Klistir duvanskim dimom i masaža mašću mrtvaca – za oživljavanje i bolne mišiće

Razvoj medicine i farmacije, uz sve brojnija savremena istraživanja, učinili su da se terapije u lečenju određenih bolesti stalno menjaju i modrenizuju. Sa svakim novim, na skoro svakodnevnom nivou, medicinskim otkrićem, ranije metode lečenja deluju zastarelo. Ako odemo malo dalje u prošlost, možemo da saznamo da su se naši preci nekada lečili na zaista čudne načine.

Verovatno se i danas koriste neke zastarele prakse u tretmanu osoba koje pate od određenih poremećaja i zdravstvenih problema. Osim savremenim medicinskim dostignućima, jedan broj ljudi ume da se okrene alternativnim ili „starinskim“ metodama lečenja.

Jedan od primera, koji bi svakako trebalo da bude prevaziđen, jeste tretman živom. Živa se koristila u mnogim kulturama poput Grčke, Egipta i Kine, i to u lečenju rana, bora i problematične kože. Takođe, živa je bila lek za sifilis, i to od 15. pa sve do 20. veka. Pošto je otkriven penicilin, živa je izašla iz upotrebe.

Još jedan neobičan metod lečenja odnosio se na puštanje krvi. Verovalo se da krvarenjem mogu da se leče bolesti kao što su sifilis, glavobolja, upala pluća. Takođe je korišćena kao metoda izbacivanja zlih demona iz tela. Puštanje krvi praktikovalo se još pre 2.500 godina u drevnom Egiptu i Grčkoj. Takođe, postalo je veoma popularno u Engleskoj početkom 19. veka. Kao pomoć, u proceduri su se koristile pijavice, uz metalne instrumente.

Odstranjivanjem dela mozga protiv mentalnih poremećaja

„Bušenje“ tela zarad ispuštanja krvi deluje ipak manje zastrašujuće od bušenja rupe kroz glavu (trepanacija). Stvaranje otvora na lobanji, četvrtastog ili okruglog oblika, služilo je za isterivanje zlih duhova iz tela, za koje se smatralo da su uzrok psihoze i histerija. Takođe, trepanacija je korišćena u borbi protiv epilepsije i migrene. Ova praksa je prestala početkom 20. veka.

Lobotomija je takođe primenjivana za lečenje psihoze, šizofrenije i drugih mentalnih poremećaja. Specijalnim iglama i instrumentima pacijentima je odstranjivan prednji deo mozga. Uglavnom su ovom metodom bili tretirani najagresivniji pacijenti, ali mnogi su, nakon zahvata, jednostavno prešli u stanje „puke vegetacije“. Lobotomija je kao koncept lečenja napuštena pedesetih godina prošlog veka.

Komadići lobanje kao tablete

Nekada su delovi tela mrtvih osoba smatrani lekovitim. Verovalo se da krv i ostaci tela umrlih pomažu prilikom oporavka od bolesti. Egipćani su mast uzetu iz tela mrtvog čoveka mazali na bolne mišiće a protiv glavobolje su, kao pilule, „pili“ komadiće lobanje ili prah nastao od mumificiranih organa pokojnika. U starom Rimu, epilepsija je lečena tako što se pila krv ubijenih gladijatora.

Stari Rimljani, Egipćani i Kinezi primenjivali su terapiju urinom. Koristio se za izbeljivanje zuba, bolove u grlu, za usporavanje starenja... A kada bi u srednjem veku neko imao problem sa mucanjem, tadašnji lekari su ih lečili rezanjem dela jezika.

Kokain bez recepta

Danas smo svesni štetnih efekata radijacije, ali je početkom 20. veka radioaktivna voda korišćena kao tretman za mentalne bolesti i prevenciju starosti. Osim u vodi, radijum je korišćen kao dodatak u čokoladama, pastama za zube, kontraceptivnim sredstvima. Smatralo se da leči malariju i dijareju.

Iako se morfijum i danas koristi za lečenje jakog bola u bolničkim uslovima, bio je uobičajeni kućni lek početkom 20. veka. Godine 1900. morfijum, heroin, opijum, pa čak i kokain mogli su se kupiti, čak i bez recepta, da bi se potom upotrebljavali za lečenje prehlada, menstrualnih grčeva i nesanice. Heroin se na primer prodavao kao lek protiv dečjeg kašlja.

Klistir duvanskim dimom je još jedna od čudnih metoda koje su se primenjivale za oživljavanje. Lekari su nikotin kao stimulans koristili tako što su duvanski dim rektalnim cevima upumpavali u analni otvor osobe čiji je život bio ugrožen. Metoda je najviše bila korišćena kod preživelih od utapanja.

Izvor: RTS