Samo rakija tamani ptičji grip

Drveni mostić od desetak metara, koji vodi od obale Dunava do šlepa marine na Dorćolu, ljulja se pod nogama i deluje nesigurno, iako je voda pala i čvrsto je oslonjen na obalu. Za okorele kontinentalce to je neprijatna prepreka, na kojoj se dobija "morska bolest". Iako na ušću dve reke, Dunav i Savu gledaju sa sigurne obale. Izlazak na reku za takve je odlazak uveče na splav, a ribu jedu kad otvore konzervu.

Ko pređe mostić, ulazi u drugi svet - svet ribara, čamdžija, ljubitelja reke, kojima kroz vene ne teče krv, već dunavska i savska voda. U maloj prostoriji je toplo i bučno, loži se peć bubnjara, "lože se" i ljudi domaćom.

- Ne plašimo se ni hladnoće, ni ptičjeg gripa. Branimo se rakijom i drugim alkoholom - kaže Ilija Kesić, jedan od ljudi sa reke. Ni zima ni vetar ne sprečava ih da dođu na šlep. Svako donese šta ima, piće ili hranu, pripremaju klupsku slavu - Svetog Savu. Ni to nije slučajno. Za slavu kluba izabran je demokratski u vreme Zorana Perića, bivšeg predsednika nautičkog kluba Dorćol, jer najveći svetac ima veze sa vodom. Za vreme putovanja do Svete zemlje, brod na kome je bio Sveti Sava uhvatila je bura, koja se stišala posle njegove molitve. Mnogi izvori i potoci zovu se po ovom svecu, a ima i onih koji misle da se i reka Sava zove po njemu.

- Rođen sam na Dorćolu pre 74 godine i ceo život proveo sam uz Jaliju, deo obale u ovom kraju grada. Ispred je Bara Venecija, iza Viline vode. Sećam se zime 1946. na 1947. koja je bila izuzetno oštra. Reka se zaledila, pa smo peške prešli do Ratnog ostrva - seća se Zoran Perić.

Jedino je nezgodno što slava "pada" na nezgodan datum, jer u to vreme duva košava ili segedinac, zvani i gornjak, hladni severni vetar od koga nema spasa ni zaklona. Kaže, ni krave ne daju mleko kada segedinac duva.

Ko se "zarazi" dunavskom vodom, nema mu spasa. Takav je i frizer Stevan Mijok, najstariji član kluba, rođen 1920. godine. Seća se ljudi koji nikada u životu nisu prešli Dušanovu ulicu. Iako sa štapom, makar dva puta nedeljno dolazi na šlep. Pamti vreme kada je na reci bilo mnogo življe.

- Pravih alasa više i nema. Poslednji dorćolski ribolovac, Milan Vrgović, umro je 2004. u 92. godini. Na vodu je izlazio do godinu dana pred smrt. Pre njega je umro njegov kolega, stari alas Nedeljko Stojiljković Baba. Njegov pravi nadimak je trebalo da bude Babo, ali su to Dorćolci prekrstili u Baba - kaže Stevan Mijok.

Sadašnji ribolovci su, ipak, amateri. Mnogi od njih izađu na vodu, nalove ribu, prodaju je, a potom se opijaju sve dok imaju novca. Od posla alasa niko više ne živi. Sa rekom nema šale, jer Dunav ne prašta greške. Teški uslovi rada, velika vlaga... izazivaju astmu i tuberkulozu, a tu je i neizbežni alkohol. Za šlep je bio sentimentalno vezan i Uroš Milutinović, koga su svi zvali Senegalac. Njegovo telo prošle godine pronađeno je u Dunavu kod Višnjice. Čamac mu je i danas ostao zakačen za bovu blizu Velikog ratnog ostrva. Iako ceo život provode na reci, nisu svi ribari neki plivači, a opasnost je veća zimi zbog deblje odeće i hladne reke. Za članove nautičkog kluba u kafani važe posebne cene. Miroljubiva koegzistencija.

Najviše je Dorćolaca, ali geografska pripadnost nije presudna, ima onih koji dolaze sa Čukarice, iz Žarkova, Krnjače... Dolaze oni sa TV ekrana, sa policijskih poternica i niko nikog ne pita ko je i šta je. U klubu se "u opticaju" pojavljuje mobilni telefon čija cena je - šest evra. Svuda bi to bilo pet ili 10 evra, a valjda samo na šlepu njegova cena nije zaokružena. Ko ne voli psovke i sočan jezik, ne treba ni da dolazi. Ali, ovo nije muški bastion, ima i žena. Tu je Slobodanka-Peca Milutinović. Jeste da na zidu visi ikona svetog Save, ali jezik je daleko od svetačkog. Čovek se brzo navikne na jake glagole, opisne prideve i eksplicitne imenice, navikne se i na ljuljanje i škrišanje šlepa kada prođe veći brod.

Bata Nestorović važi za jednog od najvećih poznavalaca ptičjeg i ribljeg sveta Save i Dunava. Radio je u ´"Ribokombinatu", a od posla se odmarao na vodi.

- Ptičji grip odavno postoji, opasan je ako mutira, a pomalo se preteruje sa celom tom pričom. Sve reke su koridori sa ptice selice, a na ušću se odmaraju plovuše - patke, guske, ali to su ptice iz severne Evrope, gde se ptičji grip nije pojavio. Dobro je što je bolest uplašila lovokradice. Nema ih na Dunavu - kaže Bata Nestorović.

Vreme alasa je kako on misli prošlo, jer od tog "zanata" više ne može da se živi. Ribe je sve manje, pogotovo od NATO bombardovanja. A tu su i razni otrovi - herbicidi, pesticidi, kućna hemija, plastični otpaci... Mnogi misle da voda sve nosi, ali nije tako.

- Najgori je mazut, koji se ne razlaže, a uništava sve, ribe, riblju hranu, biljke, zagađuje obalu, dno... Mi smo mrežama vadili takozvana "slonovska govna", odnosno mazut koji se skupio na dnu. Kada se njime umažeš, danima ne možeš da se opereš. Otpadni mazut bi trebalo da se odveze do rafinerije u Pančevu, ali mnogi brodari to ne poštuju. Ponegde postoje čitavi slojevi plastičnih flaša i drugih otpadaka. Dunav ima ogromnu moć prečišćavanja, ali ipak ne može sve da očisti - tužno je predviđanje Bate Nestorovića.
Miloš Ž. Lazić

Izvor: Glas Javnosti