [1] И док су Срби ућуткивали Србе и убеђивали их да никаквог насиља није било већ да су повређени учесници литије сами себе исповређивали, у Ватикану су задовољно посматрали развој догађаја.
Трагично је да је понуђени Конкордат давао Ватикану највише уступака  од свих до тада потписаних конкордата са другим државама. Једна од држава које су одбиле конкордат била је и тадашња Аустрија. Занимљиво је да је од почетка Конкордатског питања против Конкордата  био и хрватски првак и посланик Стјепан Радић који је касније убијен у скупштини. [2]
Срби су по ко зна који пут водили туђе битке и борили се за туђе интересе. Што је најгоре, овај пут су битку водили сами против себе, против свог народа и своје Цркве чија је истрајност довела до пропасти већ потписаног споразума између Ватикана и Краљевине Југославије. Међу водећим противницима Конкордата је био Српски патријарх Варнава Росић који се 23. јула 1937. године упокојио под веома чудним околностима.
Но, без обзира на исход конкордатске кризе, Ватикан је извукао корист. Да је споразум спроведен у дело, римокатолицизам би добио повлашћен положај у Краљевини Југославији и од ње би убирао високе намете а уз то не би био потчињен законима државе. Пошто је споразум пропао, Ватикан је као оруђе имао на располагању распаљени хрватски шовинизам испољен сада кроз верску нетрпељивост. Занимљиво је да су заговорници Конкордата међу српским политичарима, као аргумент у корист споразума наводили наводно поправљање дипломатских позиција Краљевине у свету. Сличне аргументе наводе и данашњи заступници безусловног доласка поглавара римокатолицизма-папе, у Србију. Наиме, по њиховом мишљењу, када папа крочи на тле Србије десиће се чудо те ће читав свет одједном променити (набоље) мишљење о Србима. Жалосно је да оваква будалаштина има своје присталице и међу клирицима СПЦ. Поред папиног доласка, као догађај од непроцењиве важности за бољитак Србије најављиван је и концерт сатанистичке групе The Rolling Stones. Светски мега-бенд је био и... ништа се није променило. Косово нам отимају, никога не интересује страдање Срба на Косову и Метохији, хашки трибунал ослобађа окореле злочинце... дакле, ништа ново под капом небеском за Србе. Онда смо упорно бомбардовани хистеричним најавама да ће Еуросонг бити та тачка прекретнице, догађај после којег ће цео свет морати признати да је Србија модерна, демократска држава. Еуросонг је прошао и...  ништа се није променило. Косово нам отимају, никога не интересује страдање Срба на Косову и Метохији, хашки трибунал ослобађа окореле злочинце... дакле, ништа ново под капом небеском за Србе.
Но, вратимо се у предвечерје Другог светског рата. Деловање Ватикана није било непромишљено и стихијско. Између два рата Ватикан је интезивирао припреме за продор на Балкан. Главни ослонац је имао у клероусташтву. Због спровођења својих планова у дело, Ватикан је школовао известан број хрватских шовиниста на папском Источном институту. Ова група је била пажљиво припремана, а посебно су били упућени у активности које су требале да доведу до денационализације Срба. Касније су се као усташе међу њима истакли: свештеници Камбер и Драгановић (о њему ћемо посебно говорити) чије су тезе хрватски шовинизам довеле до усијања, фрањевци Берковић и Губерина као и исусовци (језуити) Јурић и Сакач. Драгановић је иначе материјал за своје радове добијао непосредно од “Конгрегације за пропаганду вјере” [3].
Наведене припреме су вођене у периоду између два рата, а све време Ватикан је одржавао званичне дипломатске и политичке односе са Краљевином Југославијом. Значи, Ватикан је деловао тајно и заверенички на једном пољу, а у исто време је у духу притворности одржавао “добре” међудржавне односе са државом против које је радио. Да ли такав рад има икакве везе са хришћанством?
Основни идеолошки темељ клеро-усташке акције која је следила била је Драгановићева теза “Масовни пријелази католика на ‘православље’ на хрватском језичном подручју за вријеме турске владавине”. Материјал за овај рад Драгановић је добио од “Конгрегације за пропаганду вјере”, а публиковао га је “Источни институт” при Ватикану. За овај рад аутор је осим похвала добио и ватиканску апробацију. Ватиканска апробација је имала значај директиве тј. сваки мисионар је био дужан да на основу Драгановићеве тезе на “хрватском језичком подручју” (које, по клероусташкој идеологији, обухвата Босну и Херцеговину и делове Војводине све до Земуна), спроводи “исправке” тј. да све оне који нису католици и Хрвати враћа “вјери отаца” римокатоличењем. Дакле, Драгановићева теза је била први корак присилног римокатоличења Срба. С друге стране ватиканском апробацијом Драгановићеве тезе остварено је више циљева:
1.) денационализација Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини тврдњом да су они у ствари Хрвати насилно преведени у Православље тј. католик може бити само Хрват а не и Србин;
2.) дефинисање граница будуће клеро-усташке државе називом “хрватско језичко подручје” које је у ствари обухватало “велику Хрватску” чиме је пред рат исцртана граница будуће НДХ;
3.) пружање подршке хрватском шовинизму од стране веома моћног заштитника – Ватикана.
Пројекат денационализације Срба у Босни и Херцеговини још раније је у дело спровела Аустро-Угарска која је овим хтела да угуши тежње Српског народа за националним ослобођењем. Колике су размере овог подухвата биле, говори и највећи борац против затирања Српског националног и верског идентитета  тог времена, Сарајевски митрополит Сава Косановић. У записима митрополита Саве Косановића налазимо да је пре преузимања Босне и Херцеговине од стране Аусроугарске 1878. у Сарајеву било мање од 300 католика па и ти католици нису били Хрвати него Срби. Но, митрополит Сава не само да је био прогоњен од стране Аустро-Угарске, већ је наишао и на неразумевање од стране власти у Србији од којих је тражио помоћ, па чак и од појединаца унутар Српске Православне Цркве.
Драгановић је уобличио све идеје хрватског шовинизма од Старчевића наовамо и створио идеолошку подлогу на којој је затим гајио зло семе клероусташизма из којег су поникла најмонструознија недела у историји човечанства. У демонској творевини званој НДХ забрањен је законом језик, име, вера, писмо једног народа, народа који је крвљу и стравичним страдањима, масовним покољима над њим, монструозним злочинима којима су била изложена и српска деца плаћао наивност својих политичара који су уместо Србије створили Југославију.
Недавно су откривени нови детаљи о улози Крунослава Драгановића као и највиших ватиканских клирика у злочиначким подухватима. Наиме, у Сан Франицску на суђењу по тужби жртава Другог светског рата и њихових потомака, изложене су нове чињенице које је под притиском јавности америчка обавештајна служба морала да да на увид. На суду је сведочио бивши амерички контраобавештајац Вилијам Говен по чијим речима је монсињор Крунослав Драгановић, у то време хрватски амбасадор у Ватикану, био кључни човек у скривању и пребацивању хрватских ратних злочинаца. Драгановић је био под директном командом Ђованија Батисте Монтинија, тадашњег државног секретара Ватикана, који је организовао и извео акцију спасавања злочинца Анте Павелића. Иначе, Монтини ће свету постати познат 1963. године као папа Павле Шести. По Говеновом сведочењу високи званичници (клирици) Ватикана су скривали новац и злато које су хрватски злочинци отимали од убијаних Срба и Јевреја. Говен је до детаља описао како је десет камиона крцатих отетим благом стигло право у руке Драгановића који је благо користио за скривање усташа по италијанским самостанима, за израду лажних докумената и фабриковање лажних идентитета као и за безбедно пребацивање усташа на сигурно. Ипак је Драгановић већи део новца и драгоцености “опрао” преко Ватиканске банке да би касније њиме финансирао одржавање “пацовских канала”. Документа презентована на суду у Сан Франциску показаују да су Павелић и остали хрватски злочинци бежећи у Аустрију добили помоћ од британске обавештајне службе која их је “пацовским каналима” слала за Ватикан. Америчка обавештајна служба је у то време отпочела “Операцију круг” којом је намеравала да похвата све италијанске фашисте, немачке нацисте и хрватске усташе. Но, брзим реаговњем, Ватикан није “пацовским каналима” спасао само Анту Павелића, Андрију Артуковића и друге усташке злочинце, већ и нацистичке монструме Јозефа Менгелеа, Адолфа Ајхмана, Барбија, итд. Говен, који је био водећи оперативац у “Операцији круг”, у свом сведочењу наводи да му је лично Драгановић признао да је у овим пословима био подређен директно Монтинију (папи Павлу Шестом). Иако је 1947. године Говен у Ватикану открио скровиште Анте Павелића, његово хватање није уследило јер се будући папа жалио Говеновим претпостављеним у Вашингтону да је нарушен суверенитет Ватикана. Ове жалбе су уродиле плодом и Говен је морао обуставити акцију хватања Павелића којег је његов заштитник, будући папа, послао у Аргентину где је овај монструм нашао ухлебљење код Хуана Перона као саветник за безбедност.
Ово сведочење је изречено на суђењу које су 1999. године пред Федералним судом у Сан Франциску против Ватиканске банке, усташа, реда фрањеваца (францисканаца), Националне швајцарске банке и других Н. Н. особа започели потомци жртава Другог светског рата. Иако је ЦИА тражила да сведочење Вилијама Говена буде тајно, израелски дневник “Харец” је објавио сведочење у целости. Поред тога и америчка војска је, по налогу суда, морала да уступи своја тајна документа која имају везе са овим случајем.
Веровали или не, ово суђење је покренуто на инцијативу једног јединог човека, американца Џонатана Левија. Његовим трудом и самопрегорним радом многе ствари су изашле на видело. Оно што је њега лично разочарало, јесте незаинтересованост институција као и појединаца из Србије да учествују у прикупљању документације и у процесу суђења. На његове молбе упућиване на резне адресе у Србији није добио ни одговор, а камо ли подршку или документацију. Да ли је то нешто ново за нас? Да ли ми по први пут занемарујемо наше интересе и сами минимизирамо степен страдања нашег народа?


"Корак ка јединству", корак од истине - 4. део
Други светски рат је само још једном показао и доказао римокатоличке тежње од којих је, свакако најизразитија тежња да се цео свет приведе папи. Као што видимо, у реализацији ових планова средства уопште нису бирана или, речено изреком приписаном Језуитима: “циљ оправдава средство”. Запањује то што Ватикан никада није најоштрије осудио злочине почињене против српског православног народа у тзв. НДХ нити је изрекао неку строгу меру за њихове починиоце, а оно мало извињења која су углавном изречена последњих година јесу само покушај да се злочин минимализује и да се починиоци амнестирају. У том духу је извршена и беатификација Алојзија Степинца који је подржавао и спроводио насилно римокатоличење Срба, који је основао “Чисту католичку акцију” тј. потоње “Дивље усташе”, који је демон-државу НДХ називао католичком, усташки режим величао сматрајући га бедемом католицизма и који, напослетку, није осудио ни један злочин над Србима. Ватикан је Степинца прогласио свецем не због његовог духовног живота или због наводног трпљења прогона од комуниста, већ због изузетног доприноса у римокатоличењу и етничком чишћењу које су Хрвати извршили над Србима. Но, и поред тога, видесмо пре неку годину да је група наших клирика ишла да посети воштану фигуру (какав светитељ, такве и мошти) овог клероусташког бискупа.
У духу Алојзија Степинца говори много касније и мостарски бискуп Перић. Наиме, Перић је у тексту под називом “Агресија на Еванђеље” написаном 1992. а издатом у оквиру зборника 1997. године, писао потакнут једном значком коју је случајно добио. На значки су биле речи патријарха Германа изговорене у Јасеновцу 1984: “Опростити можемо, заборавити не”. У центру значке био је приказан Православни храм који је требало да буде изграђен у Пребиловцима. Пошто данас често заборављамо чињенице претпостављајући им наша идеолошка и још којекаква убеђења, укратко ћемо се подсетити шта су то Пребиловци. То је село у Херцеговини које је пред Други светски рат бројало око 1000 становника Срба и три муслиманске куће. Шестог августа 1941. године у Пребиловце су упале усташе и у једном налету су, после дивљачког и монструозног иживљавања, у јаму Шумарице бацили око 840 Срба. Овим злочином су буквално затрте 54 српске породице. Стравично је сведочење једне Пребиловчанке која је само чудом преживела, а која сведочи да су усташе у школи у Пребиловцима силовали девојчице од 12 до 14 година при чему су њихове мајке натерали да их држе, а затим да око силованих девојчица играју коло и певају. На крају су усташе поклали ове Српкиње и побацали их у јаму са осталим Пребиловчанима.
Кости Пребиловачких мученика су из јаме извучене и достојно сахрањене у заједничку гробницу поред које је започета градња православног храма тек почетком деведесетих. Пре тога је јама као и све херцеговачке и далматинске јаме у којима су смрт нашли Српски Мученици, уредно била забетонирана.  Но, недуго по достојној сахрани мученичких костију, идеолошки (а није искључено и физички) наследници монструма који су починили злочин у Другом светском рату, насрнули су поново на мученике прекопавши гробницу и порушивши темеље започетог храма.
Господин Перић у свом тексту не помиње ни први ни други злочин. Не помиње злочинце, не позива на покајање и не тражи опроштај већ за речи патријарха Германа каже да су ужасније од хаубица и вишецевних бацача ракета, ужасне по својој нељудској и некршћанској поруци, стравичне по набоју освете, по пуњењу незасите мржње, по реденицима разаралачке моћи... Права агресија на Исусово Еванђеље. Ето, речи Српског патријарха изречене над костима 1 000 000 најмонструозније побијених Срба страшније су од злочина у Пребиловцима, од крвавих усташких руку и ножева, од монструозног иживљавања над српским девојчицама, од затирања преко 50 српских породица, а “Пребиловаца” је пуна Херцеговина, Босна, Босанска крајина, Лика, Кордун, Банија, Далмација, Славонија...
Даље Перић каже да опростити значи заборавити (?!). Занимљиво је ово тумачење јер нам много говори о духовном миљеу из којег долази мостарски бискуп. Наиме, бискуп нехотично открива, тумачећи речи Српског патријарха, какав би у ствари његов био одговор да је извршен сличан злочин над његовим народом. То би била “незасита мржња, стравични набој освете” итд. Ово видимо из тога што Перић није у стању да другачије протумачи патријархове речи те показује какво би им он значење дао да је био на патријарховом месту. Или то значи да за Перића важе оне речи написане на улазу у Дахау: “Онај ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове”? Да ли Перић жели да се жртве понове или мисли да је и сећање и позив на незаборав јеврејских жртава “страшније од хаубица и вишецевних бацача ракета”?
Постоји ли игде у свету случај да је злочин сличан пребиловачком заборављен? Постоји ли и један разлог да не кажемо ко је починио тај злочин? Господин Перић цинично примећује да су тај злочин починили несрпско-нецрногорски екстремисти (ово нас наводи на закључак да су српско-црногорски екстремисти за Перића правило док су сви остали екстремисти изузетак). Овом несувислом изјавом бискуп мостарски се сврстао међу оне клирике римокатолицизма који су свесно штитили и помагали ратне злочинце - хрватске усташе, починиоце најмонструознијих злодела у Другом светском рату. Перић тако свесно стаје уз Драгановића и Ђованија Батисту Монтинија тј. папу Павла шестог и уз све клероусташке идеологе и злочинце. Заиста је господин Перић исправно насловио свој текст, јер оно што он пише и како пише није ништа друго до “Агресија на Еванћеље”.
Пребиловачки и све остале злочине почињене над нашим народом не смемо заборавити. Прво, то не смемо због жртава јер нико не заборавља жртве свога народа а нарочито не невине жртве, жртве патолошке мржње и демонизованих умова, жртве које су страдале само због своје вере и етничке припадности. Ако их ми не будемо памтили, неће их памтити нико уместо нас.  Други разлог због којег не смемо заборавити жртве није онај који господин Перић покушава да припише Српском патријарху и народу, већ онај због којег и кажемо да је историја учитељица мудрости, а то је искуство. Овај и сличне злочине не смемо заборавити због наше деце. На примеру ових злочина наши потомци ће учити, не да мрзе (како би то било по схватању г. Перића), већ да буду опрезни, да знају с које стране може доћи опасност. Искуство морамо преносити деци, јер од онога што науче од нас у будућности могу да им зависе животи.
Пример за то је босанскокрајишко село Притока код Бихаћа где су мештани овог села, мушкарци, жене и деца у Другом светском рату живи спаљени у својој парохијској цркви посвећеној св. Апостолима Петру и Павлу. Овај злочин су починили усташе, иначе мештани суседног хрватског села. Рат је од око хиљаду становника овог села преживело њих четворо. Да су потоњи сељани Притоке овај злочин заборавили вероватно би их снашла иста или слична судбина у недавно минулом грађанском рату, али поучени претходним искуством ово су избегли. С друге стране, да Приточани нису праштали, сигурно би првом приликом сравнили суседно хрватско село са земљом, а то су могли да учине још по завршетку Другог светског рата. У многим босанскокрајишким селима први послератни регрути су отишли на одслужење војног рока око 1965. године, што нам говори да је у тим селима затрто све до колевке. Оваквих примера нажалост имамо напретек.
Када говоримо о праштању, ми, данашње генерације, имамо право праштати у своје име, али да ли имамо право праштати у име жртава? Имамо ли право у име жртава пружити руку непокајаним злочинцима? То може само Свемогући Господ на Страшном судишту када буде окружен онима: “...који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убијелише их у крви Јагњетовој.” (Отк. 7, 14), онима који крвљу својом запечатише завет са Господом невино страдајући. Пред њима можемо само пасти ничице а никако опраштати у њихово име.
Но, није бискуп Перић изузетак. Београдски надбискуп Станислав Хочевар је усрдно заговарао теорију “плућних крила” и ширио дух толеранције рушећи баријере мрских нам подела. Међутим, његово прегалаштво у том правцу није га спречило да тврди да је у Јасеновцу убијено “свега” (?!) 40000 људи (упоредимо овај број са бројем побијених само за време четверомесечне управе фра Мирослава Филиповића тј. Мајсторовића), а да су од тога “тек трећина” Срби [1]. Остало су Јевреји и Хрвати (!?) који су били против НДХ. Хочевар је превазишао и “познатог хисторичара”, првог председника нове НДХ, Фрању Туђмана, који је тврдио да је у Јасеновцу побијено око 50000 људи. Питам се, онако успут, када је надбискуп Хочевар био искрен: када је омаловажавао српске жртве минимизирањем усташког злочина, или када је ширио “дух толеранције” у Београду, у чему су здушно учествовали екуменисти из редова СПЦ? Мислим да је одговор после свега реченог сасвим јасан. Данас знамо да су римокатолички клирици у бившој СФРЈ деловали субверзивно на исте начине као и пред Други светски рат. То је недавно објавио и хрватски лист Глобус бр. 927 (www.globus.com.hr). Поново су одиграли најзначајнију улогу у распиривању хрватског шовинизма као и велику улогу у разбијању СФРЈ. Дакле, вук длаку мења, а ћуд никада.
Сада се овде накратко зауставимо и покушајмо да “саберемо два и два”. Тешко је замислити да је ово све што смо навели непознато нашим заговорницима “јединства” па обичан смртник не може а да се не запита шта је њихов мотив? Да бисмо одговорили на ово питање морамо размотрити одлуке Другог ватиканског концила који је одржан у периоду од 1962-1965. Неке од одлука овог концила ступиле су на снагу уредбом никог другог до папе Павла шестог, истог оног који је штитио и чувао злочинца Анту Павелића и који је “пацовским каналима” избављао нацистичке злочинце. Сама ова чињеница указује да морамо бити опрезни у разматрању одлука Другог ватиканског концила, ма колико нам се чиниле безазленим и небитним за нас саме. Овај концил није био ништа друго до консолидација снага унутар римокатолицизма после Другог светског рата и њихово преусмеравање на другачији облик деловања. Наиме, најзначајније одлуке овог сабора односе се на праксу богослужења. Тако је одлучено да се из богослужења избаце сви сувишни, вековима накупљани литургијски елементи који су оптеретили римокатоличку мису. Унети су неки архаични елементи и служба је поједностављена тако да је добила облик првобитних хришћанских литургија. Размотрена је и прихваћена могућност причешћивања верника под оба вида (телом и крвљу Христовом), а не само под видом тела (погрешно учење о транссубстанцији). Одлучено је да се богослужење врши на народним језицима. Дакле, римокатолицизам је после готово хиљаду година тумарања и остављања крвавих трагова по историји “открио” православље. Тек данас, у светлу најновијих дешавања унутар наше Цркве, постају нам јасни циљеви свих ових маневара римокатолицизма. Да би Србија (и не само Србија, већ и све друге православне словенске земље) напокон постала маргинална робовска провинција новог Римског царства (уједињене Европе), потребно је уништити оно што је вековима у најтрагичнијим моментима чувало и очувало српски национални идентитет, културу, језик итд., а то је Српска Православна Црква. Пошто би директан напад изазвао непожељну реакцију, латини су прибегли и овај пут опробаном рецепту уније. Асимилацијом и дезинтеграцијом Српске Православне Цркве у једну свеопшту европску хришћанску заједницу, биле би дефинитивно уништене све тежње српског народа за националним ослобођењем. Ако погледамо ко се данас у нашој Цркви залаже за “литургијску обнову” тј. за наводно ослобађање наше литургије од неких елемената унетих са запада, видимо да су то углавном исти људи који се свесрдно залажу за “јединство две сестринске цркве” и афирмацију екуменистичког погледа на хришћанство. Ово је наизглед парадокс, јер, како неко ко се залаже за враћање древнијег, а самим тим “православнијег”, начина богослужења у исто време може да се залаже и за  безусловно општехришћанско јединство? Како може да стави свој потпис у име Цркве на Равенски споразум? Ствар је веома проста: враћањем литургије на “древнији” тј. “православнији” начин служења, православна литургија би постала веома слична римокатоличкој миси редигованој одлукама Другог ватиканског концила. Онда би се нашла нека “мудра” глава, пуна толеранције, љубави и хришћанске скрушености која би дубокоумно приметила: “Па људи, наша богослужења су идентична! Зашто бисмо и даље били раздвојени мрским нам поделама? Ујединимо се, зар нисмо напослетку сви ми хришћани? Ако могу државе бити уједињене, тим пре то требамо бити и ми! Само... има једна ситница! Да би ова дивна идеја успела, треба само да кажете да је папа први међу патријарсима”. Када бисмо пристали и на то, презентован би нам био Равенски документ који би нам показао да је ово признање у наше име већ учињено. Ми бисмо се дивили тој несвакидашњој далековидости и проницљивости, Европа би аплаудирала овом невероватном човекољубљу и “храбром кораку Срба”, Срби би били корак ближе Европи и сви би били задовољни и срећни... а понајвише папа. Но, шта папа заиста мисли? Оно што је изрекао папа Бенедикт XVI, а поновила Конгрегација за доктрину вере (инквизиција): “хришћани имају само једну праву цркву, Католичку”. Ова папина изјава је осуђена у свету, али папа је узвратио да није рекао ништа ново и другачије од онога што римокатолицизам исповеда од свог настанка. Овим нам је јасно стављено до знања да крсташки поход није утихнуо, да се води и да ће се водити свим средствима и да то никада не заборавимо. Наш је проблем ако због својих самозаблуда речи овог папе не схватимо озбиљно или се по нашем старом, добром обичају будемо правили да их нисмо ни чули, а све због пијетистичких плитких осећања која немају везе са хришћанском љубављу. Ако нам се догоди да нам папа то каже директно у лице, па се ми побунимо и покушамо да му објаснимо да се нисмо тако договорили, он ће без устручавања моћи да се позове на своју изјаву: “ја рекох а ви глуви бејасте, и... нису ли ово ваши потписи?” Проблем је што за нашу глупост нећемо плаћати ми већ наши потомци.

"Корак ка јединству", корак од истине - 5. део
Када је Крунослав Драгановић написао свој рад којим је код Хрвата покренуо талас ксенофобије и патолошке мржње, од стране Ватикана је награђен. Српски интелектуалац и професор националне историје на Београдском универзитету Ст. Станојевић је овом раду посветио академску пажњу и закључио академски анемично: “Стога ме чуди и неугодно дира извесна анимозност, која провејава целу расправу према православној вери и према, како он каже “православним писцима”. Нека то остави некултурнима и неписменима, и с једне и с друге стране. Толеранција и љубав према ономе ко је другог мишљења, треба да буду такође хришћанске врлине. Они који стоје више, треба даље да гледају, да сеју љубав, да зближују и да мире.” Нажалост, господин Станојевић као и други српски интелектуалци није имао довољно или храбрости или проницљивости па да Драгановићеву тезу јавно разобличи и назове је правим именом: клероусташком ксенофобичном пропагандом.
На исти начин је београдска штампа писала о “Крвавој литији” у којој је министар унутрашњих дела а римокатолички свештеник Корошец наредио жандарима, словенцима, да избатинају српске свештенике, владике и народ. Београдска штампа није имала храбрости да брутални акт полиције назове правим именом и да објави да су жандари псовали учесницима литије “мајку српску”. Уместо тога, штампа је писала да се владика Симеон сам повредио од “млатарања крстом”.
Небројени су примери заташкавања и прећуткивања страдања Срба и после Другог светског рата. На Косову и Метохији терор над Србима никада није престао што најдрастичније потврђује стравични злочин који је извршила група шиптара осамдесетих (дакле, “у она добра времена”) над господином Мартиновићем. Још страшнији злочин извршила је група шиптара у истом периоду над девојком, Српкињом, коју су више дана држали затворену на једном тавану уз непрекидно силовање. Наравно, све ове догађаје су Срби комунисти уредно заташкавали или приказивали као криминал, а не као терор и геноцид шиптарских сепаратиста над Србима. Не заборавимо да је по правној дефиницији геноцид и стварање услова у којима је неподношљив живот за другу етничку групу, а таква атмосфера је деценијама перманентно постојала на Косову и Метохији за Србе. Но, то никога није интересовало.
Зашто смо се ми Срби овако опходили и зашто се још увек овако опходимо према себи? Одговор нам је дао један хрватски писац. Наиме, осамдесетих година у Београду је одржан скуп најзначајнијих писаца бивше СФРЈ. На скупу је говорио “један познати српски писац” о љубави између два народа (хрватског и српског), о заједничком језику, пореклу и братском суживоту. Ово излагање је толико било улагивачко, сервилно и полтронско да га је прекинуо “један познати хрватски писац” који је рекао следеће: “Ја не знам шта је са вама Србима. У Првом светском рату смо вас клали и убијали, ви сте после рата полетели да са нама правите државу. У Другом светском рату смо вас клали и убијали, направили смо Јасеновац за вас, а ви сте после рата полетели да нам опраштате иако то од вас нико није тражио (!!!). Опет вам исто спремамо (не заборавите, ово се изговара осамдесетих) и ако мислите да су ове ваше речи израз племенитости, доброте и пријатељства грдно се варате, оне су израз крајње инфериорности и глупости.” Човек је само хтео да нам каже: “историја је учитељица живота” и “ако нисте у стању да учите из своје историје онда сте глупи.” Управо зато што очигледно ништа нисмо научили од наше историје, Иван Стево Крајачић, председник хрватског Сабора током шездесетих, док су сећања на усташке злочине још била свежа, каже: “Истраживање усташких злочина је увреда за Хрвате.” Срби су углавном ћутали. Охрабрен оваквим ставом Срба, Крајачић се није задржао само на овој циничној изјави. Када је изграђен споменик у Јасеновцу на свечано отварање је као председник Сабора позван и Крајачић. Прво је одбио да дође, а када је после силних молби и преклињања ипак из Загреба стигао у Јасеновац, присуствовао је само ручку. Прво што је рекао било је: “Мало смо вас овде побили”, а у току ручка избила је свађа око локације где ће бити изграђена рафинерија нафте, да ли у Панчеву или негде у Хрватској. Крајачић је не кријући своју отворену мржњу према Србима рекао: “Шта ће вама Србима рафинерија, ви сте обични свињари и ни за шта друго нисте.” Срби су на све ово углавном ћутали.
Хрвати су и нову Југославију видели само као нужно зло помоћу којег ће доћи до државе али и заташкати усташке злочине. Као што се показало, у распаду СФРЈ велику улогу је одиграо Ватикан распаљивањем хрватског шовинизма и ксенофобије. Но, почетак и старе и нове НДХ је обележен дискриминацијом над Србима. На почетку Другог светског рата у НДХ је пре свега донет низ “закона” и одредби којима се укида ћирилица, Српска Православна Црква, грађанска права Срба, Срби морају да носе плаву траку са ознаком латиничног слова П, а недуго потом почиње темељито спровођење рецепта: трећину побити, трећину протерати а трећину раселити. Терор је био такав да је на улици свако могао убити Србина и, што је још страшније, то је било пожељно. Нажалост, на овакве злочине позивали су и римокатолички свештеници.
Данашња НДХ је свој живот почела на сличан начин: укидањем Србима у Хрватској статуса конститутивног народа и постављањем Срба у позицију националне мањине. Дакле, и једној и другој Хрватској је од виталног националног интереса било решавање “српског проблема”, и једна и друга Хрватска су проблем решиле принципом патентираним у ватиканској кухињи средњег века: трећину побити, трећину протерати а трећину раселити. Но, пошто су се Хрвати после Другог светског рата нашли на страни поражених народа, план о етничком чишћењу Хрватске од Срба је одложен а његов велики део је спровела у дело послератна комунистичка власт. Такозваном Осмом офанзивом, како су комунисти називали пресељавање српског народа у Војводину, етнички су очишћени велики делови Лике, Кордуна, Баније и Далмације. Пресељавајући народ у Војводину, наводно због лакшег живота и плодније земље, расељен је огроман део српског народа како из Хрватске тако и из Босне. Оно што није урадила усташка кама, урадили су комунистички декрети. Комунисти су у потпуности испунили договоре склопљене са усташама у предратном периоду, јер су и за једне и за друге највећи непријатељи били Срби. Овако гласи део текста из листа комунистичке странке у Краљевини Југославији “Пролетер” бр. 28. објављен децембара 1932. године: “Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. Комунистичка партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досад знатан утицај имају хрватски фашистички елементи (Павелић-Перић), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један лички масовни покрет...” У наставку текста комунисти критикују деловање усташа кроз мале терористичке групе јер то сматрају неделотворним и позивају на једану свеопшту акцију широких размера.
Сада мало застанимо и покушајмо да научимо нешто од “учитељице живота”. Сви знамо какву је улогу Немачка одиграла у Другом светском рату. Ако упоредимо усташко деловање пропорционално броју становника као и броју жртава, несумњиво је да је усташки режим починио стравичан злочин, а монструозност злочина је неретко изазивала згражање и италијанских и немачких официра и војника. Но, да ли је Хрватска после рата прошла као Немачка?
1.) После рата, Немачка је подељена између СССР-а и Запада.
1a.) После рата Хрватска је ушла у састав ФНРЈ као република иако је амерички председник Рузвелт, дубоко потресен страдањем Срба од усташа, захтевао да се Хрвати ставе под међународни протекторат. У Хрватској су знали да их, ако се прикључе новој Југославији, нико неће стављати под протекторат и да ће Срби (нажалост) брзо заборавити страхоте кроз које су прошли и да ће поново пригрлити “браћу по језику и пореклу”. Као део нове Југославије, Хрватска је могла несметано поново да се припрема и посвети стварању нове НДХ. И овде су својим истомишљеницима у помоћ притекли комунисти. Стављањем знака једнакости између Равногорског покрета и усташке организације, комунисти су, између осталог, хтели да кажу да су Срби и Хрвати подједнако учествовали како у партизанским јединицама тако и у злочинима, па онда нема потребе да се ту неко некоме извињава. Ово је наравно била комунистичка подвала којом је амнестиран усташки злочин, али и Срби доведени у пат позицију јер је свако помињање усташког злочина од стране Срба могло бити тумачено као српски национализам. Тако је почело “братство и јединство” по којем смо сви ми помало злочинци и помало борци против окупатора. Српски родољуби су побијени као издајници народа, а усташки злочинци су или преко ноћи постали партизани или су “пацовским каналима” извучени на сигурно.
2.) Иако је Нирнбершки процес био фарса, ипак је други човек Трећег рајха, Геринг, осуђен на вешање, а први човек, фирер, скончао је самоубиством. Лидер фашиста у Италији, Мусолини, такође је убијен.
2a.) Усташки лидер, злочинац Анте Павелић, је “пацовским каналима” пребачен у Ватикан где је боравио до 1948. године када је отишао у Јужну Америку. У Ватикану је уживао такву заштиту да га није могла ухапсити ни америчка обавештајна служба. Све време, Павелић се издржавао благом које је скупљено пљачком Јасеновачких жртава. У том благу су поред златног накита, сатова, табакера итд. били и златни зуби који су чупани из вилица недужних жртава. Павелић је умро природном смрћу (додуше, од последица неуспелог атентата који је покушала четничка емиграција) у Шпанији педесетих година. Сви смо били сведоци фарсе око суђења Артуковићу који је доведен у Хрватску да би умро на миру – свој међу својима. Иста фарса је поновљена са Ивом Ројницом. Оба ова усташка злочинца су пред крај живота изручени Хрватској наводно због суђења, а у ствари је то учињено да би они умрли спокојно у “лијепој њиховој”. Многи нацистички злочинци нису били те среће.
3.) Немачка је после рата на име ратних одштета исплатила огромне своте новца државама и појединцима који су пострадали у рату. Чак је Италија пре мање од месец дана поднела Немачкој захтев за ратну одштету због немачких дејстава у Италији током 1944.
3a.) Хрватска никада никоме није платила ни пару ратне одштете. Хрватска није платила одштету ни Србима ни Јеврејима за терор који су претрпели нити је икада ико поставио питање имовине сравњене са земљом у попаљеним српским селима. Као што смо видели, хрватски комунистички лидери су помињање усташких злочина сматрали увредом за Хрвате. Замислите шта би било да су Срби тражили ратну одштету. Наравно, и у овоме су кључну улогу одиграли комунисти наметањем “братства и јединства”, јер, по њима, злочине су чинили усташе, а усташа више нема у НР Хрватској, па тако није имао ко ни да плаћа одштету. Не заборавимо да је у Немачкој постојао велики број људи који су се противили нацистичком режиму, међутим, и њих је плаћање ратних одштета погодило на исти начин као и оне који су били присталице нацизма. Но, у НР Хрватској су живела два “братска” народа и зашто би један “братски” народ овом другом плаћао било шта. Занимљиво је да је данас Украјина заинтересована за подношење тужбе против Хрватске за ратну одштету јер су усташке легије учествовале у биткама у Украјини.
4.) Немачка је саградила меморијалне центре на месту великих стратишта и концентрационих логора који стоје као језива опомена свим покољењима.
4a.) У Хрватској је место највећег стратишта и логора Јасеновац било обележено спомеником и музејском поставком. Места масовних гробница су била неозначена, засејана травом, а о реконструкцији комплекса барака, ланчаре, циглане и других објеката да и не говоримо. То није било учињено ни у комунистичко време а по почетку последњег рата, Хрвати су се потрудили да униште и оно мало што је постојало као сведочанство беспримерног злочина и великог страдања. О херцеговачким јамама које су забетониране да и не говоримо, а сви објекти, цркве, костурнице или споменици који су грађени или саграђени на месту стратишта крајем осамдесетих и почетком деведесетих, порушени су и уништени од стране Хрвата.
5.) Немачка је после рата морала да потпише споразум по којем никада више, док постоји, неће војно напасти другу земљу нити узурпирати туђу територију. На основу овог споразума спречен је и сваки вид дискриминације према другим народима па је у Немачкој уточиште и нови дом пронашао велики број досељеника из разних крајева света.
5a.) Хрватска не само да никада није потписала такав или сличан споразум, већ је у оквиру бивше СФРЈ несметано наставила са припремама и плановима за коначно стварање хрватске државе. То нам је потврдило и деловање хрватских политичара у навечерје трагичног грађанског рата. Као што смо поменули, одлучујућу улогу осамдесетих година у тим припремама има римокатоличко свештенство (прочитати фељтон под насловом “Како је Госпа срушила СФРЈ”, недељник Глобус бр. 927). Оно што је следило је беспримерно у историји човечанства. Не само да Хрватска никада није одговарала за злочине из Другог светског рата, већ је злочином поново стварала нову државу наочиглед света и уз помоћ неких европских земаља и Америке. Етничким чишћењем је протерано око 350 000 Срба из Хрватске, одређен број је побијен током рата и у егзодусу а одређен број је поримокатоличен. За ове злочине Хрватска није кажњена већ је награђена етнички чистом државом. Хрватска је решила најважније питање, а то је питање етнички чисте Хрватске. У њој данас живи незнатан број Срба повратника који ће остарити и нестати са својих огњишта. То Хрвати знају и зато имају козметичке законе који служе да се Хрватска представи као демократска држава. Срби ће повремено долазити у оквиру културноуметничких друштава у крајеве из којих потичу, али их никада више неће насељавати. Због услова у Хрватској се поримокатоличило преко десет хиљада Срба (ово је старији податак, верујем да је данас овај број већи), а рекли смо да је по правној дефиницији геноцида, геноцид и стварање неподношљивих услова за живот и опстанак одређене етничке групе. Стварањем таквих услова дошло је до угрожавања најосновнијег људског права а то је право на вероисповест. Видимо да римокатолички клирици опет нису ништа урадили да би ова масовна римокатоличења спречили. Нису извршили притисак на Хрватску да се смањи дискриминација над православним Србима, а по броју поримокатоличених Срба видимо да су здушно прихватили ову присилну промену вере. Данас Хрвати дан егзодуса Срба славе као национални празник. Мени би као човеку било непојмљиво да Немачка слави данас “Кристалну ноћ” као национални празник. То би било језиво и гнусно. Међутим, Хрвати геноцид и етничко чишћење које су извршили прослављају као државни празник. Видимо да је Хрватска остварила све циљеве које је поставила НДХ. Запитајмо се: чиме је и кога је то Хрватска задужила да је добила привилегије какве није добила ни једна држава као што је Немачка?
Да бисмо одговорили на ово питање довољно је погледати географски положај Хрватске. Видели смо да су у средњем веку државе и народи који су били православни под притиском поримокатоличени (Пољска, Финска...). Тиме је римокатолицизам дошао на праг велике православне Русије. У Украјини је спроведено лукавство уније јер је Украјина огромна држава и било би непрофитабилно повести рат против ње. Видимо да где год римокатолицизам кроз историју долази у додир са православљем ту настају сукоби који трају све док православна држава или народ не поклекну и не постану римокатолички или док, као у случају Украјине, не прихвате унијатску превару. Хрватска граничи са јужним корпусом православних европских земаља: Србијом, Грчком, Румунијом и Бугарском и улога коју је Немачка имала у средњем веку (сви походи на тадашње православне земље на северу Европе кретали су из Немачке) припада данас Хрватској. Зато је Хрватска морала да постане етнички чиста и у потпуности римокатоличка држава (данас је присуство СПЦ у Хрватској симболично и мање је него икада у историји). НДХ је слављена као католичка држава, а данашња Хрватска није ништа друго до мало козметички дотерана НДХ и што је још важније, и она је католичка држава. Самим тим, Хрватска остаје најважније полазиште будућих крсташких похода ка истоку јужне Европе. Она је песница Ватиканске химере на овом правцу. Чак и један од гнуснијих зверских усташких метода убијања православних Срба, убијање маљем, открива намере и циљеве  Ватикана. Наиме, у средњем веку се појавила књига Malleus Maleficarum – “Маљ који убија вештице”, која је била детаљан црквено-правни приручник намењен пре свега инквизиторима али и државним властима у процесима вођеним против “херетика” и “вештица”. У предговору савременом издању ове књиге између осталог стоји: “Ona (ова књига, прим. ау.) i do danas nosi aureolu jednog od najlucidnijih, ali i najmracnijih proizvoda slijepe, nekriticke vjere u odredene dogme, istovremeno popracene s krajnjom mrznjom prema svima onima koji ne dijele isto misljenje. Sazimajuci u sebi sve ono sto je u tadasnjoj praksi Inkvizicije bilo najokrutnije, najperfidnije i najzlokobnije...” Само овај део јасно говори о садржају књиге. Дакле, усташки начин убијања маљем није случајан, то је инквизиторски метод убијања “шизматика” и непокајаних “херетика”, метод којим се Ватикан обрачунаво са свима који не мисле по римокатоличком моделу. Инквизитори се нису кајали за своје злочине јер су сматрали да су вођени руком Божијом у извршавању Божанске воље и правде и да праведно кажњавају непријатеље вере и римокатолицизма. Из истог разлога се ниједан усташа и римокатолички свештеник у Хрватској није кајао због злочина над Србима. Они су били само “маљ Божанске правде” и не заборавимо: “Вијерни синови Хрватске домовине и Католичке цркве”. Они су у име Божије и у име “његовог заменика на земљи” само уклањали “херетике” – православне шизматике. Зато је нова НДХ без трунке кајања извршила нови геноцид над Србима, а ова нова НДХ није ништа друго до један од многобројних пипака Ватиканске химере.

"Корак ка јединству", корак од истине - 6. део
Знам да ће моји текстови код "опрезнијих" и "умеренијих" читалаца изазвати дилему и да ће се они запитати: не изазивају ли овакви ставови контраефекат, нису ли они позив на мржњу, нећемо ли подстаћи острашћеност и реваншизам? Нажалост, од овакве запитаности у већој мери болују само Срби. Свим запитанима бих одговорио питањем: да ли помињање злочина над Јеврејима изазива мржњу према целом немачком народу? Да ли је помињање јеврејског страдања и Холокауста позив на мржњу и реваншизам? Не, то је најстрашнија опомена будућим генерацијама шта ће да их снађе ако дозволе рађање тоталитаризма било које врсте. Ако можемо јасно да кажемо ко су идеолози и извршиоци злочина над Јеврејима у другом светском рату, онда можемо рећи ко су идеолози и извршиоци злочина над Србима у тзв. НДХ. Нажалост, међу извршиоцима и идеолозима истребљења Срба са простора Хрватске налази се и римокатоличко свештенство које је деловало под благословом Ватикана. Ако неко већ вековима покушава да нас затре само зато што смо православни није ли већ то довољно да изразимо сумњу у његову добронамерност, није ли већ то довољно да нашим потомцима саветујемо опрезност? То је оно што нам наша "учитељица живота" више вришти него што говори. Зашто неко онда упорно хоће да нам савије шију и подметне је под папину гвоздену чизму? Без обзира на мотиве наших екумениста и унијата, филантропски и хуманистички (а не човекољубиво) настројених "напредних" снага у Цркви, једно је јасно: сви здушно раде да удовоље жељи "заменика Христовог на земљи", да се њему, а не Христу, поклоне сви православни народи. Беспредметно је разглабати да ли се то дешава и није ли све само параноја "мрачних" и "ретроградних" струја у Цркви. "Учитељица живота" нас учи да се то дешава задњих хиљаду година, учи нас да се користе сва могућа и немогућа средства: лаж, превара, ломача, подилажење, мач, маљ, "дијалог", врбовање, подмићивање, уцене, претње, додељивање бискупског прстена, притворност, тенкови, конц логори, шовинизам, комунизам... списак је предугачак да би био обухваћен једним текстом. Ко није способан после свега да разуме шта нам говори "учитељица живота", или то не жели да разуме или не може да разуме. У сваком случају, нећемо пострадати ми, данашње генерације, јер ћемо нестати као трава што се у огањ баца. Пострадаће наши потомци који ће губитком слободе и идентитета, ропством и у политичком и у духовном погледу, плаћати данак нашој глупости. Не интересује ме да ли је неки глобалиста или екумениста плаћен, уцењен или глуп да не разуме оно што говори "учитељица живота", моја је дужност да своје потомке упозорим на опасност која им прети.
Савремени глобалисти и следбеници нове радикално-милитантне идеологије, неолиберализма, желе да нас обезличе, да уместо Срби будемо "грађани" као што смо донедавно били "другови". Тоталитаризам који се надвија над човечанством, мрачнији је од оног из Орвелове 1984., а да би постигао успех, треба избрисати све особености појединих народа. На исти начин, да би сви православни постали поданици ватиканске химере, потребно је уклонити све особености Православне Цркве, или, у противном, све православне ликвидирати. Задатак уклањања особености поверен је групи "прогресивних" теолога из редова православља. Они треба да докажу да су Православној Цркви неопходне "промене" и да те "промене" започну, а ако је могуће, и да их приведу крају. До чега све може довести овакво деловање унутар Цркве показује пример Грчке где је вођен и грађански рат између оних који су прихватили, под утицајем Запада (кључну улогу је одиграо несрећник, епископ Мелетије), григоријански календар и оних који су хтели очувати православни богослужбени календар. Ови други су касније проглашени расколницима и названи Старокалендарци. Видели смо да је Други ватикански концил у ствари имао за циљ да римокатоличко богослужење што више поприми изглед православног богослужења. Ватикану и папи је сасвим свеједно каква ће бити њихова миса, али каква ће бити наша литургија, нама православнима, не може ни најмање бити свеједно. Ако у буре са вином убаците кап сирћета, све вино у бурету постаће сирће. Ако у православну литургију унесете измене које ће утицати на догматско учење Цркве изражено кроз литургију, то више неће бити православна литургија. Знајући то, римска курија је преко "прогресивних" теолога започела кампању стварања раскола у Православној Цркви по линији праксе литургијског богослужења. Јасно је да отварање или затварање двери у току литургије није ни проблем ни његов узрок. Јасно је да је литургија нешто што се вековима развијало, али данашње претумбавање литургије названо помпезно "литургијска обнова" нема као циљ приближавање литургије "изворнијој" верзији, већ верзији прихваћеној на Другом ватиканском концилу. Пошто је најдревнији облик хришћанског богослужења било "окупљање хришћана по кућама због ломљења хлеба", хајде да срушимо све цркве па да литургију сведемо на овај древни облик богослужења. Сви ћемо се сложити да је овај предлог будалаштина.
Ако у буре са сирћетом канемо кап вина, сирће ће остати сирће. Ако у римокатоличку мису унесемо елементе православне литургије, миса ће остати миса, јер ти елементи неће изменити догматско учење римокатолицизма изражено у врховном римокатоличком догмату о примату папе. Дакле, као што је неумитна онтологија сирћета и вина, тако је неумитна и онтологија мисе и литургије. Да ли ове наше речи ипак потврђују да смо окорели фундаменталисти, без љубави и препуни мржње, да ли ми то тврдимо да нипошто не треба имати контакта са римокатолицима и да их треба игнорисати? Најлакше ћемо одговорити на ово питање ако размотримо светоотачки пример.
У време светог Кипријана Картагинског (3. век) беснело је једно од већих гоњења хришћана у римској империји. Св. Кипријан је знао да ће, ако он пострада, Црква у Картагини и северној Африци остати без вођства и духовног руковођења и постати лак плен прогонитеља. Уклонио се у пустињу да би избегао гоњење. Ово гоњење под императором Децијем је у Цркви направило хаос. Многи хришћани су се одрекли и вере и Христа из страха за своје животе. Познајући строгост свога епископа, картагински хришћани, који су пали, за поновни повратак у Цркву обраћају се исповедницима (онима који су страдањима непоколебиво исповедали своју веру) заобилазећи ауторитет епископа и праксу Цркве. Свети Кипријан се труди да питање палих одложи и да га реши на сабору који је намераво да сазове када престане гоњење. Међутим, исповедници став свога епископа схватају као омаловажавање њихових страдања тако да се удружују са палима и окрећу се против светог Кипријана. Свесрдну помоћ против светог Кипријана палима и исповедницима пружа римски презвитер Новацијан који оптужује Кипријана да је побегао од гоњења па самим тим и сам "пао". По престанку гоњења, свети Кипријан се враћа на чело своје Цркве, сазива сабор и установљује покајничку праксу и дисциплину за оне који су отпали од Цркве. Новацијан сада у потпуности мења свој став. Он оптужује светог Кипријана да у Цркву прима "пале" и да тиме каља чистоту Цркве. У позадини свега била је Новацијанова борба против легално изабраног римског епископа Корнилија који је у свему подржао светог Кипријана. Новацијан је желео да се дочепа епископског трона Римске помесне Цркве и није бирао средства. Ускоро настаје раскол који се и назива "новацијанов" раскол. Новацијан се издваја од Цркве са својим следбеницима и они себе називају "катарима" тј. "чистима" (онима који су одржали чистоту вере). Шта нам говори ова епизода хришћанске историје? Прво: у Цркви су увек постојали људи који су се под видом бриге за Цркву у ствари борили за личне интересе или интересе неких моћних ментора. Тако данас имамо "литургијску обнову" којом се наводно трудољубиво ради на ослобађању литургије од непотребних и погрешних елемената, а у позадини приче је приближавање латинима. Наводна брига за Косовско-Метохијске светиње изражена потписивањем фамозног "Меморандума" није само прећутно признавање шиптарских бандитско-мафијашких институција, већ и ухлебљивање и стварање радних места шиптарским фирмама. За обнову светиња треба ангажовати раднике, радницима треба уплаћивати доприносе итд. Дакле, од срушених српских светиња профитирали би рушиоци. Диван начин за решавање проблема незапослености. Замислите да проблем незапослености у Србији решавамао тако што бисмо порушили верске објекте других верских заједница, а онда ангажујемо наше фирме и раднике да их обнављају с тим да све трошкове сноси ЕУ. Будалаштина! Грчки епископ Мелетије је из личних и интереса ватиканске химере Грчку Цркву гурнуо у раскол, а грчки народ у грађански рат. Немамо ли и ми данас свога Новацијана? Није ли викарни епископ липљански Теодосије због својих и интереса својих ментора заобишао ауторитет надлежног епископа рашко-призренског Артемија? Одлуке владике Артемија су проглашене непромишљенима управо као и одлуке светог Кипријана, а у виду ревновања за Цркву изричу се најгнусније клевете. Најновија прегнућа наших глобалиста да из имена помесних Цркви избаце имена народа који припадају тим Црквама није ништа друго до још једна обмана. Под видом тобожње борбе за јединство и превазилажење разлика које проистичу из обележја и карактеристика појединих народа, крије се тежња за свођење свих православних под једно руководеће тело (вероватно некакав "свесинод") које би се на крају у име свих православних народа поклонило глави ватиканске химере - папи. Овим би се извршило дефинитивно покоравање православних народа и земаља новом Римском царству, јер у политичко-економском смислу већ смо под чизмом Брисела, а у духовном треба да будемо под чизмом папе. Први корак у овом правцу је "денационализација" Цркве. Проблем је у томе што би овакво напрасно уједињење било исто што и градња Вавилонске куле. Наиме, народи су настали тако што је Бог помешао језике градитељима Вавилонске куле и нису више могли да се споразумевају. Градитељи су били толико горди да су градећи кулу пркосили Богу што нам показује да је постојање различитих народа плод људске гордости тј. греха, а не некакве жеље Божије да се поигра судбином човечанства. Као што је Христос нови Адам, тако је и Црква Тело Христово - грађевина саздана од различитих удова који нераскидиво зависе један од другога иако су различити, а није грађевина која пркоси Богу. Као што су градећи Вавилонску кулу људи истог порекла постали различити народи, тако су кроз Цркву Христову, различити народи постали један изабрани народ Божији. Национално обележје помесних Цркви не штети већ напротив, обогаћује саму Цркву и пројављује славу Божију јер су многи сједињени у једно. Православног Арапина и мене могу чинити различитима култура и цивилизација али нас јединственима чини Христос и као што улазим у православну цркву у Београду исто тако бих ушао и у арапску, грузијску, руску, јапанску и било коју другу православну цркву. Свима је јасно да је Црква изнад нације и о томе нема спора, али брисање идентитета је карактеристика тоталитаризма, тоталитаризам искључује слободу, а непостојање слободе је непостојање љубави. Не бих говорио о "Равенском споразуму" и тежњи за увођење грегоријанског календара у Цркву а то је и антицрквено и антиправославно деловање (у овом тексту немамо довољно простора да се позабавимо и тим питањем). Друго: као што је у време Децијевог гоњења свети Кипријан био стуб Цркве који је трезвено и храбро водио своју Цркву Христовим путем, тако и данас имамо наше епископе (Богу хвала!) који непоколебљиво и храбро истрајавају у борби за своју Цркву. Треће: и најважније што можемо научити из дешавања у Картагинској Цркви јесте како се неко ко се одвоји од Цркве може поново вратити у заједницу. Данашњи екуменисти су за синкретистичко спајање Цркве са римокатолицизмом јер смо ми, по њиховом схватању, у ствари једна црква, а наши преци и свети Оци су фундаменталисти, екстремисти, нетолерантни и пуни мржње без осећаја за различитости. У овом тексту смо приказали само делић римокатоличких злочина кроз историју, али и тај делић је довољан да схватимо да бисмо синкретистичким спајањем Цркве са римокатолицизмом погазили истину и одступили од ње. Да ли то значи да смо ми мишљења да за римокатолике нема спаса, да им требамо окренути леђа и вратити им мило за драго? Наравно да не, али смо за став какав је имао свети Кипријан Картагински. Када поменете екуменистима покајање као начин повратка римокатолицизма Цркви, као да сте их опекли врелом водом. Одмах ће повикати: зашто би се римокатолици кајали, довољно је да пристанемо и једни и други, и дугоочекивано (око хиљаду година) јединство би било остварено. Можда ово функционише када је у питању купопродаја аутомобила или "склапање" брака, али када су у питању душе милиона људи, тешко да ће ту помоћи само наша пуста жеља и добра воља. Одговор на све наше дилеме постоји у прелепој јеванђелској причи чијој је поенти посвећена и једна од припремних недеља пред Велики пост, а то је прича о блудном сину. Применом екуменистичких схватања та прича би изгледала овако: "... а онда се син вратио оцу и рекао му: знаш, ја сам прокоцкао сав иметак који сам добио од тебе, али пошто сам део ове породице не пада ми на памет да тражим од тебе опроштај већ захтевам да ме поставиш над свим својим имањем и да некоме није случајно пало на памет да ми пребацује за пређашњи живот." Добро знамо да прича о блудном сину у јеванђељу не изгледа овако. "Учитељица живота" нам показује да римокатолици имају за шта да се кају, али шта то у ствари значи? Прави смисао покајања нам се открива кроз значење грчке речи за покајање: метаноиа. Ова реч не значи кајање због неког осећаја кривице већ би буквално преведена значила преумљење-промена бића. Дакле, православно схватање покајања показује да је оно тежња и борба да се у потпуности измени биће набоље, тежња да се одрекнемо старог човека и да прихватимо новог. Ту је смисао истинског приближавања римокатолицизма и Цркве. Измена римокатоличког става да је свака земља која није римокатоличка terra missionis, одбацивање прозелитизма као начина мисионарења, одбацивање принципа римокатоличења "по сваку цену" методом "трећину покрстити, трећину протерати, а трећину побити" (овај принцип функционише и данас само што је далеко софистициранији него у средњем веку), истинско преиспитивање римокатоличке историје и критички поглед на њу, дебеатификација свих оних за које се зна и за које је доказано да су постали "свеци" иако су најблаже речено били злочинци (Познат је случај инквизитора у Пољској из средњег века који је гајио толику мржњу према православнима, да је раскопавао православне гробове и спаљивао "шизматичке" кости. Када је народу дозлогрдио његов терор, народ га је убио. Ватикан га је прогласио мучеником за веру а никада није наведено од стране римокатолика да је инквизитор убијен зато што је био злочинац а не зато што је био римокатолик. Слична ствар је и са Степинцем), свеобухватна ревизија римокатоличке догматике посебно у вези са догматом о папском примату, итд. Све су ово ствари због којих римокатолицизам, тачније: ватиканска химера, треба да изврши неопходно "преумљење" да би се вратили изворним основама хришћанства. Ниједна козметичка измена у миси или римокатоличком учењу неће донети суштинске промене.
Шта је са обичним римокатоличким верницима, са народом? Да ли је и њима ово "преумљење" потребно? Најјаснији, најкраћи и најпрецизнији одговор на ово питање дао је један италијански војник из састава КФОР-а на КиМ. Упознавши се са нашим верницима, богослужењем и светињама, рекао је следеће: "У Италији је изгледа само папа римокатолик". Дакле, обичан верујући народ и у римокатолицизму гаји искрену веру и труди се у стицању хришћанских врлина. Због тих људи смо ми православни дужни личним примером сведочити нашу веру и исповедати је целокупним бићем јер је то начин истинског мисионарења. Од пуког декларативног "уједињавања" нема ништа, чак напротив, оно је веома штетно јер скрива и од нас и од римокатоличких верника погубност неких елемената римокатолицизма од којих је свакако најпогубнији догмат о папском примату. Преумљење папске курије није потребно нама православнима да бисмо тобоже ликовали и доживели задовољење, да бисмо тријумфално констатовали да смо више од хиљаду година ми били у праву. Оно је потребно да би се римокатолички верници ослободили манипулисања које спроводи Ватикан. Најконкретнији пример те манипулације свакако је манипулисање хрватским шовинизмом у више наврата кроз историју. Какву смо ми онда уистину поруку послали обичним римокатоличким верницима кроз потписивање "Равенског документа"? Ништа друго нисмо учинили већ ставили светиљку под мерицу.
Иако је Косово и Метохија место неизмерног страдања једног народа, место страдања истине и свега људскога растргнуто чељустима лажи, обмане и преваре, канџама белосветског зла материјализованог на једноме месту, ипак, парадоксално, на том месту светлост Христова обасјава све. Човек који у трагању за Истином искуси бол бесциљног тумарања по беспућима светске сујете и таштине, горчину и очајање на странпутицама заблуделог људског умовања које води у црнило разјапљених чељусти ада, и сретне Христа, ништа га више неће моћи одвојити од Њега. Христос ће му све ране задобијене од дугогодишњег бесциљног лутања омити и исцелити а његову душу утешити. Човек никада не може да заборави тај први сусрет са Христом, ту лепоту, дубину, доброту... ту бескрајну љубав. Нико Павлу који је као Савле обасјан Христовом светлошћу није могао касније неку другу светлост подметнути као Христову. То је као када човек заволи некога силно. Ви не можете објаснити речима нити изразити неким мерама степен своје љубави, али можете непогрешиво осетити у дубини свога бића истинитост и лепоту те љубави. Нико вам т

"Корак ка јединству", корак од истине - 7. део
Када посматрамо политичка дешавања у нашој земљи и упоредимо их са дешавањаима у нашој помесној Цркви, уочићемо да постоји невероватан паралелизам. Методи, деловање, реторика па чак и аргументација које срећемо у дневнополитичким догађајима у потпуности су идентични онима које срећемо у дневноцрквеним дешавањима. Питање које се неизбежно јавља јесте: зашто је то тако? Данас Срби немају војску способну да одбрани њихову земљу, данас Срби немају државу која ће штитити њихове националне интересе, данас Срби немају институције које ће неговати националну свест и национални идентитет... све је уништено. После вишедеценијског разарања (од Брозовог и Милошевићевог комунистичког до данашњег глобалистичког) свих вредности и тековина нашег народа од стране разноразних белосветских хохштаплера или њихових сервилних поданика изниклих на српском тлу, остала је још само једна институција која може деловати као сила кохезије и ујединити разорено тело нашег народа – Српска Православна Црква. Белосветска банда и њихови поданици то веома добро знају и отуд толики труд да се свим расположивим средствима разори оно што је често у минулим вековима био једини бастион српског идентитета – Српска Православна Црква. Знам да ће сада многи "прогресивци" гракнути да је Црква изнад нације, да ми не познајемо суштину еклисиолошког устројства итд. Међутим, наш став се темељи на једној очигледности: ако Црква не стане у одбрану оних који невини страдају, ако не стане у одбрану елементарних људских вредности од којих је свакако међу првима право на идентитет, ако не стане, напослетку, у одбрану истине, онда ће цео један народ ишчезнути јер су белосветски хохштаплери погазили све побројано и много више од тога затирући наш народ. Као што знамо из еклисиологије, народ је саставни део Цркве, сабрање народа је у еклисиолошком смислу служба тј. нешто без чега не постоји литургија а самим тим ни Црква (иако је један наш епископ изјавио да "ми" тј. "они" могу и без народа). Једначина је сасвим јасна: нема народа – нема Цркве, нема Срба – нема Српске Православне Цркве. За разумевање овог принципа није потребна теолошка виртуозност, већ само извесна доза логике. Ако у нашој земљи не буде нашег народа, ко ће онда вршити службу народа у литургији, ко ће чинити "удове једног Тела Христовог"? Дакле, питање заштите српског националног бића од стране Српске Православне Цркве није питање теологије већ питање биолошког опстанка и права на постојање. Можда се црквени либерали гнушају чињенице да су митрополити, владике, свештеници и монаси кроз историју понекад морали елементарно своје и право свога народа на живот да бране мускетама и сабљама, али то је тада био једини начин да се заустави затирање српског народа од стране разноразних завојевача. "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје" - каже Спаситељ. Немојмо насести на пропагандне трикове којима се овакво деловање наше јерархије у историји покушава поистоветити са деловањем ватиканског свећенства које је терано демонском мржњом затирало и затире српски православни народ. Храброст светог Петра Цетињског није затирала ни један народ већ је бранила слободу и право на живот српског народа. Не заборавимо да је мотив нашег великог историчара и канонисте епископа далматинско-истарског др Никодима Милаша за писање капиталног дела "Православна Далмација" био у ствари борба за очување идентитета нашег православног народа у Далмацији и отпор агресивним притисцима које је инструисао Ватикан како кроз римокатоличку јерархију тако и кроз тадашње државне институције. Наиме, после ратова са Турцима у Далмацији, у којима су славни српски ускоци и хајдуци зауставили и спречили ширење Отоманске империје, Ватикан је по сваку цену хтео Србе трећину покрстити, трећину раселити а трећину ликвидирати. У тим настојањима Ватикан је припремио посебну пропаганду којом је хтео приказати Србе као православне Хрвате и тиме денационализовати српски народ. Истарским Србима који нису подлегли пропаганди Ватикана више од једног века је наметано да су они Црногорци а не Срби. Занимљиво је да усташки злочинци у Босни у току Другог светског рата нису хапсили нити ликвидирали оне Србе који су се изјашњавали као Црногорци. Мислим да није потребно указивати на везу са савременим дешавањима. Епилог знамо сви.
Епископ Никодим Милаш устаје у заштиту свога народа и пише капитално дело "Православна Далмација" којим доказује аутохтоност српског народа и Српске Православне Цркве на просторима Далмације иако је лично, због својих ставова, претрпео и прогонство и страдање. На исти начин је прошао и познати духовник и борац за истину о православној Далмацији, архимандрит Герасим Зелић, који је скончао живот у Будиму где је прогнан због труда и борбе коју је водио против денационализације Срба. Сличну судбину је доживео и митрополит дабро-босански Сава Косановић који је у време аустроугарске владавине над Босном и Херцеговином стао у заштиту свога народа бранећи га од римокатоличења а самим тим и денационализације од стране Ватикана и аустријске империје. Митрополит Сава Косановић није страдао само од непријатеља, већ је на неразумевање за своју борбу наишао и на тадашњем српском двору. Није ли слично доживео и свети владика Николај Жички који је храбро бранио свој народ али га и истовремено упозоравао на опасности које крије блистава фатаморгана Европа? Није ли и свети Јустин Ћелијски, иако заточен,  гласом устао против комунизма, екуменизма, глобализма? Богу хвала па и данас имамо епископа који храбро стоји на путу демонској глобалистичкој стихији која би да уништи наш народ и нашу Цркву на Косову и Метохији и у Србији. Имамо владику Артемија који показује да један епископ уз помоћ Божију може и те како да представља велику препреку неправди и злу које се надвило над косовско метохијске Србе. Сада замислимо да сви наши епископи стану као бедем у одбрану свога народа, Цркве, истине, живота... да уместо ширења "добрих вибрација" на екуменистичким скуповима покажу јеванђелску жртвену љубав према својим ближњима. Зар је епископу ко ближњи пре него народ његове епархије? Зар му има шта прече од верног народа с којим служи свету литургију? Но, вратимо се у стварност. Да ли смо ми и наша садашња црквена јерархија имали довољно храбрости и мудрости, да ли смо истинској жртвеној љубави претпоставили пијетизам и конформизам, судиће историја и наши потомци. Но, то свакако неће бити нека утеха нашем потомству ако донесемо погрешне одлуке јер нећемо испаштати ми већ они, а њима неће остати ништа друго већ да проклињу, не свако дело, већ сваку нашу реч која снисходи жељама белосветских хоштаплера и која је довела до нестанка и ишчезнућа нашег народа. Да ли ће наши потомци живети у слободној земљи у којој ће слободно моћи рећи ко су и шта су или ће живети по диктату Брисела и Вашингтона и то тако да неће смети поменути своје порекло и име - зависи од нас. Ми данас купујући мало нашег личног привидног мира и сигурности продајемо будућност наше деце, данас за парче конформизма продајемо идентитет наших потомака. Због недостатка личне храбрости и одлучности сваког од нас робоваће наша деца. Данас је једном епископу важније да баљезга о фудбалу (о, велике и узвишене ствари! о, неисцрпног ли извора надахнућа!) чиме демонстрира своју "ширину" и "отвореност" а у ствари купује свој лични мали мир, сигурност и ушушкану топлину келијице (!?, или... епархијског дворчића), испуњава диктате или нешто треће, него да храбро стане пред свет и непрекидно указује да је једино право које данас постоји у свету: право силе, и да је наш народ изложен искључиво том праву. Наравно, ова демонстрација "еуропских вриједности" (пошто је човеку омиљени филм "Турнеја") не показује да је он брижљиво и конспиративно припреман за своју улогу, већ да све то чини због недостатка личне храбрости, због тога што је једини начин да се афирмише као "личност" улизивање белосветским моћницима. У противном, он не би био ништа више до један мање познат епископ у СПЦ који седи у својој епархији и повремено игра фудбал или кошарку. Недостатак наше личне храбрости може довести у питање опстанак не само наше државе већ и нашег народа и изгледа да нам није јасно да се слобода не добија већ се за њу бори. Знам да све ово звучи као нека отрцана фразеологија, али лична слобода као и национална слобода нису фразе већ елементарне вредности које човека чине човеком и све док напокон не остваримо националну слободу, историја ће нам се непрекидно понављати и враћати као бумеранг. То што разноразне креатуре наше политичке стварности мисле да је слобода бити одани и сервилни поданик Брисела или Вашингтона, њихов је проблем. Једно је сигурно, све док "демократски" свет (ЕУ и САД) однос према малим народима темељи на властитим интересима и англосаксонској уверености у сопствени елитизам и искључиви примитивизам малих народа, ми не можемо очекивати да ћемо бити истински слободни. Све док неко жели да ја немам право на национални идентитет, све док неко мисли да немам право на своју државу, све док се према моме народу спроводи незапамћена дискриминација од стране “цивилизованих” држава, ми не можемо очекивати да будемо слободни.
Наша Црква је кроз историју увек стајала у одбрану народа и окупљала га у најтежим тренуцима. Окупљала га је када је био разједињен, истребљиван, уништаван... када му је била потребна утеха, сигурност и руковођење. Нажалост, наш народ се опет налази у таквој ситуацији и најприродније је да му Црква поново притекне у помоћ. Можемо ми разглабати о смислености постојања националног духа у Цркви колико хоћемо, али то неће зауставити наше физичко нестајање. Можда је данас потребније него икада пре у нашој историји да Црква стане у одбрану свога народа. Белосветски хохштаплери су дали све од себе да изазову трвења у нашој Цркви и у томе су очигледно успели, успели су да у Цркву у континуитету од 2. светског рата на овамо убацују своје играче, а све због чињенице да још једино Црква може Србе да уједини.
Ако данас у Србији желите постати перспективни политичар, довољно је да на сва уста блатите и понижавате свој народ и већ ће се наћи неко ко ће имати "слуха" за ваше "прогресивне" идеје. Данас у Србији не постоји институција која би бранила националне и државне интересе и водила рачуна о штетним изјавама политичара или "независних" медија (овакве установе има свака озбиљнија држава), а сваки покушај да се то учини био би окарактерисан као "спречавање слободе изражавања". Тако је у земљи Србији могуће да високи функционер изјави да је "злочин у Сребреници највећи злочин од Другог светског рата". То што су амерички војници починили стравичне злочине над цивилима (дакле, децом, женама и старцима) на свим меридијанима света од Кореје и Вијетнама до злочина у централној Америци где су на најстрашниј начин побили на десетине хиљада цивила, ником ништа. Довољно је одгледати пар филмова холивудске продукције и схватити да су Американци доброчинитељи и "добри момци" који понекада јесу несташни, али су увек у праву и савест нам може бити мирна. То што су у Сребреници убијене ТРИ жене и ниједно дете, то што је број жртава обухватио и људе који су раније умрли, који су живи и данас и што је тај број још увек неутврђен, а по сведочењу канадског генерала Мекензија, далеко мањи од броја којим се спекулише, ником ништа. Наш "уважени" политичар није рекао да "Сребреница" има предисторију тј. да су банде муџахедина под вођством зликовца Насера Орића од 1992-1995. у српским селима око Сребренице поклале и на најстрашнији начин убиле 3278 цивила (овај број нажалост није коначан). Очигледно да "наш" политичар гаји "европско", тачније, "прогресивно глобалистичко" уверење да Срби могу бити само злочинци а никако жртве злочина. Да ли је "наш" политичар одговарао за ову изјаву која непосредно имплицира многе тешке оптужбе против српске државе и српског народа? Наравно да није! Напротив, и данас је покрајински (аутономашки) функционер и ужива све привилегије као такав. Наравно, реч је о верном чеду аутономаштва Бојану Кострешу. Савесни и правдољубиви глобалисти ће на моје опаске рећи: "Ми смо одговорни за оно што смо ми починили и није никаква одбрана ако се за злочине које су починили Срби бранимо тиме што су и над Србима почињени злочини". Господин Жарко Кораћ нам је то лепо објаснио рекавши да сада неки спекулишу бројем страдалих у Сребреници и труде се да докажу да је Сребреница имала предисторију... Дакле, за господина Жарка не постоји могућност да су Срби заузели Сребреницу због тога што је она била легло муџахединских кољача који су годинама терорисали српска села. Не, за Жарка Кораћа једина опција јесте да су Срби злочинци по природи и да је једини мотив заузимања Сребренице дивљачко убијање цивила. Но, као што смо одговорни за злочине појединаца из нашег народа, нисмо ли још одговорнији за жртве нашег народа, нисмо ли одговорни за откривање злочинаца, њихово гоњење и суђење? Нисмо ли одговорни за сваког невино страдалог Србина од Другог светског рата наовамо? Нисмо ли одговорни да се њихове жртве не забораве, да се свет упозори каква су зла почињена над нашим народом због патолошке мржње и ксенофобије према њему? Нисмо ли одговорни да ни једно име наших страдалника не буде заборављено? Очигледно да господин Кораћ и глобалисти не сматрају да требамо имати такву врсту одговорности. Тезом да ми треба да преузмемо одговорност за "наше" злочине они нас упућују да ће се за злочине над нашим народом побринути државе и народи из којих злочинци долазе. Наравно, када сагледамо како су се, рецимо, Хрвати побринули да злочинци из НДХ буду кажњени, јасно је да од објективности и жеље за истином нема ништа, напротив. Дакле, закључак је да нас господин Кораћ поучава да треба да заборавимо наше жртве, да их не помињемо, да их не бројимо и да их не поштујемо, а да с друге стране, пред светом пљујемо по себи, да себе проглашавамо злочиначким народом, да преузимамо кривицу за све што јесу и што нису починили припадници нашег народа итд. Није ли то све оно што су и комунисти деценијама тражили и захтевали од нашег народа?
Нажалост, ово је само један пример од мноштва сличних које срећемо у дневнополитичким дешавањима. Није ништа необично да "независни" медији, "невладине" организације и појединци тврде да су Срби примитивни екстремисти и загрижени националисти, да су у држави Србији угрожена права свих могућих мањина (колико су угрожена права националним мањинама толико су и самим Србима јер у овој владајућој гарнитури ова држава у суштини мало брине о својим грађанима). Отуд, вероватно, толика тежња националних мањина да распарчају Србију. Но, запитајмо се: откуд баш у Србији толики број националних мањина? Да ли им одговара клима у Србији или је у питању нешто друго? Ако погледамо какав етнички састав имају земље у окружењу, видећемо да је већина тих земаља етнички готово чиста. Разлог постојања великог броја етничких мањина у Србији је чињеница да их овде нико никада није прогањао, Срби су увек поштовали њихов национални идентитет, никада их нико није насилно претварао у Србе, нико их није насилно покрштавао, нико их није спаљивао на ломачама, нико није за њих правио концентрационе логоре за масовна уништавања, нико их никада није истребљивао а одувек су имали сва права која су имали и Срби (та су права у Србији Србима често ускраћивана док су националне мањине имале и већа права од Срба као што је одувек било на Косову и Метохији). Срби никада нису као кључни национални интерес постављали истребљивање једног народа као што су то чинили и чине Хрвати. Богу хвала што је то тако, али ова чињеница треба да постане наш одрамбени аргумент, да је истичемо увек и свугде. У самим тренуцима настајања НДХ главно политичко гесло је било да је и седмогодишње дете непријатељ ако се супротставља принципима НДХ. Принцип НДХ је да на њеној територији не може постојати српски народ нити православна вера па је сваки Србин самим пореклом већ непријатељ ватиканске творевине НДХ. Закључак је јасан, седмогодишње дете Србин је непријатељ НДХ зато што је Србин и зато је легитимни војни циљ (циљ дивљачких кољача помрачене памети) који мора бити уклоњен са пута стварања хрватске државе у "повијесним" границама. Видели смо да је и за НАТО бити Србин већ сасвим довољно велики злочин, па су бескрупулозно убијали и убијају нашу децу. Хрватска је данас етнички чиста држава зато што је кључни интерес Хрвата одувек био истребљење Срба. Све ово јако добро знају белосветски хохштаплери и њихови пајаци у Србији. Зато је за њих било од кључне важности да у моменту када су се Срби могли освестити (у сумрак комунизма) и окренути ка вредностима које би опоравиле и консолидовале њихово национално биће (рецимо Светосавље као аутентично православље изражено српским националним бићем), те вредности прикажу као назадне и опасне. Занимљиво је да су најгласнији противници опоравка српског националног бића исти они или њихови идеолошки и физички наследници који су у време комунистичке тираније у Србији највећу опасност видели у српским националним интересима, у српском националном наслеђу, у јакој Србији и на крају у Српској Православној Цркви коју су етикетирали као извор "реакционизма", ретроградности, мрачњаштва, отпора "прогресу" и "напретку". Милитантни интернационалисти преко ноћи су постали исто тако милитантни глобалисти, либерали и демократе (немојмо се заваравати да су странке које имају другачије префиксе боље од ових јер страначка подељеност служи само једном циљу – подељености). На крају крајева, глобализам није ништа друго до рафинисани интернационализам. Да су те две идеологије блиске потврђује и недавно величанствено "помирење" социјалиста и демократа када су нас и једни и други убеђивали да су они у ствари две стране исте медаље. Наравно, као што су и у интернационализму постојали они који су били радикалнији тако су данас перјаници радикалног глобализма либерали. Као што су комунисти били спремни и на зверско убијање оних који не мисле као они, тако имамо и данас демократе либерале који би неистомишљенике вешали по Теразијама и сл. Методи и једних и других су слични, а реторика је сем осавремењене терминологије остала идентична. Комунисти су још од пре Другог светског рата у српским националним интересима видели "великосрпске" тежње. После рата је сваки покушај да се Срби изборе за своје интересе тумачен као "великосрпски" национализам. Видели смо да је Крајачић чак и помињање усташког злочина над Србима сматрао увредом за Хрвате и демонстрацијом српског национализма. Тако су комунисти, Срби и други, васпитавали подмаладак да мрзе све што носи префикс српски. Ужасне последице тог васпитања видимо данас. Данас су потомци тих комуниста, деца комунистичких генерала и политичара, народних хероја, партизанских команданата и курира задојени истом мржњом као и њихови очеви. Као и њихови очеви, спремни су да ликвидирају свакога ко се не уклапа у њихове оквире, они одређују ко је "подобан" а ко не, ко је достојан да живи у "напредном" друштву а ко не, они су политичари, говоре и делују кроз "невладине" организације, медије итд. Заражени вирусом "братства и јединства" и "југословенства", они као и њихови очеви највећег непријатеља својој егзистенцији виде у српском националном интересу. Поучени у детињству, сву мржњу усмеравају на свој  народ јер се дрзнуо да покуша заблуду "југословенства" заменити истином Светосавља.
Дакле, ништа ново под капом небеском. Вештом заменом теза савремени интернационалисти су успели да се свако помињање српског националног интереса, српске националне државе, српског националног бића итд. a priori доводи у везу са "мрачном" прошлошћу, са Милошевићевим режимом и диктатуром, иако је Милошевић типичан интернационалиста који је због личних амбиција кокетирао назовинационализмом. За глобалисте је Милошевић био "кец на десетку" јер су се, осуђујући њега, одрекли своје "застареле" комунистичке идеологије (односно, раскрстили су са "старом гардом", дошло је до смене генерација) и самопромовисали су се као "прогресивни" глобалисти, демократе и либерали, а са друге стране, све оне које су сматрали својим непријатељима "венчали" су за "злог националистичког и геноцидног диктатора" Милошевића. Тако се догодило да су људи и институције које су деценијама прогањани од стране комунистичког режима  (дакле, оног режима који је испилио и Милошевића и глобалисте) сада представљени као савезници том режиму. Но, ту се "авангарда" нове интернационале није зауставила. Кроз арлаукање и режање на групе организованих и неорганизованих младих који своје незадовољство и неслагање са уништавањем нашег народа нису умели другачије исказати већ кроз мање промишљено а више стихијско понашање, наметнули су једну језиву идеју. Наиме, назвавши те младе разним погрдним именима назвали су их и клерофашистима, чиме су нагласили да се ти млади декларишу као православни верници. Поистовећивање наше Цркве са фашистима и "домаћим издајницима" је део комунистичке идеологије мржње и пропаганде. Да би био "добар" комуниста у послератном периоду, било је довољно да кажеш да су попови "петоколонаши" или "црномантијаши", да су "слуге окупатора", да је владика Николај Велимировић нациста (што данас тврде поједини "интелектуалци" из кругова либерала). Неки активнији комунисти су са речи прелазили на дела па су од цркви правили штале и магацине, неки су их рушили и спаљивали, неки су јахали православне свештенике, а неки су, као познати комунистички зликовац Светозар Вукмановић Темпо, убијали рођену браћу или очеве који су били или свештеници или нису хтели да се одрекну своје вере. Све у свему, комунисти су своје злочине правдали тврдњом да је Црква клерофашистичка организација. Видимо да "синови од још горег оца" поступају исто. И за њих је Црква клерофашистичка организације где "задригли, брадати, полуписмени попови уче децу екстремизму, национализму, мржњи, примитивизму"... али, све је то углавном плод халуцинација које су производ патолошке мржње гајене и узгајане брижљиво и темељито, мржње коју нови интернационалисти правдају борбом за "прогрес", "европску будућност" и "људска права". Међутим, сва дрека и вика глобалиста не може променити истину: једина клерофашистичка организација на балканским просторима био је римокатолицизам. Убедљиво најстрашнија манифестација клерофашистичког деловања је кроз НДХ и кроз римокатолицизам у НДХ – клероусташизам, где су римокатолички свећеници и редовници лично учествовали у најмонструознијим злочинима извршеним у историји људског рода. Жртва тог монструозног клерофашизма била је и Српска Православна Црква, њени епископи, свештенство и верни народ. Затирање Срба и Српске Православне Цркве вршено је темељито и демонски прорачунато. Клероусташки злочинци су убили 208 (ово је за сада познат број) епископа, свештеника и монаха СПЦ. Међутим, од комунистичке руке у Другом светском рату страдало је око 270 клирика СПЦ. Очигледно да су и клероусташким кољачима и комунистичким зликовцима највећи непријатељи били и остали српски народ и Српска Православна Црква. Очигледно је да су и данашњи интернационалисти – глобалисти, остали верни тој идеологији патолошке мржње и ксенофобије. Архетипска, готово митска, фигура "брадатог, задриглог, примитивног и неписменог попа" допире до њих из дубина детињства. То је фигура којом су их њихови очеви плашили, нешто као бабарога: "попа ће ти одсећи језик, попа ће ти одсећи прсте, ископати очи, кувати те у казану..." Страхови стечени у детињству тешко се сузбијају. Зато су они слепи да виде, неми да искажу и глуви да чују било шта што говори о српским страдањима. Слепи су да виде да су "попе" које су секли језике, прсте, копали очи, клали, убијали маљевима, зверски касапили и садистички мучили били римокатолички свећеници и редовници. Заслепљени болесном мржњом према своме народу не виде да је њихова идеологија идеологија мржње, дискриминације, насиља, нарушавања људских права, идеологија зла која је веома блиска оној клероусташкој само далеко софистициранија... или, можда виде?! Зато ће потомак партизанског команданта, који се сада залаже за отимање Војводине од Србије, рећи да су у НДХ Србе убијали нацисти а не Хрвати (ваљда су усташе били Немци или Италијани, ко зна!?). Но, било би занимљиво видети шта би било када би партизански потомак отишао на очевину и ђедовину у Лици и покушао је отцепити од данашње НДХ. Наравно, "не би освануо", "пођубрио би јарак", "добио би промају у глави"... пошто му се у Србији ништа од наведеног не би догодило, нити ће се догодити, онда партизански потомак може спокојно да отима српску територију или да веша по Теразијама.
Ако желите да направите каријеру у Србији као политичар, новинар, писац, режисер итд. довољно је да пљујете свој народ (уколико сте у могућности да зајашете и неког православног свештеника или да неку цркву претворите у шталу, тим боље), да га приказујете као дивље неандерталце који само чекају прилику да растргну цивилизованог хомосапиенса који је дошао у "миру и донео им културу и цивилизацију", а они, незахвалници примитивни, желе да га поједу за ручак.
Шта је потребно да учините у земљи Србији ако желите да постанете "отворен" и "напредан" клирик који је раскрстио са "мрачном прошлошћу", који жели свој народ да уведе у обећану земљу – европску унију? Гле чуда, довољно је да учините исто што и у претходним случајевима: да пљујете по своме народу. Довољно је да осуђујете сабраћу за екстремизам, фундаментализам, фанатизам, примитивизам итд. да износите лажи по медијима о својој сабраћи, да их прогоните својим мислима, речима и делима, а да у исто време у загрљај примате "сестринску цркву", да оне који су кроз историју на све начине покушали да затру наш народ називате "светима", да не помињете жртве клероусташких злочина, да ћутите о злочинцима који су били клирици римокатолицизма, да због "братства и јединства" не упишете у календар СПЦ канонизоване Новомученике Јасеновачке јер би то могло деранжирати вашу "субраћу у Кристу", да се не трудите да свагда истичете и тражите правду за невино страдали народ и у Другом светском и у недавно минулим ратовима, да спречите тужбу против белосветске каубојске банде која безаконо хара светом, да шиптарске злочинце и сепаратисте примате као легитимне званичнике, да ломите ноге православним монасима... могућности су огромне, све је само ствар ваше личне креативности. Ево како то изгледа у пракси. Епископ, зналац теологије љубави, човек којем су све тајне откривене, објашњава студентима смисао љубави и успут каже: "замислите шта би се догодило да ја сада изађем на улицу и да кажем да треба да волимо те шиптаре". Студенти замишљају: видимо улице пуне света, свако жури својим послом, трамваји тутње, аутомобили коче... а онада на улицу излази омањи човек у мантији са панагијом на грудима и архипастирским штапом у рукама и гласно викне: "треба да волимо шиптаре!!!" Одједном тајац. Сви стају као укопани, полако се окрећу према човеку у мантији, а онда настаје хаос. Притрчавају ученици и ударају несрећног човека торбама, баке које иду с пијаце као чопор гладних вукова бацају се у напад, ударају бананама, купусом, гађају кромпиром, бију смрзнутим рибама и празилуком, возачи трамваја истрчавају из возила и подстичу путнике да се и они придруже линчовању, радници са оближњих скела разним алатима прискачу да дају допринос, продавачице из маркета колицима за куповину дивљачки газе несрећника, деца из оближњег обданишта организовано са васпитачицама дрвеним коцкицама и плишаним играчкама туку где стигну, све се сјатило да линчује несрећног човека у мантији. После замишљања, студенти ћутке и забринуто у неверици врте главама: па какав смо ми то народ? Међутим, ту маштању није крај: на улицу излази неупадљив, обичан човек и гласно викне: "људи, ја сам шиптар!!!" Закључак се сам намеће: ако је православни епископ прошао онако гадно, како ли ће тек проћи овај несрећник? Студенти не смеју ни да замисле. А то је и био циљ: доказати да је наш народ незамисливо зао, спреман да свакога ко није Србин растргне насред улице. То је поука љубави коју је епископ, зналац теологије љубави, упутио својим студентима.

Zoki , toliko me je ganula prva rečenica da sam odustao od daljeg čitanja , da se ne bih uganuo.
Mislim da ti je ova delatnost na forumu besmislena i uzaludna. Batali prazne priče i demagogiju, radi nešto korisno za sebe i Srbiju, ako ti je stvarno de nje stalo. Vi Dveraši, Naši i ostali ličite na sekte,a kao ste protiv njih.

Вала баш.

То неко за Двери може да каже само ако нема благог појма о њима... 

Ja bi preporučio zoranu573 da napravi blog, i da postavi tamo takve tekstove ili ako već postoji negde tekst, onda neka izvadi važniji deo ili da da opis celog teksta i link...