Ako ne želite da ovog leta da požutite kao kanarinac, klonite se prljavih, zagađenih voda, uključujući morsku, energično perite ruke nakon upotrebe javnih WC-a i, naravno, pre svakog obeda.

Leto je sezona u kojoj se najčešće javlja virusna žutica, bolest koja često pogađa decu, ali i sve druge članove porodice. Svi mi koji vodimo porodične ordinacije dužni smo da upozorimo na pojačane mere higijene tokom vrelih letnjih meseci.


Dva tipa žutice

Prvi opisi žutice potiču još iz osmog veka, a zapisi o epidemijama ove bolesti iz 17. Dugo se nije znalo da dva različita virusa izazivaju slične simptome bolesti, iako su im putevi prenošenja, dužina inkubacije i prognoza bolesti veoma različiti.

To su virus:
- hepatitisa A (HA) i
- virus hepatitisa B (HB).

Pre oko sto godina, u vreme kada se još uvek malo znalo o važnosti sterilizacije instrumenata, primećeno je da se pojedinačni slučajevi javljaju nakon davanja inekcija, uzimanja uzoraka krvi ili tetovaže.

Godine 1963. identifikovan je tzv. australijski antigen, a tek 1981. godine usvojen naziv hepatitis B za oblik žutice koja se prenosi krvlju.


Prenošenje hepatitisa B

Propisna sterilizacija hirurških instrumenata, korišćenje špriceva i igli za jednokratnu upotrebu, kontrola krvi dobrovoljnih davalaca su isključili mogućnost ovog načina prenošenja, osim kod narkomana.

Danas se pouzdano zna da se virus HB prenosi i seksualnim kontaktom. Ovaj put prenošenja je sada mnogo češći zbog promiskuiteta. Značajno je još reći da 60-80 odsto inficiranih osoba predstavljaju „idealne prenosioce“ jer nemaju nikakvih znakova bolesti iako su potencijalno zarazni mesecima, godinama, ponekad doživotno.


Tok bolesti

U 20-40 odsto slučajeva, nakon četiri do 20 nedelja od infekcije, javljaju se postepeno simptomi:
- muka,
- gađenje,
- povraćanje,
- gubitak u težini,
- svetlija stolica,
- tamnija mokraća i
- žuto prebojena koža.

Većina obolelih potpuno ozdravi, a tek manji broj ima hronično tegobe. Retko, bolest ima težak, progresivan tok i smrtni ishod.

Virus HB takođe se prenosi sa inficirane majke na plod. Kada se infekcija ploda dogodi u toku porođaja, kod 90 procenata dece razvija se hronični hepatitis sa veoma lošom prognozom.


Kod nas nema vakcine

Od tridesetih godina prošlog veka, još pre identifikacije uzročnika hepatitisa B, datiraju prvi pokušaji spravljanja vakcine. Danas je u svim evropskim zemljama vakcinacija obavezna - uključujući Albaniju od pre desetak godina - izuzev u našoj zemlji.

Vakcina, koja u 90 odsto slučajeva pruža kompletnu zaštitu, nema nikakve ili ima beznačajne propratne neželjene efekte.

Daje se u tri doze, u razmaku od mesec dana i od šest meseci, u bilo kom uzrastu. Bitno je naglasiti da ova vakcina ne štiti od infekcije virusom hepatitisa A, koji je otkriven 1973. godine, a koji zovemo i bolest prljavih ruku.


Bolest prljavih ruku

Virus hepatitisa A veoma je otporan, pa može biti mesecima infektivan u zagađenim vodama, živim školjkama i osušenim fekalijama. Unosi se kroz usta, a izbacuje stolicom, i to 14 dana pre i 14 dana posle pojave žutice. Za to vreme su fekalije bolesnika infektivne.

Bolest počinje naglo nakon dve do šest nedelja od infekcije. Simptomi su slični kao kod HB. Oporavak je kompletan, a bolest nikada ne poprima hronični tok. Bolnička izolacija nije neophodna, ali u kući treba pojačati higijenske mere. Ranije su savetovane i stroge dijete, ali one ne samo da se ne preporučuju nego se daje hiperproteinska i hipervitaminska ishrana radi bržeg oporavka oštećenih ćelija jetre.

Do danas nije pronađena bezbedna i efikasna vakcina protiv HA. Higijena je jedina predohrana. Dakle, čuvajte se i čuvajte decu od zagađenih voda i svi perite redovno ruke.

Za mame i tate važi upozorenja da ne jedu sveže školjke i morske plodove, makar bilo tačno da su dobri za potenciju.

Autorka je pedijatar i vlasnica privatne lekarske ordinacije Dr Nada Eldić

kratko o hepatitisu B

Do sada je identifikovano šest različitih virusa (A, B, C, D, E i G] za koje se zna da uzrokuju hepatitis kao primarnu bolest, među kojima hepatitis prouzrokovan virusom B zauzima posebno mesto, kako zbog njegove učestalosti, tako i zbog posledica


Prema pokazateljima Svetske zdravstvene organizacije (1997] trećina ukupnog čovečanstva, najvećim delom u slabije razvijenim regionima sveta, dobija akutni oblik hepatitisa B, od čega oko 350 miliona postaju hronični nosioci virusa hepatitisa B, a milion godišnje umire od posledica ove teške bolesti.

Virus hepatitisa B može da se prenese:
- sa majke na dete,
- transfuzijom krvi i krvnih derivata,
- primenom neadekvatno sterilisanih medicinskih instrumenata, kao i
- seksualnim kontaktom.

Danas vertikalna transmisija (sa majke na dete) i seksualni kontakti predstavljaju glavne puteve prenošenja, jer se krv i krvni derivati rigorozno testiraju na prisustvo virusa hepatitisa B, a medicinski instrumenti ili jednokratno upotrebljavaju ili adekvatno sterilišu. U oko 40 odsto slučajeva način prenošenja nije moguće sa sigurnošću utvrditi.

Inkubacioni period kod hepatitisa B, to jest vreme od unošenja virusa do razvoja oboljenja, iznosi 30 do 180 dana, najčešće 90 dana.

Kod većine bolesnika, posebno u dečjem dobu, infekcija prolazi nezapaženo ili u obliku neodređenih tegoba kao što su lako povišena telesna temperatura, malaksalost, gubitak apetita, muka, povraćanje i bolovi u zglobovima i mišićima.

Žutica, koja je prisutna u četvrtini slučajeva, javlja se prosečno osam nedelja nakon infekcije i obično traje oko mesec dana. Kod najvećeg broja obolelih pobrojane smetnje isčezavaju posle 6 do 8 nedelja, a bolest se završava kompletnom eliminacijom virusa, izlečenjem i uspostavljanjem trajnog imuniteta.
Međutim, 10 do15 odsto obolelih od hepatitisa B ostaju hronični nosioci virusa, sa mogućnošću za njegovu kasniju reaktivaciju i pojavu hroničnog zapaljenja jetre, pa i fatalnih komplikacija kao što su ciroza i/ili maligno oboljenje jetre.

U malom broju slučajeva, kako kod dece tako i kod odraslih, fatalni ishod je moguć i u sklopu akutne faze bolesti, posebno kod onih sa lošim odbrambenim snagama organizma, neishranjenih i hronično obolelih od nekih drugih ozbiljnih bolesti. Pored oboljenja jetre, hronična infekcija virusom hepatitisa B može dati i druge posledice kao što su:
- poliarteritis nodosa (difuzna oštećenja arterijskih krvnih sudova),
- membranozni glomerulonefritis (specifično zapaljenje bubrega),
- aplastična anemija (teško oštećenje kostne srži] i druge.

Takođe, virus hepatitisa B omogućava istovremenu infekciju virusom hepatitisa D i time dodatno oštećenje jetre. Kako je rizik za hroničnu infekciju virusom hepatitisa B obrnuto proporcionalan uzrastu, potrebno je istaći da infekcija kod dece, a posebno one na rođenju, u visokom procentu dovodi do kliconoštva i hronične bolesti jetre.

Efikasne terapije za hepatitis B za sada nema.

U hroničnim oblicima bolesti primenjuju se alfa interferon i antivirusni lek lamivudin, ali sa dosta skromnim rezultatima. Hepatitis B je, dakle, teško izlečivo oboljenje, ali zato se lako sprečava vakcinacijom.

Savremena vakcina je dobijena genetskim inženjeringom što je čini pouzdanom kako u sticanju odbrane od virusa hepatitisa B, tako i sa aspekta potencijalno neželjenih efekata koji se sreću u sklopu vakcinacija uopšte.

Vakcina se daje u mišić počev od drugog meseca života, u tri doze. Međutim, kad je reč o novorođenčetu majke obolele od hepatitisa B, ono, u cilju prevencije, uz prvu dozu vakcine dobija i specifični hepatitis B imunoglobulin, a vakcinacija se nastavlja tokom prve godine života. Ovako zaštićeno, dete može bezbedno da nastavi da sisa. Takođe, treba istaći da vakcina protiv hepatitisa B istovremeno štiti i od hepatitisa D.

Ukoliko se obavi propisno, vakcina protiv hepatitisa B ostvaruje zaštitu kod 95 do 100 odsto zdrave dece i odraslih, a vakcinalni imunitet traje 5 do15 godina.

Kako naša zemlja spada u regione sa srednjom učesta lošću hepatitisa B, poštujući preporuke SZO iz 1997. go dine, vakcina protiv ovog oboljenja uvršćena je u ka lendar vakcinacije. Vakcina protiv hepatitisa B dobijena genetskim inženjeringom se može dati istovremeno sa beseže, diteper, polio, hib i MMR vakcinom.

profesor dr Nedeljko Radlović

Hepatitis C - Većina i ne zna da živi sa virusom, jer simptomi bolesti ne postoje ...   01.07.2005. u 21:44   

Virusom hepatitisa C u našoj zemlji zaraženo je oko 100.000 ljudi! Većina i ne zna da živi sa ovim opakim virusom, jer simptomi bolesti ne postoje. Tek pri rutinskim kontrolama krvi, obično kod dobrovoljnih davalaca, otkrije se njegovo prisustvo. Ovaj mikroorganizam izaziva teška oštećenja jetre, cirozu i kancer. Kod čak 60 odsto pacijenata sa rakom jetre, uzročnik bolesti jeupravo hepatitis C.

Ovi podaci saopšteni su na skupu koji je na temu ove opake bolesti organizovala farmaceutska kuća "Hofman la Roš". Stručnjaci su na ovom skupu istakli a širenje ove infekci­je nije samo naš lokalni, već problem svetskih razmera. Skoro 200 miliona ljudi na planeti zaraženo je hepatitisom C, a od njegovih posledica godišnje umire 300.000 pacijenata. Prava pandemija očekuje se tek 2020. godine, kada se očekuje višestruko veći broj obolelih.

Između 70 i 85 odsto zaraženih nikada ne izbaci virus iz organizma.Prvo nastaju manja oštećenja, a zatim trajni i neizlečivi ožiljci (ciroza), a kod mnogih pacijenata završava se rakom jetre i smrću - objašnjava prof. dr Milena Božić, načelnik hepatološkog centra Instituta za infektivne i tropske bolesti. - Hepatitis C (HVC) otkriven je tek 1989. godine, pa mnogi inficirani nisu ni znali da u sebi nose baš ovaj tip virusa.
Veliki broj zaražen je transfuzijom, jer se do 1993. godine krv dobrovoljnih davalaca nije ni testirala na ovaj virus. Procene su da je samo 25 odsto zaraženih svesno da u sebi nosi hepatitis C. Kao i za HIV, najrizičnija grupa su intravenski narkomani, te je skoro trećina pacijenata virus dobila nesterilnom iglom.

Lečenje je teško, traje godinu dana, a najnoviji lekovi daju ohrabrujuće rezultate. Iako su procene da jedan odsto stanovnika naše zemlje ima HVC, za poslednje dve godine sa­vremenu terapiju dobilo je svega 450 pacijenata. Lekovi za jednog pacijenta koštaju od 10.000 - 12.000 evra. I to je, kažu stručnjaci, neuporedivo jeftinije od transplatacije jetre, koja je neizvesna i košta 200.000 evra.

- Pre godinu dana formirana je Nacionalna komisija za HCV infekciju. Sastajemo se jednom mesečno i, između ostalog, procenjujemo ko će ući u program optimalnog lečenja - kaže prof. dr Goran Janković iz Instituta za digestivne bolesti. - Terapija je za pacijenta potpuno besplatna, jer jedan lek (pegazis) finansira Republički zavod za zdravstveno osiguranje, a drugi (kopegus) na poklon dobijamo od proizvođača "Hofman la Roša". Oni nam daruju i sve što je potrebno za otkrivanje virusa.
Broj pacijenata na ovom "tretmanu" je ograničen, jer je ona veoma skupa. Ostali se leče standardnim, manje efikasnim metodom, pa ako nema rezultata, zaraženi "staje u red" za savremenu terapiju.


RIZIČNO
Virus hepatitisa C veoma je otporan i dugo se održava van organizma. Zato je svaki kontakt sa zaraženom krvlju rizičan. Stručnjaci upozoravaju da je jedan od puteva zaraze tetovaža nesterilnim iglama, kao i pirsing. Potrebno je da se pribor steriliše dva sata na temperaturi od 160 stepeni, kako bi virus sigurno nestao.


BOLEST NE BIRA
Infekcija ovim mikroorganizmom nije karakteristična samo za "rizične" grupe. U našoj zemlji, na primer, rizik da su zaraženi imaju svi koji su primili transfuziju pre 1993. godine. Tako na Institutu za infektivne i tropske bolesti imaju šesnaestogodišnjeg pacijenta sa cirozom jetre.


IZLEČENjE
Rezultati kombinovane terapije (pegazis i kopegus) dali su dobre rezultate. Od 105 pacijenata koji su završili lečenje, kod 84 u krvi je nemerljivo mala količina virusne kiseline - obrazlaže prof. dr Dragan Delić iz Instituta za infektivne i tropske bolesti. - Lečenje je bilo mnogo lakše kod mlađih bolesnika i kod onih koji su imali manja oštećenja jetre.

http://www.novosti.co.yu/vest.php?vest=42109&rubrika=Društvo