Ko ne nauci lekciju stalno ce se vracati - Evropa ponovo u dilemi iz 1054.

Велика Шизма или велики раскол

Ruben

ВЕЛИКИ РАСКОЛ 1054. ГОДИНЕ

Велика шизма или Велики раскол, највећи раскол у историји хришћанства који се догодио половином ХI века. Многобројни су разлози који су довели до одвајања заподног хришћанства од васељенске Цркве. Сви они могу се свести углавном на три основна као и остале проистекле из њих: етнопсихолошки карактер Грка и Римљана; политички –премештање престонице Римског царства из Рима у Византион, Цариград (Константинополис); и узроци црквено-догматске природе који су и најважнији.
Сва ранија размимоилажења Истока и Запада у вези са појединим питањима вере и црквене дисциплине трајала су дуже или краће и биласу раније или касније превладавана. Међутим, раскол који се догодио у ХI веку макар за сада је коначан, траје скоро хиљаду година, и мали су изгледи да буде превладан.
Велики раскол догодио се у време папе Лава IХ (1049-1054) (папа је додуше умро у априлу 1054. године, а раскол је коначно настао 16. јула исте године), патријарха цариградског Михаила Кируларија (1043-1058) и у време византијског цара Константина IХ Мономаха (1042-1055). У то време Нормани и Немци (цар Хенрих III) освојили су јужну Италију. Папи је у том тренутку била потребна помоћ Византије, и зато је одржавао везе са царем. Јужна Италија је у црквеном погледу потпадала под Цариградску патријаршију, а папа је у тим областима почео да уводи латинску богослужбену и црквену праксу која је на западу постојала већ неколико векова, као: служење Свете литургије на бесквасном хлебу, пост у суботу, filioque (филиокве) у Символу вере, целибат или неожењено свештенство, признавање папског првенства. Цариградски патријарх Михаило Кируларије, који је потицао из угледне аристократске породице и није поседовао велико богословско образовање и духовно искуство, оштро се, попут патријарха Фотија у IХ веку, успротивио таквој црквеној пракси. На Истоку се реаговало тако што су у Цариграду затворени сви латински манастири и цркве у којима је спровођена таква пракса. Интересантно је да савремени византијски извори не бележе изричито сукобе овакве врсте који су довели до раскола. Обавештења о расколу дају углавном исцрпније западни латински извори као и богата преписка која је тих година вођена између водећих црквених и политичких личности Истока и Запада. Тако је охридски архиепископ Лав упутио Посланицу архиепископу Јовану Транијском у којој отворено оспорава употребу азима – бесквасног хлеба у литургији, пост суботом, целибат и филиокве. На ово писмо одговорио је папа Лав не спомињући спорну црквену праксу, већ је више говорио о ауторитету апостола Петра, о патријарсима јеретицима у Цариграду, поменуо је чак и једну неистину да су неке жене били патријарси, затим се позива на тзв. Константинов дар (Donatio Constantini). Патријархов одговор на ово писмо написан је у помирљивом тону. У овом случају свакако су посреди били политички разлози. Папа је ступио у неку врсту савеза са Норманима и Немцима, чиме су били угрожени политички и духовни интереси Византије у јужној Италији. Из папиних писама која су у то време упућена на Исток јасно се уочава његова тежња да господари хришћанском Црквом и источном патријаршијом. Он оспорава цариградском патријарху звање „васељенски“, пошто је Рим „мајка свих цркава“.
Патријарх Михаило Кируларије ангажује архиепископа Лава Охридског као и монаха Студитског манастира у Цариграду Никиту Ститатоса да богословски образложе новотарије које су се на Западу појавиле, што су ова двојица радо и учинили. Никита Скитатос је написао један трактат. Међутим, кардинал Хумберт (Хумбертус де Силва Кандида) одговорио је на овај трактат побијајући га. Такође је одговорио и на Посланицу архиепископа охридског Лава, и тако је на већ познати начин оправдао све догматске и литургичке новине западне Цркве. Међутим, боље везе са Западом и папом у том тренутку имао је цар Константин Мономах. Његова писма папи била су помирљива. Зато је папа послао у Цариград трочлану делегацију да разговара са патријархом. У тој делегацији су били кардинал Хумберт де Силва Кандида, Фридрих канцелар римске цркве и архиепископ Петар Амалфијски. Хумберт је понео са собом и свој одговор архиепископу охридском Лаву и Никити Скитатосу. Чак је био одржан и један колоквијум у Цариграду на коме је Никита пристао да његов трактат буде спаљен у СТудитском манастиру. Због гордог и осионог понашања, патријарх није примио папину делегацију, а они су незадовољни пријемом учинили један непримерен поступак којим су бацили анатему, проклетство, на Цариградску цркву. Наиме, у суботу 16. јула 1054. године, они су у цркви Свете Софије (Аја Софија) у Цариграду за време богослужења јавно, пред свештенством и народом, положили писмену анатему у олтару цркве. Одлучење (екскомуникација) и анатема изречени су у писменом облику на патријарха Михаила Кируларија и његове присталице и истомишљенике ако се не покају. Симболично су, излазећииз цркве, отресли прашину са обуће своје говорећи:“Бог нека види и суди“ (Videat Deus et iudicat). У написаној анатеми између осталог каже се да је сам град Цариград био хришћански и православан, а што се тиче патријарха, он је јеретик, као и његови следбеници. Још им се приписује да су аријанци, николаити, манихејци, духоборци. Сам патријарх се оптужује да је постао монах из љедског страха, да је неофит (скоро крштен).
Папски изазланици су 17. јула напустили Цариград, а 19. јула патријарх је узразио жељу да се сусретне са њима. Зато су се они вратили из Селимврије, али до сусрета ипак није дошли, јер је цар тражио да и он присуствује састанку. Изасланици су после тога коначно напустили византијску престоницу. Из Цариграда је такође протеран дука Аргирос, командант у јужној Италији који се отворено солидарисао са увођењем латинских обреда у овој области. Патријарх Михаило је 20. јула у Цариграду одржао сабор коме су присуствовали 12 митрополита и два архиепископа. Була папских легата којом се изриче анатема преведена је на грчки језик, на сабору је била осуђена, а пет дана касније била је спаљена у Цариграду. У саборској одлуци, а поводом анатеме, између осталог каже се да су са Запада (западне таме) у Цариград дошли некакви нечастиви људи:“Дошли су као гром, или бура, или град, или боље, као они који хоће да уклоне истину“. О непосредним последицама бацања анатеме говори писмо патријарха Михаила Кируларија упућено антиохијском патријарху Пету, у коме га прекорева, као и александријског и јерусалимског патријарха, што и даље у диптиху на богослужењу помињу папиноиме:“То је неразумљива немарност. Извесно је да од временаШестог васељенског сабора и за сва будућа времена, папино име је избачено из поменика наших цркава“.
Велики раскол или шизма у историји хришћанства никада није превазиђен и изглађен. Формално скидање међусобних анатема (проклетства) извршено је 1965. године између цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла VI, али црквено јединство није постигнуто. То значи да без духовног јединства, јединства у вери, нади и хришћанској љубави, нема правог и истинског помирења и јединства које се не може постићи сдминистративним, техничким и компромисним средствима, а још мање политичким мерама и духовним империјализмом, за којим данас све више посеже Запад.

Evropa ponovo na istom onom mestu sa kog je i pocela 1054 godine,i ponovo u istoj dilemi..

Da li da postupi pravilno ili kao do sada iskljucivo u svom interesu...

Videcemo dal su nesto naucili za tih 1000 godina istorije i ponavljanja...

"i najsiri ideali zapada tesni su za slovensku dusu"