Konstantin Veliki - pomoc :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Konstantin Veliki

Rimski car Flavije Valerije Konstantin (Flavius Valerius Constantinus), poznatiji kao Konstantin I Veliki (306.-337.), spada u najuži krug vladara, državnika i verskih vođa koji su odredili sudbinu Evrope. Kao reformator sproveo je čitav niz važnih reformi na polju administracije i vojske koje su osnažile Rimsko carstvo, uzdrmano velikom krizom 3. veka. Kao prvi rimski vladar koji je prigrlio hrišćanstvo, dotad veru progonjene manjine, Konstantin je pokrenuo hristijanizaciju Carstva i uzrastanje hrišćanstva u dominatnu veru tadašnjeg civilizovanog sveta. Otpočinjanjem hristijanizacije Carstva, kao i osnivanjem Carigrada,Konstantin je udario temelje budućem Vizantijskom carstvu. Kao prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hrišćanske crkve, Konstantin je nakon smrti kanonizovan, a u pravoslavnim crkvama, uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu, poštuje se kao svetac i "ravnoapostolni car".

Mladost

Konstantin se rodio između 271. i 273. godine, 27. februara, u rimskom gradu Naisu (Naissus) tj. današnjem Nišu, u provinciji Gornja Mezija (Moesia Superior). Otac mu je bio Konstancije Hlor, u to vreme rimski oficir visokog ranga, a majka Jelena, žena skromnog porekla, po nekima gostioničareva kći. Pošto su Konstancije i Jelena pripadali različitim društvenim klasama, najverovatnije je da su živeli u konkubinatu, jedinoj vrsti braka mogućnoj supružnicima nepomirljivog društvenog porekla.

Konstancije Hlor je vremenom uznapredovao do mesta pretorijanskog prefekta cara Maksimijana (286.-305, druga vlada: 306-308), Dioklecijanovog savladara. Kada se 293. godine javila potreba da se carski kolegijum proširi, avgusti Dioklecijan i Maksimijan su za savladare nižeg ranga-cezare uzeli Galerija i Konstancija. Carski kolegijum (tetrarhija-četvorovlašće) trebalo je da predstavlja i veliku i složnu porodicu tako da su cezari postali zetovi avgusta. Konstancije je morao da se rastane od Jelene i oženi Maksimijanovu ćerku (ili pastorku?) Teodoru. Zatim je upućen U Galiju sa naređenjem da brani rimsku granicu na Rajni od varvara i pokuša da preotme Britaniju uzurpatoru Karauziju. Konstantin, tada mladić od dvadesetak godina, poslat je na istok, na Dioklecijanov dvor. Moguće je da je Konstantin trebalo da bude talac tj zalog dobrog vladanja i sputavanja ambicija njegovog oca. Sa druge strane, Dioklecijan je možda Konstantina smatrao za budućeg prestolonaslednika te je želeo da ga na svom dvoru obrazuje i uputi u administrativne i vojne poslove.

Konstantinovo proglašenje za cara

Po retkim pomenima u izvorima, izgleda da je Konstantin pratio cezara Galerija u njegovim pohodima protiv podunavskih varvara i protiv Sasanidske Persije (298) i Dioklecijana u poseti Egiptu (301/2). Na Galerijev podstrek, Dioklecijan je 303. započeo Veliki progon, poslednji i najsuroviji progon hrišćana u Rimskom carstvu. Važno je podvući da je samo prvi od četiri edikta protiv hrišćana objavljen u zapadnom delu carstva i da su Maksimijan i cezar Konstancije, morali da ga primene. Koliko su u tome bili revnosni ostaje drugo pitanje. Konstancije je bar gajio simpatije prema hrišćanima i po rečima hrišćanskog oratora Laktancija, Konstancije je uništio nekoliko crkava, ali je sačuvao "...pravi hram Božji koji je telo čovekovo". Borba protiv hrišćanske crkve samo je privremeno zaokupila Dioklecijana, pošto je pitanje nasleđivanja prestola postalo akutno posle avgustove hronične bolešljivosti od zime 303/304. godine. Već 1. maja 305. Dioklecijan se u blizini Nikomedije dobrovoljno povukao sa vlasti zajedno sa svojim savladarom Maksimijanom. Galerije i Konstancije su postali novi avgusti, a njihovi cezari dvojica Galerijevih štićenika, Sever i Maksimin II Daja, Galerijev sestrić. Na očigled svih Konstancijev odrasli sin Konstantin i Maksimijanov Maksencije su zaobiđeni u podeli vlasti.

Izgleda da je sa ovakvim ishodom događaja Konstantinov položaj na Galerijevom dvoru postao opasan. Konstancije je, izgovarajući se slabim zdravljem, zatražio od Galerija da mu pošalje sina i Konstantin se u leto 305. najzad pridružio ocu. Nakon zajedničkog pohoda protiv Pikta, Kontancije je umro u Eburakumu (današnjem Jorku) 25. jula 306. Njegova smrt je duboko uzdrmala Dioklecijanov sistem, pošto su okupljeni vojnici izvikali za novog avgusta pokojnikovog sina Konstantina. Iako je u početku bio srdit, Galerije je odobrio uzdizanje Konstantina, ali samo za cezara potčinjenog Severu, novom avgustu zapada. Iako četvrti u hijerarhiji carskog kolegijuma, Konstantin je zadržao sigurnu vlast nad teritorijama svog oca: Galijom, Britanijom i Španijom. Jedan od prvih Konstantinovih poteza bio je da, suprotno svojim nedovoljnim ovlašćenjima, povuče sve mere protiv hrišćana i vrati im njihova prava i imovinu. Konstantin je, u skladu sa uobičajnom praksom, sproveo apoteozu svoga oca i kasnije je uvek sa ponosom isticao da je sin deifikovanog Konstancija. Iako se odmah na početku vlade prikazao kao zaštitnik hrišćana, Konstantin na novcu, koji je kovao u kovnicama na svojoj teritoriji (Trir, London i Arl) slavi paganske bogove.

Konstantinov uspon (306-312)

Konstantinova uzurpacija koja je na kraju legitimisana poslužila je za uzor drugom zaobiđenom carskom sinu - Maksenciju koji se 28. oktobra 306. proglasio za cara u Rimu, uz pomoć i podršku senata i pretorijanske garde. Galerije je odbio da ga prizna za legitimnog vladara, ali se i pored toga Maksencije održao kao vladar Italije i Afrike. Pred opasnošću koju je donosio pohod avgusta Severa na Italiju, Maksencije je pozvao u pomoć oca Maksimijana koji se izgleda nije prilikom abdikacije oprostio od vladarskih ambicija. Sever je ubrzo napušten od svojih legionara i u Raveni se predao Maksimijanu, da bi ubrzo bio pogubljen.

Ovakav sled događaja naterao je Galerija da se u jesen 307. lično uputi u Italiju i pokuša da svrgne Maksencija i Maksimijana. Istovremeno, Maksimijan se obratio Konstantinu tražeći saveznika u borbi sa jarosnim Galerijem. Maksimijan se sa Konstantinom sastao u Triru, Konstantinovoj rezidenciji, i predložio mu savezništvo. Nekadašnji augustus Herculius ponudio je Konstantinu priznanje njegove titule avgusta i ženidbu sa Maksimijanovom ćerkom Faustom. Konstantin je oberučke prihvatio ponudu, rastao se od dotadašnje supruge Minervine,koja mu je oko 305. rodila sina Krispa, i septembru 307. god. u Triru je obavljena dvostruka ceremonija Konstantinovog proglašenja za avgusta i venčanja sa Faustom. U međuvremenu, i Galerije je doživeo neuspeh u pohodu na Italiju i morao se neslavno povući. Iako rodbinski povezan sa Herkulijima, Konstantin nije učinio ništa što bi moglo da naškodi Galeriju. Nakon što je opasnost prošla, Maksencije se posvađao sa ocem i proterao ga sa svojih poseda.

Kao čuvar Dioklecijanovog nasleđa, Galerije je potpuno izgubio kontrolu nad zapadnom polovinom Carstva. Najzad, u jesen 308. u Karnuntumu u Panoniji (blizu današnjeg Beča) sastali su se Galerije, Maksimijan i Dioklecijan, koji se samo radi ove prilike, u kojoj je trebalo urediti prilike u carstvu, vratio iz "penzije". Maksimijan je tako ponovo nateran na povlačenje sa vlasti, dok je Licinije (308-324), Galerijev favorit, direktno proglašen za avgusta 11. novembra 308. godine. Konstantinu je oprošteno odmetanje iz 307. godine i ponovo je kao cezar primljen u vladajuću tetrarhiju.

Sporazum iz Karnuntuma, suprotno očekivanjima, početkom 309. osporio je Galerijev sestrić, cezar Maksimin. Licinijevo momentalno uzdizanje u avgusta povredilo je Maksiminovu sujetu i on je samovoljno uzeo titulu avgusta 1. maja 310. god. Kako je i Konstantin od ranije pretendovao na položaj viši od cezarskog u leto 310. sva četiri legitimna vladara su ponela titulu avgusta.

Posle Karnuntuma, Maksimijan se vratio u Galiju i pred Konstantinom javno odrekao carskih insignija, ali čim je Konstantin u leto 310. otišao u pohod na rajnske varvare, Maksimijan se u Masiliji po treći put proglasio za avgusta. Kada se legitimni vladar pojavio Maksimijan je izručen Konstantinu. Po Laktanciju, Maksimijan je nateran da se potčini Konstantinu, ali je zatim pokušao da izvede neuspeli atentat na dotada velikodušnog zeta. Ovoga puta Konstantin je naterao tasta Maksimijana da izvrši samoubistvo.

Uklanjanje Maksimijana Herkulija označilo je Konstantinov raskid sa tetrarhijskim načelom legitimnosti. Iz avgusta 310. sačuvan nam je jedan anonimni latinski panegirik upućen Konstantinu koji otkriva novu ideološku podlogu Konstantinovog vladarskog legitimiteta. Otkriva se da je Konstantin potomak Klaudija II Gotskog (268-70), ali se podvlači i njegovo pravo na presto kao sina diviniziranog Konstancija. Najzad, na putu iz Marseja u Trir Konstantin posećuje neimenovani Apolonov hram. Tu car doživljava susret sa Apolonom, sa kojim deli čitav niz vrlina, koji mu otkriva proročanstvo po kome je upravo on, Konstantin, najavljen kao vladar čitavog sveta. Ova Konstantinova "paganska vizija" se pre svega može posmatrati kao propagandno oružje. Car se upravo odrekao jedne, ali zato javno ističe drugu osnovu svoje vlasti: nasledno pravo i odobravanje bogova. Upravo od 310. na Konstantinovom novcu se pojavljuje Nepobedivo Sunce (Sol Invictus), koje slavi kao svog pratioca i zaštitnika (SOLI INVICTI COMITI).

Konstantinovo preobraćenje u hrišćanstvo

Onemoćao od bolesti, Galerije je na samrti 30. aprila 311. u Serdiki (današnjoj Sofiji) izdao Edikt o toleranciji. Galerije je naredio obustavljanje progona hrišćana na njegovim teritorijama (Balkan i Mala Azija) i naložio im je da se mole za spas vladara, države i sebe samih. Njegove teritorije su podelili Licinije i Maksimin Daja između sebe, Licinije balkanske, Maksimin maloazijske. Uklanjanje Maksimijana 310. je dovelo do zatezanja odnosa između Konstantina i Maksencija. Početkom 312. god. Konstantin je sklopio savez sa Licinijem, vladarem Podunavlja i Balkana,a zatim je čim su vremenske prilike dozvolile sa nevelikom vojskom od oko 40 000 vojnika prešao Alpe u proleće 312. godine. Posle teško izvojevane pobede kod Verone, Konstantin je postao neosporni gospodar severne Italije. Maksencije se, na vesti o neuspehu svoje vojske na severu, zatvorio unutar rimskih bedema. Na putu za Večni Grad Konstantin je doživeo mistično iskustvo nakon koga se otvoreno opredelio za hrišćansku veru. Po Laktanciju, čiji je spis "O smrti progonitelja" nastao već oko 317/8. god, Konstantinu je u snu, u noći koja je prethodila bici kod Milvijskog mosta,naloženo da na štitove svojih vojnika stavi slovo H sa vertikalnom crtom zakrivljenom pri vrhu tako da formira hristoram. Po Konstantinovom biografu episkopu Jevseviju Cezarejskom, koji je carevu biografiju sastavio nešto posle 337. god., car mu je lično i pod zakletvom nekoliko godina kasnije ispričao čitav događaj. Po Evsevijevoj priči u Vita Constantini, car se molio bogu koga je poštovao i njegov otac i narednog dana na nebu, iznad sunca, Konstantin i njegova vojska su ugledali svetlosni krst sa natpisom "ovim pobeđuj" (τουτο νικα). Car nije bio siguran u značenje vizije dok ga u snu nije posetio Hrist i preporučio mu da napravi vojni steg u obliku znaka viđenog na nebu i iskoristi ga u bici. Sutradan Konstantin je naredio da se iskuje vojni steg (labarum) sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Nakon toga, car je odlučio da sledi boga koji mu se ukazao i okupio je oko sebe hrišćanske sveštenike od kojih je zatražio da ga upute u Hristovu veru. Konstantin nije bio ni prvi, ni poslednji rimski vladar koji je pre odlučujućeg događaja tražio i dobio konkretnu pomoć neke više sile. Novina je bila u tome što je Konstantinova vizija iz 312. god. (videli smo da panegiričar iz 310. pominje i pagansku viziju Apolona), imala jaku hrišćansku crtu. Moguće je da je jedan, danas uobičajni prirodni fenomen npr. solarni halo, protumačen kao nebeski znak povoljan za Konstantinov pohod. Bilo kako bilo, ne možemo ulaziti u racionalističko seciranje Konstantinovih motiva. Početak 4. veka bio je doba kada se čvrsto verovalo, i sa paganske i sa hrišćanske strane, da nebeske sile gotovo svakodnevno utiču na ljudske sudbine. I sam Maksencije, ohrabren proročanstvom iz Sibilskih knjiga, upustio se u otvorenu bitku sa malobrojnijom Konstantinovom vojskom 28. oktobara 312. Stari Milvijski most na Tibru, severno od Rima, srušen je kako bi se nastupajućpj vojsci otežao pristup Gradu, dok su branitelji podigli pontonski most od čamaca. Već prilikom prve ozbiljnije čarke, Maksencijeva vojska je naterana u bezglavo povlačenje i pontonski most je popustio pod teretom njihovog dezorganizovanog prelaska reke. Među mnogima koji su se tom prilikom udavili bio je i Maksencije. Konstantin je narednog dana pobedonosno ušao u Rim, a Maksencijeva odrubljena glava je nošena na koplju ulicama grada.

Pobednik je pozdravljen kao "oslobodilac, spasitelj i dobročinitelj", a senat je poraženog Maksencija proglasio za tiranina i naložio brisanje svake uspomene na njega (damnatio memoriae). Konstantinu su ukazane mnoge počasti, između ostalog senat je izglasao postavljanje pobednikovih statua po Rimu. Statua cara koji je u desnoj ruci drži "simbol Spasiteljevog stradanja" uz natpis kojim se caru pripisuju zasluge za "oslobađanje senata i naroda Rima", može biti kolosalna mermerna statua čiji se ostaci danas čuvaju u vatikanskoj Palati konzervatora (Palazzo dei Conservatori). Senat je Konstantinu izglasao i titulu Maximus Augustus zahvaljujući kojoj je mogao da zahteva vodeću ulogu u carskom kolegijumu koji su sada činili još Licinije i Maksimin. Konstantin je u Italiji obnarodovao Galerijev edikt o toleranciji iz 311., a zatim je naredio i da se crkvi vrati oduzeta imovina. U opravdanost svoje verske politike želeo je da ubedio je i svog saveznika Licinija kada su se u februaru 313. sastali u Milanu gde se Licinije oženio saveznikovom polusestrom Konstancijom. Ovaj sastanak poslužio je kao osnova predanja o Milanskom ediktu kojim je Konstantin navodno hrišćanima dao slobodu veroispovesti, a hrišćanstvo učinio ravnopravnim sa ostalim religijama Carstva. Sam Evsevije Cezarejski, savremenik događaja, namerno prećutkuje Galerijevu ulogu u obustavi progona, a glorifikuje Konstantinovu. Takav stav preovladaće u kasnijoj tradiciji, istorijska osnova događaje će bledeti, a Konstantinova uloga će postati dominantna u popularnoj svesti i danas.

Konstantin i Licinije (313-324)

Nakon što je porazio Maksimina kod Jedrena 30. aprila 313. Licinije ovladao Malom Azijom, Sirijom, Palestinom, rimskom Mesopotamijom i Egiptom. Odmah po ulasku U Nikomediju obustavio je progon hrišćana i naložio da se crkva i pojedinci obeštete iz carske riznice. Najzad, naredio je pogubljenje članova porodica nekadašnjih careva. Sada su sve veze sa tetrarhijom pokidane i Carstvo je pripalo dvojici ambicioznih vladar: Zapad Konstantinu, Istok Liciniju.

Konstantin je u međuvremenu počeo da radi intenzivnije na uređivanju prilika unutar crkve. Naročito se interesovao za prilike u crkvi u Africi gde se kao posledica Velikog progona pojavio rascep na pravoslavne i donatiste. Konstantin se odmah stavio na stranu pravoslavne stranke i sazvao je u Arelatu (današnjem Arlu) skup svih episkopa sa teritorija kojima je vladao. Uz pomoć državnih vlasti, 33 episkopa su se okupili 1. avgusta 314. godine u Arlu na prvom crkvenom saboru pod carskim patronatom. Sabor je osudio Donata zbog prakse ponovnog krštenja onih koji su vreme Velikog progona pokleli, ali kada su donatisti su odbili ovakvo rešenje Konstantin se tada obratio saboru "Poslanicom pravoslavnim episkopima" (Epistula Constantini ad Episcopos Catholicos). U govoru Konstantin je sebe nazvao Hristovim slugom (famulus) koji, po pitanju donatizma, čeka Hristov sud, a sud okupljenog sveštenstva jednak je Hristovom sudu. Poslanica pokazuje da je car već tada raspolagao dovoljnim znanjem o novoj veri da bi se obratio učenim episkopima. Donatistički rascep nije zalečen i Konstantin je krajem 316., i pored zvanično proglašene verske tolerancije, naredio represivne mere protiv donatista. Opozvao ih je tek 321. smatrajući da će jereticima Bog ispravnije suditi. U međuvremenu, Konstancija je Liciniju rodila sina, Licinijana. Pokazalo se da i Licinije ima krupne planove koji su se kosili sa Konstantinovim i izbio je Bellum Cibalense. Nakon teške bitke kod Cibale (današnji Vinkovci) 8. oktobra 316.god Konstantin je naterao Licinija da mu prepusti sve svoje evropske posede sem Trakije. Mir je učvršćen u Serdiki 1. marta 317. gde je Konstantin proglasio za cezare svoje sinove Krispa i Konstantina II i sestrića Licinija Mlađeg. Prividna sloga između dva avgusta održala se do 321. kada se carevi nisu mogli složiti oko izbora konzula. Pored toga, Licinije je postao agresivan prema hrišćanima koji su se već jasno odredili kao Konstantinove pristalice. Nakon što je Konstantin 323. goneći Sarmate upao na Licinijeve teritorije počela su neprijateljstva. Licinije je prvo poražen kod Jedrena 3. jula 324., a zatim i kod Hrisopolja u Maloj Aziji 18. septembra. Na Konstancijine molbe Konstantin se zakleo da će poštedeti Licinija koji je sa sinom interniran u Solun. Ipak, Konstantin je početkom 325. naredio pogubljenje Licinija i malog sestrića.

Posle pobede nad Licinijem 324. Konstantin po uzoru na helenističke monarhe počinje da nosi dijademu. Dijadema od tada postaje obavezan deo carskih insignija i vremenom prerasta u krunu.

Nikeja i Konstantinopolj

Kao i u Africi, tako je i crkva na Istoku bila podeljena oko brojnih pitanja iz oblasti teologije, discipline i organizacije. Konstantin se i ovaj put pojavio kao posrednik i sazvao je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji.Na početku zasedanja obratio se saboru apelujući na slogu. Sabor, čija nam akta nisu sačuvana, osudio je učenje Arija iz Aleksandrije i prihvatio simbol vere koji je naglašavao jednosušnost Oca i Sina. Sabor je zaključen 25. jula 325. ali jedinstvo crkve nije postignuto, pa je car od 327. počeo da traži rehabilitaciju prvaka arijanske struje. U tome se sukobio sa moćnim episkopom i teologom Atanasijem Aleksandrijskim, vođom pravoslavnih na Istoku, koga je na kraju proterao u Trir 335. Primećuje se da poslednjih godina vladavine u crkvenim sukobima Konstantin nije igrao energičniju ulogu.

U pogledu paganstva car je sada imao mnogo određeniji stav. Na Istoku carstva, gde su hrišćani bili brojni, paganstvo je postalo tolerisana vera i Konstantin je doneo nekoliko sporadičnih antipaganskih mera (npr. zabranio je podizanje novih kultnih statua). Slično tetrarsima, čije je rezidencije poput Trira i Sirmija i sam koristio, Konstantin je na mestu drevnog Vizanta počeo da podiže svoju novu rezidenciju. Novi Rim ,ili Konstantinov grad (Konstantinopolj), kako su ga već savremenici nezvanično zvali, inaugurisan je 11. maja 330. godine. Po svojoj veličini, grandioznosti i bogatstvu, Konstantinopolj je trebalo da predstavlja rivala Večnom gradu - Rimu. Kao novi centar carske vlasti Konstantinov grad će to ubrzo postati, ali će prestonica u pravom smislu reči postati u vreme Konstancija II.

Konstantinove poslednje godine

Konstantin je već 317. i zvanično istakao pretenzije da nasleđivanje prestola obezbedi svojim sinovima. U tom cilju planski je držao po strani svoju polubraću, sinove Konstancija Hlora i Teodore. U Serdiki je 317., proglasio za cezare sinove Krispa i Konstantina II, najstarijeg sina iz braka sa Faustom. Fausta mu je rodila još dva sina: Konstancija II (cezar od 324.) i Konstansa I (333.). Međutim, Konstantinove poslednje godine zagorčala je porodična tragedija čiji nam uzroci nisu poznati: 326. po očevom naređenju pogubljen je cezar Krisp, već provereni vojskovođa, i Konstantinova supruga Fausta. Konstantin je pred kraj života razdelio teritorije ozmeđu svojih sinova, ali je zadržao vrhovni autoritet. Konstantin II je dobio na upravu Galiju, Britaniju i Španiju, Konstancije II je poslat u Antiohiju, Konstans I u Milano, odakle je upravljao Italijom i Panonijom, a carev sinovac cezar (od 335.) Dalmacije je iz Niša nadzirao granicu na Dunavu. Konstantin je preminuo u blizini Nikomedije 22. maja 337. godine na samom početku planiranog pohoda na Persiju. Iako je nameravao de se krsti u reci Jordanu, na samrti je, u skladu sa tadašnjim običajima, primio krštenje iz ruku Evsevija Nikomedijskog, jednog od arijanskih prvaka. Konstancije je zatim preneo očevo telo u Konstantinopolj gde je svečano sahranjeno u unapred pripremljenu grobnicu u crkvi sv. Apostola. Konstantinov sarkofag pohranjen je između 12 praznih čime je istaknuta careva uloga trinaestog apostola. Naravno, u carstvu čija je hristijanizacija tek započeta, Konstantin je i zvanično deifikovan i uvršten među paganske bogove. Njegova tri sina su uklonili svoje rođake i ostale takmace i 9. septembra 337. god. su se proglasili za avguste.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 21. maja po crkvenom, a 3. juna po gregorijanskom kalendaru.

Literatura

Nažalost, iako je Konstantin svakako jedna od najznamenitijih istorijskih ličnosti rođenih na tlu Srbije, na našem jeziku ne postoji adekvatna Konstantinova biografija. Nedavno se u prevodu na naš jezik pojavilo klasično biografija cara Konstantina koju je u 19. veku napisao Jakob Burkhard. Za početak pogledajte: M. Mirković, Rimska država u doba principata i dominata (27. pre Hr. do 337. god), Od Avgusta do Konstantina, Beograd 2003, 173-195.

Izvor: Wikipedia