Posle više decenija Modiljani trese svetski art market
Kopija na aukciji, original na sigurnom


Posle 25 godina Modiljani ponovo trese svetsku umetničku scenu. Da li je razlog njegova nedavno autorizovana slika premijerno prikazana u Beogradu (u decembru 2007. u Galeriji „Progres“), ili jedna druga za koju ima dokaza da je kopija, iako je izneta na aukciju kod Sodebija - videće se vrlo brzo. U igri je veliki novac, storija postaje „slučaj Modi“ i neodoljivo podseća na filmski triler u kome su svi akteri poznati, radnja dovoljno zamršena da drži pažnju, a kraj, kad-tad - neizbežan.

Junaci trilera su dve slike. Jedna predstavlja portret muškarca, druga Pikasa. Na prvoj, portret je ne zna se čiji, ali se zna ko je njegov autor. To je Modiljani. Na drugoj se zna ko je naslikan, ali autor nije Modiljani. Dokazano - za prvu da jeste Modiljani, a za drugu da nije. Ovo bi mogao biti početak novog filma o Modiljaniju. Početak koji bi imao nesvakidašnji flešbek. Storija bi se bazirala na ekspertizi kojom bi mladi vlasnik prve slike godinama dokazivao da je autorstvo autentično, a potom bi sa dokazima u ruci slao svoje izaslanike u svet da sliku promovišu. Izaslanici bi stizali do eksperata za Modiljanija, pa još dalje do Laure, slikareve unuke, i najzad do ljubavne storije koja je prethodila umetnikovoj smrti od droge i alkohola i samoubistvu njegove nevenčane žene Žan, iza kojih je ostala ćerka...
Drugi protagonista nema sreće da bude baš taj za koga se predstavlja. Vlasnik bi hteo da jeste, upinje se da nađe dokaz, izlaže ga u javnost, ali činjenice ipak govore u korist konkurencije. Čak je i Modijeva i Žanina ćerka ostavila svedočanstvo da je slika lažna.
Istinu je, međutim, teško prihvatiti. Na jednoj strani, iza slike „Portret muškarca“ stoji novajlija na art marketu, šta više srpskog porekla, koji ju je sklonio na sigurno, u sef. Na drugoj, iza slike „Portret Pikasa“ stoji vlasnik čiji je uticaj na tržištu evidentno jak. Jer, prethodni vlasnik je bio sin industrijalca, Pikasovog prijatelja, sadašnji ga je kupio kod Sodebija 1995, a u međuvremenu je bio u vlasništvu njujorške galerije „Perls“, nekada parametra za tzv. parisku školu kojoj je Modiljani pripadao. Vlasnika „Portreta muškarca“ štiti Modiljanijev institut koji mu izdaje potvrdu da je slika baš to što on odavno zna. Modiljanijev institut je stao iza ekspertize koju je radio Institut za atomsku fiziku u Rimu, koja je „do koske“ skenirala sliku - sve na njoj, na 23 tačke boju, posebno belu koja je enigma, jer može slici da obori ili podigne cenu, zatim ram, čak i kutiju u kojoj je bila. (Dokazivanje je trajalo 17 godina, a ekspertiza je plaćena 80.000 evra). Vlasnika druge, „Portreta Pikasa“ štiti Vildeštajnov institut, kako Sodebi piše: „Ovo delo će biti uključeno u katalog rezone dela koje je Amedeo Modiljani naslikao a koji priprema Mark Restelini u Vildeštajnovom institutu“, navodeći i cenu po kojoj ono vredi od 700.000 do 1.000.000 evra.
Prenebregava se da se ovaj portret sada na aukciji, pojavio 1984. na izložbi „Modiljani - godine skulpture“ u Livornu, odakle je skinut kao lažan, na sugestiju Modijeve ćerke (tada još žive), ali i stručnjaka kao što je Mauricio Kalveze. Zato Rim u želji da napravi muzej koji će sprečiti dalje falsifikovanje Modijevih dela, traži nazad Modiljanijeve arhive iz Pariza...
Sve ovo do sada odnosno tada dešava se u Rimu i Parizu, na Floridi i, što da ne, na krstarenju. Ipak, nedovoljno je intrigantno, baš i ne bode oči, osim u uskim krugovima. Drugi protagonista može da postane važniji od prvog. Zato prvi mora da zagolica javnost. Što ne u Beogradu? Zato slika „Portret muškarca“ stiže kod nas. Međutim, ne samo slika koju prate Laura, vlasnik sa svojim menadžerom, pisac monogafije o Modiljaniju i predsednik Modiljanijevog instituta, kao i direktor pomenutog Instituta za atomsku fiziku, već za njima doleću lisice iz belog sveta da se svojim očima uvere u neočekivano otkriće pravog Modiljanija.
Triler, ako je pravi, mora imati i jedan zavodljiviji ženski lik. Njega tumači studentkinja umetnosti koja na predlog svog profesora radi tezu o Modiljanijevom „Portretu muškarca“. Njima, Beograđanima, čini se da je u pitanju slikarev autoportret... Njihova uloga nikako nije epizodna, kao ni rola srpskog trgovca koji na art marketu mrsi konce svojim sertifikatom i nameće nova pravila igre.
Filmsko klupko se još odmotava - život ga dalje piše.

Iz svetske štampe
Dileri imaju noćne more s utvrđivanjem autentičnosti Modijevih slika, a pogotovo crteža. „Forbs“ piše da „lažni Modiljaniji truju art market“, a „Tribjun“ da na tržištu umetnina cirkuliše hiljadu kopija Modiljanija. „Mesađero“ u tekstu „Na aukcju ide ‘pravi’ lažni Modiljani“ ulazi u detalje: „Postoji jedna Koktoova fotografija iz 1916. snimljena u Parizu, koja prikazuje zajedno Modija i Pikasa. Na njoj umetnik iz Malage ima čuperak iznad čela i razdeljak na drugoj strani nego na portretu o kome je reč na aukciji. Na svim drugim portretima Pikasa koje je naslikao Modi, frizura nije takva, a dobro se zna da Modi u tim detaljima nikad nije grešio“. Naime, važio je za momka od ukusa, do tančina preciznog. „Samo je jedan čovek u Parizu tih godina umeo lepo da se obuče“, piše Pikaso, „a to je bio Modi“.

Izvor: Blic