Koliko je jaka fudbalska strast

UTAKMICA ILI KONCERT?

Priča o tome kako su neki fudbalski zaljubljenici nasamareni pokazuje da njihova opsednutost omiljenim sportom i nije tako jaka kao što je prikazuju…

    Najuzbudljiviji događaj godine za mnoge biće, bez sumnje, predstojeće Svetsko prvenstvo u fudbalu koje počinje krajem proleća u Južnoj Africi. Popravljaju se televizori, neki čak smeraju da kupe lepši i veći. Odlažu se letovanja i prilagođavaju satnici utakmica. Ukratko, podgrevaju se već odavno znane fudbalske strasti. Uostalom, većini je poznato da je fudbal – opisan kao najvažnija sporedna stvar na svetu – za izvesne, zagrižene poklonike, važniji od istinski važnih događaja u životu.

    Ali, da li je baš tako?

    Ili je fudbalska strast izmišljena „veličina”, samo još jedna u nizu savremenih legendi? Bajka o nekakvoj isključivo muškoj, neprikosnovenoj zabavi?

   Ipak, nećemo se sada baviti psihološkim istraživanjima, pa ni statistikama. Prepričaćemo stvarni događaj koji je, premda pokrenut u reklamne svrhe, pokazao drugo lice fudbalskih strastvenika. Reč je o reklamnoj kampanji „Hajnekena”, poznatog proizvođača piva povodom početka Lige šampiona u oktobru protekle godine.

Ko drži neograničenu vlast?

   Međutim, pre nego što opišemo pomenuti događaj, podsetimo se značenja reči autoritet, vrlo važan za našu priču. Od latinske reči autorictas, što znači ugled, on označava uticaj i ugled, često i nadmoćnost (duhovnu, moralnu, pravnu), priznatu veličinu i stručnost. Autoritarno je ono što se temelji na nametnutom autoritetu. Autoritarizam je sistem vlasti u kome pojedinac drži neograničenu vlast. A kako se fudbalski navijač uklapa u autoritarizam? Sada ćemo videti.

    Dakle, protekle jeseni u Milanu, u sklopu „Hajnekenove” reklamne kampanje, a povodom utakmica prvog dela Lige šampiona, priređen je lažni kulturni događaj. Tačnije, koncert kamerne muzike. Program tog koncerta bio je krajnje neomiljen za one koji nisu dobri poznavaoci i poklonici umetničke muzike. Bila su to dela kompozitora 20. veka.   Koncert je trebalo da bude održan 21. oktobra u 20.30 časova, u velikoj sali Auditorijuma Milano.

    U prevaru je bilo uključeno stotinak lepih devojaka (koje imaju verenike), nekoliko desetina profesora univerziteta i srednjih škola. Ostali su bili urednici u novinskim kućama, kao i šefovi u različitim preduzećima. Skrivene kamere snimale su većinu tih odglumljenih dogovora kako bi iznenađenje i za one koji nisu prisustvovali događaju kasnije bilo veće. A sve zajedno – smešno. Za ljubitelje fudbala, pomalo razočaravajuće. Evo tih primera.

Prva scena, redakcija.

    Urednik poziva novinara koji je znatno stariji od njega. Kaže mu:
– Dakle, direktor zahteva da baš ti, samo ti, i to po svaku cenu, napišeš reportažu o koncertu koji će biti održan u Auditorijumu.
– Reportažu s koncerta? Kad je taj koncert? – pita novinar, ne skrivajući razočaranje.
– Dvadeset prvog oktobra uveče.
– Ali to znači da ću propustiti utakmicu Milan – Real!
– Ja te molim da mi učiniš tu uslugu. Shvati sve kao veliku uslugu...   Činiš je meni, ali i sebi…
    Urednik sklapa ruke kao da se moli. Novinar saginje glavu.

Druga scena.

    Mladić i devojka sede u kafeu. Ona je zaista lepa i zgodna. Smeju se.  Zatim devojka kaže:
– Znaš, moj tata je nabavio dve karte za koncert klasične muzike – izgovara ljupko, ali i autoritativno.
– Kakav koncert? Kakva muzika? Kad je taj koncert? – pita mladić, očigledno daleko od poklonika ozbiljne muzike.
– Maler… Koncert je 21. oktobra uveče.
– Znači da neću moći da gledam utakmicu Milan – Real?
– Shvatila sam! – odgovara devojka i dalje mirno, ali povišenim tonom. – Propustićeš jednu utakmicu! Pa šta?!
   
Treća scena.
 
    Fakultetski amfiteatar. Kraj je časa. Profesor s bradom, skupljajući beleške, sasvim ozbiljno saopštava studentima:
– Mislim da sam bio sasvim jasan. Podelio sam vam ulaznice. Morate da se pojavite na koncertu jer je to deo nastave. Vaš nedolazak jednostavno se ne prihvata – uzvikuje kako bi ga studenti što bolje čuli.

    Ne znajući da ih kamera snima, studenti se potuljeno smeju i određenim pokretom ruke pokazuju da je profesor lud, te da ne nameravaju da ga poslušaju.

    I tako redom. Autoriteti se ređaju pred oko hiljadu poklonika fudbala, navijača Milana. Zahtev je isti: da po svaku cenu dođu na koncert gudačkog kvarteta. Iste večeri kad u sklopu Lige šampiona nastupa njihov voljeni tim.

    Dvadeset prvog oktobra, nekoliko minuta pre pola devet uveče (kad treba da počne koncert), skrivene kamere čekaju nasamarene goste u Auditorijumu u Milanu. Nije teško zaključiti da su jedini koji se smeškaju i imaju zadovoljan izraz lica – učesnici u prevari. Udešene verenice, profesori, šefovi… Ostali ulaze pognutih glava. Svi su došli.

Sumorni koncert i preokret

    Koncert počinje. Takoreći u istom trenutku i zevanje, meškoljenje na stolicama, „šaranje” pogledima. Slušaoci su nezainteresovani. Ruku na srce, muzika nije laka. Na velikoj sceni samo je gudački kvartet. Sviraju. Kompozicija je tužna i sumorna. Prolazi petnaest minuta. Iza muzičara odjednom se diže drveni zastor i otkriva veliki ekran – takozvani video-bim.

    Nepoznata ruka na tom ogromnom ekranu perom ispisuje rečenice koje se polako smenjuju.
„Teško je reći NE šefu. Je l’?”
„Ili verenici…”
„A utakmici?”
„Kako si uopšte pomislio da propustiš ovako veliku utakmicu?”
„Najvažniji trenutak za svakog muškarca je gledanje fudbalske utakmice s prijateljima.”
„Ali, s vremenom, takvim trenucima počinje da preti sve veća i veća opasnost.”

    Postajući svesni da se ipak sprema neka vrsta preokreta, posetioci u sali počinju da pljeskaju.

    Gudački kvartet prekida izvođenje dela koje su do tada svirali i počinje da svira himnu Lige šampiona. To je kompozicija Tonija Britna nastala po motivima „Krunidbene himne” koju je barokni kompozitor Georg Fridrih Hendl komponovao u čast krunisanja kralja Džordža II, 1727. godine.

    Svi su na nogama. Spas u pravi čas. Uključenje u prenos – utakmica počinje! Zahvaljujući proizvođaču piva, gledaće je na velikom platnu, u koncertnoj sali. Neobično mesto za druženje nasamarenih poklonika fudbala. Onih koji bi se zakleli da je njihova strast prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu toliko jaka da niko ne bi mogao da je zaustavi.

    Kakva zabluda! Ali koga je za to briga? Milan pobeđuje s tri prema dva.

    Bez sumnje, u „proizvodnji” lažnog muzičkog događaja učestvovali su i psiholozi. Između ostalog, pokazali su da fudbalski navijači nisu samo huligani, kao što se često misli, već i oni spremni da slušaju koncert klasične muzike. Takođe, stručnjaci su vešto odabrali autoritete koji su izašli na megdan fudbalskoj strasti. I odneli pobedu. Zanimljivo je ipak da u prevari nije učestvovala nijedna supruga. Samo devojke, šefovi, profesori. Baš zgodna tema za razmišljanje.
Autor:  Mirjana Ognjanović