IN < - Ko je bila kraljica Marija - >LO
(1/2) > >> :: Odgovori!
Autor: SerbianFighter :
Kćer sunca i
velika majka
Njeno Veličanstvo kraljica Marija Karađorđević u pesmama naroda Kraljevine Jugoslavije

U istoriji Srba, a ni u posveti ostalih južnoslovenskih naroda, nije zabeleženo da je jedan narod, osobito onaj njegov ubogiji broj, suprugu nekog svog vladara više voleo nego što su građani Kraljevine Jugoslavije poštovali, voleli - i divili joj se - Njeno veličanstvo kraljicu Mariju Karađorđević, suprugu viteškog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića - Ujedinitelja!

Veoma skromna

Narod je svoju ljubav izražavao na razne načine i više puta... dočecima, kad se Njeno veličanstvo kretala, prilikom brojnih putovanja sa svojim suprugom, ili kad je obavljala nebrojene dobrotvorne i slične aktivnosti, zatim posetama Dvoru; kad bi kraljica Marija, često, pozivala k sebi decu srpsku, i ostalu... onda na svečanostima, gde je ispoljavala svoju dragost i - skromnost.

Narod je, što je ovoga puta i predmet naše pažnje, pevao pesme Njenom veličanstvu, slaveći njenu lepotu i dobrotu. Nazvao je "kći sunca" - sa svoje cvatomirne ljubavi i "velikom majkom" s njenog srca - većeg od svake, i ičije, tuge!

Ne samo narod, već i brojna, i najviša, naša inteligencija; ondašnje čuvene pesničke glave, pevale su Njenom veličanstvu. Kraljica Marija, prethodno zanosna princeza na rumunskom Dvoru, postala je uzrokom niza divnih pesama i, možda, najlepših stihova - iskrenog poštovanja i odanosti - podanika supruzi suverena - kralja koji je bio pobedonosac u Prvom svetskom ratu.

Prosto je neverovatno koliko je dobrih dela kraljica Marije - kćerka rumunskog kralja - počinila, a gotovo, i na žalost, uveliko su zaboravljena. S druge strane, nismo se odužili Njenom veličanstvu ni toliko da joj posmrtne ostatke donesemo i položimo uz jedinu i neizmernu njenu ljubav - supruga joj kralja Aleksandra; koji večni spokoj nađe na Oplencu. Ni spomenika kraljičinog, ni drugog javnog znaka i dubokog poklona naroda našega i države naše - Njoj. Još!

Budući da ovo nije prilika za širu biografiju Njenog veličanstva, navešćemo samo da je princeza Marija rođena 9. januara 1899. godine, a venčana je sa Aleksandrom Prvim Karađorđevićem 8. juna 1922. godine u Beogradu. Princeza Marija (potonja kraljica) rođena je od oca Karola - rumunskog kralja, i majke Marije - kraljice Rumunije.

Sveti Nikolaj Velimirović, vladika žički i ohridski, isticao je da je kraljica Marija Karađorđević bila istinsko čedo božje:
- U kraljici-majci narod je našao ono za čim je žudeo. Idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, dostojanstvenu kraljicu, vrednu domaćicu. A deci bejaše i otac i majka"... Podnarednik Nikola Č. Tomašević, u "Vojničkom glasniku" od 1. juna 1934. godine, između ostalog, piše da prema majci naš narod ima naročito osećanje i ljubav, jer "kuda nas naša majka u mlado doba uputi, tamo ćemo otići zauvek".

Duboka ljubav

Ali, nastavlja podnarednik Tomašević, prema "majci celog našeg naroda, Nj.V. Kraljici Mariji, naš narod gaji duboku i nepokolebljivu ljubav, jer u njoj nalazi najvedrija i najuzvišenija osećanja koja se vidno ispoljavaju prema celom našem narodu, a naročito prema sirotinji i prema raznim ustanovama, a sve za opšte dobro svih nas".

Treba dodati da Nikola Č. Tomašević uočava i sledeće:
"... Kraljica Marija - naša majka, odmah je shvatila dušu naše naroda i postavila se u njoj, gde služi kao oličenje dobročinskih misli i vodi ih pravim i najboljim putem"...

Isti autor u pomenutom "Vojničkom glasniku" još kaže:
Ushićeni smo i osećamo se srećni što imamo ovakvu kraljicu-majku, koja je verni drug na životnom putu našem uzvišenom vođi i graditelju miroljublja - Nj.V. Kralju i koja čuva i ozračuje najuzvišenije naše nacije".
Piše: Nikola Marinović
Autor: SerbianFighter :
Ko je bio navodadžija?
Videvši najlepšu kćer nekoga vladaoca uopšte-Pašićeve su reči

Osećajući "samrtni čas", kralj Petar Prvi Karađorđević, u narodu omiljen i od naroda nazvan Oslobodilac, prizvao je k sebi sina Aleksandra i, uz ostale roditeljske i vladalačke savete, reče mladom i već slavnom potomku svome:
- Sandro, čedo moje: oženi se što pre"!
Potom otac posavetova sina da u tome podršku potraži kod Karađorđevićima odanog i životno-politički mudrog Nikole-Baje Pašića...

U pesmi "Veridba kralja Aleksandra", koju je 1922. godine spevao Mladen St. Đuričić, autor navodi da ni sam Aleksandar nije bio daleko od takve ideje...
"Gospodine Pašiću Nikola,
i to ću ti pravo kazivati
- kralj nikada lagati ne smije,
jest mi duša Istoku nagnula;
u detinjstvu sanak sam usnio
da ću belom ružom sa Istoka
kititi se kad budem dorast'o
i na presto sednem baba moga.
A skoro sam čudne čuo vesti,
da se divna razvija devojka
na dvorima kralja rumunskoga
- Mariola, princeza prelepa;
čuo jesam, ljudi mi zborili,
da bi divna za Kraljicu bila!

U navedenoj pesmi, mladi Aleksandar zatim nastavlja Pašiću da je "Rumunska zemlja prijateljska", jer od kada je Srba i Rumuna na Balkanu, nikada ova dva stara naroda međusobno nisu ratovala, naprotiv, reč je o jednom viševekovnom prijateljstvu.

Pašić će, potom, reći:
- Mnogi su mi za nju kazivali,
da je, Kralju, i odviše lepa"!...

Eto, tako je Nikola-Baja Pašić ispunio želju, već počivšeg kralja Petra Prvog, da mu za sina Aleksandra bude, što pre, nađena nevesta.

Nadmetanje cara i kralja

Nameru da zaprosi rumunsku princezu Mariju, međutim, imao je, prema citiranoj pesmi, i bugarski car Boris. Prema pesmi, i car iz Sofije i kralj iz Beograda našli su se u Bukureštu odjednom, a na princezi je ostalo da sama donese odluku čija će verna ljuba postati - zadoveka!

"A kad beše oko pola dana
dva balkanska sustigoše kralja
- car bugarski i kralj jugoslovenski.
Kralj Rumunski dočeka ih lepo -
pa kraljeve vodi u odaje,
a sa njima svu svitu njihovu.
Kralj sve goste pozva u dvoranu
a vladare da iznesu dare,
da povade prsten i jabuke,
svaki svoje da metne preda se,
da, kad uđe lijepa đevojka
dare bira i čije pokupi
onoga će verna ljuba biti.
Tad kraljevi povadiše dare,
razaviše svilene marame...
Zablista se dvorana Kraljeva,
zaseniše oči u gostiju,
nije šala, mio pobratime:
dve jabuke ispred dva vladara,
salivene od čistoga zlata,
iskićene dragijem kamenjem,
pred njima se vidi večerati,
u po noći kao u po dana".

Da bi trenutak prosidbe i neizvesnosti što više naglasio i "obasjao", pesnik Mladen St. Đuričić piše i ove stihove:
- Iza svake zlaćane jabuke,
leže mnogi kraljevski darovi,
purpur, svila, zlato i kadiva,
i po jedan prsten zaručnički.
Sa svakoga sija kamen dragi,
da se pred njim može pročitati
sitna knjiga noću u ponoći,
pobratime, kao prema sveći!
Kome bude zablist'o na ruci,
u noći mu tamno biti neće!"...
"Oba kralja na noge skočiše"...

Kralj rumunski izvede, tada, svoju prelepu kći da darove razgleda i da odluči svoju životnu sudbinu... Pesnik Đuričić ovako princezu Mariju predstavlja čitaocima svoje pesme "Veridba kralja Aleksandra":
- Ja, kakva je princeza rumunska!
Pobratime, ako znao nisi:
šta je bela u planini vila,
kad je vidiš, videćeš i vilu!
Oči su joj dva ponoćna mraka,
čelo joj je lepše od meseca,
na licu joj rumen zore rane
i sjaj sunca sa obadve strane.
U kosi joj ruže premaljetne!
opile se bajem i mirisom.
Prekrasnoga stasa i uzrasta.
Kad se kreće k'o da vila šeće,
na njoj zvoni biser i kamenje.
Svila šumi pesme sa Istoka.
Kad se smeje sve bašte cvetaju,
kad govori slavuji zamuknu
- da se lepše pesme naslušaju"...

Videvši "najlepšu kćer nekoga vladaoca uopšte", kako je, jednom, o kraljici Mariji rekao Pašić - sreća se osmehnula našem kralju Aleksandru, mada su oba vladara bila "na noge skočila" pred njom:
"Kad princeza stupi iznenada,
diže prten i zlatnu jabuku,
ispred srpskog kralja Aleksandra!"
Piše:Nikola Marinović
Autor: SerbianFighter :
Zasenjena kruna Dušanova
Lepota kraljičina slavila se u pesmama

Panta Marković-Beograđanin spevao je 1923. godine pesmu, a nju mi je iz svoje zaostavštine predao Ljuba Veljović, solunac, s naslovom "Prstenovanje kraljice Marije". Ova pesma puna je poleta i oduševljenja - slavi lepotu kraljičinu i predočava ushićenje Beograda novom vladarkom. "Štono sunce razgonilo tamu, to Beograd čeka Mariolu! - kaže pesnik Panta Marković i dodaje: - Nad Dunavom plavim leprša s or'o beli, a pod njim kraljevi svatovi veseli"...

Onda sleduje, istina ponekad već korišćeno poređenje u našim i epskim i lirskim pesmama, ali ovde sasvim odgovarajuće:
"Dva se sunca sastala na reci:
božja iskra s Marijom kraljicom.
Sav Beograd blešti u zrakama
- još: od krune Aleksandra kralja!

Raspevani Panta Marković potom slika ambijent u kome će se obaviti venčanje kraljevskih supružnika i radost cele Srbije:
- Zvona zvone na svakome hramu,
narod kliče kraljici i kralju.

A Avala plava sva u cveću
- da s narodom poželi im sreću".

Lepota kraljičina izazivala je opšti ushit. Tako ni Panta "Beograđanin" ne odoleva, već peva:
- A kakva je mlada nam kraljica?!
Bela halja - k'o jutro... uz kralja,
dva uvojka pod krunu savita
kao da su od zlata salita!
Osmeh joj je k'o dva cveta rada,
stas visoki k'o kad slaplje pada,
korak sitan - ravno kralju gazi,
dok polako oltaru prilazi"...

Pesnik je uočio i sve, bitne detalje samog venčanja, to jest, stavljanje zlatne burme na prst rumunske princeze:
"Odjeknuše topovi ubojni
i zasvira tad orkestar vojni -
kad kralj Srba, Hrvata, Sloven'ca,
na prst Mari zlatan prsten stavi
... i za sebe i svoj tron je venča!"
Hodite 'amo-uz svatovca zvuke!...

Glasoviti pesnik Vojislav J. Ilić-Mlađi napisao je pesmu "Nek vam je srećno", a objavljena je u "Ratničkom glasniku" jula 1922. godine, dakle odmah po venčanju viteškog kralja Aleksandra i kraljice Marije. Zanimljiv je sam početak pesme, jer se pesnik najpre seća običnih ljudi, kaže:
"Vi, čija srca još plam sveti pali,
vi, prostodušni, nevini i mali,
hodite amo, uz svatovca zvuke!
Dečice mila, dajte čiste ruke;
svadbenom stazom kud povorka kreće
bacajte vence i sipajte cveće!
Dočekajte ih pred Crkvom i Dvorom,
s detinjskom pesmom k'o anđelskim horom:
- Neka je plodna dična Veza sveta!
Živeli složno, na mnogaja ljeta!
Nek Vam je srećno!"

Naglašavajući da je kraljica Marija došla u dom junačke dinastije i slobodnog naroda, pesnik Vojislav J.Ilić-Mlađi, još u pomenutoj pesmi peva:
- Ratnici! Borci iz Pobedne Vojne,
vi puške svoje dignite ubojne;
da pod tim sjajnim, pobednim svodom,
svatovi dični prolaze hodom.
Sad nema više ratne strahote,
danas je život posle golgote,
danas su delo naša nadanja,
danas je trijumf posle stradanja,
Što Karađorđe nekada poče,
to Aleksandar Veliki doče,
čuvari verni kralja i doma
grmnite glasom pobednog groma,
pozdravite ponos naših zemalja:
srpsku kraljicu i srpskog kralja!"
"Sa Avale vila zapevala"...

Gotovo da i nije moguće prikazati zanos koji je izazvalo venčanje kralja Aleksandra i kraljice Marije. Ogroman je broj pesama o njihovoj svadbi i samom činu venčanja. Jedna od pesama baš i ima naslov "Svadba kralja Aleksandra", a spevao je Mladen St. Đuričić 1922. godine. Iz nje navodim samo jedan deo:
"... Kad su svati stigli pred Beograd,
ugleda ih Avala planina,
sa Avale vila Ravijojla,
čuvarica svete Šumadije,
i besmrtne slave Srbinove,
posestrima kralja Aleksandra.
Piše: Nikola Marinović
Autor: SerbianFighter :
Ko su bile zvanice
Poziv je bio upućen mnogim krunisanim ili uglednim i nekrunisanim glavama

"Moj Dunave, moje more plavo,
blago tebe, moj lepi Dunave,
jer si veće svate sagledao
od svatova Silnog Car - Dušana!
Jer si veću slavu dočekao
od Vardara i od Drima stara!"

NIKOLA J. MARINOVIĆ

Njeno Veličanstvo kraljica Marija Karađorđević u pesmama građana Kraljevine Jugoslavije
"Kosovo" - ilustrovani kalendar za 1923. godinu, objavilo je pesmu Pere Đurića-Lepavića "Ženidba kralja Aleksandra Prvog". U njoj nalazimo, prema autorovom redosledu, svojevrsni spisak zvanica za venčanje viteškog kralja Ujedinitelja i rumunske princeze Mariole, buduće naše kraljice.

Po već klasičnom obrascu, kralj Aleksandar "sitne knjige piše" budućim svatovima. Takav je, podsetimo se bio običaj i u narodnih pevača: "Sitnu knjigu piše Radivoje, u visokoj gori Romaniji", "Knjigu piše Bajo Pivljanine" i tako dalje. I Aleksanar Prvi Karađorđević, dakle, "na sve strane sitne knjige piše". Pesnik Đurić-Lepavić navodi da je skorašnji maldoženja iz Beograda poslao pozive za svoje svadebeno veselje "svetlom kralju od zemlje Britanske i caru od zemlje Indijske" - kralju Džordžu u London, onda "predsedniku Saveznih država" Amerike, pa francuskoj prvoj ličnosti Poenkareu, zatim kralju Italije i suverenu Španije. Pozvan je bio, razume se, i kralj Grčke Konstantin, a potom i ceo niz drugih uglednih, mada nekrunisanih, glava iz Evrope.

Kralj Aleksandar je, takođe, pozvao i nebrojene predstavnike Srba, Hrvata i Slovenaca, takozvane "domaće svatove".
Odazvali su se mnogi. Beograd, nikada pre, ni dugo zatim, nije u radosti video toliko uglednika. O tome sam pesnik Pera Đurić-Lepavić u rečenoj pesmi piše:

- Bože mili, čuda velikoga,
kada dođe dan venčanja Kralja,
take svate niko ne viđaše,
take goste niko ne imaše;
pun Beograd sveta sa svih strana"...

Došli su bili, kaže Đurić-Lepavić, princeza Kira od Španije, i Irena sa princem Alfonzom, i naslednik prestola Rumunskog, pa kum Alberto - vojvoda od Jorka (u ime kralja Džordža), pa nebrojeni drugi uglednici...

Nije, na žalost, poznat pisac pesme "Ženidba kralja Aleksandra" koju je 1922. godine na svet izneo Danilo Tunguz-Perović, ali se vredi i njome pozabaviti, jer predstavlja u pesnički nadahnutom maniru lepotu oboje supružnika - i Aleksandra i Marije. S tim što pesnika "zatičemo" u opisu Aleksandrovom kao prosca rumunske princeze, a Mariju kao onu koja je odlučila da se prikloni, u toj prosidbi, svom budućem mužu, krunisanoj glavi iz Beograda...

Verzija prosidbe je slična prethodno u ovom rukopisu pominjanoj pesmi kada se Pašić i Aleksandar konsultuju o izboru buduće kraljice za tron Karađorđevića. Jer, nepoznati autor kaže kako je Aleksandar poslušao Pašićev savet da isprosi rumunsku princezu:
- Moj je zavet tvoj slušati savet".

Zatim sledi živopisan izgled mladog našeg kralja, koji odlazi da prosi rumunsku princezu:
- Metnu na se divu i kadivu,
čisti skerlet i žeženo zlato,
na bedrima crvene čakšire,
od čuvene čohe venedičke;
što j' na suncu čoha crvenija,
a na kiši čoha rumenija,
širitima o ptočene zlatnim.
Na prsima zelenu dušanku,
od kineske svile i kadive,
izvezenu gajtanima zlatnim, potkićenu
bisernim kitama, i ordenjem od
kamena dragog.

Na ramena zlatne epolete,
do kolena čizme sahtijanske,
na petama od srebra mamuze,
a na glavi kalpak od samura,
s perjanicom noja 'tice krilom
i kićankom od suhoga zlata,
s tepelukom do junačka vrata.
Još prigrnu zibelin-azdiju,
i pripasa sablju dimiskiju,
pa pojaha konja ognjevita"...

"Ah, kakva je - vesela joj majka!"
Zanimljivo je da Petar Đurić-Lepavić u svojoj pesmi iz koje ovom prilikom navodimo stihove, kazuje da se rumunski kralj, otac lepe Mariole, naziva Ferdinand, a ne Karol. No, to ne smeta, jer pred lepotom sledećih stihova prosto dah zastaje:
Piše: Nikola Marinović
Autor: SerbianFighter :
Darovi kraljevskim mladencima
Pesmu "Svadba kralja Aleksandra" objavio je Mladen Đuričić

Pesma "Svadba kralja Aleksandra", koju je spevao i objavio Mladen St. Đuričić 1922. godine u Beogradu, zanimljiva je iz više razloga: ne veliča samo kraljevski par i ne uznosi samo njihovu lepotu već se, uveliko, dotiče i značaja toga venčanja, jer pesnik kaže:

- Blago tebi Srbijo herojska,
blago tebi naša otadžbino,
prođe vreme tvojih muka veljih,
ratovanja i borbe velike,
vreme dođe mira i odmora,
odmaraj se sa svojim vencima".

Mladen St. Đuričić, inače ratnik-dobrovoljac i znamenit, mada nesrazmerno poznat srpski pesnik, urednik, docnije, "Dobrovoljačkog glasnika" na primer, posle ovih stihova peva i sledeće:

"Odmaraj se krunisan Mladenče,
grli mladu kraljicu Mariju,
I kad god je budeš zagrlio-
Aleksandre Karađorđeviću,
zagrlićeš obije države
-Rumuniju i svoju Srbiju;
grlićete obadva naroda
i voleti do suđenog danka"...

Pesnik ne napušta idilu bračnog početka, kao deo sudbine samih mladenaca, pa će ispevati i ove lepe stihove:

"Kralj zagrli kraljicu Mariju,
pa joj, vako stade besediti:
- Ljubo moja, moje sunce lepo!
Krasan darak na prvom uranku,
niko lepši poželet, ne može;
vile su me darivale njime!
Ako Bog da i sreća od Boga,
muško čedo prvo ćeš roditi,
mojoj kruni dična naslednika!"
(Kako rek,o - tako mu se steklo!)
"Svojoj prvoj voljenoj kraljici!"...

Mladen St. Đuričić, poštujući proverenu vrednost i tradiciju deseterca, u pesmi "Svadba kralja Aleksandra", kaže: - Sad da vidiš, pobratime dragi, kad kraljevske dare iznosiše, da svatovi vide dare sjajne"... Da bi emocija, a ne samo utisak, bio pojačan, sjatio se sav narod, a ne samo svatovi, a pesnik kaže kakvi su darovi: - Kavim nisu kralji darivani, od Kosova, a ni pre Kosova".
- Ej, zar se, dakle, i u časima opijenosti slobodom i povraćenom slavom, igda, Kosovo da zaboraviti?!

"Prvo beše zlatali trpeza,
salivena od čistoga zlata,
deset oka u nju utrošeno:
"Nerodimlje sa Kosova ravnog
- svome kralju i svojoj kraljici"!

Zastanimo! Zar ovo nije onaj plavi, srpski, luk Crnjanskog? Ili -Desankin? Koji povezuje Nemanjiće i Karađorđeviće, vekovnu slavu i patnju naroda našega i krune njegove? Nerodimlje na svadbi pobedonosnog kralja Aleksandra Prvog! Kakva pesma, kakav pesnik!...

"Zatim Prizren ruho skrojio je,
ko što nose Prizrenke devojke;
čistim zlatom vezeno na svili,
šest nedelja, dvanaest majstora,
kapalo je oči na jeleku
- da kraljici sjajni dar opremi".

Avaj... Prizren! Silnoga cara srpskoga. Na vezivu Sveti Arhangeli, pod iglama sve naše mladosti, u srcima iznova radosti... za Mariju, princezu rumunsku, za Mariju - kraljicu Karađorđević!

Onda sledi novi dar za kraljicu, iz Bitolja "s vezovima od srme i zlata", a natpisom:
- Svojoj prvoj voljenoj kraljici"!

Koji su, još, bili darovi kraljevskim mladencima? Iz mnoštva, izdvajamo što i pesnik Đuričić izdvaja:
- Hercegovci sablju sakovali,
od čelika i žeženog zlata,
iskitili balčak vezovima,
od biljura i kamena dragog,
"Svome kralju Oslobodiocu!"

Crna Gora, kao ujčevina kralja Aleksandra poslala je - šta? Kolevku! Pesnik peva:

- Crna Gora sa gradom Cetinjem,
od šimšira zdeljala kolevku,
izvezla je srmom i kadifom,
više glave krunu urezala,
ispod krune slova ispisala:
"Đedovina, budućem unuku!"

Vojvodina je dala "dve tapije na dva banovluka", grad Dubrovnik poklanja kraljevskim mladencima, "Dvor starih gospara", a Zagreb je poslao "kalpak i čelenku, što je nekad banovima davao", dok je dar Slovenije bio sledeći:
Piše: Nikola Marinović
> Odgovori
^ Povratak na viši nivo
>> Sledeća strana
> Verzija za PC