Kćer sunca i
velika majka
Njeno Veličanstvo kraljica Marija Karađorđević u pesmama naroda Kraljevine Jugoslavije

U istoriji Srba, a ni u posveti ostalih južnoslovenskih naroda, nije zabeleženo da je jedan narod, osobito onaj njegov ubogiji broj, suprugu nekog svog vladara više voleo nego što su građani Kraljevine Jugoslavije poštovali, voleli - i divili joj se - Njeno veličanstvo kraljicu Mariju Karađorđević, suprugu viteškog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića - Ujedinitelja!

Veoma skromna

Narod je svoju ljubav izražavao na razne načine i više puta... dočecima, kad se Njeno veličanstvo kretala, prilikom brojnih putovanja sa svojim suprugom, ili kad je obavljala nebrojene dobrotvorne i slične aktivnosti, zatim posetama Dvoru; kad bi kraljica Marija, često, pozivala k sebi decu srpsku, i ostalu... onda na svečanostima, gde je ispoljavala svoju dragost i - skromnost.

Narod je, što je ovoga puta i predmet naše pažnje, pevao pesme Njenom veličanstvu, slaveći njenu lepotu i dobrotu. Nazvao je "kći sunca" - sa svoje cvatomirne ljubavi i "velikom majkom" s njenog srca - većeg od svake, i ičije, tuge!

Ne samo narod, već i brojna, i najviša, naša inteligencija; ondašnje čuvene pesničke glave, pevale su Njenom veličanstvu. Kraljica Marija, prethodno zanosna princeza na rumunskom Dvoru, postala je uzrokom niza divnih pesama i, možda, najlepših stihova - iskrenog poštovanja i odanosti - podanika supruzi suverena - kralja koji je bio pobedonosac u Prvom svetskom ratu.

Prosto je neverovatno koliko je dobrih dela kraljica Marije - kćerka rumunskog kralja - počinila, a gotovo, i na žalost, uveliko su zaboravljena. S druge strane, nismo se odužili Njenom veličanstvu ni toliko da joj posmrtne ostatke donesemo i položimo uz jedinu i neizmernu njenu ljubav - supruga joj kralja Aleksandra; koji večni spokoj nađe na Oplencu. Ni spomenika kraljičinog, ni drugog javnog znaka i dubokog poklona naroda našega i države naše - Njoj. Još!

Budući da ovo nije prilika za širu biografiju Njenog veličanstva, navešćemo samo da je princeza Marija rođena 9. januara 1899. godine, a venčana je sa Aleksandrom Prvim Karađorđevićem 8. juna 1922. godine u Beogradu. Princeza Marija (potonja kraljica) rođena je od oca Karola - rumunskog kralja, i majke Marije - kraljice Rumunije.

Sveti Nikolaj Velimirović, vladika žički i ohridski, isticao je da je kraljica Marija Karađorđević bila istinsko čedo božje:
- U kraljici-majci narod je našao ono za čim je žudeo. Idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, dostojanstvenu kraljicu, vrednu domaćicu. A deci bejaše i otac i majka"... Podnarednik Nikola Č. Tomašević, u "Vojničkom glasniku" od 1. juna 1934. godine, između ostalog, piše da prema majci naš narod ima naročito osećanje i ljubav, jer "kuda nas naša majka u mlado doba uputi, tamo ćemo otići zauvek".

Duboka ljubav

Ali, nastavlja podnarednik Tomašević, prema "majci celog našeg naroda, Nj.V. Kraljici Mariji, naš narod gaji duboku i nepokolebljivu ljubav, jer u njoj nalazi najvedrija i najuzvišenija osećanja koja se vidno ispoljavaju prema celom našem narodu, a naročito prema sirotinji i prema raznim ustanovama, a sve za opšte dobro svih nas".

Treba dodati da Nikola Č. Tomašević uočava i sledeće:
"... Kraljica Marija - naša majka, odmah je shvatila dušu naše naroda i postavila se u njoj, gde služi kao oličenje dobročinskih misli i vodi ih pravim i najboljim putem"...

Isti autor u pomenutom "Vojničkom glasniku" još kaže:
Ushićeni smo i osećamo se srećni što imamo ovakvu kraljicu-majku, koja je verni drug na životnom putu našem uzvišenom vođi i graditelju miroljublja - Nj.V. Kralju i koja čuva i ozračuje najuzvišenije naše nacije".
Piše: Nikola Marinović

Ko je bio navodadžija?
Videvši najlepšu kćer nekoga vladaoca uopšte-Pašićeve su reči

Osećajući "samrtni čas", kralj Petar Prvi Karađorđević, u narodu omiljen i od naroda nazvan Oslobodilac, prizvao je k sebi sina Aleksandra i, uz ostale roditeljske i vladalačke savete, reče mladom i već slavnom potomku svome:
- Sandro, čedo moje: oženi se što pre"!
Potom otac posavetova sina da u tome podršku potraži kod Karađorđevićima odanog i životno-politički mudrog Nikole-Baje Pašića...

U pesmi "Veridba kralja Aleksandra", koju je 1922. godine spevao Mladen St. Đuričić, autor navodi da ni sam Aleksandar nije bio daleko od takve ideje...
"Gospodine Pašiću Nikola,
i to ću ti pravo kazivati
- kralj nikada lagati ne smije,
jest mi duša Istoku nagnula;
u detinjstvu sanak sam usnio
da ću belom ružom sa Istoka
kititi se kad budem dorast'o
i na presto sednem baba moga.
A skoro sam čudne čuo vesti,
da se divna razvija devojka
na dvorima kralja rumunskoga
- Mariola, princeza prelepa;
čuo jesam, ljudi mi zborili,
da bi divna za Kraljicu bila!

U navedenoj pesmi, mladi Aleksandar zatim nastavlja Pašiću da je "Rumunska zemlja prijateljska", jer od kada je Srba i Rumuna na Balkanu, nikada ova dva stara naroda međusobno nisu ratovala, naprotiv, reč je o jednom viševekovnom prijateljstvu.

Pašić će, potom, reći:
- Mnogi su mi za nju kazivali,
da je, Kralju, i odviše lepa"!...

Eto, tako je Nikola-Baja Pašić ispunio želju, već počivšeg kralja Petra Prvog, da mu za sina Aleksandra bude, što pre, nađena nevesta.

Nadmetanje cara i kralja

Nameru da zaprosi rumunsku princezu Mariju, međutim, imao je, prema citiranoj pesmi, i bugarski car Boris. Prema pesmi, i car iz Sofije i kralj iz Beograda našli su se u Bukureštu odjednom, a na princezi je ostalo da sama donese odluku čija će verna ljuba postati - zadoveka!

"A kad beše oko pola dana
dva balkanska sustigoše kralja
- car bugarski i kralj jugoslovenski.
Kralj Rumunski dočeka ih lepo -
pa kraljeve vodi u odaje,
a sa njima svu svitu njihovu.
Kralj sve goste pozva u dvoranu
a vladare da iznesu dare,
da povade prsten i jabuke,
svaki svoje da metne preda se,
da, kad uđe lijepa đevojka
dare bira i čije pokupi
onoga će verna ljuba biti.
Tad kraljevi povadiše dare,
razaviše svilene marame...
Zablista se dvorana Kraljeva,
zaseniše oči u gostiju,
nije šala, mio pobratime:
dve jabuke ispred dva vladara,
salivene od čistoga zlata,
iskićene dragijem kamenjem,
pred njima se vidi večerati,
u po noći kao u po dana".

Da bi trenutak prosidbe i neizvesnosti što više naglasio i "obasjao", pesnik Mladen St. Đuričić piše i ove stihove:
- Iza svake zlaćane jabuke,
leže mnogi kraljevski darovi,
purpur, svila, zlato i kadiva,
i po jedan prsten zaručnički.
Sa svakoga sija kamen dragi,
da se pred njim može pročitati
sitna knjiga noću u ponoći,
pobratime, kao prema sveći!
Kome bude zablist'o na ruci,
u noći mu tamno biti neće!"...
"Oba kralja na noge skočiše"...

Kralj rumunski izvede, tada, svoju prelepu kći da darove razgleda i da odluči svoju životnu sudbinu... Pesnik Đuričić ovako princezu Mariju predstavlja čitaocima svoje pesme "Veridba kralja Aleksandra":
- Ja, kakva je princeza rumunska!
Pobratime, ako znao nisi:
šta je bela u planini vila,
kad je vidiš, videćeš i vilu!
Oči su joj dva ponoćna mraka,
čelo joj je lepše od meseca,
na licu joj rumen zore rane
i sjaj sunca sa obadve strane.
U kosi joj ruže premaljetne!
opile se bajem i mirisom.
Prekrasnoga stasa i uzrasta.
Kad se kreće k'o da vila šeće,
na njoj zvoni biser i kamenje.
Svila šumi pesme sa Istoka.
Kad se smeje sve bašte cvetaju,
kad govori slavuji zamuknu
- da se lepše pesme naslušaju"...

Videvši "najlepšu kćer nekoga vladaoca uopšte", kako je, jednom, o kraljici Mariji rekao Pašić - sreća se osmehnula našem kralju Aleksandru, mada su oba vladara bila "na noge skočila" pred njom:
"Kad princeza stupi iznenada,
diže prten i zlatnu jabuku,
ispred srpskog kralja Aleksandra!"
Piše:Nikola Marinović

Zasenjena kruna Dušanova
Lepota kraljičina slavila se u pesmama

Panta Marković-Beograđanin spevao je 1923. godine pesmu, a nju mi je iz svoje zaostavštine predao Ljuba Veljović, solunac, s naslovom "Prstenovanje kraljice Marije". Ova pesma puna je poleta i oduševljenja - slavi lepotu kraljičinu i predočava ushićenje Beograda novom vladarkom. "Štono sunce razgonilo tamu, to Beograd čeka Mariolu! - kaže pesnik Panta Marković i dodaje: - Nad Dunavom plavim leprša s or'o beli, a pod njim kraljevi svatovi veseli"...

Onda sleduje, istina ponekad već korišćeno poređenje u našim i epskim i lirskim pesmama, ali ovde sasvim odgovarajuće:
"Dva se sunca sastala na reci:
božja iskra s Marijom kraljicom.
Sav Beograd blešti u zrakama
- još: od krune Aleksandra kralja!

Raspevani Panta Marković potom slika ambijent u kome će se obaviti venčanje kraljevskih supružnika i radost cele Srbije:
- Zvona zvone na svakome hramu,
narod kliče kraljici i kralju.

A Avala plava sva u cveću
- da s narodom poželi im sreću".

Lepota kraljičina izazivala je opšti ushit. Tako ni Panta "Beograđanin" ne odoleva, već peva:
- A kakva je mlada nam kraljica?!
Bela halja - k'o jutro... uz kralja,
dva uvojka pod krunu savita
kao da su od zlata salita!
Osmeh joj je k'o dva cveta rada,
stas visoki k'o kad slaplje pada,
korak sitan - ravno kralju gazi,
dok polako oltaru prilazi"...

Pesnik je uočio i sve, bitne detalje samog venčanja, to jest, stavljanje zlatne burme na prst rumunske princeze:
"Odjeknuše topovi ubojni
i zasvira tad orkestar vojni -
kad kralj Srba, Hrvata, Sloven'ca,
na prst Mari zlatan prsten stavi
... i za sebe i svoj tron je venča!"
Hodite 'amo-uz svatovca zvuke!...

Glasoviti pesnik Vojislav J. Ilić-Mlađi napisao je pesmu "Nek vam je srećno", a objavljena je u "Ratničkom glasniku" jula 1922. godine, dakle odmah po venčanju viteškog kralja Aleksandra i kraljice Marije. Zanimljiv je sam početak pesme, jer se pesnik najpre seća običnih ljudi, kaže:
"Vi, čija srca još plam sveti pali,
vi, prostodušni, nevini i mali,
hodite amo, uz svatovca zvuke!
Dečice mila, dajte čiste ruke;
svadbenom stazom kud povorka kreće
bacajte vence i sipajte cveće!
Dočekajte ih pred Crkvom i Dvorom,
s detinjskom pesmom k'o anđelskim horom:
- Neka je plodna dična Veza sveta!
Živeli složno, na mnogaja ljeta!
Nek Vam je srećno!"

Naglašavajući da je kraljica Marija došla u dom junačke dinastije i slobodnog naroda, pesnik Vojislav J.Ilić-Mlađi, još u pomenutoj pesmi peva:
- Ratnici! Borci iz Pobedne Vojne,
vi puške svoje dignite ubojne;
da pod tim sjajnim, pobednim svodom,
svatovi dični prolaze hodom.
Sad nema više ratne strahote,
danas je život posle golgote,
danas su delo naša nadanja,
danas je trijumf posle stradanja,
Što Karađorđe nekada poče,
to Aleksandar Veliki doče,
čuvari verni kralja i doma
grmnite glasom pobednog groma,
pozdravite ponos naših zemalja:
srpsku kraljicu i srpskog kralja!"
"Sa Avale vila zapevala"...

Gotovo da i nije moguće prikazati zanos koji je izazvalo venčanje kralja Aleksandra i kraljice Marije. Ogroman je broj pesama o njihovoj svadbi i samom činu venčanja. Jedna od pesama baš i ima naslov "Svadba kralja Aleksandra", a spevao je Mladen St. Đuričić 1922. godine. Iz nje navodim samo jedan deo:
"... Kad su svati stigli pred Beograd,
ugleda ih Avala planina,
sa Avale vila Ravijojla,
čuvarica svete Šumadije,
i besmrtne slave Srbinove,
posestrima kralja Aleksandra.
Piše: Nikola Marinović

Ko su bile zvanice
Poziv je bio upućen mnogim krunisanim ili uglednim i nekrunisanim glavama

"Moj Dunave, moje more plavo,
blago tebe, moj lepi Dunave,
jer si veće svate sagledao
od svatova Silnog Car - Dušana!
Jer si veću slavu dočekao
od Vardara i od Drima stara!"

NIKOLA J. MARINOVIĆ

Njeno Veličanstvo kraljica Marija Karađorđević u pesmama građana Kraljevine Jugoslavije
"Kosovo" - ilustrovani kalendar za 1923. godinu, objavilo je pesmu Pere Đurića-Lepavića "Ženidba kralja Aleksandra Prvog". U njoj nalazimo, prema autorovom redosledu, svojevrsni spisak zvanica za venčanje viteškog kralja Ujedinitelja i rumunske princeze Mariole, buduće naše kraljice.

Po već klasičnom obrascu, kralj Aleksandar "sitne knjige piše" budućim svatovima. Takav je, podsetimo se bio običaj i u narodnih pevača: "Sitnu knjigu piše Radivoje, u visokoj gori Romaniji", "Knjigu piše Bajo Pivljanine" i tako dalje. I Aleksanar Prvi Karađorđević, dakle, "na sve strane sitne knjige piše". Pesnik Đurić-Lepavić navodi da je skorašnji maldoženja iz Beograda poslao pozive za svoje svadebeno veselje "svetlom kralju od zemlje Britanske i caru od zemlje Indijske" - kralju Džordžu u London, onda "predsedniku Saveznih država" Amerike, pa francuskoj prvoj ličnosti Poenkareu, zatim kralju Italije i suverenu Španije. Pozvan je bio, razume se, i kralj Grčke Konstantin, a potom i ceo niz drugih uglednih, mada nekrunisanih, glava iz Evrope.

Kralj Aleksandar je, takođe, pozvao i nebrojene predstavnike Srba, Hrvata i Slovenaca, takozvane "domaće svatove".
Odazvali su se mnogi. Beograd, nikada pre, ni dugo zatim, nije u radosti video toliko uglednika. O tome sam pesnik Pera Đurić-Lepavić u rečenoj pesmi piše:

- Bože mili, čuda velikoga,
kada dođe dan venčanja Kralja,
take svate niko ne viđaše,
take goste niko ne imaše;
pun Beograd sveta sa svih strana"...

Došli su bili, kaže Đurić-Lepavić, princeza Kira od Španije, i Irena sa princem Alfonzom, i naslednik prestola Rumunskog, pa kum Alberto - vojvoda od Jorka (u ime kralja Džordža), pa nebrojeni drugi uglednici...

Nije, na žalost, poznat pisac pesme "Ženidba kralja Aleksandra" koju je 1922. godine na svet izneo Danilo Tunguz-Perović, ali se vredi i njome pozabaviti, jer predstavlja u pesnički nadahnutom maniru lepotu oboje supružnika - i Aleksandra i Marije. S tim što pesnika "zatičemo" u opisu Aleksandrovom kao prosca rumunske princeze, a Mariju kao onu koja je odlučila da se prikloni, u toj prosidbi, svom budućem mužu, krunisanoj glavi iz Beograda...

Verzija prosidbe je slična prethodno u ovom rukopisu pominjanoj pesmi kada se Pašić i Aleksandar konsultuju o izboru buduće kraljice za tron Karađorđevića. Jer, nepoznati autor kaže kako je Aleksandar poslušao Pašićev savet da isprosi rumunsku princezu:
- Moj je zavet tvoj slušati savet".

Zatim sledi živopisan izgled mladog našeg kralja, koji odlazi da prosi rumunsku princezu:
- Metnu na se divu i kadivu,
čisti skerlet i žeženo zlato,
na bedrima crvene čakšire,
od čuvene čohe venedičke;
što j' na suncu čoha crvenija,
a na kiši čoha rumenija,
širitima o ptočene zlatnim.
Na prsima zelenu dušanku,
od kineske svile i kadive,
izvezenu gajtanima zlatnim, potkićenu
bisernim kitama, i ordenjem od
kamena dragog.

Na ramena zlatne epolete,
do kolena čizme sahtijanske,
na petama od srebra mamuze,
a na glavi kalpak od samura,
s perjanicom noja 'tice krilom
i kićankom od suhoga zlata,
s tepelukom do junačka vrata.
Još prigrnu zibelin-azdiju,
i pripasa sablju dimiskiju,
pa pojaha konja ognjevita"...

"Ah, kakva je - vesela joj majka!"
Zanimljivo je da Petar Đurić-Lepavić u svojoj pesmi iz koje ovom prilikom navodimo stihove, kazuje da se rumunski kralj, otac lepe Mariole, naziva Ferdinand, a ne Karol. No, to ne smeta, jer pred lepotom sledećih stihova prosto dah zastaje:
Piše: Nikola Marinović

Darovi kraljevskim mladencima
Pesmu "Svadba kralja Aleksandra" objavio je Mladen Đuričić

Pesma "Svadba kralja Aleksandra", koju je spevao i objavio Mladen St. Đuričić 1922. godine u Beogradu, zanimljiva je iz više razloga: ne veliča samo kraljevski par i ne uznosi samo njihovu lepotu već se, uveliko, dotiče i značaja toga venčanja, jer pesnik kaže:

- Blago tebi Srbijo herojska,
blago tebi naša otadžbino,
prođe vreme tvojih muka veljih,
ratovanja i borbe velike,
vreme dođe mira i odmora,
odmaraj se sa svojim vencima".

Mladen St. Đuričić, inače ratnik-dobrovoljac i znamenit, mada nesrazmerno poznat srpski pesnik, urednik, docnije, "Dobrovoljačkog glasnika" na primer, posle ovih stihova peva i sledeće:

"Odmaraj se krunisan Mladenče,
grli mladu kraljicu Mariju,
I kad god je budeš zagrlio-
Aleksandre Karađorđeviću,
zagrlićeš obije države
-Rumuniju i svoju Srbiju;
grlićete obadva naroda
i voleti do suđenog danka"...

Pesnik ne napušta idilu bračnog početka, kao deo sudbine samih mladenaca, pa će ispevati i ove lepe stihove:

"Kralj zagrli kraljicu Mariju,
pa joj, vako stade besediti:
- Ljubo moja, moje sunce lepo!
Krasan darak na prvom uranku,
niko lepši poželet, ne može;
vile su me darivale njime!
Ako Bog da i sreća od Boga,
muško čedo prvo ćeš roditi,
mojoj kruni dična naslednika!"
(Kako rek,o - tako mu se steklo!)
"Svojoj prvoj voljenoj kraljici!"...

Mladen St. Đuričić, poštujući proverenu vrednost i tradiciju deseterca, u pesmi "Svadba kralja Aleksandra", kaže: - Sad da vidiš, pobratime dragi, kad kraljevske dare iznosiše, da svatovi vide dare sjajne"... Da bi emocija, a ne samo utisak, bio pojačan, sjatio se sav narod, a ne samo svatovi, a pesnik kaže kakvi su darovi: - Kavim nisu kralji darivani, od Kosova, a ni pre Kosova".
- Ej, zar se, dakle, i u časima opijenosti slobodom i povraćenom slavom, igda, Kosovo da zaboraviti?!

"Prvo beše zlatali trpeza,
salivena od čistoga zlata,
deset oka u nju utrošeno:
"Nerodimlje sa Kosova ravnog
- svome kralju i svojoj kraljici"!

Zastanimo! Zar ovo nije onaj plavi, srpski, luk Crnjanskog? Ili -Desankin? Koji povezuje Nemanjiće i Karađorđeviće, vekovnu slavu i patnju naroda našega i krune njegove? Nerodimlje na svadbi pobedonosnog kralja Aleksandra Prvog! Kakva pesma, kakav pesnik!...

"Zatim Prizren ruho skrojio je,
ko što nose Prizrenke devojke;
čistim zlatom vezeno na svili,
šest nedelja, dvanaest majstora,
kapalo je oči na jeleku
- da kraljici sjajni dar opremi".

Avaj... Prizren! Silnoga cara srpskoga. Na vezivu Sveti Arhangeli, pod iglama sve naše mladosti, u srcima iznova radosti... za Mariju, princezu rumunsku, za Mariju - kraljicu Karađorđević!

Onda sledi novi dar za kraljicu, iz Bitolja "s vezovima od srme i zlata", a natpisom:
- Svojoj prvoj voljenoj kraljici"!

Koji su, još, bili darovi kraljevskim mladencima? Iz mnoštva, izdvajamo što i pesnik Đuričić izdvaja:
- Hercegovci sablju sakovali,
od čelika i žeženog zlata,
iskitili balčak vezovima,
od biljura i kamena dragog,
"Svome kralju Oslobodiocu!"

Crna Gora, kao ujčevina kralja Aleksandra poslala je - šta? Kolevku! Pesnik peva:

- Crna Gora sa gradom Cetinjem,
od šimšira zdeljala kolevku,
izvezla je srmom i kadifom,
više glave krunu urezala,
ispod krune slova ispisala:
"Đedovina, budućem unuku!"

Vojvodina je dala "dve tapije na dva banovluka", grad Dubrovnik poklanja kraljevskim mladencima, "Dvor starih gospara", a Zagreb je poslao "kalpak i čelenku, što je nekad banovima davao", dok je dar Slovenije bio sledeći:
Piše: Nikola Marinović

Cvet belji od snega
Mnogo se pričalo o njenoj prirodnoj lepoti

Nisu pesme o kraljici Mariji, osobito one o njenoj prirodnoj, fizičkoj, lepoti bile isključivo "portret" Njenog kraljevskog veličanstva. Ima i toga, ali su one, što se da zaključiti iz gotovo svake pesme, bile izraz sreće samog autora, dakle pesnika; ima i onoga manje literarno značajnog, što je na tronu uz viteškoga kralja Aleksandra jedan takva osoba kao što je njegova mlada supruga Marija: dobra, bez zla, požrtvovana, iskrena, odana narodu svoje Kraljevine, uslišna njegovim potrebama, jadima i - idealima.

Doktor Vojislav. V. Rašić peva u pesmi "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji", a o kraljičinom rođendanu 1934. godine, i ovo:
"Rumunijo, zemljo mila,
i poprište od megdana,
budi i sad milostiva:
i vekove očarava"...

Zna dobro doktor Rašić da je izmučena Srbija zaslužila da na tron njene dinastije ne sedne bilo ko, ne daj Bože - neka razorna goropad. Otuda pesnik i kaže: "Onu zoru sa Karpata.....od roda nam čestitoga, viteškoga, kraljevskoga, što poleće kao vila, o, da bi nas usrećila"...

Srećan je narod koji je dočekao takvu "svoju kraljicu", pa je i pesnik srećan koji speva:
"I Ti dođe svetla lica,
sa lica se skromnost vije,
pouzdana uzdanica,
a naravi golubije.
A s očiju neba plava,
sama blagost prosijava!"

Srbija, rekosmo, umorna, u ranama iz tri rata - dva balkanska i Prvog svetskog - Srbija slobodna tek posle pet vekova, Srbija ispunjena grobovima i lelecima, ratnom siročadi i praznim zdelama, bila bi navek, nesrećna, da nije bilo i takvih duša plemenitih sa "srcima k'o oltar", kako zapisa jedan ratnik-dobrovoljac, kao što je bila kraljica Marija Karađorđević. Zato doktor Vojislav V. Rašić, u pomenutoj pesmi, još piše:

"Ti gde staneš s puno plama,
Ti otvaraš dveri hrama;
gde je slabost Ti pomažeš,
gde se pada Ti podižeš.
Gde je suza - Ti ih brišeš,
gde se moli - i tu stižeš,
"Gde još treba"? - sama pitaš,
Za sve brineš, svuda hitaš!
I s očaja gde se pati,
i tu letiš, kao Mati!
Mati - celog roda svog!
Živeo Te Gospod Bog!"

Srbija je zahvalna Bogu, dakle, što je takvu dušu podario tronu Karađorđevića i samom narodu. To ne peva samo rečeni dr Rašić, već slične stihove nalazimo i u "Domovini" iz marta 1934. godine; u pesmi "Kraljici Mariji".
"Ljiljan među cvijećem
ti si među ženama;
harni smo Bogu
- što Te dade nama".

U "Domovini", na žalost, nije naveden pisac pesme, ali je vidno da je napisana povodom dolaska kraljevskog para u Zagreb. Stoga slede stihovi:
- Zagreb sav očaran,
kraljevski Te prima,
dolazak Tvoj, Majko,
drag je nama svima.
Hiljada Te bezbroj
čekao čeznućem,
hiljada Te bezbroj
pratilo ganućem.
"Dođi često k nama,
čekamo Te, Majko,
za Te srca biju
cijelog roda, jako!"

Evo da je, u pesmi "Kraljica Marija - naša majka", koju sam dobio od hadži-Todora Dimitrijevića, nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednik "Biltena", privatnog jezikoslovnog lista (s Karaburme u Beogradu), kraljica Marija bila, može se reći idol, za one koji su se divili njenoj lepoti i dobroti...

"Cvet belji od - snega... nik'o o Božiću". Pesnik, na žalost, ostao je nepoznat, misli na rođenje kraljice Marije - devetog januara 1899. godine. Zatim, ona je "izvor-penušav i laki, što februar "gradi", pa je lat martovska, prvootvorena, a ruke "naše Marijane" su "prvi lahor kroz aprilske grane". Kraljica Marija je, potom, "ran jorgovan iz vrtova maja", a "Zelen-gora koju zora mije, to su oči kraljice Marije". "Jun miriše... da leto uzdiše" i tada "Perivoji Maru izmamiše". Svukud su žetve na poljima jul, a k'o sunce se Kruna rasplinula pa "zlati lice Marije kraljice. I dok "žarko sunce avgust sagoreva". Njoj (kraljici Mariju) bulka na usnama peva".

Neće, na sreću, ništa od lepote i dobrote mlade Kraljice ništa oduzeti, prema pesmi koju citiramo, ni takozvani "hladni meseci", jer je kraljičina lepota, vidimo, opevana "za celu godinu".
"Septembar je zabreknuo plodom,
Njena kosa nad njim titra svodom".
Oktobar je dni magle i - gnezda
... po granama gde se mrzne inje,
al' nad svima sija Njena zvezda,
mesec srmen vozdiže joj ime!"

Sada, o dobroti kraljice Marije, a stihovima iz iste pesme nepoznatog pesnika:
"U novembru nema osmeha, ni žara,
laste krstare iznad mora topli'
- ali vatra srca kraljice Marije,
oko studi srpske siročadi zgara
i ledove duša ubogije' topi!"

Prosto nisam mogao da izostavim ni sledeće stihove o kraljici Mariji iz pesme "Kraljica Marija - naša Majka"...
"Decembarske staze pogažene
i utrte leje...
Sav je svemir beo, a osama veje.
Ćute kuće selske, ćute usta bedni'
- svi sanjaju sunce. I mrvicu 'leba.
Al' iz grudi Majke što Srbiju voli
stiže ruka puna - kao dar sa neba!
I ponude druge - svakom' što mu treba,
k'o iz božje kuće... deli Srpstvu, Sveta!
Tešeć' suze vruće samo'ranih majki,
pojući molitve - Mara naša, lepa!"...
Piše: Nikola Marinović

Čuvaj Bože, svoje čedo bajno
Njena dobrota i lepota izazivali su narodno oduševljenje

O, dok je Marije - poživi je, Bože! Ni munja, ni grom... niti Sunce sjajno,
zgoditi nas neće, spržiti ne može;
našu dobru Majku - Kraljicu Mariju
... taj cvetak najlepši! I - čuvaj Srbiju!"

Evo, dakle, ovako pesnik peva dobroj srpskoj majci, supruzi viteškoga kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Ali ovo nisu ni približno jedini, ni najprisniji, stihovi posvećeni ovoj divnoj ženi. Ovom prilikom uzećemo u obzir stihove koji su nastali povodom putovanja po Kraljevini Jugoslaviji ne samo kao izraz opšteg narodnog oduševljenja kraljevskim parom, posebno kraljičinom lepotom i dobrotom, već i kao dokaz čarobnosti trenutka kada "vasceli narod ovu radost deli"...

U pesmi S. Marčića, objavljenoj u Zagrebu povodom 30. rođendana kraljice Marije, a čiji je tvorac S. Marčić, piše:
"Kroz našu zemlju bruje zvuci zvona,
čuje se usklik mnogih miliona
i svaki cvećem kiti skromni stan;
srca su sviju radosna i puna -
Kraljica naša - naša sjajna Kruna,
proslavlja danas jedan velik' dan.

Uz pesme gromke, uzvike i zvuke,
na molitvu se sastavljaju ruke:
Bogu se mole otac, mati, sin,
Bogu se mole i stari i mladi,
rođendan slavi Majka siročadi,
Kraljica-Majka, dobrotvor je njih"...

S. Marčić potom piše gotovo himnično, zaključujući pesmu:
"Top neka grmi, neka bruje zvona,
Nek' usklik leti do Kraljeva Trona,
usklik koji šalje jugoslovenski rod,
narodna ljubav u njemu se slila:
"Kraljice dična, zemlje Majko mila,
Srećan Ti bio trideseti god!"...
Hiljade zastava po gradu se vije...

U "Vojnom vesniku", za jul i avgust 1931. godine, pesnik potpisan kao Drag. I. Panjković, narednik, objavio je pesmu "Odjek narodne duše". Vredelo bi je celu navesti (i ona se odnosi na posetu kraljevskog para Zagrebu), ali za ovu priliku citiramo samo sledeće strofe...

"Zbijeni u masu, sto hiljada stoji,
omladine bujne ulicama gradskim,
užarena oka, zadnje minute broji,
kad će pustit' izliv osećajima bratskim.
Nacija cela otkrivene glave,
pozdravlja Kralja i Kraljicu svoju,
nosioce slobode, jedinstva i slave,
kako u miru, tako i u boju.
Hiljade zastava po gradu se vije,
patriotske pesme - iza kojih svako,
plemenitu suzu radosnicu krije,
razležu se, kao nikad dosad tako"...
Molba Ante Istranina...

U martu 1932. godine list "Domovina" objavio je pesmu pod naslovom "Kraljevskom uzvišenom paru", a njen je autor Ante J. Belanić - Istranin. Pesma je, što je zanimljivo, objavljena povodom desetogodišnjice braka Aleksandra i Marije Karađorđević, ali četiri meseca pre toga kraljevskog jubileja. Kao da pesnik iz Istre prosto nije mogao u sebi da zadrži ushićenje i odanost prema lepoj kraljici Mariji i viteškom kralju Ujedinitelju?...

"Deset godina sada prolazi,
što Vas spaja vez ljubavi,
koji ljudski ovaj život,
sav pretvara nam u raj!
Molimo Te zato Bože,
Aleksandra našeg čuvaj,
i Mariji zdravlje daj!
Aleksandra i Mariju,
Petra - nadu roda mog,
Tomislava i Andreja,
neka čuva dobri Bog!"

Jedan drugi pesmi vičan čovek, profesor iz Požarevca Aleksandar Milićević, ali povodom 32. rođendana kraljice Marije, u pesmi pod naslovom "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji", uz naglašavanje da je velika majka svojoj deci, piše i ovo:

"Još jednu ljubav, još jednu brigu,
srce te majke u sebi krije;
palih heroja sirota deca
Nikad ni jedno da gladno nije!
I topla ljubav majčine duše
sirotane ove k'o sunce greje:
milosnom rukom obilne dare,
svud oko sebe Kraljica seje.

I mnoga suza presta da teče,
iz oka dece - jadne sirote,
To divno srce Majke i Žene,
i za njih kuca puno dobrote.
Zato nek' deca uzvikom zvonko,
iz svojih mladih, zahvalnih grudi:
"Dobrotvorko! Naša draga Mati!
Kralj, deca i Ti nam vazda srećna budi!"...
Piše: Nikola Marinović

Crni san u belom dvoru
Nikada ničija smrt u jednom narodu na Balkanu nije opevana s toliko, nemerljive, tuge kao smrt kralja Aleksandra

Jedan srećan brak i jedna sve uspešnija država doživeli su slom ubistvom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marseju u Francuskoj 1934. godine. U crno je zavijena osobito porodica Njegovog kraljevskog veličanstva - supruga Marija i tri maloletna sina: Petar, Tomislav i Andrej.

Zanimljivo je kako Milosav D. Bogosavljević, u zbirci pesama "Pesme o Kralju mučeniku Aleksandru ú", Kragujevac 1935. godine, a u pesmi "San Nj. V. Kraljice Marije", nagoveštava udes Dvora Karađorđevića i tragediju u Marseju.

"San usnila Gospođa Kraljica,
u Belom dvoru na Dedinju,
san usnila i u snu videla
da se zida prebijela crkva"...

Ne bi bilo, razume se, ničega "sumnjivog" u kraljičinom snu da se nije u istom snu "jedan čudan prizor pojavio, od kog' može da s' čovek prestravi"... A radi se o sledećem:

"Sa severa dim se gusti diže
pa istoku primače se bliže,
koluti se za kolutom viju
i u sebi strašnu zmiju kriju!
Iza zmije dvoglava aždaha;
ta prokleta stanovnica mraka,
od svuda se tamom zaklonila,
da se njena ne bi vid'la krila.
U gnjevu se od bola previja,
što se crkva, ukrašena, sija!

Sama sebi govori ovako:
- O, kako me ova svetlost mori,
o, kako mi ova crkva smeta,
kako ću je skinuti sa sveta?"

Ta predivna crkva iz sna kraljice Marije bila je obnovljena Srbija i sve uspešnija Kraljevina Jugoslavija. A snevanje guja i aždaha je samo slutnja da će se dogoditi atentat u Francuskoj na viteškog kralja Aleksandra. Pesnik Bogosavljević, doduše, pri kraju pesme, naglašava da se glava najboljeg srpskog sina uzima po pravdi božjoj "zbog greha naroda srpskoga", gde na prvom mestu stavlja - bezbožnost naroda...

Bolan odjek kraljeve smrti

Nikada ničija smrt u jednom narodu na Balkanu nije opevana s toliko, nemerljive, tuge kao smrt kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Računa se da je već u godini atentata i sledećoj - 1935. objavljeno oko osam hiljada prilika u domaćim listovima, časopisima, knjigama i drugim publikacijama. Ovom prilikom doneću izvode iz samo nekoliko pesama "od Triglava do Đevđelije"...

Marijana Željeznova-Kokalj iz Ljubljane objavila je 1936. godine pesmu "Kraljici Mariji". To je niz strofa potresnog bola, gotovo jedna kog samom bolu kraljičinom, ali ću citirati sam kraj pesme gde i pesnikinja Marijana i kraljica Marija, na neki način, postaju - jedno: čelični borac da se prevaziđe tragedija, skupi snaga i stane uz decu i državu...

"Neka se Tvoje strpljenje
pretvori u sreću
naroda, dece, države...
To od Tebe zahteva
život i slava!
Kraljica Marija!
Ti tiho živiš,
Ti tiho trpiš...
Ti sreću nam čuvaš,
Ti sreću deliš.
Pozdravljena, Mati-Kraljica!..."

Udar je strašan! Još kako strašan! - uzvikuje i pesmom zapisuje dr Vojislav V. Rašić u "Domovini" od avgusta 1935. godine u stihovima pod naslovom "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji-Mati".

"...Svetla Kraljice!
Stišaj se malo, za jedan časak
i čuj jedan, al' iskren glasak;
stišaj se, stišaj... sve tiše i tiše,
I - Boga radi, ne tuži više!"...

Dr Vojislav V. Rašić nastavlja u pomenutoj pesmi:
"Seti se samo i Tvog rođenja,
i Tvog detinjstva, mladosti Tvoje,
pa nek' Ti srce ipak propoje.
Neka Te mine seta i tuga,
u zlatnoj deci sagledaj Druga!
On je u njima, kroz njih je s Tobom
- sada i uvek i pred Bogom!
S njima oživi! S Petrom se digni!
Na sreću roda čelo podigni,
i budi uvek silna i jaka,
budi nam svima... Otac i Majka!"
Strašna vest u hladnom vozu

Bili su i inače hladni dani, početak oktobra 1934. godine. Kraljica Marija je stigla u Lion, gde je trebalo da se, 10. oktobra priključi kralju Aleksandru u daljem putovanju Francuskom. O atentatu u Marseju i strašnoj činjenici da je Aleksandar ubijen, ministar Dvora Antić obavešten je tek u Bezansonu. Evo kako su francuski hroničari zapisali te trenutke...

"Bio je slomljen, ali ipak dovoljno priseban da dovede jednog lekara u voz, jer se plašio šoka koji bi mogao zadesiti kraljicu-udovicu. On je (gospodin Antić, primedba: N. J. M), osetio da mu treba nekoliko časova da zagospodari svojim osećanjima i da se pripremi za ovaj bolni zadatak; tek oko 11 časova zatražio je da ga kraljica primi. Ona je ležala i bila je začuđena tako poznom posetom. Ne gledajući u nju i okrenuvši lice u stranu da se nesrećna žena ne zbuni pred njim, obavestio je o atentatu u Marseju.

"Umro je na dužnosti", rekla je kraljica. "A to je smrt koje je on dostojan. Zahvalimo Bogu što se atentat nije dogodio u Jugoslaviji, ili u Bugarskoj", dodala je kraljica, a zatim nastavila: "Zna li narod kod nas za strašnu vest? Treba im što je moguće pre doneti posmrtne ostatke njihovog kralja, oni ga čekaju, oni na to imaju pravo!"
Piše: Nikola Marinović