I like to pretend I'm alone. Completely alone. Maybe post-apocalypse or plague... Whatever. No-one left to act normal for. No need to hide who I really am. It would be... freeing.

Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“

Tiho spustala se letnja noc na Cer, na tu gordu planinu.Cak i divlja zver gubila je smer  zbog cudnog straha da ce smetat cetama sto krecu se bez daha.Drini, Savi svuda gde je plac tamo hita britki srpski mac.Samo laki bat, niko nikog zvat te noci nece dok se vojska proplancima i brdima krece.Sve do mraka preko obronaka, svakog srce mori svakom vatra u grudima gori da se odmah bori.U toj zemlji gunja i opanka, gde su zore vecno crvene, nikad boj ne spi.A kad zito zri tada bez prestsnka svud se cuje pesma tanka, pesma od uranka