Koliko se naš život promenio od 2000. godine do danas

Bolje jeste, ali dobro nije

Iako bi malo ko rekao da se u Srbiji živi dobro, matematika je neumoljiva - živimo bolje nego za vreme Miloševića. U poređenju sa 2000. godinom, plate su veće, penzije redovne, država uredno izmiruje dugove prema građanima, sve više ljudi vozi nova kola, ide na letovanje, kupuje stan na kredit. Pa ipak, malo je zadovoljnih, a mnogo više onih koji su život u demokratskoj Srbiji znatno drugačije zamišljali.

Pre svega, kupovna moć većine građana i dalje je na nezadovoljavajućem nivou. Prosečna plata u Srbiji jeste oko pet puta veća nego 2000, ali je i dalje upola niža od hrvatskog proseka i dva i po puta od slovenačkog. A cene osnovnih artikala i komunalnih usluga tek su neznatno niže od hrvatskih i slovenačkih. Zbog toga čak 60 odsto zaposlenih platom pokriva samo minimalnu potrošačku korpu, a u strukturi izdataka prosečne srpske porodice 40-50 odsto novca odlazi na hranu, što je znatno iznad proseka uspešnih zemalja u tranziciji.

Život u Srbiji još je manje-više sveden na zadovoljavanje osnovnih potreba. Ipak jasno je d a je srpska ekonomija danas jača nego što je bila uoči pada Miloševića. Iako su bankarske kamate ponekad bezobrazno visoke (godišnji iznosi kamata na pozajmice i revolving kartice neretko za 10, pa i 20 procenata prevazilaze najcrnje prognoze o godišnjoj inflaciji), niko normalan ne može da kaže da je danas lošije nego u vreme kada su krediti bili misaona imenica. A šta o tome misle ekonomisti, domaći i strani stručnjaci?

Branislav Krivokapić

Izvor: Blic

Ženska Vlada Srbije ocenjuje domete 5. oktobra

Nepokolebljivo ka Evropi

Kako bi Srbija izgledala da su od 6. oktobra 2000. godine u srpskoj vladi bile žene, pitali smo ministarke koje su čitaoci „Blica“ izabrali u žensku vladu Srbije. Ministarke su izabrane u avgustu 2006. u akciji koju su organizovali Evropski pokret u Srbiji i „Blic“, a pod pokroviteljstvom OEBS-a.

pripremila: Željka Jevtić


    Ivana Dulić-Marković, potpredsednica u Ženskoj vladi Srbije
    Polažemo poslednji ispit

    Preostao je još jedan, možda i najteži zadatak - suočavanje sa prošlošću i hapšenje onih koji su okrivljeni od strane Suda u Hagu. Srbija je spremna da brzo završi pregovore i postane član EU, ali mi diplomski rad ne možemo predati bez položenog poslednjeg ispita.

    Ivanka Baralić, ministarka odbrane
    Temeljna reforma

    Veoma je loš materijalni status u vojsci. Mladi ljudi nisu stimulisani za tu profesiju zbog brojnih afera koje nisu rešene: Topčider, prodaja naoružanja, stanova... Vojsci treba temeljna reforme i da se otkloni svaki uticaj politike.

    Aleksandra Janković, ministarka vera
    Ojačalo javno mnjenje

    Ono što je dobro u ovih šest godina je što su sve stvari jasnije i javnije. Uticaj javnog mnenja je ojačao. Bilo je niz afera posle kojih je i jedna vlada pala. Dobro je i to što postoji promena slike o Srbiji, a rezultat toga su povećane strane investicije.

    Marijana Pajvančić, ministarka pravde
    Gde je moć, nema žena

    U radnom zakonodavstvu eliminisana je indirektna diskriminacija. Veoma sam nezadovoljna načinom provođenja kvota, vešto se izigrava onih 30 odsto minimuma žena na odgovornim mestima. Nije dobro što tamo gde je moć, u izvršnoj vlasti i upravljačkim mestima, nema žena.

    Zorica Tomić, ministarka kulture i medija
    „Egzit“ najprestižniji

    Opstali su i Bitef, i Fest, i Sajam knjiga, i „Oktobarski salon“, kao i mnoge druge kulturne manifestacije, a Srbija je postala ozbiljna destinacija za gostovanje različitih muzičkih umetnika. „Egzit“ je postao jedan od najprestižnijih i najzanimljivijih muzičkih događaja u Evropi.

    Jelica Rajačić-Čapaković, ministarka za drŽavnu upravu i samoupravu
    Dostupnost informacija

    Promena izbornih zakona i usklađivanje sa modernim standardima svakako je bilo veoma važno. Pri tom, proporcionalni sistem izbora za lokalne samouprave pokazao se kao nedovoljno dobar. Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja takođe smatram važnim.

    Dobrila Jakić-Dimić, ministarka poljoprivrede
    Odvojiti struku od politike

    Nedovoljna saradnja sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju i razvoj dovela je do toga da naša zemlja jedina u regionu nema formirane nacionalne institucije u lancu proizvodnje i kontrole zdravstvene bezbednosti hrane. Ne može se političkim odlukama voditi kadrovska politika u resoru, neophodno je odvojiti znanje i struku od politike.

    Svetlana Kisić, ministarka privrede
    Stagnacija sa Maršićaninom

    U ovih šest godina ušlo se ozbiljno u tranziciju, napravljen je sistemski okvir i načinjen veliki korak u privatizaciji. Doneti su zakoni u rekordnom roku, formirane institucije... Sačinjen je ambiciozan plan koji nam je svima tada izgledao kao nemoguć, ali da je ostala ta prva ekipa sigurna sam da bi bio realizovan. Ono što je negativno je zaustavljanje privatizacije skoro pola godine u vreme Maršićanina.

    Draginja Đurić, ministarka finansija
    Vraćeno poverenje u banke

    Svakako kao pozitivnu tendenciju treba izdvojiti privatizaciju bankarskog sektora. Pozitivna je i rastuća konkurencija brojnih jakih evropskih banaka i priliv povoljnijih finansijskih sredstava iz inostranstva. Posebno je pozitivno značajno vraćanje poverenja u domaći bankarski sistem.

    Gordana Perović, ministarka nauke i zaštite životne sredine
    Zakon o ambalaži

    Reciklaža kao pojam i kao nova grana je zaživela. Otvoreno je preko 220 firmi koje su počele da se bave ovom problematikom. Sve ovo dovelo je i do zapošljavanja velikog broja ljudi. Nedostaju mnogi zakoni u ovoj oblasti. Prvenstveno, mislim na zakon o ambalaži u otpadu.

    Aleksandra Drecun, ministarka policije
    Prisutni kriminal i korupcija

    Izneverena su očekivanja. Pre svega zbog porasta kriminala. Stiče se utisak da nema nikakvog pomaka u pronalaženju članova kriminalnih grupa za kojima su raspisane i međunarodne poternice. Problem je i korupcija.

    Ranka Savić, ministarka za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja
    Mnogo ljudi bez posla

    Negativan utisak ostavila je činjenica da je u ovo vreme došlo do velikog tehnološkog viška i povećanja stope nezaposlenosti. Uz to nema zakonskih mogućnosti za novo zapošljavanje, ne smanjuju se poreske stope, nema olakšica poslodavcima za nove tehnologije i mašine.

    Svetlana Vukajlović, ministarka zdravlja
    Loš sistem finansiranja

    U velikom broju slučajeva i dalje funkcioniše sistem korupcije, privatnih i drugih veza u sistemu zdravstva. Sistem finansiranja zdravstvenih ustanova i samih zaposlenih ne stimuliše pružanje većeg broja kvalitetnih usluga osiguranicima. Nije jasno razdvojena privatna i državna lekarska praksa.

    Snežana Mijailović, ministarka rudarstva i energetike
    Vodeća uloga u regionu

    Postali smo jedan od subjekata u regionu jugoistočne Evrope, čak smo dobili i neku vodeću ulogu. Restrukturiranje se provodi u skladu sa evropskim okvirima. Ono što je negativno jeste činjenica da je sve to moglo da se uradi i mnogo brže, ali nije...

    Nataša Gospić, ministarka za kapitalne investicije
    Ministarstvo se suviše meša

    Kao najizrazitiji propusti, koji su se mogli izbeći pravilnim upravljanjem su: mešanje ministarstva u operativne aktivnosti u svim granama saobraćaja, nedovoljan rad na pripremi harmonizacije zakonske regulative sa EU regulativom, slab i neefikasan rad nezavisnih agencija.


Izvor: Blic

BIA i policija - rak-rane Srbije pre i posle 5. oktobra

Da je služba raspuštena Đinđić bi još bio živ

Zoran Đinđić ne bi bio ubijen, posebno ne na način kako je to urađeno 12. marta 2003. godine, da su se adekvatno transformisale službe bezbednosti, kaže za „Blic“ Dragan Šutanovac, predsednik skupštinskog odbora za bezbednost i potpredsednik DS.

- Ne želim da imenujem krivca što Služba nije reformisana. Stepen transformacije je danas niži nego što je bio 2003. BIA je i dalje zatvorena institucija, centralizovana, bez zamenika direktora i generalnog inspektora i najbitnije, bez civilne, parlamentarne kontrole - kaže Šutanovac.

On navodi da ne veruje da sada ima organizovane sprege mafije i DB-a, ali tvrdi da se služba nije potpuno očistila od ljudi iz Miloševićevog vremena.

- Tek nedavno je penzionisan jedan bezbednjak koji je 5. oktobra 2000. kada je Koštunica proglašen za predsednika, zbog toga plakao sa kolegama... A takvih ima još. To su ljudi koje je Rade Bulatović rehabilitovao. U BIA dolazi do smene generacije, tu su i neki novi ljudi, ali je loše što se to odvija samo pod odlukom jednog čoveka - kaže Šutanovac.

Profesor Bogoljub Milosavljević, stručnjak u oblasti reformi službi bezbednosti, kaže da je reforma tajnih službi glavni preduslov za stabilizaciju države.

- Te službe su bile stubovi prethodnog režima i glavni izvršioci zlodela koje je taj režim sprovodio. Očigledno je da nosioci vlasti, DOS najpre, a i sadašnje vlade nisu bili spremni da krenu u reformu. Od početka je jasno da su službe i policija kriminalizovane. Bilo je mnogo tvrdnji, počevši od Dušana Mihajlovića pa redom, da je policija dekriminalizovana. Očigledno da to nije tako, kao što je i pokazano atentatom na premijera Zorana Đinđića i nekim drugim događajima- kaže Milosavljević.

Prema njegovim rečima, postoje dva modela za reformu službi. Jedan je češki, gde se praktično službe raspuste i prave se iznova, što prema mišljenju Milosavljevića ne bi bila neka velika šteta i problem. Drugi je da se zaista otvore dosijei i da se službe očiste od ljudi koji su umešani u razne kriminalne aktivnosti.

Danica Drašković kaže da službe bezbednosti nisu raspuštene i da su ljudi koji su učestvovali u zločinima ostali umreženi.

- Sedma je godišnjica ubistva na Ibarskoj magistrali, ubice još nisu osuđene, a neki čak nisu ni obuhvaćeni optužbom, kao na primer pripadnici DB-a koji su učestvovali u pripremi ubistva. U Srbiji nema promene dok se te službe ne raspuste - kaže Danica Drašković.

Komesar za proširenje EU zatražio je od vlasti u Srbiji da u najkraćem roku demontiraju svoje tajne službe, nakon što je obelodanio da EU prekida pregovore o pridruživanju SCG. Prema mišljenju komesara EU, upravo tajne službe su jedini krivac zašto Ratko Mladić nije uhapšen do kraja aprila, kako je to zvaničnicima Evrope obećao premijer Vojislav Koštunica. Stav EU je da zbog neispunjenja ove haške obaveze sve službe treba rasformirati i napraviti nove.

Najdrastičniji primer da se DB ne poziva na odgovornost je ubistvo novinara Slavka Ćuruvije i ubistvo četiri rukovodioca SPO na Ibarskoj magistrali. Isti ljudi iz beogradskog DB-a koja su pratili rukovodioce SPO na dan ubistva pratili su i Ćuruviju, što je istraga više puta potvrdila. Većina njih je ostala u DB i nakon 5. oktobra, a mnogi su napredovali i zauzeli važne funkcije.

N. Jaćimović

    Zoran Ivošević, profesor prava i bivši sudija Vrhovnog suda
    I ova vlast hoće da ima svoje sudije

    Zoran Ivošević, profesor Pravnog fakulteta „Union“ i nekadašnji sudija Vrhovnog suda Srbije i prvi predsednik Društva sudija, ocenio je za „Blic“ da su se u poslednjih šest godina stvari promenile nabolje, ali da promene nisu bile onako brze i sadržajne kao što su svi očekivali.

    - Stvari, ipak, idu u dobrom pravcu i to se ne može sporiti. Izgleda da se ostvaruje obećanje da ćemo dobiti novi ustav. Desilo se čudo i sve stranke su se složile. Odgovornost je sada na građanima da izglasaju novi ustav jer su političari uradili svoj deo posla. Očekivali smo da ćemo brže u EU, ali se to izjavilo, nešto zbog nas, nešto zbog stranaca. Ne možemo reći da tu nismo napredovali, mada smo zastali - kaže profesor Ivošević. On navodi da su se neke stvari, koje su se dešavale u vreme Miloševićevog režima, ponavljale i nakon 5. oktobra i da je primer za to i njegov slučaj.

    - Isterali su me u vreme Miloševića iz pravosuđa jer sam se zalagao za nezavisnost sudstva, a to su uradile i nove demokratske vlasti. Nova politička vlast je odmah očekivala od novog vrha pravosudne vlasti da ispunjava njihove naloge. Nismo pristali i doživeli smo istu sudbinu kao za vreme Miloševića. Ipak, tu stvari dolaze na svoje mesto jer i novi ustav uvodi zajačajne garancije nezavisnosti sudstva - rekao je Ivošević.

    Napomenuo je da je pravosuđe „obolelo“ i da je problem u glavama ljudi i da očekuje da će nakon usvajanja novog ustava doći do reizbora svih sudija.

    V. Z. Cvijić


Izvor: Blic

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije
Vlast u Srbiji u centru korupcije

Političke stranke u Srbiji zajedno sa tajkunima koji stoje iza njih posle šest godina i dalje su jače od državnih institucija, tvrdi za „Blic“ Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ona navodi da je izvršna vlast u Srbiji upravo u samom središtu korupcije jer sarađuje sa tajkunima koji su stekli monopole na srpskom tržištu..

- Režim Miloševića vladao je uz pomoć korupcije, dodeljivanja uvozno-izvoznih dozvola, mogućnosti da neko menja devize po posebnom kursu. Danas se borba protiv korupcije koristi za obračun sa protivnicima. Nastradao je samo Bogoljub Karić onog trenutka kada je počeo da kupuje poslanike. Ostali tajkuni i dalje rade - kaže Baraćeva.

Svi koji se nisu drznuli da se bave politikom opstali su i posle Miloševićevog režima, navodi Baraćeva.

- Tu su i Mišković i Beko i Hamović i Lazarević. Svi oni vuku konce iz senke i tek kada se pojavi afera kao što je u slučaju privatizacije „C marketa“ ili „Knjaza Miloša“, tek onda saznamo šta je posredi, ali i dalje niko ne odgovara - kaže Baraćeva i navodi da se zakoni u Srbiji primenjuju selektivno. Predsednica tvrdi da sve postoktobarske vlade Srbije ne žele da se efikasno bore protiv korupcije i da je ona u Srbiji, posle šest godina, i dalje sistemski problem.

- Ovde ne postoje institucije koje bi mogle da obuzdaju korupciju. Zakoni koji su doneti su loši ili se ne sprovode, a podela vlasti funkcioniše tako da je vlada uvek dominantna nad parlamentom i pravosuđem - kaže Baraćeva.

Dokaz da su i prethodna i sadašnja vlada mogle da se bore protiv korupcije u pravosuđu bio je slučaj prodaje smederevske železare „Sartid“ za koju je Savet dostavio kompletnu dokumentaciju.

- Umesto toga, sve sudije koje su donosile odluke oko „Sartida“ su dobile unapređenje. Pa stečajna mafija je pohapšena tek pošto je Trgovinski sud napravio probleme oko kupovine „C marketa“ u kojoj su učestvovali Miroslav Mišković i Milan Beko - kaže Baraćeva i navodi da svaka vlast želi sebi poslušno sudstvo.

N.M.J.

Izvor: Blic

Piše: dr Ana S. Trbović
Poslednji voz za Evropu

Pre šest godina Srbija se rešila Miloševića, ali i dalje odmotava klupko problema koje joj je bivši predsednik ostavio u nasleđe. Ukratko, Srbija još nije postala ni pridružena članica Evropske unije. Nemamo pristup izdašnijim fondovima EU, niti privlačimo strana ulaganja kao naši susedi - sa Istoka. Oterani smo u poslednju klupu koju delimo sa BiH.

Upravo smo putem izjave predsednika Evropske komisije saznali i da je to klupa u vozu koji se nalazi na drugom peronu, pošto prvi odlazi za tri meseca sa Bugarskom i Rumunijom. Naime, Žoze Manuel Baroso je objasnio da Evropa mora da ozbiljno reformiše svoje institucije pre sledećeg proširenja. U međuvremenu većina mladih u Srbiji samo virtuelno, preko televizije, knjiga ili interneta, upoznaje svoje evropske susede.

Istovremeno, Srbija više nije u međunarodnoj izolaciji već domaćin mnogih kulturnih, sportskih i drugih dešavanja. Srbija je i članica ozbiljnih evropskih organizacija kao što su Savet Evrope ili Evropski centralni registar za hartije od vrednosti. Srbija se u mnogim oblastima zaista približila ili čak dostigla najviša evropska merila. Ekonomske reforme su naročito pozitivno ocenjene od strane međunarodnih organizacija. Glavna kočnica Srbije u dodatnom približavanju EU jeste korupcija koja je ušla u sve pore društva i sprečava strukturne promene. Pored haškog pitanja, korupcija, tesno povezana sa otporom ka mentalnom preobraženju društva, sprečava evropske integracije i tamo gde nema visoke politike, kao na primer kod Bolonjskog procesa kao oblika opšteevropske reforme prosvete. Spore strukturne reforme su odgovor i na to zašto Srbija, iako beleži dobar rast bruto društvenog proizvoda, istovremeno pada na rang-listi Svetskog ekonomskog foruma koji meri konkurentnost nacionalnih privreda.

Iz istog razloga ni potpisivanje otcepljenja Kosmeta, uprkos navodima pojedinih, uglavnom američkih analitičara, ne bi dovelo Srbiju do briselske kapije. Put do našeg punopravnog članstva u EU nije isključivo politički već i pravni i socijalni, što zahteva društvenu saglasnost. Samo prihvatanjem pravnih tekovina EU možemo da preobrazimo Srbiju u savremenu evropsku državu u kojoj se primenjuju zakoni i poštuju sugrađani. Umesto da lutamo, treba jednostavno da pratimo dobro utrtu stazu evropskih integracija kako bismo se ne samo geografski, već i našim proizvodom, mišlju i duhom našli u Evropi.

Autorka predaje na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) u Beogradu

Izvor: Blic

Piše: dr Branka Prpa
Savremeni lideri izgubili sve stvoreno u dva veka

Srećna ti nova država - glasila je SMS poruka iz inostranstva koju sam dobila posle crnogorskog referenduma. Dobar štos, naravno, ali i neverovatna činjenica da sam u poslednjih šesnaest godina života tri puta promenila državu u kojoj živim, a da se iz nje fizički nisam pomerila. Za pamet istoričara jednostavni dokaz, ovog puta iz sopstvenog iskustva, o nepostojanosti svih ljudskih tvorevina ali za čoveka, osećanje gubitka u projekciji države kao emocionalne metafore Majke-Otadžbine. Dilema ili dvojnost odnosa razrešava se pitanjem: da li se radi o neprestanom ocrtavanju nove geografije ili o neuspešnom pokušaju da se konsoliduje i definiše suština države?

Krenimo redom. Posle Petog oktobra otvara se politička dilema: da li da se proglasi potpuni diskontinuitet sa Miloševićevom državom (Đinđić) ili da se ispoštuje princip legalizma i nastavi tamo gde se stalo (Koštunica). Pobedila je, uz ozbiljne političke sukobe, ideja kontinuiteta. Posledice takve odluke pokazale su se veoma opasnim i dugoročno destabilizirajućim elementom unutrašnje i spoljne politike Srbije. Zašto je to tako, dokazuje se najbolje u izostanku demontaže nasleđene državne strukture, pre svega, vojske i policije. Rezultat: ubistvo premijera Zoran Đinđića i nesaradnja sa Tribunalom koja se iskazuje u nemogućnosti otkrivanja i hapšenja generala Mladića. Dakle, postajemo svedoci paradoksa kojeg možemo formulisati kroz tezu da se država ruši upravo zato što se ne ruši nasleđena državna struktura!

Srbija se u tom raskoraku sama sa sobom suočila sa još jednim problemom, a to je da nije bila sama. Sa njom je u zajedničkoj državi bila i Crna Gora. Njena politička orijentacija u odnosu na Miloševićevo nasleđe bila je mnogo jasnija, kao i precizno definisan zahtev za potpuno ravnopravnim statusom u okviru savezne države. Ne razmišljajući van okvira dnevne politike i ne udubljujući se ozbiljno u pitanje šta Srbija gubi odlaskom Crne Gore, političke elite su se upustile u jalove debate vezane za pojam identiteta (srpstvo-crnogorstvo). Tome su dodali i neprestano insistiranje na definiciji Veliki-Mali kao kvantumu koji podrazumeva ne samo broj stanovnika, već i vrednosnu civilizacijsku matricu u kojoj su Crnogorci izvukli deblji kraj.

Računica je, međutim, mogla biti ovakva. Odlaskom Crne Gore, Srbija je država sa osam državnih granica, zatim, prestaje biti podunavsko-mediteranska zemlja a na kraju, prestaje i njen geo-strateški značaj na Balkanu jer ga više ne preseca na pola. Ne znam da li su sadašnje političke elite upoznate sa političkim idejama u Srbiji devetnaestog i dvadesetog veka, ali bi među političarima tog vremena našli upravo ovo kao situaciju iz koje su oni, po svaku cenu, hteli da izvuku Srbiju. U tome su uspeli, da ne zaboravimo! Da ubrzamo epilog, možemo ukratko zaključiti da su naši savremeni političari izgubili sve ono što su njihovi prethodnici ostvarili u protekla dva veka. Tome da dodamo, kao naravoučenije srpsko-crnogorske priče, da se Veliki morao sagnuti pred Malim jer se jedino na taj način dokazuje veličina.

Na kraju evo nas danas pred novom državom. Ustav je donela Skupština na način tajne organizacije, a ne javnog servisa građana. Razgovora ili debata nije bilo, objasnili su nam da ne razumemo težinu situacije pa su se međusobno izdogovarali, istrgovali i povuci-potegni usvojili svoj Ustav. Možda ovome i ne treba komentar ali, ipak, mora da se kaže na brzinu, naravno. Narod je Suveren, on je izvor svake vlasti. Svi koji sede u Skupštini su Narodni predstavnici delegovani da zastupaju volju i interes građana Srbije, a ne svoju volju i svoj interes.

Srećna nam, dakle, Nova Država!

istoričar i direktor Istorijskog arhiva Beograda

Izvor: Blic

Šest godina Petog oktobra

Na današnji dan u velikim demonstracijama u centru Beograda srušen režim Slobodana Miloševića

Demonstracije....
BEOGRAD - Danas se navršava šest godina od petooktobarske revolucije kojom je okončana vladavina Slobodana Miloševića. Posle višednevnih protesta i štrajkova širom Srbije, centralne demonstracije održane su 5. oktobra 2000. u Beogradu, gde se na poziv DOS-a okupilo više stotina hiljada ljudi.
DOS je pozvao na demonstracije zbog nepriznavanja rezultata izbora za predsednika SRJ. Na izborima 24. septembra 2000. za predsednika SRJ izabran je kandidat DOS-a i lider DSS-a Vojislav Koštunica sa 2.470.304 odnosno 50,24 odsto glasova birača, pobedivši Slobodana Miloševića koji je osvojio 1.826.799 glasova odnosno 37,15 odsto glasova birača.
Demonstranti su 5. oktobra u Beograd, na plato ispred Savezne skupštine, stigli u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara, iz čitave Srbije. Već u prepodnevnim satima, policija je upotrebila suzavac kako bi sprečila demonstrante da uđu u Skupštinu. Zgrada Savezne skupštine je demolirana i zapaljena, kao i zgrada RTS-a. Policija se ubrzo pridružila narodu.
U večernjim satima građanima se sa terase Skupštine Beograda obratio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a narednog dana, 6. oktobra, Slobodan Milošević je priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.
U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca, kod Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona. Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara. Povređeno je 65 ljudi.
(Ag. - E. P.)

Gde su sada DOSOVCI?

Od 18 lidera DOS-a danas su u vlasti samo Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, dok je Rasim Ljajić šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom

BEOGRAD - Šest godina posle Petog oktobra, od 18 lidera DOS-a u vlasti su još samo Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, dok je Rasim Ljajić šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine, a svi ostali su ili u debeloj opoziciji ili van politike. Press je istražio gde su danas i šta rade vođe petooktobarske revolucije.

Vojislav Koštunica, DSS - predsednik Vlade Republike Srbije

Zoran Đinđić, DS - Na dužnosti srpskog premijera ubijen 12. marta 2003. Za atentat optuženi, ali još nisu osuđeni pripadnici "zemunskog klana" i pripadnici rasformirane Jedinice za specijalne operacije na čelu sa Miloradom Ulemekom Legijom.

Nebojša Čović, DA - sada lider Socijaldemokratske partije. Odlukom Koštunice smenjen sa mesta šefa Koordinacionog centra za Kosmet. Opozicionar i uspešan biznismen.

Dušan Mihajlović, ND - politički neaktivan, promenio ime partije u Liberali Srbije i povukao se sa mesta predsednika stranke. Bavi se biznisom u "Lutri" i pisanjem. Izdao memoare "Povlenske magle i vidici" u dva toma.

Momčilo Perišić, PDS - haški optuženik. Stranka mu se ugasila, nakon što je Perišić uhapšen u martu 2002. zbog špijuniranja za SAD. Protiv njega je 2003. aktivirana haška optužnica zbog ratnih zločina u Hrvatskoj i BiH.

Jožef Kasa, SVM - politički aktivan, trenutno jedan od retkih koji se protivi donošenju novog ustava.

Nenad Čanak, LSV - politički aktivan, vratio se nedavno sa "usavršavanja" u SAD. Zdravstveno stanje mu je ozbiljno ugroženo nakon saobraćajnog udesa na motoru.

Goran Svilanović, GSS - politički aktivan, napustio GSS, postao poslanik na listi DS-a, ali napustio i njihov poslanički klub. Na čelu kancelarije Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope.

Vuk Obradović, SD - politički aktivan, ali uništen u "seks aferi". SD ima minornu političku snagu.

Vladan Batić, DHSS - politički aktivan, jedan od najglasnijih protivnika premijera Koštunice i ministra finansija Mlađana Dinkića.

Mile Isakov, Reformisti - politički neaktivan, napustio stranku i politiku, ambasador u Izraelu.

Dragan Milovanović, ASNS - ugasio sindikat i osnovao minornu Laburističku stranku.

Velimir Ilić, NS - ministar za kapitalne investicije.

Rasim Ljajić, SDP - šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom.

Branislav Kovačević, Liga za Šumadiju - nestao sa medijske scene Srbije.

Dragoljub Mićunović, DC - ugasio stranku i 'utopio' se u DS. Predsednik Političkog saveta.

Žarko Korać, SDU - politički aktivan, jedan od dva poslanika koji se protive Predlogu novog ustava.

Dragan Veselinov, Koalicija Vojvodina - politički neaktivan posle podnošenja ostavke na mesto ministra poljoprivrede, profesor univerziteta.

Izvor: Press

INTERVJU: Milorad Vučelić

IZBORI U MARTU?!

Decembar je isključen, kao i januar, zbog Božića, slava i praznika. U februaru su raspusti, izbore treba održati u martu

Milorad Vučelić...
BEOGRAD - Potpredsednik SPS-a Milorad Vučelić u intervjuu za Press upozorava da bi na sledećim izborima lako mogle da se pojave dve liste čiji bi nosilac bio Slobodan Milošević. Osim SPS-a, pokojnog Miloševića "svojata" i udruženje "Sloboda", koje je već najavilo da će prerasti u partiju. Vučelić je, za razliku od većine političara, ubeđen da će izbori biti održani tek u martu 2007?!
- Decembar je isključen, baš kao i januar, zbog Božića, slava i svih ostalih praznika. U februaru su raspusti, tako da bi najrealnije bilo održati izbore u martu.
Ali, G17, DS, pa i DSS, najavljuju izbore u decembru?
- Nisam čuo da je to rekao iko osim Dinkića. Videćete, izbori će biti u martu!
Dobro, a koji izbori?
- Mi se zalažemo za izbore ne svim nivoima - parlamentarne, lokalne i predsedničke. Ali, spremni smo na kompromis sa ostalim strankama. Dajte prvo da proglasimo ustav i usvojimo ustavni zakon...
Kada kažete mi, na koga mislite?
- Na jedinstveni SPS.
Da li je on moguć, s obzirom na borbu za lidersku poziciju između Vas, Dačića i Anđelkovića?
- SPS će na izbore ići jedinstveno. Niko od nas nema volje i želje da ga razbija.
Udruženje "Sloboda" najavljuje registrovanje partije i samostalan nastup na izborima?
- To ne bi bilo dobro. Biće problema ukoliko se i Stranka penzionera odluči za samostalan izlazak na izbore jer za njih glasaju naši potencijalni birači.
Da li je moguće da na izborima budu dve liste sa Slobodanom Miloševićem kao nosiocem?
- Ne isključujem takvu mogućnost ako "Sloboda" izađe na izbore! Međutim, da bi bilo ko koristio ime Miloševića, potrebna je saglasnost njegove porodice.
Koga će Mirjana Marković podržati? Vas ili nekog drugog?
- Ne verujem da će podržati bilo koga. Mislim da ona nije zainteresovana za učešće u politici.
Ko će, dakle, biti nosilac liste SPS-a?
- Rano je još za te priče.
Dačić je uveren da će on biti izabran za lidera SPS-a na kongresu 3. decembra...
- To je samo njegovo mišljenje. Ne uskraćujem mu pravo da tako misli, ali ja ne bih bio tako samouveren i opušten da sam na njegovom mestu.
Zbog čega bi delegati SPS-a na kongresu trebalo da se opredele baš za Vas?
- O tome će tek biti reči, ali ću insistirati na onome za šta verujem da je jedini ispravan put za SPS, a to je objedinjavanje svih snaga levice. Nama je potrebna i "Sloboda", i Stranka penzionera, i antiglobalistički pokreti i sindikati...
Da li ćete napustiti partiju ako pobede Dačić ili Anđelković?
- Ne!
A da li očekujete revanšizam, bez obzira na to ko će da pobedi?
- Posla na levici ima dovoljno i zato su potrebni svi ljudi koji mogu nešto da doprinesu. Zalažem se za vraćanje u partiju svih istaknutih socijalista.
(S. M. S.)

Ne plašimo se nikoga!

Mogu li stranke Velje Ilića, Bidže, Palme i ostalih narodnjaka da vam pomrse račune na izborima?
- Nas ne brine niko, niti se plašimo bilo koga! Ne bi bilo dobro da se odvoje "Sloboda" i Stranka penzionera i samostalno krenu na izbore. Oni su veća opasnost od svih koje ste pobrojali.
Da li se može desiti da SPS ne uđe u parlament?
- Apsolutno isključujem takvu mogućnost! Ne samo da ulazimo već ćemo biti stranka bez koje neće moći da se formira sledeća vlast.

Minića za predsednika SPS-a

OO SPS-a Kolubarskog okruga jednoglasno je podržao kandidaturu Milomira Minića, narodnog poslanika i predsednika Političkog saveta GO SPS-a, za predsednika SPS-a.
Minić je, kako je rekao predsednik Kolubarskog odbora SPS-a Miroslav Srećković, ličnost koja u višegodišnjoj partijskoj aktivnosti ima nesporan ugled u političkoj, stručnoj i široj javnosti, čovek koji ničim nije zloupotrebio nijednu od odgovornih dužnosti koje je obavljao.
(Tanjug)

Izvor: Press

Sociolozi o izneverenim nadama građana Srbije

Vlasti se smenjuju, a tajkuni ostaju

Srbija je od 5. oktobra 2000. godine do danas dobila državu bez diktatora kakav je bio Slobodan Milošević, otvorila se prema svetu i dobila stabilan dinar, smatraju politički analitičari i sociolozi. Živi se bolje, ali ne onoliko koliko bi moglo. Ipak, kažu sagovornici „Blica“, izostao je 6. oktobar i nije ispunjeno obećanje građanima da će pravda stići sve zelenaše i tajkune koji su do bogatstva došli na sumnjiv način. Zbog toga od oktobra 2000. na izbore ne izlazi gotovo polovina od ukupno upisanih šest i po miliona birača.

Za Vladimira Goatija, naučnog savetnika Instituta društvenih nauka u Beogradu, 5. oktobar označio je kraj autoritarnog režima koji je predstavljao spoj politike, policije i kriminala. Međutim, izostali su potpuni raskid sa prethodnim režimom i sistematska i organizovana borba protiv kriminala i korupcije.

- Očigledno je da danas postoji neko poboljšanje životnog standarda. Dohodak građana raste za četiri do pet odsto godišnje. To je za razvijene zemlje lep napredak, ali trenutno nije dovoljan za Srbiju. Pozitivno je što se primenjuju evropski standardi, što smo deo međunarodne zajednice i što smo popravili odnose sa susedima. Nisu preterano srdačni, ali postoje. Dobro je i što nema političkih ubistava - nabraja Goati pozitivne promene.

Spor i nedosledan raskid sa režimom Miloševića crna je tačka demokratskih vlasti, smatra on. Tome su direktno kumovali neki od pobednika 5. oktobra, a žrtva je bio jedan od najperspektivnijih političara našeg doba Zoran Đinđić, čiji je gubitak nenadoknadiv.

- Zbog toga što tog raskida nije bilo, EU sada izgleda dalje nego što je bila 2003. godine - smatra naš sagovornik.

Čedomir Čupić se slaže da je izostao potpuni raskid sa prethodnim režimom. Umesto toga, kaže on, političari su razočarane građane ubeđivali da su previše očekivali, iako su oni, pre svega, želeli da se zadovolji pravda. To znači da su očekivali da se onima koji su se devedesetih protivzakonito obogatili imovina oduzme ili da završe u zatvoru, ocenjuje Čupić. On smatra da je Miloševićev režim bio vladavina kontrolisanog haosa. Dok je tada haos kontrolisao bezbednosne službe, današnja vlast vlada ucenama.

- Imamo ucene u okviru samih partija, u parlamentu stranke vladajuće koalicije ucenjuju jedna drugu, stranke koje podržavaju manjinsku vladu ucenjuju Vladu Srbije - kaže Čupić. Kao najvažniji propust demokratskih vlasti Čupić definiše nespremnost da se zadovolji pravda jer, kako kaže, „gde se ne zadovolji pravda ne može da funkcioniše država“.

Sud je, smatra Čupić, došao u jedan od najgorih mogućih položaja, a privatizacija je obavljena bez ikakvih kriterijuma, tehnički.

Sociolog Žarko Trebješanin za „Blic“ tvrdi da je danas nesumnjivo bolje nego u vreme Miloševićevog režima, ali da je problem što je moglo biti znatno bolje, a nije.

- Građani se osećaju izneverenim jer su videli da ljudi koji su se obogatili zbog toga što su bili bliski Miloševiću, nisu ispaštali. Zato su ogorčeni i apatični. Činjenica je da građani Srbije ne izlaze na izbore jer misle da je svejedno ko će doći na vlast - objašnjava Trebješanin uzroke apatije.

Sa druge strane, niko od političara koji su sada na vlasti nije želeo da priča o negativnim posledicama tranzicije.

- Tranzicija nije ugodan put u zemlju dembeliju. Ovde se sve nekako predstavljalo optimistički, kao da ćemo svi postati kapitalisti preko noći - kaže ovaj sociolog. Vlasti bi, smatra Trebješanin, trebalo da vode više računa o ljudima koji su gubitnici tranzicije jer su oni većina, a mnogi od njih su veoma ugroženi i žive u lošim uslovima.

N. M. Jovanović

    Cveće na spomen-obeležju Jasmini Jovanović

    Na spomen-obeležje članu Demokratske stranke Srbije Jasmini Jovanović, koja je na jučerašnji dan pre šest godina poginula u petooktobarskim demonstracijama, juče su položili vence i upalili sveće, ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i delegacija DSS-a. Jočić je podsetio da je ovo šesta godina kako članovi DSS-a dolaze na ovo mesto da odaju poštu Jovanovićevoj, „koja se pre šest godina iz rodnog Pomoravlja uputila u Beograd sa željom da Srbija bude lepša i bolja država“.

    „Imala je veliku želju da živi u takvoj Srbiji, nesrećni slučaj sprečio ju je u tome i na nama je da svake godine, pa i ove, preispitamo šta smo uradili mi koji smo u vlasti i šta smo doprineli da se ostvari njen san“, rekao je Jočić novinarima.
    Pljačkaši na tenderima

    Nema obaveze da se zna poreklo novca onih koji učestvuju na tenderima ili aukcijama. Ovde pljačkaš može da orobi banku, pa da, ako u njoj ima dosta novca, sledećeg dana na aukciji kupi preduzeće ili zemljoradničku zadrugu od koje zavise životi hiljada porodica - kaže Čupić.


Izvor: Blic

Gde su danas zvezde revolucije?

Peti oktobar ne bi bio veliki dan da nije bilo malih ljudi, spremnih za velika postignuća i promene. Neki od njih pronašli su mesto u političkim strankama, neki su sasvim van javnog života. Ne kriju ponos što su učestvovali u demontiranju Miloševićevog režima, ali svesni su i izneverenih narodnih očekivanja.
Prema Evropi polako, ali sigurno

Srđa Popović, jedan od osnivača „Otpora“, koji je učio mlade kako se mirnim demonstracijama suprotstaviti režimu Slobodana Miloševića, nakon petooktobarskih promena, bio je narodni poslanik DS i savetnik premijera Zorana Đinđića. Danas se ne bavi tako „glamuroznim“ poslom, već je savetnik generalnog direktora „Dunav osiguranja“ i gostujući predavač na univerzitetima u SAD.

- Godine uložene u to da se 5. oktobar desi, mladalačka energija i vera u budućnost, kao i generacijski trijumf ljudi rođenih između 1968. i 1978. ostaju velika stvar koja je obeležila moj život i živote mojih prijatelja. Srbija je svakako postala bolje mesto u ovih šest godina.
Velika očekivanja i neozbiljna nadanja

Čedomir Antić, magistar istorije, jedan od vođa studentskih protesta 1996-1997. Posle petooktobarskih promena bio je član DS, a danas je član G17 plus.

- Peti oktobar predstavlja sudbonosan datum u savremenoj srpskoj istoriji. Tokom šest godina Srbija je postigla političku i ekonomsku stabilnost. Napredak, posebno kad je reč o privredi i standardu, neporeciv je. Ipak, velika očekivanja i neozbiljna nadanja i danas zadaju nevolje većini građana naše države. Poseban problem predstavlja činjenica da je većina građana spremna da kobno jugoslovensko iskustvo prepozna kao meru idealne države za srpski narod, što je epoha evropske hladnoratovske nesreće viđena kao zlatno doba socijalnog blagostanja u našoj zemlji.
Stekao sam povrenje u život

Branko Ilić, jedan od lidera „Otpora“, vratio se u rodno Arilje, gde danas radi u veterinarskoj ambulanti i u lokalnom kafiću.

- Te priče iz prošlosti izbrisao sam nekim čudnim metodama, tako da se danas o tome šta se dešavalo tog 5. oktobra skoro ničega ne sećam. Na ličnom planu jedino pozitivno iz tih promena jeste što sam ponovo stekao poverenje u život. Kada je narod u pitanju, očigledno je da sve to što se desilo nije vredelo. Obični ljudi su očekivali poboljšanje materijalne situacije, ali do toga nije došlo. Ko je odgovoran za to? Svi mi zajedno.
Niko nema čarobni štapić

Dragoljub Đuričić, bubnjar, koji je sa svojim mlađim kolegama bio na čelu demonstranata nakon pokušaja Slobodana Miloševića da pokrade izbornu pobedu koalicije DOS i budućeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice.

- U svakom slučaju je vredelo, jer živi se mnogo bolje nego u vreme Miloševića. Međutim, mentalitet naših ljudi je takav da su očekivali da će nova vlast odmah promeniti sve nabolje, ali su zaboravili da niko nema čarobni štapić. Ipak, brine me što je danas jača senka stare vlasti nego lik današnje vlasti. Užasnut sam snagom mafije i podzemlja i činjenicom što niko ili neko ne želi da kazni ubice premijera Đinđića.
Nije kriv što nije bilo 6. oktobra

Ivan Marović, učesnik u studentskim demonstracijama ‘96, a potom jedan od vođa pokreta „Otpora“.

Otišao je u vojsku u septembru 2000. Nije bio u Beogradu 5. oktobra i ne prihvata nikakvu odgovornost što nije bilo „6. oktobra“. Kad je „Otpor“ kao politička stranka izgubio na izborima krajem 2003. godine, otišao je u Ameriku gde je napravio jednu od najpoznatijih strateških video-igara „A Force More Powerful“ (Kako srušiti diktatore nenasilnim metodama). Jedan je od retkih koji je uspeo da od iskustva i znanja iz revolucije stvori karijeru. Nenad Čaluković

Izvor: Blic