Ključ za kapiju dugovečnosti
Genetska staza za produženje života postoji i veruje se da je jedan od ogranaka prirodnog ograničenja ishrane. Možete li da zamislite da nanižete 969 leta kao Metuzalem, a da izgledate kao pedesetogodišnjak u punoj snazi?

Valjkasti crv


Ukoliko bi neko točak evolucije zaokrenuo unazad, a ljude volšebno preobratio u valjkaste crve (Caenorhabditis elegans), kapija dugovečnosti bi nam se širom otvorila. U prirodi takvi preokreti nisu zabeleženi, nasuprot skorašnjem iskazu jednog iskusnog političara za skupštinskom govornicom da je učenje Čarlsa Darvina u pojedinim slučajevima omašilo.
Američki naučnici nedavno su otkrili gen koji, u sprezi sa smanjenjem unosa kalorija, pomenutim mekušcima produži za još koji dan život (prosečan vek im je tri sedmice). Mršaviji su više poživeli od punačkijih. Pređašnja istraživanja ukazala su na nedokučenu vezu između dužine bitisanja crva i dva gena, nazvana DAF-16 i SMK-1.

Da li bi isto važilo i za čoveka koji se pre 600 miliona godina zaputio drugom evolucionom stazom? I da jednim udarcem postignu dva žuđena cilja: stanje se u struku, a pridodaju još koju godinicu življenja?

Izvesni genetski sklopovi i načini ispoljenja ostali su im zajednički, uključujući insulinske poruke za nadziranje metabolizma i, verovatno, prepotopski mehanizam preživljavanja u uslovima oskudice. Isto svojstvo nasledili su miševi koji žive za trećinu duže ako unose znatno manje kalorija.

Mnogi ljudi, naravno, ne bi tako nešto izdržali, stoga istraživači tragaju za lekovima koji bi potpomogli da se godine nadodaju životu.

Pragen i kod ljudi

Da bi pronašli skrivene genetske puteljke kojima će se odašiljati, najpre moraju podrobno da ih provere na glodarima, tek potom i na nama. Kod valjkastih crva, na primer, uočeno je da se zadatak obavi isključenjem gena koji posreduje u slanju insulinskih upozorenja. Ali ostaje zagonetka da li to ima uticaja na već razglašenu pretpostavku: manje hrane – duži vek.

U uglednom naučnom časopisu „Priroda” (Nature) osvanulo je tumačenje saradnika Salkovog instituta za biološka istraživanja da genetska staza za produženje života postoji i veruje se da je jedan od ogranaka prirodnog ograničenja ishrane. Družina predvođena Silerom Panovskim i Endruom Dilinom objavila je da je posrednik u ovome gen umešan u nastanak neke vrste stomaka valjkastih crva još u zametku (embrion). I da je ona odeljena od insulinske, iako koriste nekolike iste nasledne sastojke, a namenjena je odazivanju na glad.

Možda je to svojevrsni pragen koji uređuje razmenu hranljivih tvari i produžuje opstanak živih stvorova ograničavajući količinu zalogaja. Pretpostavlja se, prema rečima Endrua Dilina, da je sačuvao nekakvu ulogu i u ljudskom telu.

Dotični prvotni gen ima odgovarajuću sabraću, čak trojicu, kod sisara, što znači da se tri puta umnožio u toku evolucije. I kod miševa i kod ljudi nazivaju se Fox A-1, A-2 i A-3, a potiču iz velike porodice glavnih upravljačkih (regulatorni) gena koji upravljaju ostalim genima.

Klaus Kestner, koji veoma dugo izučava ove „nasledne jedinice”, izjavio je da je ovo otkriće „veoma važno i da će otvoriti nove istraživačke avenije”. Sam je odgajio izmenjene loze miševa kojima se geni Fox A-1 i Fox A-2 isključuju, a neke je isporučio Salkovom institutu na ispitivanje da li posreduju u dugovečnosti povezanoj sa ishranom. Ukoliko životinjice sa ograničenim obrocima ne požive duže kada se gen Fox A iskopča, to bi značilo da geni igraju suštinsku ulogu u dužem opstajanju.

Lionard Gvarente proučava dugovečnost u Masačusetskom institutu za tehnologiju i smatra da novootkrivena uloga ovih gena u crvima nije jedino ustrojstvo u produženju životnog veka, ali nije jasno kako će se to uklopiti u celu priču.

Odložiti oštećenja

Gotovo sedam decenija poznato je da kvasac, voćna mušica, miš i pas – ako im omalite dnevno unošenje kalorija, najmanje, za polovinu – duže požive. Tajna ustrojstva na kojem se to zasnivalo, međutim, izmicala je odgonetanju. Naučnici su, inače, dugo bili ubeđeni da se ograničenja u ishrani postižu insulinskim putem.

Posle višegodišnjeg zastoja, sada iznova uživaju u obnovljenom zanimanju za ova istraživanja. Ulog je veliki: lekovi koji, oponašajući učinak smanjenja kalorija, produžuju ljudsko bivstvovanje. Ali pre toga valja pažljivo ispitati sve genetske puteljke na valjkastim crvima i miševima, pa i moguće prateće pojave kod ljudi, kao što je umanjenje plodnosti.

Može li se očekivati da kavkaski stogodišnjaci neće biti izuzetak? U bliskoj budućnosti i ostali stanovnici naše planete živeće sto i više leta, objašnjava genetičar Tom Džonson, sa Univerziteta Kolorado, smelo predviđajući da će jednog dana dostizati 350 godina! Niko se ne usuđuje, međutim, da najavi dugovečnost biblijskog starca Metuzalema koji je, navodno, umro tek 969. godini.

Biolog Dejvid Sinkler, sa Univerziteta Harvard, smatra da je izvodljivo utanačiti tačan raspored gena koji produžuju čovečji život, a odgađaju sveopšte slabljenje organizma, staračke bolesti, pa i sede vlasi i bore na licu. U laboratorijskim uslovima on je, čak, učetvorostručio preživljavanje valjkastih crva.

I drugi uvaženi znalci veruju da će milioni pripadnika našeg roda  dočekati starost Francuskinje Žan Kalman koja je 1997. preminula u 127. godini!

To više nisu naučnofantastična snoviđenja. Najuporniji zagovornik dugovečnosti, Obri de Grej sa Univerziteta Kembridž (Velika Britanija), izjavljuje da se starenje može beskonačno odgoditi! U sledećih pola veka lečenje će toliko uznapredovati da će tadašnji sredovečni 25 godina duže poživeti! Odložiće se, u stvari, popravljanjem oštećenja ili ćelijskih i molekulskih neželjenih pojava koje prate metabolizam.

Pretpostavka je jednostavna: lakše je opraviti ili preokrenuti nepoželjan tok u ćelijama ili molekulima nego ga sprečiti. Dotični biomedicinski gerontolog čest je gost na novinskim stranicama i televizijskim ekranima, koji je ustalasao naučnike s gotovo podjednakim brojem pristalica i osporavalaca.

Možete li zamisliti da imate hiljadu godina u telu sredovečnog čoveka? Da nanižete leta kao biblijski starac, a da izgledate kao pedesetogodišnjak u punoj snazi?

-----------------------------------------------------------

Zagonetka starenja

Da li male promene u DNK dovode do propadanja tela ili ne

Godinama se pretpostavljalo da male promene ili mutacije u DNK dovode do propadanja tela i boranja kože. Sve su u pitanje doveli genetski izmenjeni miševi koji, uopšte, ne stare tako brzo kao što bi morali.

Cela priča se zapetljala kad su naučnici odgajili glodare koji imaju stotinu puta više ćelijskih promena nego što je prirodno. I miševi, svejedno, nisu pokazivali znake preuranjenog starenja. To jasno govori da se krivac mora tražiti negde drugde.

Žive ćelije ispunjene su hiljadama sićušnih sklopova, zvanih mitohondrije, u kojima se stvara energija. Mitohondrije imaju vlastitu DNK koja je različita od jedra. Naučnici pretpostavljaju da je mitohondrijska DNK, verovatno, osetljivija na mutacije nastale greškama umnožavanja ili replikacije.

Proteklih pet godina nekoliko proučavanja na miševima otkrilo je vezu između mutacija mitohondrijske DNK i smanjene životnosti tkiva, kakva se uočava kod starenja ljudi ili životinja.

Da bi proverili koje promene utiču samo na jednu bazu u mitohondrijskoj DNK, a upletene su u starenje, istraživači sa Univerziteta Vašington su pratili njihovu učestalost kod normalnih i mutiranih miševa. Ovi drugi su imali 500 puta više promena u mitohondrijama DNK od običnih. Šta su zapazili?

„Mutirani miševi nisu pokazivali znake preuranjenog starenja, kao što je osteoporoza, ćelavljenje ili smanjena plodnost. To ukazuje da mutacije u mitohondrijskoj DNK nisu povezane sa starenjem”, kaže Mark Vermelst iz Laboratorije za istraživanje raka.

Nasuprot ovome, molekularni genetičar Jan Vijg iz Instituta Bak smatra da je ova tvrdnja preuranjena. Tačke mutacije su specifične za tkivo, što znači da su jedna tkiva pogodnija za mutacije mitohondrijske DNK od drugih.

Studija Jana Vermelsta se bavila samo tkivima srca, mozga i fibroblasta u embrionima.

Jan Vijg naglašava da mutirani miševi nisu, možda, najpogodniji za ovakvo proučavanje. Mutacije kod takvih životinja počinju da se gomilaju u toku razvića zametka, a kod normalnih životinja tek kad dođu na svet.

Stanko Stojiljković

Izvor: Politika

Џабе 200 година ако си маторац који се једва креће.Када нађу кључ младости, а не само начин да додају коју годину више, онда су нешто постигли.