Koliko ste iskreni prema sebi , prema drugima, prema najblizima, prema onima koji to nisu?

Da li uvek kazete ono sto mislite, surovu istinu, ili je zadrzavate za sebe i drugima uvaljujete ono sto hoce da cuju?

Koliko cenite kada neko vama blizak kaze nesto surovo iskreno za vas ili nesto vase?

Koliko ste vi iskreni kada treba iskritikovati nekog bliskog?

uvek govorim u interesu osobe kojoj je pomoc potrebna, osim ako to bas ocigledno nije neki licemer koji ne podnosi nista dobronamaerno- onda ne komentarisem nista, jer takvima niko nije ni potreban
veoma cenim dobronamernu kritiku i umem da je RAZLIKUJEM od zlonamerne, ali odluka je samo moja. to shvatam kao vid licne odgovornosti.

prema sebi, prilicno, ponekad i previse, prema drugima, zavisi.

surovu istinu, na zalost, ili secu, koristim jako cesto, mada, ako vidim da tom nekom sa kim pricam nije ni najmanje bitno ono sto cu reci, onda me apsostrumfno boli uvo hocu li uopste nesto reci, a ako i kazem, svejedno je sta ce to biti.



do neba!



well, i to zavisi.. zavisi koliko je bitna moja kritika, koliko ima ili nema uticaja, sta kritikujem.

imam dva sistema:
1. navalim odmah da kritikujem turbo (ako znam da osoba to moze da sazvace sve to u trenutku)
2. doziram kritku postpenim povecavanjem "doze" (ako mislim da bih turbo metodom ubila u pojam)

pa ovako ... ponekada sam suvise iskren i direktan da sam par puta dobio ostre kritike zbog toga , jer vise volim da kazem sta mislim , sta zelim , osecam ...
nevolim da okolisem .... mislim da je to mnogo covecnije nego da kazem ono sto bi druga osoba volela da cuje , osim ako nemuvam ... onda obozavam da laskam ... sta cu to je tada jace od mene ...

zato moj savet je STO NA UM TO NA DRUM

Prema svakom pa i prema sebi sam iskren u potpunosti i do kraja.
Kad je iskrenost u pitanju ne pravim razliku medju ljudima i svima govorim ono sto mislim.

Istina cesto boli i neki ne zele da je cuju ali mene to ne zanima i otvoreno kazem sta mislim svidjelo se to nekome ili ne.
Ako neko ne moze da prihvati istinu to onda nije moj vec njegov problem.
Oduvijek sam mrzio licemjere i lazljivce tj. one koji jedno misle, drugo govore a nesto sasvim trece rade.
Kod mene je po onoj staroj narodnoj:"Sto je na srcu to je i na jeziku".

Veoma cijenim.
Nebitno je sta je u pitanju, dobro ili lose, volim da mi se kaze u lice a ne da se preda mnom izigrava finoca a poslije od drugih cujem neke price.
Ako neko ima nesto da mi kaze neka mi to kaze u lice ili neka cuti.

Mnogo sam iskren.
Smatram da bez iskrenosti nema nekog zdravog odnosa medju ljudima.
Uostalom, bliske osobe ce shvatiti razloge moje kritike i nece mi to uzeti za zlo niti ce to protumaciti na pogresan nacin.
Razlog mojoj iskrenosti lezi mozda u tome sto patoloski mrzim laz i sto sam tako odgojen da govorim istinu ma kakva ona bila.

I kao sto rece JeJa, svakog cu saslusati ali ipak ce konacna odluka biti samo moja.

Nisam uvek, ali ako dodje cuvenih pet minuta, reci cu do kraja sve sto mislim i osecam. A nisam iskren uvek do kraja jer sam neretko u zivotu napravio katastrofalne greske u tumacenju tudjih misli, motiva i osecanja.

Volim kada su drugi prema meni iskreni do kraja. Drazi su mi "cisti racuni", nego prljavi odnosi.

ovo si odlicno rekao !!!

Lobotomija bez anestezije

Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je ziveti.
Ivo Andric

Znam da cete sada svi reci da je recenica divna, svi cete je shvatiti, mozda cete svi i pomisliti da napisete kako je to vasa "11. zapovest", ali da li je to zaista tako?

Previse cesto sam se uverio da ljudi koji kazu da ce ti sve reci u lice maltene nista ne kazu, cak i slazu iz nekog idiotskog decijeg straha.

Ja mozda jesam prek i tezak covek, ali ja cu vam zaista uvek sve reci u lice, mozda cete me u trenutku zbog toga mrzeti, ali cete kasnije verovatno i sami doci do zakljucka da je tako bolje.

Shto ne znash ne mozhe da Te boli.

Kada sam Ja u pitanju, lazhem samo kad moram.Moram onda kada hotju Nekog dragoga da zashtitim, tzv "bele lazhi"..."Ne sretjo ta boca ne boli, kao komarac kada Te bocne..."

koristim se Balashevitjevim stihom:"Nezgodna pitanja izbegnem fintom"..pretjutim ono shto ne zhelim da neko zna o Meni, ali da slazhem stvarno bi trebao Taj Neko da Mi bash znachi, da bih zbog Njega lagala.

A da nekome govorim istinu, u stilu da "Mu Ja otvaram ochi", to je toliko nezahvalno i veoma sam obazriva sa tim... ljude koje volim pokusham da navedem da sami dodju do zakljucka, ako mislim da je neshto za Njih bitno...a za ove druge..tjutim.

Volim istinu, a cenim i kada neko bezazleno mi lazhe, da me kao sachuva.

pristalica sam toga da netreba lagati, istina boli al bar znas na cemu si, sta je bilo i kako.

trudim se da kaze sve kako jeste i ako je surovo da to bar malo ublazim ali ne da lazem.

koliko god da je bolno bolje i to nego nekoga lagati i zavlaciti, davati neku laznu nadu.