Конузин спречио НАТО конференцију у Варварину

NOVA NATO OFANZIVA (1): BORBA ZA SRCA I DUŠE SRBA

sreda, 14 april 2010 14:24 Aleksandar MITIĆ
Ovog puta, 11 godina kasnije, NATO u Srbiji vodi kampanju koja uključuje brojne seminare, konferencije, obuke novinara i sponzorisane tekstove u srpskim medijima, s ciljem da se pridobije podrška za članstvo Srbije u Alijansi.

Ugljenisana i raskomadana tela, traktori pretvoreni u obično gvožđe, razrušene kuće: NATO bombardovanje dve kolone izbeglica u sredu na zapadnom Kosovu predstavlja pravu viziju apokalipse.

Ovako sam pre tačno 11 godina, 14. aprila 1999. godine, započeo reportažu poslatu satelitskim telefonom iz okoline Đakovice, par sati nakon što sam kao novinar AFP sa lica mesta poslao prvu vest o napadu NATO na kolone traktora kosovskih Albanaca, vest koja je prekinula sve informativne programe širom sveta.

Prvi je reagovao Vesli Klark, vrhovni komandant NATO, javno optužujući srpske snage za „akt ekstremne brutalnosti” i tvrdeći da su u stvari Srbi pucali na albanske civile u izbegličkoj koloni kao akt odmazde za prethodni napad Alijanse severno od Đakovice.

Međutim, suočen sa detaljima vesti sa terena u koje sam ubacio čak i brojeve laserskih NATO GBU bombi čije sam ostatke pronašao u kraterima, Klark je - uhvaćen u laži - morao da se povuče, te je nakon pet dana negiranja, spinovanja i dezinformacija, NATO 19. aprila morao da prizna svoj zločin.

„Dejli telegraf” opisuje vest o bombardovanju kolone albanskih izbeglica kao prekretnicu u informativnom ratu na Kosovu.

Te večeri, piše britanski list, „portparol NATO Džejmi Šej bio je još uvek za svojim stolom u Briselu u 11 uveče kada je zazvonio telefon iz Vašingtona. Bio je to jedan njegov stari prijatelj, koji sada radi za Savet za nacionalnu bezbednost Bila Klintona. ‘Džejmi’, rekao je, ‘samo da ti prenesem da sam upravo slušao telefonski razgovor između Tonija Blera i predsednika Klintona. Njihov zaključak je da ti je potrebna pomoć”.

Pomoć je bila slanje Alistera Kempbela, Blerovog „spin majstora”, za ključnog člana propagandne ratne mašinerije NATO.

„Incident u Đakovici je prisilio Bila Klintona i Tonija Blera da priznaju da su odnosi sa štampom Ahilova peta NATO”, zaključio je „Dejli telegraf”.

Prošlo je 11 godina i NATO je ponovo u kampanji u Srbiji. Ovog puta, srećom, ne gađa košarkaške terene, autobuse, vozove i bolnice, već pokušava da osvoji „srca i duše” Srba kampanjom koja uključuje brojne seminare, konferencije, obuke novinara i sponzorisane tekstove u srpskim medijima, s ciljem da se pridobije podrška za članstvo Srbije u Alijansi.

Kada je pre tri meseca predstavljen zahtev 200 javnih ličnosti za raspisivanje referenduma o članstvu u Alijansi, dočekan je na nož od strane onih kojima smeta da se kampanja promocije NATO, izvedena u saradnji sa više NVO i političkih partija, obasja reflektorima kritičke javnosti.

Od kada je objavljen proglas u januaru, Odeljenje za javnu diplomatiju NATO - čiji je dugogodišnji šef bio onaj isti Džejmi Šej - sponzorisalo je niz konferencija u Beogradu, ali i u unutrašnjosti Srbije.

Pre par nedelja, pokrenuta je i zvanična inicijativa za učešće Srbije u izradi novog Strateškog koncepta NATO, projekta kojim rukovodi Madlen Olbrajt, jedan od ključnih inspiratora bombardovanja Srbije.

Olbrajtova je nekako u isto vreme predstavila svoj projekat na Briselskom forumu 2010, najvišem ovogodišnjem sastanku posvećenom promovisanju NATO u Evropi.

Pomalo iznenađujuće — ili možda ne — na tom sastanku, po prvi put, učestvovao je i srpski predsednik Boris Tadić, koji je u više navrata poslednjih meseci, barem u javnosti, iznosio stav da Srbija ne ide ka NATO.

Verujmo da je, dakle, Tadić u stvari boravio u Briselu da bi Olbrajtovoj i njenim partnerima iz NATO jasno naglasio da u Srbiji nemaju šta da traže i da novac namenjen „srcama i dušama” Srba preusmere negde korisnije.

Fond Slobodan Jovanović, Beograd
--------------------------------------------------------
NOVA NATO OFANZIVA (2): ONO I DSZ SE BRANE U VARVARINU
sreda, 14 april 2010 14:48 Željko CVIJANOVIĆ

Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije o NATO ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čija je 15-godišnja ćerka poginula u bombardovanju 1999.

Ovo je ozbiljan incident i mislim da je to ozbiljno ponižavanje Srbije kao nezavisne i suverene države. Ne zalećite se kao Đelić u Briselu, ovu istorijsku rečenicu nije uzviknuo Karađorđe dahijama, a ni vojvoda Mišić pradedovima novih vlasnika Telekoma. Iako liči. Autor sentence je Zoran Dragišić, stručnjak za bezbednost, terorizam i lobotomiju (u srećna vremena to se zvalo ONO i DSZ), sa trenutnim plemenitim angažmanom da po Srbiji širi veru o njenom ulasku u NATO. Hajde da vidimo ko je to povredio najdublja patriotska osećanja našeg eksperta za NATO i DSZ?

Elem, Dragišić i ekspertska ekipa iz Međunarodnog institututa za bezbednost (zvuči kao mladunče od Spejsaštla) bili su radi da u Varvarinu organizuju raspravu o ulasku Srbije u NATO pod nimalo sugestivnim naslovom „Srbija sa jakim saveznicima ili neutralna“. Da se ne lažemo, konferencija je mogla da se zove i „Da li više volite Srbiju u NATO ili u paklu“, ali eksperti su tu da zadrže neutralnost i distancu.

Otkud konferencija o NATO u Varvarinu? Valjda je Varvarin nešto ostao dužan Alijansi, koja je 31. maja. 1999. sa dve rakete pobila tamo 17 civila, a onolike je poštedela. Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čoveka čija je 15-godišnja ćerka poginula u tom bombardovanju.

A onda se pojavio duh iz mašine – ruski ambasador Konuzin, koji je, tvrdi se, Milenkoviću poručio da, ako organizuje tu NATO zabavu, neće doći na obeležavanje jedne bitke iz 1810, u kojoj su se tamo Srbi i Rusi tukli protiv Turaka. I to je izazvalo plemeniti bes Dragišića, borca za nezavisnost i DSZ, koji je riknuo do neba da ga čuju. Rusi su, dakle, ponizili nezavisnost Srbije.

E sad, ovaj Rus nije mogao da utiče da njegovi preci u onoj bici od pre 200 godina pređu na Tursku stranu, ali je možda mogao da preti kako Rusi Srbiji neće dati onaj kredit da spasi budžet. Mogao je i da plati kampanju protiv Srbije na nekom mediju. Mogao je da zapreti da će NIS dići cenu litra benzina na cenu litra krvi. Ništa od toga, ali to su pritsci na koje je Srbija navikla, ponekad se tako lepo hrani njima i odavno ih ne smatra poniženjem. Ali da Konuzin preti da neće učestvovati na proslavi bitke u kojoj Srbi nisu prešli na stranu Turaka, nego su se žrtvovali za Ruse, to je ozbiljno poniženje.

Naravno, nisu ovde važni ni Rusi ni NATO, već naši. Oni naši kojima nikad nije smetalo što je nekoliko drugih ambasada aminovalo svaku srpsku vladu u poslednjih deset godina, što je sa tih mesta za to vreme organizovano bar 20 kampanja koje su destabilizovale Srbiju ili što su iz jedne od tih ambasada prošle godine zvali nekoliko urednika srpskih novina i lepo ih zamolili da prestanu da kenjaju o srpskim uslovima za Euleks, pa su oni, gle čuda, prestali da kenjaju.

Ali kad Rusi neće da dođu na priredbu, to je atak na srpsku nezavisnost i najplemenitija osećanja naših dragišića i celog DSZ. I svih onih neznanih lobista koji su 200 godina kasnije na Varvarinskom polju odsudno izgovorili – Glavu dajem, al' NATO ne dajem! - potpuno nezainteresovani za ličnu dobit, uvereni da je plemenitije nego lobirati za Alijansu, koja im je okupirala teritoriiju, jedino kad isuču onu stvar na zemlju koja Srbiju u borbi za tu teritoriju podržava. Dragišići, sa samo jednim neoborivim argumentom: da je drug Tito živ, i on bi danas bio u NATO. A ne samo u DSZ.

Kurir
---------------------------
Извор тектстова:Нови Стандард