Ko su najveći proizvođači mržnje u Srbiji?? :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Omer Karabeg: Ima onih koji misle da je danas etnička distanca među narodima bivše Jugoslavije veća nego što je bila u ratu i prvim poratnim godinama. Delite li to mišljenje?

Žarko Korać: Poslednja istraživanja pokazuju da je u Srbiji etnička distanca u odnosu na Albance ogromna. Mogao bih
Poslednja istraživanja pokazuju da je u Srbiji etnička distanca u odnosu na Albance ogromna. Mogao bih reći da je ona tako velika da ne može biti veća. Ona je jako velika i u odnosu na Bošnjake, skoro maksimalna
reći da je ona tako velika da ne može biti veća. Ona je jako velika i u odnosu na Bošnjake, skoro maksimalna.Velika je i prema Hrvatima, dok je nešto pala prema Slovencima. Ali mene zapanjuje da je tako velika prema Albancima i Bošnjacima jer su to dva naroda koja žive u Srbiji. To je po meni duboko zabrinjavajuća činjenica kojom se naša javnost uopšte ne bavi. Umesto toga u mnogim medijima, ne svim, o tim narodima se strahovito negativno govori. Moj je utisak da se to vrlo svesno radi. Čini se sve da se ne bi smanjila negativna etnička distanca prema Albancima i Bošnjacima, pa delimično i prema Hrvatima, jer to politički ne odgovara nacionalistima i šovinistima. U istraživanjama su se doskora kao najbliži narod pojavljivali Crnogorci. Oni su bili ubedljivo na prvom mestu, ali su pali od kada je proglašena nezavisnost Crne Gore. Znači, čim su formirali svoju državu oni su pali sa prvog mesta. To nam pokazuje kako nosioci političkih ideja, političke i kluturne elite, proizvode negativne stavove o narodima.

Omer Karabeg: Ko su najveći proizvođači mržnje?

Žarko Korać: To je politička i, na žalost, i kulturna elita u Srbiji, jedan njen veliki deo, koja ne dozvoljava da se promeni način govora. Jer etnička distanca se može menjati, može se smanjivati. To pokazuju brojni primeri. Navešću jedan, često pominjani. Tokom Drugog svetskog rata Amerikanci su stekli užasne predrasude o Japancima koje su se graničile sa rasizmom. Kad gledate njihove ratne filmove, tu su Japanci su prikazani kao fanatici, kao ludaci. Međutim, kada je nakon rata Japan postao najveći saveznik Amerike u Aziji i jedan od njenih najvećih saveznika u svetu, o Japancima se govorilo da su marljivi, vredni, sposobni, da bi se onda zbog ekonomske konkurencije o njima opet počelo govoriti negativno. Za 50, 60 godina Amerika je tri puta menjala tu distancu. Znači, etnička distanca je nešto što se menja. Ali, elita u Srbiji ne dozvoljava tu promenu, ne dozvoljava da se na drugačiji način počne da govori o Alabancima i Bošnjacima. Pre svega zbog Kosova i zbog Republike Srpske. Iako se ovde svaki čas ritualno ponavlja da Srbija podržava celovitost Bosne i Hercegovine, svako živi vidi da se uspostavljaju, najblaže rečeno, preferencijalni odnosi sa Banjalukom, odnosno sa Miloradom Dodikom koji je u Srbiji prisutan na svakom otvaranju, na svakoj utakmici, što je prilično bizarno.

Dakle, političke ideje i politički programi, odnosno njihovo ideolozi ne dozvoljavaju da se drugačije govori. Kad bi se drugačije govorilo, recimo, o Bošnjacima, kada bi se govorilo da su nam oni bliski, kao što i jesu, onda bi se logično postavilo pitanje - a zašto ne razgovarate s tim ljudima. Ali nacionalni program, koji počiva na ideji da je Bosna i Hercegovina veštačka tvorevina i da je zato došlo do rata i da Kosovo zauvek mora ostati deo Srbije, to ne dozvoljava. Da bi se taj projekt održao potrebno je neprekidno proizvoditi negativne stereotipe o Albancima i Bošnjacima, pa onda svakog dana u medijima čitate strašne stvari. Stalno se stvara negativna slika o tim narodima, neprekidno se plasiraju informacije koje ne dozvoljavaju da se etnička distanca smanji. To je potpuna logička inverzija - proizvodiš predrasude o Bošnjacima, pa onda tvrdiš da se sa njima ne može zajedno živeti. Zastrašujuće je kako naša elita olako generalizuje. Dovoljno je pogledati šta je Dobrica Ćosić u svoje dve poslednje knjige napisao o albanskom narodu. Rekao je da se radi o jednom podmuklom narodu. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji podneo je protiv njega krivičnu prijavu zbog govora mržnje, koju tužilaštvo nije prihvatilo, ali citati koji su navedeni u toj prijavi pokazuju da je reč o klasičnim šovinističkim i rasističkim tvrdnjama.

Igranje sa etničkim stereotipima na Balkanu duboko je zabrinjavajuće, a toga ima i u udžbenicima. Zatim, ako pogledate najpopularnije humorističke emisije na televiziji, ima neka koja se zove Kursadžije, u njima se ništa drugo ne radi nego se serviraju stereotipi
.
- da su muslimani lenji i prevrtljivi, da su Albanci tupavi, blesavi, primitivni i tako dalje. U civilizovanom svetu takve emisije ne bi bile uopšte dozvoljene, kod nas su, međutim, one najpoželjniji oblik humora. Ako vi jednu naciju stalno prikazujete na najnegativniji način i pripisujete joj besmislene osobine koje se ni na koji način ne mogu empirijski potvrditi, naravno da će se etnička distanca neprekidno održavati. Zbog toga sam ja veliki pesimista i mislim da će nam biti potrebne godine da izađemo iz onoga što sada stvaramo širenjem negativnih stereotipa. Dodao bih još nešto. U Srbiji se najveći broj ljudi iz Miloševićevog režima vratio u javni život, nisu baš svi ali najveći broj jeste, oni su abolirani, a da nikada nisu dali nikakvo izvinjenje. Istina, ne govore svi jezikom kojim su nekada govorili, ali oni vas fizički asociraju na ono što su govorili u Miloševićevo vreme. Vrlo je teško voditi novu politiku sa istim ljudima. Ni Nemačka nije mogla da gradi svoju demokratiju posle Drugog svetskog rata sa ljudima koji su bili istaknute figure u nacističkom režimu. Ja ne pravim direktnu analogiju Milošević - Hitler, to svakako istorijski ne bi bilo tačno, iako najgore mislim o Miloševićevom režimu, ali činjenica je da se i danas održavaju stereotipi iz tog vremena.

vise detalja na:

http://www.slobodnaevropa.org/content/most_ko_su_najveci_proizvodjaci_mrznje_u_srbiji_i_bih/2154576.html