Па и није баш да смо прихватили све осим једног. Мада је врло извесно да би рат избио на овај или онај начин, али оно што хоћу рећи, је да нисмо ми требали убрзавати ствар.



Све се завршило тако што су и Србију походили, а знамо и како се то завршило по Србију.

А остатак јуначке дружбе се и није баш претерано оглашавао по Сарајеву наредних година.

Тему сам поставио о аустро-угарском логору у ПСР.
12.000 срба је побијено. О том логору се скоро ништа не зна,а хумка
је 50 година представљана као жртве терора.
До пред овај рат је била табу тема а за њен садржај се сазнало пар година
прије последњег рата.
56.000 људи је прошло кроз њега.
После плаве гробнице највећа гробница срба у ПСР.
Малена зелена је само констатовала да је Принцип класични терориста.
По том испада да је после Марсеја Србија требала згазити Хрватску и по
нпр.Сплиту правити Мачву.
Сваки дан гледам то брдо на којем је стајала петокрака док моји суграђани
нису споменик освјештали и поставили крст.Та гробница и сада постоји и
виша је од СПЦ у Добоју (крај ње је).

Ни ја нисам упознат са тим,можеш ли поставити још информација?Кад се говори о страдању у ПСР,спомињу се само са њихово клање по Мачви,повлачење преко Албаније,и бугарски злочини.

Потпуно те разумијем.Ради "виших" циљева неке ствари нису ишле у јавност.
Мјесто гдје је био овај логор је 1.000 метара од мене,а хумка гдје су кости ових
несрећника око 2.000 метара.Ни ја као дијете нисам знао шта се налази унутра.
То је до пред рат било мјесто жртава фашистичког терора.У парку у град има
обеликс који је представљен као партизанско гробље док сада имају подаци
да су ту кости 6.000 цивила срба крњинског краја побијених у војној касарни
на периферији Добоја.Власт је скривала а родитељи нису вјероватно смјели рећи
праву истину или су црвени толико испрали мозак да их није ни интересовало.
Молим те прочитај читав овај текст:

Дантеов пакао и у Добоју

Када је већ суморни цар Аустроугарске монархије Фрањо Јосиф у лето 1914. године, оптерећен и црним слутњама, поверио свом шефу генералштаба Конраду фон Хецендорфу и могућност пропасти "двојне монархије", моћног и великог католичког царства, свакако није ни помислио у том часу да ће баш убрзо један слабашни, а одважни, јуначки осокољен младић из Босне, Србин, Гаврило Принип, једним хицем да увери цара да је пропаст моћног царства био историјски неминован. Не само те цареве слутње већ и стварне историјске чињенице су већ подуго указивале на уздрмано постојање тог "римско-католичког царства" у срцу Европе. А уздрмали су га, ето, Срби. Само хицем. То стање у двојној монархији почетком 20. века било је толико и стварно и очигледно, да је познати аустријски писац Петер Ебнер о том стању забележио: "Ја мислим да је 1914. и атентат у Сарајеву изазвао слом нечега што је већ увелико било припремљено за пропаст".

Одмах после атентата, као пролом облака и попут стихије, настале су страхоте. Прогони, одмазде над Србима у Босни и Хрватској, уз демонске демонстрације, демолирање њихових кућа, њихових радњи, пљачка, силовање, талаштво, убијање ... Тај геноцидни насртај на Србе и цео српски народ је трајао до јесени 1915, када су здушно удружене Аустрија, Немачка и Бугарска са огромном војном силом продрле у Србију, изненађену и недовољно припремљену за ратовање, услед чега се морала пред јачом силом повући. Са војском су се повлачиле и српске избеглице из БиХ, које су после Сарајевског атентата због одмазде црножуте аждаје морале склонити у Србију и Црну Гору. Окупатор је све избеглице позатварао и транспортовао у концентрациони логор интернираца.Осим разлога одмазде тих изразитих србофоба због видовданског хица у Сарајеву, окупатор је из много јачег разлога, политичко-стратешког, одлучио да очисти од Срба подручје око Дрине и тако себи осигура залеђе од могућег напада Србије и Црне Горе. У том настојању римокатоличка монархија имала је и сталну подршку Католичке цркве. Због тог великог страха и опасности од одмазде српске, а и због опрезности, поучени саветом католичких доушника да је "опрезност мајка мудрости", окупатор је нашао спас у изоловању и уклањању Срба из опасне пограничне зоне уз Дрину, између Србије и БиХ, њиховим депортовањем у концентрациони логор и коначним ликвидирањем. На њихова вековна огњишта би населили католички живаљ, одувек привржен хабсбурговцима и католичкој монархији. Ту чињеницу о мосту Ватикан-Беч преко Загреба живот је доказао, а историја потврђивала својим трајањем упорно све до данашњих дана. Окупатор би на тај начин остварио и основну намеру : створити сигурну тампон зону, сигуран бедем, горње Подриње са источном Херцеговином, који би раздвојио Србе са једне од Срба на другој страни Дрине, Србе у Србији од Срба у БиХ. Тај паклени план, иако у само предвечерје свог слома, уклапа се и у провођење стратешко-политичког плана Беча: асимилација народа у овом делу Балкана који је још увек сматран интересном зоном Аустроугарске монархије, тог великог средњоевропског моћника.

Масовни прогони Срба у херцеговачкоподрињском подручју (Автовац, Билећа, Гацко, Требиње, Фоча, Чајниче, Рогатица, Горажде, до Сарајева) и затварања, уништавање њихове имовине почињу непосредно наком Сарајевског атентата, а организовано заточење остварује окупатор у позну јесен 1915. године. Сабирно место су Пљевља, одакле су заточеници морали у сред зиме око 20 километара да препешаче до прве железничке станице Устипрача. Ту су стрпани у смрдљиве и загушљиве коњске теретне вагоне, и после дуге и исцрпљујуће вожње гладне и промрзле сместили у загађене, дрвене коњске бараке - "пфердшпитал" у којима су лечени коњи оболели од сакагије и других болести. Те бараке, коњске стаје - штале, налазиле су се у Добоју, на десној обали реке Босне, више ушћа реке Спрече у Босну. По налогу, "бефелу", Врховне команде из Сарајева, оболели поцркани коњи су побацани у ове реке или покопани у оближње јаме у ледине у подножју села Липац и Придјел. Остало је само ђубре и мноштво инсеката. Уз "бефл" је дато и упутство: ..."са интернирцима поступати без интервенције суца, на основу нужне ратне одбране, према војничкој командантској моћи". Да би пред свјетском јавношћу прикрила праве намере с интернираним Србима, Аустрија је дипломатским путем у Хаг упутила и овај став: ... "ваља имати у виду да су становници, повлачећи се за непријатељем, у одступању бежали преко црногорских и албанских планина, па су их аустријске трупе, онако изгладнеле и исцрпљене, вратиле њиховим кућама". Овом тенденциозном и лажном извештају треба додати и део извештаја који је сарајевска Врховна команда Аустрије доставила Бечу : ... "како је наређење војне команде налагало  најстрожији и најдраконскији поступак са овим интернирцима, учињено је све што се могло да се што пре и што више интернираца уништи". Врло јасно и написмено какав је био план, смишљен и нељудски, о уништењу српског народа. Није нимало чудно да је у таквом инквизаторском и конфиндентском систему и сваки грађанин те лукаве двојне монархије сматрао својим правом да може убити сваког Србина, јер је он "фогл-фрај", тј. слободан као птица. Тај принцип и такав метод је примењиван и у новом конц  логору.

Први транспорт српских интернираца је стигао у Добој 28.12.1915, а званично је затворена коњска болница - "пферд-шпитал" и 7.12.1915. почеле припреме за пријем нових "станара". Како није ништа предвиђено за боравак  живих људи, а већ у првом транспорту их је било 800, вероватно због тога домаћин није ни стављао на улазу логора натпис којим је мудри Данте поручио : "Ви, који улазите оставите се сваке наде". Јер ово није рај; ово је безнађе, пакао.Услови у логору су били ненормални, заправо, анимални, никакви за људе. У тих десетак барака није било пода. Иза коња су остале гомиле коњског измета, ђубрета. Није било ни сламе. Међу интернирцима је било много жена са децом. Сви су, збијени усред зиме на голој земљи проводиле језиве дане и ноћи. И душек и јастук су им били коњска балега, око њих су гмизали инсекти, а дезинфекција није вршена. Све је било заражено сакагијом. О хигијени није било ни говора-та именица је била непознаница у том логору нељудског, некултурног поступања. Како су транспорти стално пристизали, накупило се понекад и по 1000 интернираца у једној бараци. У оваквим услвима су се појавиле и болести, масовно и виду епидемије тифуса, колере, туберкулозе, богиња, дизентерије. Смрт је почела да коси немилосрдно. У почетку је дневно умирало 10, па и 50 лица, док није достигнут број и до стотињак дневно. Томе је допринијела и глад, исцрпљеност, малтретирања и мучења. Стражари су се у тим мукама иживљавали, а тај цинизам и бестијалност нарочито су тешко подносиле жене, које су пред њима и пред свима морале да врше нужду, као и мушкарци. Жене су вршиле и друге деликатније физиолошке потребе. Језиво, драматично, трагично. Понижење је безмерно. Оно јавно, пред свима. Coram publico. Храна је била бедна: кашаста чорба од трава и репе и зобни хлеб за три дана. Толико бедна да је чак и лекар логора др Гебер у зиму 1916/1917. рекао да у тој чорби не би "дао ни своје чизме прати". Храна као за стоку, као помије за свиње. По храну су морали свакодневно и за сваки оброк да иду чак у Добој, око 2 километра од логора. Због свега тога је дошло и до масовног умирања. Ужасан је био 5. април 1916. Тог дана су умрла 92 интернирца. А морталитет код деце је био и трагичнији и ужаснији. У априлу 1916. године су умрла чак 643 детета. Једној мајци је умрло седморо деце. Када је умрло и седмо, та је жена почупала сву косу и полудела. Био је то језив, ужасан и потресан призор: мајка је скакала по живим људима, обливена пеном и крвљу, изваљивала врата и насртала на стражаре, који су је кундацима обарали и убацивали у шталу. А на крају, када је поново свом снагом ударила у врата, пала је и убрзо престала да дише. Ништа мање болан је и случај  жене која је покушала да скочи у мутну мрзлу реку Босну. Срећом, спасио ју је поп Славко Трнинић, који је спроводио два чамца мртвих, стрпаних на гомилу, без реда, у еспапске сандуке, ка добојском гробљу. Жена је, чемерна и јадна, само кукала и јадила: "... што ме не пустите да што пре завршим, за кога да живим, родитељи ми овде помреше, муж погибе, а, ево, сахраних овде и петоро драге ми деце?"

Ужаснута злом судбином невине деце у овом логору књижевница Јулка Поповић-Срдић посвети тој дечици дивну песму у прози, од које овде доносимо само узбудљив завршетак, који изазива сузу из најтврђег срца:

"Шкрипе легерска кола ...  дјечица су поредана уздуж и попријеко, па се старац боји да које не изгуби. На гробљу чека разгрнуто њедро мајке земље. Велика, заједничка рака међу хиљаде свежих гробова. Свештеник опоја и полева вином влажну жуту иловачу. Чича лагано скида једно по једно детешце, реда их по мокрој раци, тетошећи их и милујући као мајка ... зачуђено и болно гледа у очи гладне, напаћене дечице. И као да питају. Старац оклева да их прекрије земљом, као да чека да мећава од својих дивних звездица отка предивни покров невиним жртвама ..."

А осјећајни, стари песник Исаије Митровић (отац недавно преминулог митрополита босанскохерцеговачког Владислава), инспирисан сивилом смрти, која попут стихије покоси увело цветно поље дечије и мајчино жртвовање, испева ове дивне и болне стихове:

"... А дојку стишће гладно чедо јаче,

напором задњих сила мати даде

задњу кап млека чеду које плаче-

и сена смрти по њој тихо паде".

("Табор у Добоју")

 По свему што је тамо вршено и доживљено, по тој великој трагедији, у којој је око 12 хиљада мученика, Срба, оставило своје кости у рекама Босни и Спречи, лединама и брежуљцима, најмање у православном гробљу, прегладнели, тровани, мучени, вешани, убијани, силовани, а надасве понижавани, Добој поста акропола невиних жртава, "логор смрти" и "црна гробница" којој је само равна "плава гробница" са острва Видо, коју тако снажно опева Милутин Бојић, славни српски песник. О великом народном страдању Срба у Добоју половином друге деценије овог века и трагичности коју су скривали вечити душмани Срба и православља, изразио је своју оцену и Боривоје Јевтић, публициста, књижевни критичар и театролог: "У току рата знамо за три велике народне патње: ону у Албанији, која већ добија облике једне уметничке епопеје, ону у Араду, заједничку Србима из Босне и Србије (после покоља у Мачви) која готово није начета ни обичним белешкама једног дневника, у ону, најзад, у Добоју, која је најћутљивија, иако свирепскија од арадске. У добојском случају у целини је остварен програм аустроугарске владе, који је она у почетку рата ставила себи у задатак : једном заувек скршити отпор српског племена, убити једном за сва времена свако његово национално осећање". Ту лукаву и нељудску намеру моћног цара и моћног католичког царства је цинички потврдио и командант "логора смрти" мајор аустријски др Јосипу Шкарићу који је обилазио логор саркастичном изјавом: "У историји се дешава да неке нације нестану, а друге се дижу". СИЦ! Исувише јасно, хипокризијски речено, а успут да не заобиђемо и два племенита лекара који су настојали да помогну колико могу и колико смеју. То су др Филип Лазаревић, велики хуманиста и сенатор у предратној Југослвији из Котора и др Јосип Шкарић из Постира на Брачу, писац ванредне књиге "Успомене једног лијечника" у којој је већи део посветио Добоју и "логору смрти". А не могу заобићи ни казивање једног аутентичног мученика, логораша, Владе Шегрта, високог функционера и члана Савета федерације у минулом режиму, који у својим сећањима каже : ... Као дечак провео сам у добојском логору неколико месеци 1915. године. То је био мој први сусрет са страхотама окупаторског режима. Нечовечно поступање са затвореницима трајало је од оснивања па све до ликвидације логора. У логору је над свима висила смрт и сваки наступајући дан доносио је нове жртве. Несрећни и недужни људи, жене и деца нису ни сахрањивани, како то приличи човеку, већ су бацани у реке, у огромне рупчаге и слагани као цепанице једни на друге, а потом засипани земљом. У тим безименим јамама нестале су хиљаде родољуба из Вишеграда, Чајнича, Фоче, Сарајева, Гацка, Билеће, Требиња и других места. Иако је то било пре више од једног столећа, ипак у мом сећању живе успомене на патриотско држање затвореника, на јуначки отпор и стоичко подношење свих патњи. Исто тако, живе успомене и на патриотско и саосећајно држање народа Добоја и околних села према затвореницима у логору. То се најљудскије испољавало у уношењу хране, одеће, дувана и цигарета за логораше, у сталном интересовању за њихову судбину, при чему су се многи излагали репресијама од окупатора".

Протести, јауци, шкргут зуба, измучених заточеника, с интонацијом Золиног "Оптужујем!" допрли су и до Беча. Наш представник је у бечком парламенту нашу интерпелацију допунио и овим речима: "... У Добоју је било грозно. Његова је околина највећа некропола невиних  жртава овог ужасног времена. Ту стиже 28.12.1915. године транспорт српских и црногорских затвореника, са којима је дошло много Босанаца и Херцеговаца, што мораху оставити свој завичај на граници..." Но, и поред те интерпелације, у бечком парламенту презентоване највишем аустријском представништву почетком 1917. године, стање се у добојском конц  логору није битно променило. Болесне и надаље нису лечили, умирало се од туберкулозе и других  болести све више. Ништа се није предузимало да се и хигијенски и прехрамбени услови побољшају. Умирало се све више и више. Морталитет је прешао и цифру од десет хиљада. Геноцидна мрља је била све ружнија и црња. Ти мучитељи нису дали мученицима ни једну људску бенефицију, па ни да буду као људи сахрањивани. Лешеви су и даље бацани, као и коњи пре њих, у јаме и реке, бацани у ледине и јаме. Врло ретко су сахрањивани, и то у случају када наиђе нека контрола, по канонима Православне цркве. Но, и тада су гомиле мртваца сахрањиване у једну раку, понекада и на десетине, побацани као кладе. Хумке су се гомилале и низале. Писац ових редова и сведок те страшне епопеје као десетогодишњи дечак је уз попа Славка Трнинића са кадионицом у руци пратио те спроводе и сахране на добојском гробљу. Сахране ретке, али хришћанске, људске, хумане.
После наше интерпелације у бечком парламенту, а и све јачег интензитета разних болести поготово епидемије тифуса, туберкулозе и дизентерије, која се као стихија ширила незадрживо у страховите размере и жртве,  јер је дневно односила и до 100 живота, команда логора је одлучила да конц  логор у Добоју ликвидира. У међувремену су формирани нови конц  логори у Мађарској (Арад, Шопроњ, Кечкемет, Коморан) и затим је уследило и отпремање заточеника логора смрти у транспортима. Тако су коначно капије тог злогласног логора смрти затворене 5.7.1917. године. Геноцидни пакао на земљи је угашен. За годину и по, од 28.12.1915.  до  5.7.1917. кроз логор у Добоју прошло је 45791 лице, и то из БиХ 16673 мушкарца и 16996 жена са децом, 9182 грађанина и војника из Србије и 2950 из Црне Горе. Овај статистички податак истичем уз напомену да се много Срба из БиХ, нарочито из Сарајева и Подриња, склонило у Србију и Црну Гору, као избеглице у страху од аустријске одмазде после Сарајевског атентата.
И на крају  један куриозитет: У добојском "логору смрти" се у зиму 1915. године, као четрнаестогодишњи дечак, који је још у јесен 1914. напустио своју родну кућу у Пожаревцу и као млади добровољац се прикључио српском добровољачком одреду, обрео и великан српског позоришта, славни Миливоје Живановић. У коњској бараци са осталим мученицима, под већ наведеним околностима, стоички је подносио свој мукотрпни живот и жртвовање. Јуначки хамлетовски, снажно као што је и доцније у животу изнео бројне значајне, херојске улоге. Лежао је уз Андру Делинија, управника позоришта  и сваког јутра будио свог драгог "суседа". Једно јутро га  је по обичају будио, али га није пробудио. Вечно је заспао и отишао заувек из ништавила. Тако се и умирало у том паклу живих људи.

Два брата, Милош и Ђорђе, из села Осово код Рогатице, од  глади и болести готово сасвим занемели и изнемогли, будили су свако јутро један другога. А једног кобног јутра Милош је дозивао: "Брате, јави се!" Брат се није одазивао. "Сретник је свршио са патњама", прошапутао је и крстио се Милош, а затим и он умро. **

 

Ужас.

Срамота је што се овакве ствари нигде не спомињу.

За годину 45.791 особа са именом и презименом изгледа црвенима није била битна.
Жалосно је да само у Добоју постоји та документација и да се нико не интересује
за то па чак ни овдашња власт.
Сада је тек почело да се мало говори о томе а до прије двије године само једна
књига о логору смрти.
Прошле године је одана помен и освештана гробница крај цркве која је 1938 поново
обновљена након рушења од стране црвено-жуте монархије.
За један дан је умрло 643 дјетета ал за то власт заболи,битно је да они имају шта
кркати маму им црвену.

koliko je austrougarska imala naslednika?
Koliko ima dokaza da je Srbija ucestvovala u atentatu ?
Kojoj organizaciji je pripadao G.P. ?
U kojoj drzavi se odigrao dogadjaj?

Sta smo mi trebali posle atentata u Marseju,da zaratimo sa francuzima ?

Ubio je koga ?Princa drzave koja drzi njegovu zemlju pod okupacijom,ako ubijes okupatora,da li se to moze smatrati terorom?
Teror je ono sto su austrougrai radili po BIH do tog dana,teror je ono sto su austrougari radili za vreme PSR.

Jeste,covek je se 7 godina borio u francuskoj legiji stranaca u 5 zemlja,covek je rizikovao svoj zivot boreci se po BIH i HR 90-ih,zaboracio si da je covek bio i 99 na Metohiji?
Komadant nase najelitnije i mozda najbolje jedinice koja je psotojala na ovim prostorima i jedna od jacih u Evropi.
Setimo se 5. oktobra,gde je bio ?Na strani rezima ili sa narodom ?

----------
hm..ovo je veoma zanimljivo,ajde postavite jos materijala ako imate uvezi ovog perioda.Pravo da kazem na ovu temu nisam razmljisaljo,slazem se da bi ovo trebalo da se zna,da smo normalno drustvo to bi bilo ubaceno u udzbenike.

E, tad se zajebo.

@yetyou
Zamolio bih te da vratis tekst u prvom post-u jer se ne zna o cemu je tema. U suprotnom, bicu prinudjen da zakljucam temu.

Дантеов пакао и у Добоју

Када је већ суморни цар Аустроугарске монархије Фрањо Јосиф у лето 1914. године, оптерећен и црним слутњама, поверио свом шефу генералштаба Конраду фон Хецендорфу и могућност пропасти "двојне монархије", моћног и великог католичког царства, свакако није ни помислио у том часу да ће баш убрзо један слабашни, а одважни, јуначки осокољен младић из Босне, Србин, Гаврило Принип, једним хицем да увери цара да је пропаст моћног царства био историјски неминован. Не само те цареве слутње већ и стварне историјске чињенице су већ подуго указивале на уздрмано постојање тог "римско-католичког царства" у срцу Европе. А уздрмали су га, ето, Срби. Само хицем. То стање у двојној монархији почетком 20. века било је толико и стварно и очигледно, да је познати аустријски писац Петер Ебнер о том стању забележио: "Ја мислим да је 1914. и атентат у Сарајеву изазвао слом нечега што је већ увелико било припремљено за пропаст".

Одмах после атентата, као пролом облака и попут стихије, настале су страхоте. Прогони, одмазде над Србима у Босни и Хрватској, уз демонске демонстрације, демолирање њихових кућа, њихових радњи, пљачка, силовање, талаштво, убијање ... Тај геноцидни насртај на Србе и цео српски народ је трајао до јесени 1915, када су здушно удружене Аустрија, Немачка и Бугарска са огромном војном силом продрле у Србију, изненађену и недовољно припремљену за ратовање, услед чега се морала пред јачом силом повући. Са војском су се повлачиле и српске избеглице из БиХ, које су после Сарајевског атентата због одмазде црножуте аждаје морале склонити у Србију и Црну Гору. Окупатор је све избеглице позатварао и транспортовао у концентрациони логор интернираца.Осим разлога одмазде тих изразитих србофоба због видовданског хица у Сарајеву, окупатор је из много јачег разлога, политичко-стратешког, одлучио да очисти од Срба подручје око Дрине и тако себи осигура залеђе од могућег напада Србије и Црне Горе. У том настојању римокатоличка монархија имала је и сталну подршку Католичке цркве. Због тог великог страха и опасности од одмазде српске, а и због опрезности, поучени саветом католичких доушника да је "опрезност мајка мудрости", окупатор је нашао спас у изоловању и уклањању Срба из опасне пограничне зоне уз Дрину, између Србије и БиХ, њиховим депортовањем у концентрациони логор и коначним ликвидирањем. На њихова вековна огњишта би населили католички живаљ, одувек привржен хабсбурговцима и католичкој монархији. Ту чињеницу о мосту Ватикан-Беч преко Загреба живот је доказао, а историја потврђивала својим трајањем упорно све до данашњих дана. Окупатор би на тај начин остварио и основну намеру : створити сигурну тампон зону, сигуран бедем, горње Подриње са источном Херцеговином, који би раздвојио Србе са једне од Срба на другој страни Дрине, Србе у Србији од Срба у БиХ. Тај паклени план, иако у само предвечерје свог слома, уклапа се и у провођење стратешко-политичког плана Беча: асимилација народа у овом делу Балкана који је још увек сматран интересном зоном Аустроугарске монархије, тог великог средњоевропског моћника.

Масовни прогони Срба у херцеговачкоподрињском подручју (Автовац, Билећа, Гацко, Требиње, Фоча, Чајниче, Рогатица, Горажде, до Сарајева) и затварања, уништавање њихове имовине почињу непосредно наком Сарајевског атентата, а организовано заточење остварује окупатор у позну јесен 1915. године. Сабирно место су Пљевља, одакле су заточеници морали у сред зиме око 20 километара да препешаче до прве железничке станице Устипрача. Ту су стрпани у смрдљиве и загушљиве коњске теретне вагоне, и после дуге и исцрпљујуће вожње гладне и промрзле сместили у загађене, дрвене коњске бараке - "пфердшпитал" у којима су лечени коњи оболели од сакагије и других болести. Те бараке, коњске стаје - штале, налазиле су се у Добоју, на десној обали реке Босне, више ушћа реке Спрече у Босну. По налогу, "бефелу", Врховне команде из Сарајева, оболели поцркани коњи су побацани у ове реке или покопани у оближње јаме у ледине у подножју села Липац и Придјел. Остало је само ђубре и мноштво инсеката. Уз "бефл" је дато и упутство: ..."са интернирцима поступати без интервенције суца, на основу нужне ратне одбране, према војничкој командантској моћи". Да би пред свјетском јавношћу прикрила праве намере с интернираним Србима, Аустрија је дипломатским путем у Хаг упутила и овај став: ... "ваља имати у виду да су становници, повлачећи се за непријатељем, у одступању бежали преко црногорских и албанских планина, па су их аустријске трупе, онако изгладнеле и исцрпљене, вратиле њиховим кућама". Овом тенденциозном и лажном извештају треба додати и део извештаја који је сарајевска Врховна команда Аустрије доставила Бечу : ... "како је наређење војне команде налагало  најстрожији и најдраконскији поступак са овим интернирцима, учињено је све што се могло да се што пре и што више интернираца уништи". Врло јасно и написмено какав је био план, смишљен и нељудски, о уништењу српског народа. Није нимало чудно да је у таквом инквизаторском и конфиндентском систему и сваки грађанин те лукаве двојне монархије сматрао својим правом да може убити сваког Србина, јер је он "фогл-фрај", тј. слободан као птица. Тај принцип и такав метод је примењиван и у новом конц  логору.

Први транспорт српских интернираца је стигао у Добој 28.12.1915, а званично је затворена коњска болница - "пферд-шпитал" и 7.12.1915. почеле припреме за пријем нових "станара". Како није ништа предвиђено за боравак  живих људи, а већ у првом транспорту их је било 800, вероватно због тога домаћин није ни стављао на улазу логора натпис којим је мудри Данте поручио : "Ви, који улазите оставите се сваке наде". Јер ово није рај; ово је безнађе, пакао.Услови у логору су били ненормални, заправо, анимални, никакви за људе. У тих десетак барака није било пода. Иза коња су остале гомиле коњског измета, ђубрета. Није било ни сламе. Међу интернирцима је било много жена са децом. Сви су, збијени усред зиме на голој земљи проводиле језиве дане и ноћи. И душек и јастук су им били коњска балега, око њих су гмизали инсекти, а дезинфекција није вршена. Све је било заражено сакагијом. О хигијени није било ни говора-та именица је била непознаница у том логору нељудског, некултурног поступања. Како су транспорти стално пристизали, накупило се понекад и по 1000 интернираца у једној бараци. У оваквим услвима су се појавиле и болести, масовно и виду епидемије тифуса, колере, туберкулозе, богиња, дизентерије. Смрт је почела да коси немилосрдно. У почетку је дневно умирало 10, па и 50 лица, док није достигнут број и до стотињак дневно. Томе је допринијела и глад, исцрпљеност, малтретирања и мучења. Стражари су се у тим мукама иживљавали, а тај цинизам и бестијалност нарочито су тешко подносиле жене, које су пред њима и пред свима морале да врше нужду, као и мушкарци. Жене су вршиле и друге деликатније физиолошке потребе. Језиво, драматично, трагично. Понижење је безмерно. Оно јавно, пред свима. Coram publico. Храна је била бедна: кашаста чорба од трава и репе и зобни хлеб за три дана. Толико бедна да је чак и лекар логора др Гебер у зиму 1916/1917. рекао да у тој чорби не би "дао ни своје чизме прати". Храна као за стоку, као помије за свиње. По храну су морали свакодневно и за сваки оброк да иду чак у Добој, око 2 километра од логора. Због свега тога је дошло и до масовног умирања. Ужасан је био 5. април 1916. Тог дана су умрла 92 интернирца. А морталитет код деце је био и трагичнији и ужаснији. У априлу 1916. године су умрла чак 643 детета. Једној мајци је умрло седморо деце. Када је умрло и седмо, та је жена почупала сву косу и полудела. Био је то језив, ужасан и потресан призор: мајка је скакала по живим људима, обливена пеном и крвљу, изваљивала врата и насртала на стражаре, који су је кундацима обарали и убацивали у шталу. А на крају, када је поново свом снагом ударила у врата, пала је и убрзо престала да дише. Ништа мање болан је и случај  жене која је покушала да скочи у мутну мрзлу реку Босну. Срећом, спасио ју је поп Славко Трнинић, који је спроводио два чамца мртвих, стрпаних на гомилу, без реда, у еспапске сандуке, ка добојском гробљу. Жена је, чемерна и јадна, само кукала и јадила: "... што ме не пустите да што пре завршим, за кога да живим, родитељи ми овде помреше, муж погибе, а, ево, сахраних овде и петоро драге ми деце?"

Ужаснута злом судбином невине деце у овом логору књижевница Јулка Поповић-Срдић посвети тој дечици дивну песму у прози, од које овде доносимо само узбудљив завршетак, који изазива сузу из најтврђег срца:

"Шкрипе легерска кола ...  дјечица су поредана уздуж и попријеко, па се старац боји да које не изгуби. На гробљу чека разгрнуто њедро мајке земље. Велика, заједничка рака међу хиљаде свежих гробова. Свештеник опоја и полева вином влажну жуту иловачу. Чича лагано скида једно по једно детешце, реда их по мокрој раци, тетошећи их и милујући као мајка ... зачуђено и болно гледа у очи гладне, напаћене дечице. И као да питају. Старац оклева да их прекрије земљом, као да чека да мећава од својих дивних звездица отка предивни покров невиним жртвама ..."

А осјећајни, стари песник Исаије Митровић (отац недавно преминулог митрополита босанскохерцеговачког Владислава), инспирисан сивилом смрти, која попут стихије покоси увело цветно поље дечије и мајчино жртвовање, испева ове дивне и болне стихове:

"... А дојку стишће гладно чедо јаче,

напором задњих сила мати даде

задњу кап млека чеду које плаче-

и сена смрти по њој тихо паде".

("Табор у Добоју")

По свему што је тамо вршено и доживљено, по тој великој трагедији, у којој је око 12 хиљада мученика, Срба, оставило своје кости у рекама Босни и Спречи, лединама и брежуљцима, најмање у православном гробљу, прегладнели, тровани, мучени, вешани, убијани, силовани, а надасве понижавани, Добој поста акропола невиних жртава, "логор смрти" и "црна гробница" којој је само равна "плава гробница" са острва Видо, коју тако снажно опева Милутин Бојић, славни српски песник. О великом народном страдању Срба у Добоју половином друге деценије овог века и трагичности коју су скривали вечити душмани Срба и православља, изразио је своју оцену и Боривоје Јевтић, публициста, књижевни критичар и театролог: "У току рата знамо за три велике народне патње: ону у Албанији, која већ добија облике једне уметничке епопеје, ону у Араду, заједничку Србима из Босне и Србије (после покоља у Мачви) која готово није начета ни обичним белешкама једног дневника, у ону, најзад, у Добоју, која је најћутљивија, иако свирепскија од арадске. У добојском случају у целини је остварен програм аустроугарске владе, који је она у почетку рата ставила себи у задатак : једном заувек скршити отпор српског племена, убити једном за сва времена свако његово национално осећање". Ту лукаву и нељудску намеру моћног цара и моћног католичког царства је цинички потврдио и командант "логора смрти" мајор аустријски др Јосипу Шкарићу који је обилазио логор саркастичном изјавом: "У историји се дешава да неке нације нестану, а друге се дижу". СИЦ! Исувише јасно, хипокризијски речено, а успут да не заобиђемо и два племенита лекара који су настојали да помогну колико могу и колико смеју. То су др Филип Лазаревић, велики хуманиста и сенатор у предратној Југослвији из Котора и др Јосип Шкарић из Постира на Брачу, писац ванредне књиге "Успомене једног лијечника" у којој је већи део посветио Добоју и "логору смрти". А не могу заобићи ни казивање једног аутентичног мученика, логораша, Владе Шегрта, високог функционера и члана Савета федерације у минулом режиму, који у својим сећањима каже : ... Као дечак провео сам у добојском логору неколико месеци 1915. године. То је био мој први сусрет са страхотама окупаторског режима. Нечовечно поступање са затвореницима трајало је од оснивања па све до ликвидације логора. У логору је над свима висила смрт и сваки наступајући дан доносио је нове жртве. Несрећни и недужни људи, жене и деца нису ни сахрањивани, како то приличи човеку, већ су бацани у реке, у огромне рупчаге и слагани као цепанице једни на друге, а потом засипани земљом. У тим безименим јамама нестале су хиљаде родољуба из Вишеграда, Чајнича, Фоче, Сарајева, Гацка, Билеће, Требиња и других места. Иако је то било пре више од једног столећа, ипак у мом сећању живе успомене на патриотско држање затвореника, на јуначки отпор и стоичко подношење свих патњи. Исто тако, живе успомене и на патриотско и саосећајно држање народа Добоја и околних села према затвореницима у логору. То се најљудскије испољавало у уношењу хране, одеће, дувана и цигарета за логораше, у сталном интересовању за њихову судбину, при чему су се многи излагали репресијама од окупатора".

Протести, јауци, шкргут зуба, измучених заточеника, с интонацијом Золиног "Оптужујем!" допрли су и до Беча. Наш представник је у бечком парламенту нашу интерпелацију допунио и овим речима: "... У Добоју је било грозно. Његова је околина највећа некропола невиних  жртава овог ужасног времена. Ту стиже 28.12.1915. године транспорт српских и црногорских затвореника, са којима је дошло много Босанаца и Херцеговаца, што мораху оставити свој завичај на граници..." Но, и поред те интерпелације, у бечком парламенту презентоване највишем аустријском представништву почетком 1917. године, стање се у добојском конц  логору није битно променило. Болесне и надаље нису лечили, умирало се од туберкулозе и других  болести све више. Ништа се није предузимало да се и хигијенски и прехрамбени услови побољшају. Умирало се све више и више. Морталитет је прешао и цифру од десет хиљада. Геноцидна мрља је била све ружнија и црња. Ти мучитељи нису дали мученицима ни једну људску бенефицију, па ни да буду као људи сахрањивани. Лешеви су и даље бацани, као и коњи пре њих, у јаме и реке, бацани у ледине и јаме. Врло ретко су сахрањивани, и то у случају када наиђе нека контрола, по канонима Православне цркве. Но, и тада су гомиле мртваца сахрањиване у једну раку, понекада и на десетине, побацани као кладе. Хумке су се гомилале и низале. Писац ових редова и сведок те страшне епопеје као десетогодишњи дечак је уз попа Славка Трнинића са кадионицом у руци пратио те спроводе и сахране на добојском гробљу. Сахране ретке, али хришћанске, људске, хумане.
После наше интерпелације у бечком парламенту, а и све јачег интензитета разних болести поготово епидемије тифуса, туберкулозе и дизентерије, која се као стихија ширила незадрживо у страховите размере и жртве,  јер је дневно односила и до 100 живота, команда логора је одлучила да конц  логор у Добоју ликвидира. У међувремену су формирани нови конц  логори у Мађарској (Арад, Шопроњ, Кечкемет, Коморан) и затим је уследило и отпремање заточеника логора смрти у транспортима. Тако су коначно капије тог злогласног логора смрти затворене 5.7.1917. године. Геноцидни пакао на земљи је угашен. За годину и по, од 28.12.1915.  до  5.7.1917. кроз логор у Добоју прошло је 45791 лице, и то из БиХ 16673 мушкарца и 16996 жена са децом, 9182 грађанина и војника из Србије и 2950 из Црне Горе. Овај статистички податак истичем уз напомену да се много Срба из БиХ, нарочито из Сарајева и Подриња, склонило у Србију и Црну Гору, као избеглице у страху од аустријске одмазде после Сарајевског атентата.
И на крају  један куриозитет: У добојском "логору смрти" се у зиму 1915. године, као четрнаестогодишњи дечак, који је још у јесен 1914. напустио своју родну кућу у Пожаревцу и као млади добровољац се прикључио српском добровољачком одреду, обрео и великан српског позоришта, славни Миливоје Живановић. У коњској бараци са осталим мученицима, под већ наведеним околностима, стоички је подносио свој мукотрпни живот и жртвовање. Јуначки хамлетовски, снажно као што је и доцније у животу изнео бројне значајне, херојске улоге. Лежао је уз Андру Делинија, управника позоришта  и сваког јутра будио свог драгог "суседа". Једно јутро га  је по обичају будио, али га није пробудио. Вечно је заспао и отишао заувек из ништавила. Тако се и умирало у том паклу живих људи.

Два брата, Милош и Ђорђе, из села Осово код Рогатице, од  глади и болести готово сасвим занемели и изнемогли, будили су свако јутро један другога. А једног кобног јутра Милош је дозивао: "Брате, јави се!" Брат се није одазивао. "Сретник је свршио са патњама", прошапутао је и крстио се Милош, а затим и он умро. **