Koraci čovečanstva
Dr Ranko Babić

 
   
 

Svako je, pretpostavljam, čuo za ''korake od sedam milja''. Retko ko je, međutim, čuo za ''korake od 3,6 miliona godina''. Upravo toliko vremena je proteklo između stope na levoj i stope na desnoj slici. Izraz ''koraci od sedam milja'' podrazumeva da ih je napravila ista osoba i na istom mestu. Za ''korake od 3,6 miliona godina'' se može reći da ih je napravila ista vrsta – čovek, i to još na različitim mestima. 'Ajde da su ta različita mesta na istoj planeti, nego nisu.
Slika levo predstavlja okamenjeni otisak stopala ranog hominida (čovekolikog bića) načinjenog u vulkanskom pepelu pre 3.600.000 godina. Deo je ukupnog traga od 54 otiska koji jasno pokazuju da su tadašnji hominidi hodali potpuno uspravno – bipedalno. Nađeni su u području Letoli (Laetoli) u današnjoj severnoj Tanzaniji, koje leži u istočnoj grani tektonski aktivnog Velikog Raseda (Great Rift Valley). Pre oko 3,6 miliona godina vulkan Sadiman, koji se nalazi na 20 km istočno od Letolija počeo je da uzbacuje oblake pepela koji se taložio po okolnim savanama. Kao da je pao sneg. U jednom trenutku aktivnost vulkana se poklopila sa krajem suve sezone. Posle lagane kiše karbonatski mineral u pepelu se okvasio i stvorio pokoricu sličnu cementu. Vulkan je nastavio aktivnost i novim slojevima pepela pokrio otvrdnuti sloj i tako ga konzervirao i pripremio za fosilizaciju. Nekoliko životinja koje su živele u tom području prošlo je po pepelu ostavljajući tragove. Ali, tuda su prošla i tri hominida, potpuno uspravno, kojima i pripadaju nađeni tragovi. Detaljnija priča o tome se može naći u [1].
Dakle, čista slučajnost se uplela pa su tragovi ostali. Ali to nije jedina slučajnost. Pre pet miliona godina klima i u istočnoj i u zapadnoj Africi je bila uniformno tropska. Na tom području, kako fosilni nalazi pokazuju, obitavao je Ardipithecus ramidus, majmunoliko biće malog mozga. Međutim, pre nekih četiri miliona godina tektonski pokreti su formirali Veliki Rased i izdigli planine na njegove obe strane stvarajući prepreku klimatskim uticajima tako da je klima istočne Afrike postajala sve hladnija i suvlja dok se vegetacija od prašume svela na proređena ostrvca u prostranim savanama. Nasuprot tome, zapadna Afrika je ostala vlažna i pokrivena tropskom prašumom. Ramidus se time našao podeljen u ta dva regiona. Za njegove naslednike na zapadu se ništa nije promenilo i oni su nastavlili dotadašnji način života u tropskim uslovima. Nije bilo potrebe za adaptacijom – hrane koliko hoćeš na dohvat ruke, drveća koliko hoćeš da pobegneš i sakriješ se od predatora. Od njih su nastali majmuni. Na istoku, međutim, nešto novo. Ovde su ramidusi morali da se prilagode novim uslovima: otvorenijem okruženju i suvljim uslovima. U ravnici bolje i dalje vidite ako stojite nego ako hodate četvoronoške. A i brže se krećete, dane kažem – bežite. I tako je počelo. Od njih su nastali, dugom evolucijom, drevni hominidi. Tvorac ove teorije, francuski paleontolog Iv Kopens, je čak rekao da smo mi ''neosporno čist proizvod konstantne suše'' [2]. (Da li se tada u čovekov genom utkala sklonost ka istočno-zapadnim podelama, prvo crkva pa onda hladni rat?)
Dakle, čista slučajnost, da nisu planine nastale tektonski – ništa.
Ramidus na zapadu je izumro. Ramidus na istoku je evoluirao u Austalopithecus anamensis-a, ovaj dalje u ..... i tako sve do nas, tj. do slike desno, koja pokazuje otiske čizama astronauta na tlu Mesecu. Žalosno je pogledati evolutivno stablo čoveka. Teška asimetrija koja jako ističe efikasnost novostečenih sposobnosti ali i podsticajnost novih okolnosti. S jedne strane stabla je grana zapadnog ramidusa - patrljak, slomljen odmah na početku. S druge strane grana istočnog se jako razgranjava sve do grane Homo sapiensa, kao svedočanstvo ogromnog potencijala promene i njene žilavosti.
Možda će izgledati da smo prebrzo skočili sa (istočnog) ramidusa na astronauta. Nešto slično onome što se moglo videti u filmu ''Odiseja u svemiru 2001'' Stenlija Kjubrika gde slučajno otkrivena kost kao alatka, pa makar u filmu njena osnovna namena bila ubijanje i osvajanje staništa, bačena u vis, možda kao izraz moći i radosti zbog posedovanja takve moći, u istom kadru se pretapa u svemirski brod na putu ka planetarnoj stanici.
Dakle, jednom otkriven, alat implicira neminovno usavršavanje, čime su u tom najprimitivnijem prvom alatu skriveni svi oni kasniji, ma kako savršeni. To je paradigma čovekovog mentalnog napretka.
Zalud ramidusu slučajni faktori da on nije imao spreman i dorastao potencijal da se snađe u njima. Treba primetiti da je nagla promena životne sredine najčešće nepogodnost a vrlo retko pogodnost za organizme koje pogađa. ''Pogodila ih pogodnost'' se dakle retko dešava. Pitajte dinosauruse o tome, ali nemate koga*). Ali i sisare, ma koliko oni tada bili sitni i neugledni. Je li ovo još jedan slučajni faktor? Ramidus kod koga se desila promena za kratko vreme, kratko u evolucionim merilima, evoluirao je u nas. Ramidus kod koga se nije desila promena je izumro. Prvi je dobio podstrek, tj. ''centaršut'' od prirode, a drugi nije.
Pa da vidimo kakve je to osobine imao ramidus da se tako lepo uklopi u ponuđeni milje.
Tu je binokularni vid radi bolje procene rastojanja pri skakanju s grane na granu, savršena koordinacija pokreta, inače ništa od skakanja, vizuelni sistem kojim prepoznaje različite oblike u svom veoma raznovrsnom svaštojed-meniju. Uz to, raznovrsnija ishrana znači i veću žilavost vrste u slučaju smanjenja jednog resursa hrane. Već pripremljena šaka koja je sposobna za obuhvatni manevar gde je palac u opoziciji prema drugim prstima. Sa uspravljanjem ova sposobnost će se jako poboljšati. Sve to ukazuje na značajne moždane resurse koji stoje u pozadini ovakvog vizuelno-motornog sklopa. Čovek je već bio tu.
Korak po korak
Opstanak podrazumeva prilagođavanje vrste uslovima u životnoj sredini. Dok je brzina promena u njoj približna brzini genetskih mutacija pročišćenih prirodnim odabiranjem organizam/vrsta stiže da se prilagodi novim uslovima, ukoliko postaju nepovoljni za prethodnu formu, i tako opstaje postižući sklad sa okolinom. Kod naglih promena genetski odgovor jako kasni i dolazi do izumiranja vrste.
Umesto da se pasivno oslanja na gene i čeka da li će oni sustići promene sredine čovek je tokom svoje evolucije sticao sve izraženiju sposobnost da između sebe i okoline stvara posrednika, tako da izvorna okolina koja utiče preko tog posrednika što potpunije odgovara samom ''golom'' čoveku. Na taj način on nije morao da se sam menja prema okolini već samo da stvara što uspešnijeg posrednika (ili interfejs, da se moderno izrazimo). Radi toga promene je trebalo upisivati u drugačiji memorijski medijum – umesto gena, kao medijuma sa veoma sporim ''upisom'' počeo je da koristi neurone, kao brzi i elastični memorijski medijum sa, takođe, moćnim procesnim svojstvima. Za početak ih je imao dovoljno, najviše od svih ostalih vrsta. A imao je i ''efektore'' (slobodne ruke) preko kojih je takav mozak, koji je na pravi način odražavao okolinu i osmišljavao reakciju, mogao da ostvaruje osmišljeno.
Isprva je počelo sa priručnim i u prirodi nađenim sredstvima – kvazialatima. To danas možemo zapaziti kod šimpanze – i ponekad se iznenaditi [3]. Onda se došlo do samostalno izrađivanih alata, u početku grubih a potom sve savršenijih. Alat je, nezavisno od toga koliko je savršen, nedvosmisleni izraz mentalnih aktivnosti jer pokazuje da njegov tvorac mora prethodno da bude svestan potrebe za alatom i njegove uloge, da to pretoči u nameru i plan izrade, tj. da ima predstavu o načinu uticaja alata na okolinu dok ovaj još ne postoji.
''Otkriće'' vatre, zapravo otkriće načina njenog namernog izazivanja, predstavljalo je jedan od ključnih elemenata u čovekovom posredovanju prema prirodi ili, ako hoćete, prirode prema čoveku. Kontrolisana vatra je postala regulator toplote, što je jedan od glavnih evolucionih faktora, omogućila poboljšanje ishrane, držanje predatora ali i insekata na rastojanju, naročito noću itd. Najnovija istraživanja pokazuju da su naši preci počeli da koriste vatru pre 1,6 miliona godina! [4]. To pokazuje koliko je tehnološka evolucija u početku išla sporo.
Život u zajednici je prastari pronalazak evolucije kojim se opstanak vrste čini izglednijim. On podrazumeva nastajanje odgovarajućeg sistema interakcija između jedinki u grupi kako bi se grupa kao celina adekvatnije ponašala prema izazovima iz okruženja. Kod nižih vrsta ponašanje unutar grupe je nagonsko, genetski određeno, dakle proizvod dugotrajne evolucije [5]. Pod tim podrazumevamo samo osnovu ponašanja koje ima adaptivnu nadgradnju. Pri tome važi pravilo da što veći mozak do šira adaptivna nadgradnja, koja se ponekad graniči sa ''inteligencijom''. Nove elemente ponašanja grupa stekne tek kada se oni ''prerade'' u genima. Ovo pravilo počinje sve više da se rasplinjava što je posmatrana vrsta ''moždano'' sposobnija. Ali i u tim slučajevima nema suštinskog napretka – uz sve njegove sposobnosti, šimpanza je danas isti kao i pre nekoliko miliona godina.
Čovek poseduje sasvim drugačiji kvalitet jer je sposoban da kombinuje elemente svog ponašanja, i što je najvažnije, da ih preuzima spolja od drugih, i što je još važnije, da ih sam stvara, primereno novoj situaciji. Kada tome dodamo i govor-jezik kao način i sistem izražavanja mentalnih sadržaja onda sagledavamo osnovu za nagli razvoj vrste. Sve promene, kao odgovor na uticaje okoline, sada se dešavaju u novom domenu i mogu biti vanredno brze i elastične, čak ići u susret promenama okoline.
Mozak čoveka i njegova sposobnost sadržajne komunikacije sa drugim ljudima stvorila je mogućnost da jedan čovek može, mada posredno, da koristi moždane potencijale drugih ljudi sa kojima dolazi u kontakt. Kao da efektivno ima mnogo veći i sposobniji mozak od onog biološki datog.
Bez obzira što je tehnološka baza ljudske vrste vrlo sporo napredovala, on je imao jezik za prenošenje iskustava i memoriju za njihovo čuvanje i nagomilavanje. Tako je pojedinac mogao da dobije iskustva ne samo od ljudi iz okruženja već i od onih kojih odavno nema ali koji su dali doprinos razvoju. Takva sposobnost se jako povećala pronalaskom pisma – memorija u mozgu je elastična kako bi mogla da se menja i prilagođava ali je upravo zbog toga nepouzdana za dugotrajno skladištenje.
Stvaranje veštačke okoline, kao posrednika prema prirodnoj, sve je više napredovalo. Stvorena su prva organizovana naselja, zečeci gradova. Zemljoradnja i stočarstvo su stvorili pouzdan izvor hrane na dohvat ruke. Populacija se povećala a sa njom i potreba za novim količinama hrane. Masovna proizvodnja je podrazumevala velike obradive površine, irigacione sistema, dobru organizaciju celog posla. Svaki od tih faktora je uticao i podsticao druge faktore. U naseljima blizina ljudi intenzivira njihovu cirkulaciju i interakciju, olakšavajući time komunikaciju, tj. razmenu informacija. Možemo reći da je pre nekih 6.000 godina započela razvojna eksplozija.
Sa porastom populacije, njenim koncentrisanjem u naseljima i pravim gradovima, razvojem trgovine kao načina razmene, korišćenjem transportnih sredstava, upotrebom pisma i odgovarajućih medijuma za prenos poruka, naglo se povećao intenzitet interakcije među ljudima. Iskustva i znanja drugih ljudi sve su više postajala iskustva svakog pojedinca. Kao da je time čovečanstvo polako sticalo jedan kolektivni mozak, mnogo moćniji od mozga pojedinaca. Zar ovo nismo već rekli?
Takvi uticaji su neminovno dovodili do transformacija u društvu, postepeno ali ubrzano postepeno. To je povelo civilizaciju napred i u vis ..... sve do Meseca i stopa na njemu.
Međutim, iskrcavanje na Mesec nije bio događaj, kao krajnji izraz sazrevajućeg procesa, za koji bi se reklo da je izazvao suštinski uticaj na funkcionisanje društva. U tom smislu, danas bismo bili isti i sa njim i bez njega.
Jedan drugi događaj, koji je potpuno nezapaženo protekao u senci velike halabuke oko spuštanja čoveka na Mesec, najavio je razdoblje krupnih promena u funkcionisanju civilizacije, jer je imao globalan potencijal.
Samo dva meseca posle Meseca i ''malog koraka za čoveka a velikog za čovečanstvo'' desio se pravi ''veliki korak za čovečanstvo'', kada su računari sa četiri univerziteta u SAD povezani u računarsku mrežu ARPANET. To skoro da niko nije ni primetio. Nila Armstronga su svi videli. Danas 60% Amerikanaca izražava sumnju da je Nil uopšte i bio gore ali zato se o Internet ''spotičete'' na svakom koraku.
Pa što je čoveku toliko značajan taj računar, a povrh svega i ta mreža između računara?
Korak, korak, korak,...
U tehnološkoj evoluciji čoveka mogu se zapaziti tri kvalitativna razdoblja. Prvo razdoblje, koje je trajalo najduže, odnosi se na korišćenje alata, dakle ručnih sredstava za delovanje na objekte iz okoline. Alati su prosta mehanička produženja njegovih ruku, posebno oblikovani prema načinu na koji je čovek planirao da deluje na objekte. Pokretani su direktno snagom čovekovih mišića. Već smo pomenuli da su se alati vrlo sporo usavršavali tokom evolucije čoveka. Čak i proste mašine, poput poluge, kotura, klina i sl., iako pojačavaju snagu delovanja čovekove mišićne sile su u suštini isti. Alatima je čovek mnogo uspešnije stvarao i organizovao svoju veštačku okolinu, stanište, postajući sve manje zavisan od nesigurnog prirodnog okruženja.
Upotreba mišićne snage životinja, snage vetra, vode i upravljanje njima jeste novi kvalitet ali su u pitanju resursi prirode koji direktno ne zavise od čoveka. Kola sa zapregom su mnogostruko poboljšala transport i time proširila i umnožila kontakte među ljudima na kopnu. To isto su uradili brodovi sa jedrima na moru. Sredozemlje je postalo velika bara, doduše često sa velikim talasima, što će reći da isti onaj faktor koji tera brod se ponekad pojavljuje i kao prepreka plovidbi. Takođe, kada stane vetar staje i brod.
Tek kada je čovek naučio da ''pravi'' energiju počelo je drugo razdoblje – parna mašina, motori SUS, elektromotori itd. Time je umnogostručio sopstvenu snagu i mogao da je koristi kad god i koliko želi. Bez obzira na vetar, kišu, sunce, sneg i sl. Transport se naglo razvijao pokrivajući ogromna prostranstva. Mašine su omogućile masovnu proizvodnju, time i trgovinu, time i kontakte među ljudima, time i razmenu znanja. Svi ti faktori su isprepletano delovali jedni na druge iz čega je izrastala nova društvena struktura.
Bez obzira što su mašine omasovljenošću kontakata među ljudima omogućile intenzivnu razmenu znanja i time širenje njegovih mentalnih horizonata, sve to zvuči nekako posredno, uslovljeno mehanikom, pa nas tera da se zapitamo da li je možda bilo direktnijih načina da poboljša efikasnost mozga kao glavnog čovekovog atributa. Da li ima načina da se pojača intelekt kao što se mašinama pojačala snaga tela?
Prvo što bi nam moglo pasti na pamet kao sredstvo za pojačanje intelekta je sistematsko obrazovanje/učenje, mada je to pre posredan (i dugotrajan) način nego direktno sredstvo u prethodnom smislu. Društvo, a time posredno i sve njegove jedinke, biće naprednije ako obrazovanje u njemu bude masovnije. Radi toga, znanja potrebna za taj proces moraju biti dostupna svim pojedincima koji prolaze kroz obuku. Jedan od načina – učitelj – ima ograničenje u masovnosti prenošenja znanja, jer može istovremeno pokriti relativno mali broj učenika. Sem toga, način prenošenja je verbalno-slikovni a njegovo usvajanje se oslanja na nepouzdano pamćenje (obično nedovoljno motivisanih učenika). Povećanje pouzdanosti postiglo bi se ako bi prenošena znanja bila dostupna u pisanoj formi. Dakle, nekako bi se morao umnožiti pisani ''materijal''. Učiniti to kod Sumera značilo bi ručno ispisivanje jednog te istog teksta na mnogo glinenih tablica. Još gore ako su u pitanju kamene ploče. Pergament i papir(us) mu dođu isto. Tek sa Gutembergom, oko 1440. godine, u Evropi se pojavljuje efikasan način masovne reprodukcije teksta, istini za volju, upotrebljavan u Kini još od sedmog veka.
Multiplikacija pisane forme znanja + tansport doprinose naglom širenju znanja i ideja. Civilizacija počinje svoj zalet.
Novi zamah tome daju električne telekomunikacije kao neposredna i trenutna veza između udaljenih jedinki. Nove komunikacione mogućnosti, telegraf i telefon, doživljavaju rapidnu ekspanziju što dovodi do formiranja telekomunikacione mreže, sistema za pojedinačno posluživanje mase korisnika. Njima se može prenositi sve: govor, tekst, slika. Ovde nećemo ubrojiti nego samo pomenuti difuzne komunikacione sisteme zato što jednu te istu informaciju prenose iz jedne u mnogo udaljenih tačaka ne obezbeđujući neposrednu interakciju učesnika. Multipliciranje znanja u ovim sistemima nije baš jednostavno jer je vezano sa odgovarajućim memorijskim medijumom i pretvaračem koji bi prenešene poruke izrazio u željenoj formi, bez obzira što električna osnova ovih sistema to može lako omogućiti. Da bi se to ostvarilo svaki korisnik bi kraj svog telefona morao da ima magnetofon, štampač i fototelegraf, što bi bilo krajnje neisplativo u tada raspoloživoj tehnologiji.
Sve je to, kako rekosmo na početku, posredno. Što se tiče sredstava za direktno pojačanje sposobnosti mozga kao prvo značajno možemo pomenuti Paskalovu mašinu za računanje iz 1642. godine. To bi, dakle, bio prvi veštački moždani efektor. Čarls Bebidž je 1823. godine pridobio britansku vladu za projekat mehaničkog računara, tzv. ''analitičke mašine'', koju bi pogonila para a celoviti program njenog funkcionisanja bio bi smešten na bušenu traku [6]. Zamisao odlična ali tehnologija neadekvatna. Tek sa pojavom elektronskih računara stvari dolaze na svoje mesto. Napredak poluprovodničke tehnologije učinio ih je pristupačnim ''širokim narodnim masama''. Osnovna svojstva računara namenjenog individualnom korisniku (fleksibilan i brz memorijski medijum, prikazivači informacija, procesna snaga) učinili su od njega aktivan i moćan terminalni uređaj sposoban da obavi najrazličitije funkcije. Kombinovanje takvog uređaja sa mrežom stvorilo je globalan resurs znanja i njegove brze razmene do kojeg svi imaju jednostavan pristup. Takvom mrežom su svi ljudi, posredovani mašinama koje povećavaju njihove moždane sposobnosti, objedinjeni u jedan globalni mozak čija moć daleko prevazilazi zbir njihovih pojedinačnih sposobnosti. Evolucija čoveka je dobila najveće ubrzanje onda kada je njen predmet postao upravo entitet koji čini čoveka takvim – njegov mozak. Iako se čovek nije promenio biološki zadnjih desetak hiljada godina namerno smo upotebili reč evolucija zbog toga što je upravo u tim, za naša merila nepromenljivim, biološkim okvirima jako napredovao razvijajući ono na šta je sam mogao uticati.
 
*) Dinosaurusi su suvereno vladali skoro 200 miliona godina (248-65 miliona godina pre nas). Još na početku su stekli bipedalizam, koji je podrazumevao dobru motornu koordinaciju, odlična čula, što je sve bilo praćeno odgovarajućom neuralnom pozadinom. Ipak, za sve to vreme dinosaurusi nisu mnogo napredovali po pitanju razvoja mozga, posebno frontalnih režnjeva koji su nadležni za ''inteligenciju''. Najveći njihov domet u tom smislu je Troodon (Stenonychosaurus - obitavao u razdoblju 73-65 mil. godina) kao najinteligentniji, koji je u odnosu na ostale imao najveći mozak ali i dalje ''zaposlen'' visoko razvijenim čulima (delimično binokularni vid) i finom koordinacijom pokreta, bez značajnog frontalnog dela, rečju, ispod nivoa današnjih ptica. To je navelo paleontologa Dejla Rasela (Dale Russell) da spekuliše na temu u šta bi dinosaurusi mogli da evoluiraju (posebice Troodon) da nisu masovno izumrli. Rezultat spekulacije je Dinosauriod, na slici [7], [8].
Ovakav Troodonov daleki naslednik ima suviše hominidnih karakteristika, što znači da Rasel uzima da bi njegova evolucija bila konvergentna sa hominidima, da je evolucija uvek progresivna, usvajajući jedno antropomorfno gledište da povećanje mozga uslovljava uspravan položaj i gubitak repa. Postavlja se pitanje zašto bi neko evoluirao u ovom smislu ako njegov trenutni sklop u datim uslovima omogućava sasvim ''pristojan'' opstanak. Jednostavno nema podsticaja. Setimo se samo zapadnog ramidusa. Da nije tako i da dinosaurusi nisu imali povoljne uslove sve vreme ne bi se njihova osnovna šema, uspešna za date uslove, nezavisno od svih varijeteta, držala toliko dugo. Za lagodan život u izobilju i ne treba neki mozak, mogu se aktivnosti svesti na nekoliko automatskih radnji. I dinosaurusi su i bili (doduše vrlo složeni) automati. Pogledajte samo krokodile koji postoje preko 230 miliona godina, preživeli masovno istrebljenje a promenili se vrlo malo. Pogledajte i ostale današnje reptile. Oni u izazove nisu ušli spremni u smislu potrebnih potencijala. U svemu tome ne teba smetnuti s uma da su rane forme primata postojale još pre 65 miliona godina [9]. Koliko je samo bilo slučajnosti! A mi smo danas ipak tu. Lako se moglo desiti da ne dospemo. Sve zahvaljujući mozgu. Imamo ga mi dosta ''ali nam se jošt hoće pameti, poteža je ova naša škola''.


1. N. Agnew, M. Demas, ''Preserving the Laetoli Footprints'', Scientific American, September 1998, pp. 22-37.
2. E. Bayley, ''Only Human?'', Focus, September 2000, No. 94, pp. 44-52.
3. V. Pakard, Ljudska strana životinja, Pešić i sinovi, Beograd, 1998., prev. sa eng.
4. J. McCrone, ''Fired up'', New Scientist, 20 May 2000, No. 2239, pp. 30-34.
5. I. I. Šmalhauzen, Problemi darvinizma, Izd. zavod JAZU, Zagreb, 1951., prev. s ruskog.
6. E. De Bono, Eureka: Ilustrovana istorija pronalazaka od točka do komplutera, Vuk Karadžić, Beograd, 1978., prev. s eng.
7. D. Lambert, The Ultimate Dinosaur Book, Dorling Kindersley, London, 1993.
8. D. Norman, P. Wellnhofer, The Illustrated Encyclopedia of Dinosaurs, Salamander Books Ltd., London, 2000.
9. D. Palmer ed., The Marshall Illustrated Encyclopedia of Dinosaurs &Prehistoric Animals, Marshall Publ., London, 1999.