Perčin je kroz istoriju vekovima bio jedina i univezalna muška frizura. Moda nošenja kratke kose kod nas relativno je nova i traje znatno kraće nego što je bio običaj da muškarci budu dugokosi.
Isprepletena kika puštena niz leđa predstavljala je, na simboličan način, muškost i snagu. Svi junaci narodne poezije i drugih predanja bili su brkati, bradati i - dugokosi.
- Navodno je prvi kod nas perčine zabranio Karađorđe - kaže etnolog Dragomir Antonić. - Razlog je bio u tome što su u borbama Turci mogli da uhvate protivnika za perčin i tako mu lakše dođu glave. Kada je to video, vođa Prvog srpskog ustanka naredio je da svi ustanici odseku perčine. Međutim, i Turci su imali običaj nošenja ovog muškog ukrasa, pa je jedna od pretpostavki da je perčin ukinut i zato da bi se naši bojovnici i vizuelno razlikovali od Turaka.
Prema drugim izvorima kod Crnogoraca je tu odluku doneo vladika Petar Petrović Njegoš, a motivi su bili isti.
Od 1810. godine, kada je ovaj Karađorđev nalog stupio na snagu, u narodu je bilo mnogo opiranja toj ideji. Proces je išao veoma sporo, jer je poznato da se Srbi veoma teško odriču tradicije. Zato je kasnije i knez Miloš Obrenović, tokom svoje druge vladavine (1858-1860. godine), potvrdio ukazom Karađorđevu odluku, ovog puta proširivši je na sve muške glave, a ne samo na vojsku. Istovremeno, Miloš je naredio da svi muškarci moraju da puste brkove!
Kada je u zapadnim zemljama, poput Francuske, uveden novi način šišanja muškaraca, istovremeno su uvedene i perike odnosno lažna kosa, koju su nosili velikodostojnici.
Nastanak same reči perčin očigledno ima veoma davne korene. Najviše asocira na reč pero ili peraje. Kako nam je objasnio istoričar i lingvista Radovan Damjanović, autor knjige ”Srpsko-srpski rečnik”, ovi termini asociraju na udaranje, jer peraje udara po vodi, a pero po vazduhu.
- Perčin liči na bič, a bič služi za udaranje - podseća Damjanović. - Vrhovni slovenski bog Perun bio je
gromovnik, odnosno udarao je gromovima.
Damjanović posebno naglašava da ovo nije turska reč, kako neki pretpostavljaju, i da uopšte turcizmima dajemo veći značaj nego što je to objektivno stanje stvari. Kako on naglašava, činjenica je da su Turci doneli mnoge termine na naše podneblje, ali da su takve reči persijskog porekla. A, persijski jezik spada u indoevropske jezike.
Neizostavan deo muškog dostojanstva uz perčin dugo je bila i brada. U pravoslavlju je ostala kao neizbežan deo svešteničkog izgleda, dok su je katolici ukinuli. Taj gest bio je jedan od razloga za raskol među hrišćanima 1054. godine.
Među antičkim Grcima brada je preovladavala dok na vlast nije stupio Aleksandar Makedonski. On je svojim vojnicima naredio da se briju, jer ih u borbi prsa u prsa neprijatelj neće lako dohvatati. Ali, postoje i tvrdnje da je veliki vojskovođa bio ćosav, pa da su njegovi generali počeli da se briju ne bi li se dodvorili vladaru.
Kod nas je dugo najbrutalnija i najteža kazna bila čupanje brade. Ostalo je zabeleženo da je ovu kaznu primenjivao i car Dušan. U njegovom zakoniku za krivca je bilo posebno poniženje ”da se opali”, odnosno da mu je osmudi brada. To bi ga posebno obeležilo, jer su svi u njegovom okruženju bili bradati. Zato je dugo bilo nezamislivo da muškarac ne pušta bradu. I, ona je spadala među osnovne znake muževnosti, a kod starijih osoba je i bila ”pečat” mudrosti.

Punđa i vaške

Ženska frizura koja se kod nas najviše zadržala bila je kika uvijena u punđu. Žene prošlih vekova često su čak i mastile kosu da bi bila sjajna. I ovaj običaj je ukinut početkom 19. veka u vreme vlasti kneza Miloša, jer je takva kosa bila idealno leglo za vaške.

Huni

Najlući protivnici nošenja brade bili su Huni. Običaji ovog azijskog plemena su često odlazili u krajnost. Oni su, recimo, odmah po rođenju muškoj deci nožem duboko šarali obraze kako bi kasnije ožiljci sprečavali da nikne brada.


Izvor: Novosti

eto vidis. posle je njega oshishao kum. al se malo zaneo. simbolika.