Ako postoji zasto onda svi mi ne pobijemo bebe i time im direktno ne omogucimo nesmetan prolaz u raj. Ionako je cilj vernika odlazak u raj. Samoubistvo je greh, ali ako si pravedno mislio da svojem potomstvu osiguras "vecan zivot", onda je krajnje logicno da mu taj zivot pocne odmah.

Ok podrazumevemo religije koje propovedaju takvu vrstu "zivota".

Utjeha za patnje na zemlji..

Sta trazis logicke greske u religiji gdje nema puno logike.. i zove se Vjera.. ko vjeruje i kome je to lijepo on to prihvata bez puno promisljanja.

Ako covjek ubije (navodno) ce u pakao tako da ko ce obezbjediti bebama raj, ako ce sam u pakao.. ali kazem, nema smisla ni razmisljati. Ili vjerujes u lijepu bajku ili ne.

Znam ja to sve, ali mnogi se vernici pozivaju na logiku u svom razmisljanju. Ovo je jedno od logickih pitanja koja mogu biti postavljenja u procesu traznenja istine.

Jes da jos uvijek volim pogledat neku "debatu" izmedju naucnika i svestenika, to mi dosadila prica.. radije volim nesto naucit, a ne da njima solim pamet.

To je neka kolektivna halucinacija, neko kaze da je korisna.. neko da je stetna.. u svakom slucaju nije tacna i ne zanima me.

Pa da, raj je uteha i motivacija za ljude koji pate.

Raj je kreiran prema ocekivanju starovekovnog i srednjovekovnog čoveka. Modernom čoveku, mislim na ljude u razvijenijim krajevima, deluje dosadno.
Jedini razlog što bih otišao u takav raj je što je bolji od pakla. Smaras se ali te bar ne muče.

Tu se problemi oko koncepta raja ne zavrsavaju. Da bi ti bilo dosadno ili se patio, u taj raj moras da poneses svoju svest, emocije, secanja i tako dalje. Problem je kod beba koje odu u raj da nista od toga nemaju. Ima tu jos pitanja, recimo umno poremecene osobe, osobe koje su izgubile pamcenje, osobe kojima je odstranjen deo mozga, osobe koje su pretrpele mozdani udar pa im je trajno ostecen mozak, kakvo bi oni mogli imati iskustvo u tom raju. Sem toga moze li ta nematrijalna svest uciti nove discipline, nova saznanja? Ima li naucnika koji pokusavaju da ga unaprede?

 

То је јако компликована тема с обзиром на то да не можемо да проверимо наше тврдње.
Мада. неко моје наивно мишљење (са којим се неће сложити многи) јесте да рај није место, него стање.
Наиме, то је неки наш унутрашњи мир и неко наше унутрашње благостање.
Када умреш, не идеш ни у рај ни у пакао него се, једноставно, деси реинкарнација - опет се рађаш, само на неком другом месту или неком другом времену.
Мислим да је погрешно рећи да ми овде живимо земаљски живот и да после идемо на небо да коначно пронађемо тај рај зато што сматрам да човек, у ствари, истовремено живи и један и други живот, с тим, што тело уживам у земаљским стварима а дух и ум у небеским.

Опет кажем, неко јако наивно размишљање али ми га нико није наметнуо већ сам сам сео, размислиио и то ми некако било најлогичније... У ствари, није ми било најлогичније него би само волео да буде тако.

Ok, ali nisam zeleo da ovde ide prica o reinkarnaciji, jer je to posebna tema.

Stanje duha kazes? Kao koncept raj se i pominje ljudska dusa, u ovom slucaju svest o sebi i okolini. Ali nasa svest nije odvojiva od materije u kojoj obitava. Cak i da je moguce da se dusha-svest odvoji od materijalnog mozga, ta ista enrgija (taj famozni 21 gram) mora sa sobom da nosi celokupno secanje. Ljudski mozak je tezak oko kilo i po, ali ipak je priroda uspela da kompresuje sve u 21 gram necega?

Vecni zivot umrlih je u umu onih koji nisu umrli. Njihova energija je postala deo necega i na taj nacin nastavila kruzenje energije u prirodi. Raj je podsticaj na zivot u vrlini a blagostanje se postize i za zivota, upravo tim zivotom u vrlini.
Ako postoji raj, bebe svakako u njemu obitavaju, ako postoje andjeli to su sigurno mrtve duse koje su prozivele ovozemaljski zivot bez grehova ili se iskupljuljuci od istih.

Poenta religije je podsticaj na moralne navike i skromnost koja nedvosmisleno coveka cini prizemnijim i blizim vrlinama. Zivot u vrlini je moguc i bez religije, pa ipak mnogima je potreban podsticaj, navika, rezim. To ih podstice da se pridrzavaju ili odrzavaju nesto sto su poneli iz kuce itd.

Smisao raja je da pruzi nadu smrtniku da ukoliko bude bio moralan i dobar, moze da zasluzi da se nakon smrti vise ne muci i ne pati. Na raj se najvise obracala paznja u momentima najteze ljudske istorije, kad je covek najvise patio, ginuo i nepravedno se mucio. To su sada vec neka zaboravljena vremena.