Kora hleba iz odaja smrti
Tokom osmočasovnog radnog vremena 13 radnika spremi tridesetak pokojnika za poslednje konačište

Kad je pre deset godina počeo da oprema umrle, rodbini tridesetdvogodišnjeg Ivana Tošovića to je bilo neshvatljivo. "Kako, bre, možeš?", pitali su ga.

A njemu je to posao kao i svaki drugi, nije se lako navići, ali ima troje dece... Ivan je ranije radio na održavanju Novog groblja, pa bi čovek pomislio da mu je bilo lakše, jer je već bio u "branši". Ali, objašnjava, jedan je tako prešao kod njih sa groblja Lešće, gde je ekshumirao mrtve i nikad se nije navikao na posao spremanja pokojnika!

Pošto košta?

Mnogi na nas gledaju sažaljivo, ophode se prema nama s poniženjem. Sve zaposlene! Ne samo spremače pokojnika - pričaju radnici.
- Došao jednom čovek od nekih četrdeset godina. Tražio da prisustvuje oblačenju umrlog srodnika. Pošto to kod nas nije praksa, bahato je pitao koliko će ga koštati da mu to dozvolimo? Petsto, hiljadu evra? To je naš mentalitet! A samo oblačenje se preko računa naplaćuje 1.800 dinara. Ali, porodica ima pravo da se oprosti od preminulog - kažu u "Kapeli".

Zaposleni imaju "posla" kako sa pokojnicima, tako i sa ožalošćenom rodbinom. Malo je reći da su ti susreti često neprijatni. Ali, ko se prihvatio posla, taj je i ostao. Retko se desi da neko da otkaz. Oni slabog srca, čim shvate opis radnog mesta, još s vrata pobegnu glavom bez obzira i ne vraćaju se.

- Posao je težak. I psihički i fizički. Treba izdržati kad dođu roditelji da prepoznaju dete. To je tek tuga. I mi onda s njima plačemo. Najgore je kad dopreme decu. Roditelji u providnim kesama donesu igračke i lutke da ih stavimo sa njima. Šta ćemo? Moramo. Imao sam nekoliko teških noći... Došlo mi je u nekoliko navrata da menjam posao, al' šta da se radi - priča Ivan.

- Porodica pokojnika je uvek izgubljena od stresa. A mi moramo da budemo prisebni, jer mnogi se onesveste, plaču i kukaju - kažu.
Sve što vide u toku dana na zaposlene još kako ostavlja traga. U
"normali" ih drži to što i za vreme radnog vremena pričaju o običnim temama, svakodnevnici. Kod njih se prebacuju pokojnici iz svih beogradskih bolnica. Neugledna zgrada iza velike kapije sa portirom deo je Javnog komunalnog preduzeća "Pogrebne usluge" - RJ "Kapela". Na prvom spratu - administracija i soba sa izloženim sanducima. Neki žele samo najbolje za najmilije kojih više nema, pa pazare "amerikanca", kovčeg od tikovine "težak" tričavih 100.000 dinara! Nekoliko stepenika od ulaznih vrata vode u podrum, a odatle u hodnike levo i desno. Levo je čekaonica gde rodbina donosi odeću za preminule srodnike, desno - ne smete bez poziva! Tu identifikuju umrle. Tu je i hladnjača. Hodnici u zgradi su besprekorno čisti. Zidovi oblepljeni pločicama. Sivim. A i atmosfera baš takva - hladna, sterilna, a nad svemu tome nadvila se tuga i tišina.

Bate, nečeš probleme, a?!

Prema rečima spremača, najgore je kad im dođu kojekakvi "ošišani do glave", pa počnu da prete.
- Nemoj da bude nekih problema! I nemoj slučajno nešto da mu ne obučete - upozoravaju ih za svoje "poginule drugove".
- Kao da ću ja da uzmem njegovu majicu, dodaje spremač.
Pre sedam, osam godina autobus sa đacima iz Beograda strovalio se u kanjon Morače. Više od desetoro dece je poginulo, kao i vozač. Svi su dopremljeni u kapelu u Deligradskoj. Zaposleni pričaju da se dogodilo da su i roditelji dece došli u isto vreme kada i rodbina vozača. Kažu, da su roditelji "ukapirali" da je u pitanju rodbina čoveka koji im je prevozio decu, svašta bi bilo. Srećom, ništa se nije desilo, ali u kapeli kažu da nikada nemaju asistenciju policije, za ne daj Bože.

Tokom osmočasovnog radnog vremena 13 radnika spremi tridesetak pokojnika za poslednje konačište. U ovom poslu nema žena - da li zato što su preosetljive, ili zato što je materinstvo nespojivo sa svakodnevnim susretima sa smrću. Tek, izgleda da su muškarci, ipak, čvršći. Ovi ljudi rade za platu koja je, kažu, uobičajena za javna komunalna preduzeća. Dakle, nekvalifikovana radna snaga. A mislili ste da baš vi imate najgori posao na svetu! Mušterije zapitkuju, šef je cepidlaka, promaja vam je u kancelariji, ili vas u onoj radnji na ćošku ne puštaju da se ugrejete dok na ulici prodajete novine. E, ovi redovi uveriće vas da nije tako.

One koji su umrli nasilno, pošto ih obrade na Institutu za sudsku medicinu, prebacuju ih u "Kapelu". A najgore je, pričaju zaposleni, kad donesu utopljenika. Tada se zgradom širi nesnosan smrad da pomoći nema.

- Donesu tela u kesi i strašan smrad se oseća. Postoji prah za pokojnike koji "ubija" ovaj miris. Ali takav smrad, koji seče sluznicu u nosu, teško se maskira - pričaju zaposleni. Spremači pokojnika nose uniforme, rukavice i maske, koje, kažu, ne pomažu preterano. Čak i kada u zgradi trenutno nema pokojnika i nema truleži, oseća se miris smrti!

- Ipak osetim! Leti pogotovo! Prilazim zgradi i nepogrešivo osetim taj miris - kaže jedan zaposleni. Jedna dobra stranaovog posla, možda i jedina, jeste što im svi drugi problemi izgledaju - lako rešivi.

- Kakve sve neverovatne istine ovde čujete! Kakve sve tragedije! Kad samo čujete kako je neko dete stradalo. Ili šta su sve ljudi u stanju da učine jedni drugima. I nema tu ni govora o nekom navikavanju! Onda dođete kući, možda nemate novca ili imate neki drugi problem, ali shvatite kako je on smešan u odnosu na ono što ste videli i čuli tog dana - iskreni su zaposleni. Neki su, pričaju, postali pomalo paranoični. Doneli su detence koje je preminulo od gušenja krvlju posle operacije krajnika.

- Moja prijateljica trebalo je da vodi dete da operiše krajnike. I ja ne smem, naravno, da joj kažem to što znam. Kako bih? Samo je, okolo-naokolo, upozorim da obavezno bude kraj deteta odmah posle intervencije. Ili nam donesu dete koje je stradalo vozeći skejt ili rolšue, a moja deca obožavaju da se voze na njima. I kako sad tu da ostaneš priseban i da ih pustiš da normalno rastu? Sve to ostavi traga na čoveka! Kad sam počela da radim, pitala sam se šta sam Bogu zgrešila - čuli smo od zaposlenih u "Kapeli". Poslu nikad kraja. Tročlana porodica sa odećom u kesi silazi onim stepenicama do čekaonice. Smrt ne bira i ne čeka.

Al' se tašta prolepšala

Jednom je u "Kapelu" došao zet da identifikuje taštu.
- Što se prolepšala! - rekao zet, al su zaposleni na vreme shvatili da u hladnjači imaju dve pokojnice sa istim imenom. Često se desi da pokojnike najbliži ne prepoznaju, što zbog stresa najbližih, što zbog promena u izgledu umrlog nastalih usled smrti. Zbog toga zaposleni u "Kapeli" moraju da paze da ne pogreše.
   
Jasna Vučić
Nedeljko Čolić

Izvor: Glas Javnosti