Proglašen za najboljeg komičara na Balkanu
Sve je isto kao i bilo gde. Niko ne nosi bele kapice. Razgovarao sam sa našim ljudima iz ambasade koji kažu da Albanci žele kontakt s nama

Predstavom "Kovači", Miloša Nikolića, u režiji Stefana Sablića, Narodno pozorište iz Beograda gostovalo je 27. maja na Šestom pozorišnom festivalu "Balkan 2000" u albanskom gradu Korča. To je prvi put u istoriji Narodnog pozorišta da gostuje u Albaniji. Festival je osnovan 2000. godine i ubrzo je, zbog broja zainteresovanih zemalja za učešće, postao jedan od najprestižnijih festivala komedije. Glumac Milenko Pavlov za ulogu kovača Ace dobio je nagradu za glavnu mušku ulogu i time proglašen za najboljeg komičara na Balkanu.

- Shvatam da sam trenutno to, ali kada prođe leto, sve će se zaboraviti. Jako brzo zaboravljamo uspehe, ali ih ne praštamo... - kaže Milenko Pavlov.

Kako je bilo uputiti se u Albaniju?


Prvi put smo prošli iza te gvozdene zavese. Naš pomoćnik upravnika bio je tamo i sa oduševljenjem nam je pričao o Albaniji. Organizovano je da nas na makedonsko-albanskoj granici dočeka njihov autobus. Prvo što sam pomislio - pa valjda nas neće vešati! Međutim, uopšte nam nije bio potreban taj autobus. U čitavom tom delu je pravoslavni živalj. Opterećeni smo predrasudama. Tamo ima i katolika i muslimana, imaju i džamije i crkve...

Kod nas postoje predrasude o dva tipa Albanaca - jedni su stari i nose bele kapice, a drugi su ratnici. Kako se živi u Albaniji?


Sve je isto kao i bilo gde. Stariji znaju ruski, francuski, mlađi ljudi, uglavnom, engleski. Niko ne nosi bele kapice. Mladi nose farmerke, majice, mobilne, farbaju kosu i izlaze. Ima starih kafana, kafića nema kao u Beogradu, ali to je manji grad. Svi voze "mercedese, putevi nisu bog zna kakvi, ali oni se ubrzano grade, dok se mi delimo na partije, četnike i partizane. Razgovarao sam sa našim ljudima iz ambasade koji kažu da Albanci žele kontakt s nama. Polažu na kulturu. Svaki grad ima pozorište, a u Tirani ih je čak dvadeset.

Da li ste imali priliku da malo obiđete grad i okolinu?


Bili smo u muzeju. Videli smo ikone iz crkava koje je Enver hodža spalio, a oni spasli. To su pravoslavne ikone rađene pod uticajem grčkog freskoslikarstva. Vodili su nas na izlet na Ohridsko jezero, u letnjikovac Envera hodže... Nismo samo mi stigli s predrasudama. Razgovarao sam sa koleginicom iz Ukrajine, koja sada živi u Nemačkoj. Ona je bila začuđena što su je zvali u Albaniju. Takođe je, kao i mi, bila oduševljena onim što je zatekla.

Kako je publika reagovala na vašu predstavu?


Nije bilo prevoda, pa je direktor Božidar Đurović uoči početka predstave izašao pred publiku da im prepriča siže. Oni su stalno aplaudirali, kao da sve razumeju. Bane Vidaković i ja smo se strašno trudili da, ako ništa drugo, bar našu energiju prenesemo publici jer znamo da nas niko, pa ni žiri, ne razume. Ne znam na osnovu čega su doneli odluku... Znate, kada je čovek iskusan onda ne mora ni da zna jezik - oseti ko zrači, a ko ne. Posle predstave njihovi glumci su došli u garderobu da nam čestitaju.

Jeste li videli neku albansku predstavu?


Ne, bili smo samo dve večeri. Jedne večeri igrali su Rumuni i njih sam gledao, a drugo veče smo mi nastupili. Slušao sam samo prvakinju njihovog nacionalnog teatra dok je recitovala na albanskom. Nisam je razumeo, ali vidi se da je odlična glumica. Na festivalu su bila pozorišta iz više zemalja i svako je tamo boravilo dva dana. Iako skromno žive, dosta ulažu u kulturu. Trebalo je svima nama platiti spavanje, obroke...

Razgovarali ste sa albanskim kolegama. Šta je to što se kod njih igra? Koji pisci?


U Nacionalnom teatru postavljaju i igraju njihove nacionalne pisce, kao što bi trebalo da se radi i u našem Narodnom pozorištu. Igraju i Molijera, Šekspira... Sve je potpuno normalno, samo nešto skromnije nego kod nas ili u Evropi.
Biljana Bošnjak

sta radi zrenjanin

[Cestitke najboljem komicaru Balkana!