Љубомир Бандовић (8. јул 1976, Беране, Црна Гора, Југославија) је српски глумац.


Улоге

1996.    Горе доле    
1999.    Рањена земља    
2000.    Стари врускавац    
2002.    Тридесетдва квадрата
2002.    Заједничко путовање    
2003.    Илка
2003.    Црни Груја
2004.    Пад у рај
2004.    Црни Груја 2
2004.    Лифт
2006.    Апориа
2006.    Синовци    
2006.    Сутра ујутру
2006.    Не скрећи са стазе
2007.    Коњи врани
2007.    С. О. С. - Спасите наше душе
2007.    Тегла пуна ваздуха
2008.    Љубав и други злочини
2007-2008.    Вратиће се роде
2008.    Заборављени умови Србије
2008.    Последња аудијенција
2008.    Паре или живот
2008.    Горки плодови
2008.    Поглед с прозора    
2009.    Роде у магли
2009.    Оно као љубав
2009.    Свети Георгије убива аждаху
2009.    Неко ме ипак чека
2009.    Чекај ме, ја сигурно нећу доћи    
2010.    Жена са сломљеним носем
2011.    Мој рођак са села
2011.    Непријатељ
2011.    Сестре    
2011.    Октобар

Izvor: Wikipedia

Kod nas nema filmskih zvezda

Kako se ne može se jednom bojom i jednom četkicom naslikati slika, tako se i uloga ne pravi od samo jednog materijala.


Ljubomir Bandović na dodeli nagrade u Nišu

„Kada sam čuo svoje ime, brzo sam seo da ne bih pao”, spontano je glumac Ljubomir Bandović prokomentarisao vest da je upravo on osvojio gran pri „Naisa” na preksinoć završenim 46. Filmskim susretima u Nišu. Bandović je nagrađen za uloge u filmovima „Sestre” i „Neprijatelj”, koji su prikazani u zvaničnoj selekciji ovogodišnje niške svetkovine filma.

To je samo deo bogatog umetničkog opusa koji je Bandović gradio proteklih godina originalnim dramskim senzibilitetom. Daroviti glumac, koji je tek zakoračio u umetničku zrelost, iza sebe ima veliki broj pozorišnih i filmskih uloga. Do sada je ostvario uloge u 13 filmova, a njegov pozorišni repertoar u protekloj sezoni činilo je čak 11 naslova, što znači oko 30 predstava mesečno.

Niste krili radost posle uručenja priznanja „Naisa” u Nišu, na festivalu koji dodeljuje nagrade glumcima, odnosno kako kažete, „izvođačima scenskih radova”. Da li su se utisci slegli?

Malo je reći da sam srećan. Počastvovan sam. I na neki način uplašen…. Moraću, u godinama iprojektima koji dolaze,da opravdam ovu najveću filmsku nagradu koju glumac u Srbiji može da dobije. Utisci se sležu, telefon se usijao od poziva ičestitki. Koristim iovu priliku da zahvalim svima koji su se iskreno obradovali ovom mom uspehu.

U filmu „Sestre” tumačite lik Tadije, vlasnika bordela, u ostvarenju„Neprijatelj” ulogu Sirovine, prostodušnog, pomalo naivnog, dobronamernog čoveka... Kojim scenskim bojama ste bojili svoje najnovije filmske junake?

Bojama kojima raspolažem. Na sceni iu kadru mi je, inače,udobnije nego u životu. Scena ikadar su zasnovani na logici, dok život nije. U zavisnosti od onoga što tekst nudi i, pre svega,od onoga što reditelj zahteva, biram svoje „četkice” za datu stvar. Ne može se jednom bojom ijednom četkicom naslikati slika, tako se iuloga ne pravi od samo jednog materijala.

Voleli biste, tvrdite, da malo korigujete svoj glumački dijapazon. Da malo nosite kravatu i sako, jer bi majka volela da vas vidi takvog?

Verujem da nisam jedini glumac koji se plaši da bi mogao da upadne u fah. Niko od nas to ne želi. S obzirom na to da sam do sada uglavnom igrao junake skromnih intelektualnih potencijala, voleo bih da u tom smislu napredujem. Da, majka bi to volela, jer kaže da mi dobro stoji. A, jedna je majka.

Glumom ste uspeli da se kanališete i postanete, kažete, normalan čovek. Kako je biti glumačka zvezda u Srbiji?

Glumačke zvezde u Srbiji ne postoje. To je zabluda nekolicine mojih kolega. Mi smo pristupačni ljudi, možete nas videti da bacamo đubre, idemo u prodavnicu, stojimo u redovima… Ne verujem da bih voleo da je drugačije. Pojam zvezde mi liči na nešto otuđeno, posebno, nepristupačno… Meša Selimovićkaže: „Što je veća visina, veća je ipustoš”.

Ne trudite se da ličite ni na koga. Ipak, kvalifikuju vas kao glumca starog kova. Kako to komentarišete?

To je jedini epitet koji mi zaista prija. Kada odrastete uz onakve filmove, glumce, reditelje,kada je lestvica za preskakanje većpostavljena jako visoko, to kod glumca budi poseban elan. Ne smemo da devalviramo ono što su pre nas postavili naši uzori. Prija mi takvo poređenje.

Kada čovek vidi vašu fotografiju, duhovito ste izjavili, ne može da pomisli da ste došli iz Instituta „Vinča”, već da pred sobom imaju čoveka koji ceo dan cepa drva?

Uloge koje se glumcu nude, pogotovo na filmu, vrlo zavise od fizičkog izgleda. Sve se to,naravno,može korigovati. Zatim, publika nema vremena da pola filma prihvata stvari koje se ne podudaraju, pa se zato podele prave po principu:kako stereotipno zamišljamo neku osobu koja se bavi određenim poslom.

Prezaposleni ste. U protekloj filmskoj i pozorišnoj godini, čini se dali ste svoj maksimum. Stižete, ipak, u pauzi između snimanja i predstava i da se bavite spremanjem jela, u čemu posebno uživate?

Nažalost, sve manje… Ali nadoknađujem to odlascima u restorane, koje mi uglavnom preporučujuprijatelji. Volim da probam nove stvari.

Izvor: Politika

Ljubomir Bandović: Glumio bih u scenama seksa

Ljubomira Bandovića, glumca Jugoslovenskog dramskog pozorišta, trenutno gledamo u seriji „Vojna akademija“, u kojoj tumači lik kapetana Žarca. Svojom pojavom pleni, kako na sceni tako i na televizijskim ekranima i filmskom platnu. Korpulentan jeste, a priznaje i da je težak...

Kao osoba, baš kao što se veruje i za većinu njegovih kolega.

- Pa, teški smo ljudi! Izloženi smo javnosti i konstantno neko o nama nešto hoće da sazna bez ikakve specijalne potrebe. To se desilo s pojavom filma. Dok je postojalo samo pozorište, glumci su bili pristupačni ljudi - sedeli su po kafanama, bili boemi, družili se sa svakim ko bi tu došao. Sad je 21. vek, brzo se živi. Bili su ratovi, krize... A nas niko ništa ne pita. Ako je prodato 400 karata - igramo predstavu, ako je jedna karta prodata - igramo predstavu. Što su govorili ovi stariji glumci: „Možeš da ne dođeš ako umreš“!

♦ Znači li to da ste protivnik filma?
- Ne, ne. Hoću da kažem da su ljudi koji se bave prikazivačkom umetnošću, kakva je naša, statusno dobili neke simbole i da je to od njih napravilo samo konzumente materijalnog društva.

♦  Zbog čega ste prihvatili ulogu kapetana Žarca u „Vojnoj akademiji“?
- Mislim da on vraća veru u jednu instituciju koja je kod nas u poslednje vreme malo izgubila na značaju i hteo sam da učestvujem u tome da bih sutra i ja bio ponosan na sebe.

♦ Nismo vas gledali u eksplicitnijim erotskim scenama. Zašto?
- Nije da u karijeri nisam imao erotskih scena (smeh), ali eksplicitnih nisam. Pa, da li biste vi voleli da vidite čoveka od 130 kilograma u takvoj sceni? Hahaha. Mada, nikad mi niko nije ponudio da glumim tako nešto. Ako bi mi bilo ponuđeno, tražio bih razlog zašto to treba da bude baš tako. Ako bi mi se objasnilo zašto - naravno da bih pristao.

♦ Po kom principu birate uloge?
- Gledam da im dramaturški radnja i cilj budu drugačiji, da se ne ponove način života jednog i drugog lika.

♦ Jedan ste od glumaca koji mogu da se opišu izrekom „Tiha voda breg roni“?
- Pa, šta znam. Valjda sam takav čovek.

♦ U poslednje vreme stalno ste na snimanjima. Kako vaša supruga reaguje na to?
- Ona se već navikla, a ja zasad dobro podnosim sve. Kada budete čuli da sam negde u banji umesto na moru, onda tu nešto neće valjati.

♦ Može li se u Srbiji živeti isključivo od glume?
- Može. Ukoliko radite ovoliko koliko neke moje kolege, pa i ja, onda zaista može. Mada su momenti ponekad bolni kada čovek sebi mora da prizna moralni poraz i monetarnu pobedu.

♦ Nedavno je reprizirana serija „Ono kao ljubav“. Da li za svako pri­ka­zivanje  do­bijate tantijeme?
- Nažalost, ne! To je bila privilegija dok su neki drugi ljudi vladali ovom zemljom. U međuvremenu se to izgubilo i, gde god da se pomene, svi kažu: „Fuj to!“ Mi smo samo puki izvođači, i to nam je sve. Možda postoji i ono ko se kako dogovori. Ne bih voleo da verujem u tu priču!

♦ Žalite li za nekom ulogom?
- Još uvek, poput dečaka, žalim što nisam stao na scenu s nekim našim velikanima kao što je Petar Kralj. Što se tiče poslodavaca - koga zanima šta ja želim!

Biografija

- Rođen 8. jula 1976. u Beranama- Prvi put se pojavio na televiziji u seriji „Gore-dole“ 1996. godine- Igrao Akija u „Vratiće se rode“, Apisa u „Poslednjoj audijenciji“, Poštara Miću u „Gorkim plodovima“...- Za uloge u filmovima „Sestre“ i „Neprijatelj“ nagrađen za najbolje glumačko ostvarenje na Filmskim susretima u Nišu prošle godine- Odigrao brojne role u teatru, a 2011. proglašen za najboljeg glumca Borinih pozorišnih dana.

Izvor: Kurir

Nema smrti kao na Balkanu

Smrt sama po sebi, pa još na Balkanu. Naslov, priznaćete, obećava. O novom filmu Miroslava Momčilovića "Smrt čoveka na Balkanu", o onome za čim žali i na šta je ponosan, za MONDO priča glumac Ljubomir Bandović.

"Vratiće se rode", "Vojna akademija", "Svici", "Derviš i smrt", "Ono kao ljubav"...sva ova ostvarenja imaju jedan zajednički imenitelj – glumca Ljubomira Ljubu Bandovića. Viđali smo ga u najrazličitijim ulogama i upoznali "sva njegova lica“, a njegov šarm, harizma i neosporan talenat učinili su da se upiše na listu trenutno najpopularnijih, ali i najtraženijih glumaca.

Radi stalno i bez predaha, bilo u pozorištu, bilo na televiziji ili filmu, i kaže da mu to ne pada teško, naprotiv! Nešto najnovije gde će publika imati priliku da ga vidi je film Miroslava Momčilovića "Smrt čoveka na Balakanu". Ostvarenje koje je privuklo veliku pažnju i koje je višestruko nagrađeno na proteklom Cinema Cityu i Sofestu, kao i na međunarodnom festivalu u Karlovim Varima.

"Smrt čoveka na Balkanu" na satiričan način oslikava jednu poprilično bizarnu situaciju – smrt. Kakav je to Balkan i šta se dešava kad vam' zapadne' da baš ovde umrete, kakve su zapravo vaše prve komšije i treba li da umrete da biste to shvatili – saznaćete u novom filmu Miroslava Momčiloviča.

O tome kako "smrt" izgledala iz prve ruke, o uspesima, ulogama, "Vojnoj akademiji", o tome šta voli, a šta ga da izbacuje iz takta, i za čim žali u životu i karijeri za MONDO otkiva glumac Ljuba Bandović.

Nešto najsvežije po čemu Vas televizijska publika pamti je serija "Vojna akademija", kakvi su Vaši utisci o toj seriji, radu na njoj i Vašoj ulozi, s obzirom na veliku popularnost koju je stekla kod publike?

Dopala mi se serija. Vrlo je važno pisati i uopšte stvarati za mlade ljude. Serija Vojna Akademija je ponudila neku vrstu alternative mladim ljudima, koji se uglavnom priklanjaju materijalnim dobrima. Serija promoviše drugačiji način mišljenja, promoviše obrazovanje, drugarstvo, poverenje, odricanje, zalaganje...jednom rečju – neke druge, bolje vrednosti. Možda bi nam bilo malo bolje kada bi poslušnost shvatili kao vrlinu. Ekipa koja je radila na seriji je, malo je reći, fantastična.Ja lično jedva čekam nastavak.

Delite li uloge na komercijalne i nekomercijalane i kojim kriterijumom se rukovodite kada odlučujete da neku ulogu prihvatite ili odbijete?

Ne delim ih ja na komercijalne i one koje to nisu.... Bar se trudim. Prihvatam i odbijam uloge po nekoj ličnoj logici i osećaju. Ne volim da igram ono što sam već igrao, pa i kada se desi takva ponuda, pokušavam da ‘drugačijim ključem otvaram slične uloge’. Drago mi je što ni danas, nakon toliko odigranih uloga, ne delim uloge na velike i male, glavne i sporedne, pozitivce i negativce.

Nekako Vas podjednako ima na televiziju, u pozorištu i na filmu. Da li se trudite da ne zapostavite nešto ili je to samo splet okolnosti?

Splet okolnosti. U ekipnim sportovima su vrlo cenjeni takozvani "all around" igrači, oni koji mogu na različitim pozicijama u timu da odigraju vrhunski. Ja sam takav igrač. Trudim se...

Koja uloga u dosadačnjoj karijeri Vam je intimno najdraža i zašto?

Volim Hasana Dželebdžiju u "Dervišu i smrti", Akija u "Rodama", Bureta u "Sutra ujutru", Vratila u "Snu letnje noci", Kjel Bjarnea u "Elingu", Salka u "Ceifu", "Martina" u Svicima, Tadiju u "Sestrama", Sirovinu u "Neprijatelju"... Mnoge uloge koje sam odigrao su mi izuzetno drage, a na neke sam i veoma ponosan.

Izjavili ste da niste ni tren oklevali kada Vam je ponuđena uloga policajca u filmu „Smrt čoveka na Balanu“. Šta vas je to 'na prvu loptu' kupilo kod ovog scenarija?

Duhovit je taj Mića Momčilović, i otvoren, pošten, voli to što radi. Posebno me oduševi kod ljudi kada imaju osećaj za meru u onom što rade. Mića je napisao scenario koji je dovoljno pametan, dovoljno duhovit, dovoljno bizaran, dovoljno samokritičan, dovoljno bajkovit... Mogu slobodno da kažem da je ovaj film “presek Balkana kakav niste nikada videli”.

"Smrt čoveka na Balkanu" na humorističan način dočarava jednu porilično morbinu situaciju, ima li film i neku dublju simboliku, neku drušvenu poruku, objašnjava li kakvi smo mi to zapravo?

Ne, film to ne objašnjava, nego nas posrami i natera da stavimo prst na čelo. Čovek je čoveku vuk, a sam si sebi najgori neprijatelj. Najpre bih tako definisao ono o čemu film govori.

Objanite nam, u nekoliko reči, kakva je' smrt na Balkanu', razlikuje li se 'naša smrt' od smrti na nekom drugom mestu?

Na brdovitom Balkanu se mnoge stvari koje čine život doživljavaju prenaglašeno i teatralno. Od svega pravimo ceremoniju. Pevamo na sahranama, pucamo na svadbama, cepamo odeću kada nam se rode deca i sve što možemo danas rado ostavljamo za sutra malo. Divni smo gosti, fantasticni domaćini, ali najgore komčije na svetu! Uostalom, videćete kad film izađe o čemu govorim…

Šta najviše može da Vas iznervira i izbaci iz takta, kada je profesija u pitanju?

Ne izbacuje me iz takta ništa, kada govorimo o profesiji. Imam problem kada vidim da neko podrazumeva sebe u poslu, kada je dovoljno da se pojavi I da svi treba da budemo počastvovani prisustvom te određena persone. Skoro sam pročitao rečenicu koja objašnjava mnogo stvari: ''Ljudi su uglavnom ono što ćute o sebi''.

Na šta ste ponosni u svojoj kariji, a za čim eventualno žalite?

Ponosan sam sto nisam nečiji, već isključivo svoj. Žalim što nisam imao priliku da zaigram sa velikim Petrom Kraljem.

Gde ćemo gledati Ljubu Bandovića nakon „Smrti čoveka na Balkanu“, imate li već nešto novo u planu?

Za koji dan počinjem snimanje novog filma Marina Maleševića pod nazivom "Apofanija". Ja vazda nešto radim.

Izvor: Mondo