По милости Божијој човек сам хришћанин, по делима велики грешник, по
звању боготражитељ бескућник који лута из места у место. Од имовине имама само једну торбу на леђима са сувим хлебом и под пазухом Свето писмо, то је све.
               Двадесет и четврте недеље по Духовима, ушао сам у цркву да се помолим Богу. За време богослужења прочитали су Апостол из посланице Солуњанима, зачало 273, у коме је речено, Молите се Богу без престанка. Те речи су ми се дубоко урезале у свест и запитао сам се како је то могућно да се човек моли без престанка, кад свако од нас мора да обавља многобројне послове да би се одржао у животу. Потражио сам ово место у Светом Писму и својим очима прочитао тачно што сам и чуо, Молите се Богу без престанка (1.Сол.5,18).  Молите се Богу духом без престанка(Еф.6,18).Подижите на сваком мјесту свете руке (1 Тим, 2,8). Узалуд сам размиђљао, нисам могао да схватим ђта то значи.
               Шта да радим- мислио сам – где нађем некога ко би ми ово објаснио? Ићи ћу по црквама у којима проповедају познати проповедници и ту ћу можда наћи што тражим.Тако кренух на пут. Чуо сам много одличних беседа о молитви, али све су се оне састојале само од општих упустава, ста је молитва, зашто је корисно да се човек моли, који су плодови молитве. Али, како доћи до праве молитве - о томе нико није говорио. Чуо сам једну проповед о сталој молитви духом, али ни ту није речено како да се до ње дође. Тако ми слуђање проповеди није пружало оно што сам желео, па сам престао да идем на њих и одлучио да с помоћу Божјом  потрађим неког ученог и искусног човека који би ми разјаснио ову тајну која ме је тако неодољиво привлачила.
              Дуго сам путовао по разним местима, све читајући Свето Писмо и распитујући за неког мудрог и искусног духовника и наставника. После извесног времена рекоше ми да у једном селу већ одавно живи и подвизава се неки господин, да код куће има своју капелу, да нкуд не излази и стално се моли Богу или чита духовне књиге. Кад сам то чуо трчећи сам отиђшао до тога села. Чим сам стигао потражих тога господина.
-   Шта желиш од мене? упита ме он.
-   Чуо сам да сте мудар и побожан човек, стога вас молим, Бога ради, да ми протумачите речи Апостола: Молите се Богу без престанка и како се то може научити. Ето шта желим да разумем, а што међутим никако не успевам.

            Господин је ћутао и паживо ме посматрао. Најзад рече:
-   Стална унутарња молитва је непрестано стремљење човековог духа Богу. Да би се у томе успело треба врло често тражити од Господа да нас Он научи како да се тако молимо. Моли се више и са већом усрдношћу и молитва ће те сама научити како она може да постане стална, али за то треба много времена.

             Затим ми даде да једем, још ми даде и да понесем на пут, па се опростисмо. Али  ни овај ми не беше ништа објаснио.
             Мислио сам, читао, размишљао како сам умео о ономе што ми је онај господин рекао, па ипак било ми је немогућно да разумем. Тако сам желео да у томе успем да ноћу нисам могао да спавам. Пошто сам прешао двеста врсти стигох до неког већег града у чијој околини спазих један манастир. У крчми ми рекоше да је старешина манастира добар, побожан и гостољубив човек, па отидох к њему. Примио ме је љубазно, понудио да се одморим и дао ми да једем.
-   Оче свети, рекох му, јело ми није потребно, већ бих вас молио да ме поучите како да се спасем?
-   Као да се спасеш? Па ето, живи по заповестима Божјим, моли се Богу и бићеш спасен.
-   Чуо сам да се треба непрестано молити, али није ми јасно како да се стално молим и чак не могу да разумем шта о уопште значи. Оче, преклињем вас, објасните ми то.
-   Не знам, драги брате, како бих ти то разјаснио. Али чекај!Имам једну књижицу у којој се о томе говори и он изнесе Духовно васпитање унутарњег човека од светог Димитрија(Ростовског) Хајде, почитај на овој страни.

              Прочитах следеће:
              Речи светог апостола: Молите се Богу без престанка, односе се на умну молитву, јер ум може увек да буде погружен у Богу и да Му се непрестано моли.
-   Како то ум може без расејаности да буде увек у Богу и да Му се моли без престанка? упитах.
-    То је веома тешко, уколико нам Сам Бог то не дарује, рече настојитељ.

              Али ни он ми ништа не објасни.
              Проведох ноћ код њега и сутрадан, пошто му се захвалих на љубазном гостопримству, наставих пут ни сам не знајући куда. Био сам тужан због своје неразборитости, па узех да читам Свето Писмо. Ишао сам тако пет дана и најзад једне вечери сретох неког старца. Изгледало ми је да је калуђер. На моје питање одговори ми да је монах и да је манастир у коме живи са још неколико монаха на десетак колометара од пута. Затим ме позва да одседнем код њих.
-   Имамо гостионицу и ту примамо богомољце, бринемо се о њима и хранимо их, рече ми он.

             Ни мало ми се није ишло тамо, па му рекох:
-   Мој мир не зависи од стана, већ од духовне поуке, хране ми не треба, имам доста сувог хлеба у торби.
-   Али какав то савет тражиш и шта хоћеш да разумеш? Хајде, доши к нама, драги брате, ми имамо искусних стараца који ти многу дати духовну поуку и управити те на прави пут у светлости Речи Божје и светоотачког учења.
-   Знате шта, оче? Прошло је неких годину дана како сам чуо у цркви ону заповест Апостола: Молите се Богу без престанка. Не знајући како то да разумем почео сам да читам Свето Писмо. Ту сам исто тако на много места наишао на заповест Божју, молите се без престанка, увек, у свакој прилици, на сваком месту, не само за време дневних послова, не само када сте будни, већ и у сну: Ја спавам а срце је моје будно (Песма над песм. 5,2)  То ме је веома изненадило и нисам могао да разумем како може тако нешто да се постигне и како се уопште до тога долази. Нека неодољива жеља и радозналост су се пробудили у мени: ни дању ни ноћу те ми речи нису избијале из памети. Почео сам да идем по црквама, слушао сам проповеди о молитви, али колико год сам их чуо ни у једној нисам добио савет како да се стално молим. Увек је било рачи само о припреми за молитву, о плодовима молитве, а нико међутим није учио како да се човек непрестано моли и шта уопште таква молитва значи. Често сам читао Свето Писмо и њиме проверавао оно што сам чуо на проповедима, али ипак нисам успевао да разумем шта сам хтео. Од тог времена постао сам некако несигуран и неспокојан.

Старац се прекрсти и поче говорити:
-   Захвали Богу, мили брате, што је открио у теби ту неодољиву силу која те вуче сталној унутарњој молитви. Познај у томе позив Божји и умири се, јер се кроз то куша твоја покорност Речи Божјој. Дато ти је да разумеш да није мудрост овога света нити празна жеља за сазнањем оно  што уводи у небеску свелост – у сталној унутарњу молитву – већ напротив, да је пут к томе сиромаштво духа и опит у простоти срца. Није чудо што ниси ништа чио о суштини саме молитве и што ниси могао да научиш како ћеш доћи до њеног непрестаног деловања. Стварно, много се проповеда о молитви, много се о томе и пише, али сва та расуђивања углавном су заснована на људском мудровању, на схватањима „здравог“ разума, а не на личном опиту. Обично се више говори о оном споредном у молитви него о њеној суштини. Једни објашњавју зато је потребно да се молимо, други говоре о сили последица молитве, трећи о средствима која су потребна за савршену молитву, о ревности, о пажњи, о топлини срца, о чистоти помисли, о покајању. Али шта је молитва и како је научити – на та, иако најважнија и основана питања, човек је врло ретко налазио одговор код савремених проповеника. То је стога што је одговор на то далеко сложенији од свих еихових објашњења и што он изискује не школско знање, већ мистички доживљај. А што је још нного жалосније, сва та сујетна и ситна мудровања наших свремених проповедника чине да се Бог мери људском мером. Многи праве велику грешку кад мисле да припремне мере и труд рађају молитву, док у ствари молитва је та која је извор подвига и врлина. Они не прае разлику између узрока и последица молитве чиме уањују силу молитве. То је схватање потпуно супротно ономе из Светог Писма у којем Апостол Павле пише:Молим дакле прије свега да се чине молитве (1 Том.2,1)

          Значи Апостол ставља молитву изнад свега. Од хришћана се траже многа добра њихова дела, али дело молитве је изнад свих других, јер без ње ништа добро не може да се учини. Без честе молитве не можемо начи пут Богу, не можемо разумети Истину, не можемо распети тело са његовим страстима и жељама, не можемо бити просвеени у срцу светлошћу Христовом нити постићи са Њим спасоносно јединство. Кажем „без честе молитве“, јер савршенство и правилност наше молитве не зависе од нас, као што каже и Апостол Павле:Ми не знамо шта треба тражити (Рим, 8,26). Према томе, само учесталост молитве је оно што зависи од нас и чиме једино можемо доћи до чисте молитве која је мати сваког духовног добра. Стекни мајку и имаћеш и децу, каже свети Исак Сиријанин, научи се прво молитви, па ћеш тек онда стећи све врлине. Али они који се држе личног опита ни тајанственог учења Светих отаца не познају добро та питања, па о томе мало и говоре.
           Разговарајући тако неосетно се приближисмо пустињској обитељи. Да се не бих одвајао од тог мудрог старца и да бих што пре заодовољио своју жељу, пожурио сам да му кажем:
-   Учините ми милост, часни оче, и објасните ми шта је то стална унутарња молитва и како се она може научити. Видим да ви о томе много из искуства знате.

          Старац се љубазно одазва мојој молби и позва ме к себи.
-   Дођи, даћу ти једну књигу Светих отаца из које ћеш лако разумети и уз помоћ Божју научити молитву.
           Уђосмо у његову ћелију и старац ми рече:
-   Стална унутарња Исусова молитва јесте непрекидно призивање Исусовог имена устима, срцем и мишљу при уверењу да је Он присутан на сваком месту, у свако доба, па чак и за време сна. Она се изражава речима: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Кад се човек навикне на ову молитву он осеће утеху и потребу да је стално понавља. После извесног времена он више не може без ње и она почиње да се сама од себе излива. Да ли сад разумеш шта је стална молитва?
-    Одлично разумем, оче. Бога ради, научите ме сада како да је стекнем, повиках с радошћу.
-   Како се учи молитва видећемо у овој књизи. Она се зове Добротољубље и садржи у потпуности учење о унутарњој сталној молитви од двадесет пет  Светих отаца. Ова је књига тако добра и тако корисна да се сматра као главна учитељица духовног созерцања и како каже блажени Никифор: Она приводи спасењу лако и без муке.
-   Зар је та књига већа и од Светог Писма? Упитах.
-   Не, није ни већа ни светија од Библије, али она садржи јасна објашњења о свему ономе што је за нас тајанствено у Светом Писму, због слабости нашег ума који не може да се уздигне до таквих висина. Ево једног поређења: Сунце је величанствено небеско тело, блиставо и прекрасно, али ми га не можемо гледати голим оком. Да би га посматрали и да би могли да поднесемо његове пламене зраке, морамо да се послужимо стаклом, предметом вештачиким и бескрајно мањим и тамнијим од Сунца. Ето, Свето Писмо је то блиставо Сунце, а Добротољубље наше стакло. Сад слушај, прочитаћу ти како се треба вежбати у непрестаној унутарњој молитви.   

        Старац отвори Добротољубље, изабра један одељак од светог Симеона Новог Богослова и отпоче:
-   Седи насамо ћутећи, погни главу, затвори очи, диши лакше, повуци се духом у срце и сабери ум, то јест своје мисли у срце. Напоредо са дисањем, тихо наглас или у себи изговарај речи:Господе Исусе Христе, помилуј ме. Потруди се да одагнаш све мисли, буди стрпљив и често ово понављај.

             Затим ми старац све то објасни на примерима па још прочитасмо из Добротољубља поуке светог Григорија Синаита и преподобних Калиста и Игњатија. Све што би прочитали старац ми је затим објашњавао својим речима. Слушао сам пажљиво, сав задивљен и трудио се да све то што боље запамтим. Тако проведесмо читаву ноћ и не одлазећи на починак, све до јутрења. Опраштајући се, старац ме благослови и рече да  за време дик учим молитву долазим код њега на искрену исповест, јер није препоручљиво без наставника се упуштати у духовна занимања.
            Док сам стајао у цркви осећао сам неку силну ревност која ме је гонила да што марљивије учим сталну унутарњу молитву, и помолио сам  се Богу да ми у томе помогне. Потом се забринух како ћу одлазити код старца на савет и на исповест кад ме у гостионици неће држати дуже од три дана, а у самој околини манастира нема станова... Најзад ми рекоше да се на четире врсте одатле налази неко село, па отидох тамо. Срећом Бог ми је помогао. Успео сам да се запослим као чувар врта код неког сељака, с тиме да лето проведем сам у колиби на крају врта. Богу хвала, нашао сам најзад мирно место. Тако сам, ето, почео да живим и по упутствима које сам добио учим унутарњу молитву одлазећи при томе често код мог старца.
           Читавих недељу дана вежбао сам унутарњу молитву у тишини моје баште, поступајући тачно по саветима старца. У почетку је изгледало да све иде добро. Потом сам почео да осећам јаке тегобе, лењост, досаду, несносну поспаност и разне мисли као облаци навалише на мене. Сав жалостан отишао сам до старца и испричао му како ми је. Он ме је љубазно примио и рекао:
-   То је, мој драги брате, борба коју против тебе води зао дух, јер се он ничег тако не плаши као срдачне молитве. Он овим покушава да те омете и одвратиод тог посла.Али знај да непријатељ делује по вољи и допуштењу Божјем и мери у којој је то за нас корисно. Вероватно је потребно да се твоје смирење још опроба. Сем тога и сувише је рано да својом превеликом ревношћу доспеш до вишег степена срдачне молитве, јер би могао да паднеш у духовну себичност.

Сад ћу ти прочитати нешто о томе из Добротољубља.
Старац узе да прелистава по поукама монаха Никифора и поче читати:“Ако и поред својих напора не можеш ући у област срца као што сам те упутио,чини оно што ћу ти рећи и с Божјом помоћи, наћи ћеш што тражиш. Познато ти је да се у нама налази разум. Том разуму одузми сваку помисао – пто можеш само ако хоћеш – и усели у њега молитву:Господе Исусе Христе, помилуј ме. Потруди се да тим унтрашњим призивањем замениш сваку другу мисао и после извесног времена то ће ти сигурно отворити врата срца. Ово је чињеница која је опитом потврђена“.
-   Видиш ли шта саветују Свети  оци у таквим случајевима, рече ми старац. Зато треба ове рачи да примиш с поверењем и да се потрудиш да колико год више можеп изговараш Исусову молитву. Ево ти бројанице са којом ћеш моћи за почетак да прочиташ три хиљаде молитви дневно. Било да стојиш или седиш, било да лежиш или ходаш, говори без престанка:Господе Исусе Христе, помилуј ме и то лагано и тихо. Пази да прочиташ тачно три хиљаде молитава на дан, не додајући самовољно и не одузимајући ни једну. На тај ћеш начин стећи непрестану срдачну молитву.

              Са радошћу примих све старчеве речи и вратих се у своју колибу. Почех верно и тачно да испуњавам оно што ме је старац научио. Нека два дана било ми је напорно и тешко, а потом је све почело да бива лако, тако да када сам прекидао молитву, осећао сам потребу да је наставим и она би онда текла лако и лепо без трага од раније тегоба.
              Испричао сам све старцу и он ми заповеди да одсада свршавам по шест хиљада молитава дневно. Још ми рече:
-   Буди спокојан и само се потруди да се тачно држиш одређеног броја молитви – Бог ће ти се смиловати.

             Читаву недељу сам остао у својој колиби изговарајући свакодневно по шест хиљада молитви, не марећи ни за шта друго и не осврћући се на помисли, ма какве оне биле. Трудио сам се само да се тачно придржавам старчевих савета. И гле, тако сам се лепо навикао на молитву да ако бих се за тренутак зауставио, осећао бих неку празнину као да сам нешто изгубио – а чим бих наставио, опет сам постајао срећан и лак. Ако бих некога срео нисам више имао потребу да се разговарам. Желео сам само да останем сам и да се молим – толико сам се био навикао на молитву за тих недељу дана.
             Старац који ме већ десет дана није видео, сам је дошао да види шта је са мном. Објаснио сам му шта ми се све догодило. Пошто ме  је саслушао рече:
-   Ето, сад си се навикао на молитву. Одсад треба само да чуваш ту навику и да је јачаш. Не губи време, већ се с Божјом помоћи одлучи на дванаест хиљада молитава дневно. Живи и даље у усамљености, изјутра устај мало раније, а увече лежи мало касније. Два пута месечно дођи код мене да се посаветујемо.

             Поступио сам по старчевим саветима и првог дана сам једва успео да до касно увече завршим свих дванаест хиљада молитви. Сутрадан сам их већ лакше свршавао и са више воље. Прво сам осећао умор, неку врсту задебљања језика и грч у вилицама, али све то није било много непријатно. Затим сам осетио слаб бол непца, онда палца леве руке којим сам одбројавао куглице на бројаницама. У руци све до лакта осећао сам неку топлоту што је било веома пријатно. Све ме је то још више гонило на молитву. Тако сам, ето, пет дана верно свршавао својих дванаест хиљада молитви и заједно са навиком стекао и лакоћу и радост  у њима.
      Једном, рано изјутра пробудила ме је молитва. Почео сам јутарње правило, али језик ми се некако сплео – само сам желео да говорим Исусову молитву. Чим сам започео,постао сам веома срећан, а усне су се некако неосетно саме од себе мицале. Читав тај дан провео сам у радости. Било ми је као да сам одвојен од свега што ме је окружавало и као да сам био у неком другом свету. Још пре вечери завршио сам мојих дванаест хиљада молитви. Много сам желео да наставим, али нисам смео да пређем број који ми је старац одредио. И наредних дана наставио сам са лакоћом и без икаквог замарања да призивам мило име Исуса Христа.
      Потом сам отишао код мог старца и све му до танчана испричао. Када сам завршио он ми рече:
-   Хвала Богу што ти је дао вољу да се молиш и снагу да то чиниш са лакоћом. То је природна ствар и долази од честог вежбања и ревности. Нешто слично бива и са машином коју спочетка морамо да погурамо, а после она сама  ради. Али да би се и даље окретала треба је подмазати и с времена на време јој дати нов замах. Видиш ли каквим је све дивним способностима човекољубиви Бог обдарио нашу осећајну природу и како Он даје да се и у грешној души и срцу још неочишћеом благодаћу Светога Духа јављају узвишена осећања. Колики тек степен савршенства, радости и одушевљења достиже човек када Господ Благоизволи да му дарује самодејствујућу срдачну молитву и кад му очисти душу од страсти! То Блаженство се не може описати. Ко открије тајну срдачне молитве тај већ предосећа небеску сладост још овде на земљи. То је дар кога добијају они који траже Бога са смиреношћу и љубављу.

Одсад те разрешавам, моли се колико хоћеш и што више можеш. Све време бдења постарај се да се  посветиш молитви и призивај без бројања име Исуса Христа, препуштајући се покорно вољи Божјој и надајући се на Негову помоћ. Веруј да те Он неће оставити и да ће те упутити на прави пут.
    Читаво то лето провео сам изговарајући без престанка Исусову молитву и био сам необично спокојан. Понекад ми се и у сну чинило да се молим. Када би ми се преко дана догодило да сретнем некога, свако ми је био драг, као да ми је најрођенији. Мисли се беху саме од себе смириле и ни о чему другом нисам мислио до о молитви. Затим сам почео да навикавам ум да слуша речи молитве које су уста изговарала, а срце је понекад само од себе почињало да осећа топлину и пријатност. Када бих отишао у цркву, дуге манастирске службе су ми изгледале кратке и више ме нису замарале као раније. Моја убога колибица изгледала ми је као неки прекрасни дворац и ја нисам знао како да заблагодарим Богу што је мени, великом грешнику, послао тако доброг старца и духовника.
       Али нисам се дуго користио саветима мог доброг и мудрог старца јер је он већ крајем истог лета умро. Опростио сам се од њега са сузама, захвалио му се за његово очинско старање и замолио га да ми као благослов остави бројанице са којима се он увек молио. Тако, ето, опет остадох сам.
     Најзад, лето је прошло,башту су обрали и ја више нисам могао ту да останем. Сељак ми даде као награду две рубље, напуни ми торбу сувим хлебом за пут  и ја опет пођох да лутам по разним местима. Али више нисам био у бризи као раније:Призивање имена Исуса Христа ме је све више веселило, а и сви они на које сам наилазио били су тако добри према мени да ми се чинило да ме је цео свет заволео.
       Једном сам почео да размишљам шта да урадим са оне две рубље које ми је дао сељак. Шта ће ми? Старца више немама нити икога  ко би ме руководио, зато најбоље да купим Добротољубље и да по њему учим унутарњу молитву. Прекрстих се и пођох даље непрестано се молећи. Дођох тако у неки град и почех да тражим по радњама Добротољубље. Најзад сам нашао једно али продавац је за њега тражио три рубље, а ја сам имао само две. Цењкао сам се, цењкао, али он није хтео да попусти, најзад ми рече:
-   Иди у цркву и потражи црквењака. Он има једну стару овакву исту књигу, па ће ти је можда дати за твоје две рубље.

         Отишао сам тамо и стварно купио за две рубље неко врло старо и оштећено Добротољубље. Био сам пресрећан. Поправио сам га са мало штофа, како сам најбоље умео и ставио га у торби заједно са Светим Писмом.
          И тако ја, ето, путујем непрестано понављајући Исусову молитву, која ми је слађа и милија од свега на свету. Понекад, за дан прећем по 70 врста, а да то и не осетим, осећам само да се молим. Када се догоди да ми је сувише хладно, говорим молитву са већом пажњом и одмах ми некако буде топлије. Ако ме спопадне глад, ја чешће призивам име Господа Христа и заборавим на њу. Ако сам слаб, ако ме боле леђа или ноге, ја се усрдније молим и више не осећам бол. Кад ме неко увреди ја опет почнем да мислим на благу Исусову молитву и гнев или туга одмах ишчезну и ја све заборавим. Мој ум је постао некако сасвим прост. Ни о чему се не бринем, ништа ме не занима, ништа што је спољашње ме не привлачи хтео бих само да увек будем у самоћи.Из навике немам никакве друге потребе осим да се молим без престанка. И кад тако радим ја сам пресрећан. Бог једини зна шта се то са мном збива. На крају крајева све је то још емотивно или, како је говорио мој покојни старац, природно и од стечене навике. Али још се не усуђујем да отпочнем са изучавањем и усвајањем духовне молитве која се врши у срцу. Сувише сам недостојан и прост. Чекам час воље Божје надајући се у молитву мог покојног старца.
        И тако, ја још нисам дошао до непрестане духовне молитве у срцу, али хвала Богу, сад бар разумем шта значе речи Апостола које сам некад чуо:

            Молите се Богу без престанка.       

    Дуго сам путовао по разним местима, увек праћен Исусовом молитвом, која ме је бодрила и тешила на сваком путу, у свакој прилици и при сваком сусрету. Најзад ми се учини да бих добро урадио  да се негде зауставим и потражим мирно место ради миле самоће тако и да бих могаода изучавам Добротољубље које сам дотад читао помало увече на одморишту или за време дневних предаха. Имао сам силну жељу да се удубим у ту књигу и да из ње вером поцрпем истинито учење на спасењу душе кроз срдачну молитву.Нажалост да бих задовољио ту жељу нисам се могао бавити никаквим занатом, пошто још од раног детињства не могу да се служим левом руком. И тако у немогућности да се негде дуже задржим, пођох пут Сибира, у манастир Светог Инокентија Иркутског, у нади да ћу у сибирским равницама и шумама наћи више мира и да ћу тамо моћи лакше да се посветим читању и молитви. Тако се ја кренух понављајући без предаха устну молитву.
    После извесног времена осетио сам да ми молитва сама од себе силази у срце, то јест да моје срце откуцавајући равномерно изговара у себи свете речи. На пример, при првом откуцају, Господе, при другом Исусе, при трећем Христе и тако даље. Престао сам да устима говорим молитву и почео пажљиво слушати шта се то у срцу збива. Сетих се да ми је покојни старац говорио о радости коју човек тада осећа. Затим сам почео да осећам лак бол у грудима, а у души толику љубав према Спаситељу, да ми се чинило да када би Он сад стао преда ме, да бих Му се бацио пред ноге, загрлио их и окупао сузама захваљујући Му за утеху коју Својим Именом, по својој милости и љубави, даје недостојном и грешном створењу своме.
        Ускоро се у срцу појавила нека умилна топлина која се ширила по читавим грудима. Ово ме је навело да пажљиво читам Добротољубље, да ту проверим своје утиске и да из њега даље изучавам унутарњу срдачну молитву. Без те контроле, бојао сам се да ћу пасти у прелест, или да ћу примити природне покрете за благодатне, или се погордити брзим стицањем молитве, као што је рекао мој покојни старац. Углавном сам ишао ноћу, а дању сам у шуми читао Добротољубље, седећи под неким дрветом. О колико нових, колико дубоких сазнања ми је открило то читање! Оно ми је донело срећу коју никад дотад нисам могао ни замислити. Истина, нека су места била неразумљива за мој ограничени ум, али срдачна молитва разјашњавала је оно што нисам разумео. Поред тога, у сну сам понекад виђао мог покојног старца који ми је објашњавао тешка места и будио смиреност у мојој неразборитој души. Тога лета читава два месеца сам провео у неком блаженом стању. Путовао сам махом кроз шуме и по сеоским путевима. Кад бих дошао у неко село замолио бих за торбу сувог хлеба и прегршт соли, па бих напунио чутуру водом и поново пошао даље. То ми је било довољно за наредних сто врсти.
           Да ли због мојих грехова или ради духовне поуке, тек крајем лета наиђоше искушења. Ево како: када сам једне вечери избио на друм срео сам два човека – личили су ми на војнике. Затражили су ми новац и кад сам им рекао да немам ни копејке, нису веровали, па су почели дрско да вичу:
-   Лажеш! Богомољци скупљају много новца.

          Један од њих рече:
-   Шта ту ваздан да разговарамо? Па ме удари штапом по глави и ја падох без свести.

     Не знам да ли сам дуго тако лежао, али кад сам дошао к себи, видех да сам у шуми недалеко од пута. Сав сам био исцепан, а моја торба беше нестала. Остале су само везице којима сам је причвршћавао. Хвала Богу што нису однели личну карту која ми је била у старој капи, како би је брзо могао показати кад затреба. Кад сам се дигао горко заплаках, не толико због болова у глави колико због књига – Светог Писма и Добротољубља који су ми били у украденој торби. Плакао сам и јадиковао данима и ноћима. Где је сад моје Свето Писмо које још од детињства читам и које сам увек имао уза се? Где је моје Добротољубље из којег сам црпео знање и утеху? Изгубио сам једино благо које сам имао пре него што сам га се довољно науживао. Боље да су ме убили. Шта ће ми живот без те духовне хране? Никада више нећу моћи да купим те књиге.
      Читава два дана једва сам могао да идем – толико сам био тужан, трећег дана, изнемогао, падох поред једног жбуна крај пута и заспах. Сањао сам да сам у манастиру, у старчевој ћелији и да му причам своје јаде. Старац, пошто ме је утешио, рече:
         - Нека ти ово буде за наук да се више не везујеш за материјалне ствари, већ да слободан и лак идеш у небо. Ово ти је искушење послато да не би пао у духовно сластољубље јер Бог хоће да се хришћани потпуно одрекну своје воље и сваке везаности за њу, како би се целосно предали Његовој божанској вољи. Све што Он чини  јесте  ради  добра  и  спасења  човековог.  Бог  хоће     да  се сви људи спасу(1. Тим.2,4). Стога, немој да очајаваш и веруј да ће Бог дати с искушењем и излаз (1.Кор.10,13) и да ћеш ускоро примити утеху већу од твоје садашње жалости.
         На то се пробудих, охрабрих, с неком светлошћу и миром у души. Нека буде воља Господња, рекох, па устадох, прекрстих се и пођох. Молитва је и даље дејствовала у мом срцу као и раније и три дана сам путовао на миру. Одједном угледах на путу групу злочинаца које су спроводили. Кад сам стигао до  њих приметио сам  ону двојицу  који су ме напали. Пошто су ишли ивицом колоне падох пред њих на колена молећи да ми кажу где су ми књиге. Прво су се правили да ме не познају, а онда један од њих рече:
-   Ако нам даш штогод, вратићемо ти књиге. Дај нам рубљу.

           Заклех се да ћу им је неизоставно дати, па макар морао просити за њу.
-   Ево, узмите ако хоћете моју личну карту у залог.

          Онда ми рекоше да се књиге налазе у колима са осталим украденим стварима које су им запленили.
-   Како бих могао да дођем до њих?
-   Питај командира који нас спроводи.

     Отрчах к њему и све му подробно објасних. Између осталог он ме упита да ли знам да читам Свето Писмо.
-   Не само да знам да читам, већ умем и да пишем, одговорих ја. На Светом Писму ће те видети једну белешку која вам може потврдити да је књига моја, а ево на личној карти мог имена и презимена.
-   Ови лопови су дезертери, отпоче да прича командир. Они живе у некој колиби и нападају пролазнике. Јуче их је ухватио један вешт кочијаш када су покушали да му украду тројку(коње) Што се тиче твојих књига врло ћу ти их радо вратити, само мораш поћи са нама још четири врсте до првог одморишта, јер не могу само због тебе да заустављам читаву колону.

    Сав пресрећан, ишао сам поред командира који је јахао и разговарао са њим. Одмах сам видео да имам посла са добрим и поштеним човеком. Распитивао се ко сам, одакле долазим и куда идем. Одговорио сам му искрено. Најзад стигосмо до зграде одморишта и он отиде да потражи моје књиге, мало после ми их донесе говорећи:
          -Куда ћеш сад да идеш? Већ је пао мрак, хајде, остани овде да ноћиш.
     Тако и урадих.Био сам толико срећан што сам нашао своје књиге да нисам знао како да заблагодарим Богу. Грчевито сам их стезао на груди, сузе радоснице текле су ми из очију, а срце ми је лупало од превелике радости.
       Командир, видевши ме, рече:
-   Ти изгледа волиш да читаш Свето Писмо.

         Од радости нисам могао ништа да кажем. Само сам плакао. Командир настави:
-   Ја, брате, пажљиво читам Еванђеље сваког дана, па извади из униформе једно мало Еванђеље опточено сребром.
-    Седи да ти испричам како сам стекао ту навику.Хеј дајте овамо вечеру.

         Седосмо за сто и командир отпоче:
           
-   Од младости сам служио у армији, никад у гарнизону. Знао сам добро свој посао и претпостављени су ме волели као ваљаног војника. Али бејах млад, моји пријатељи такође. На моју несрећу научио сам да пијем и толико сам се био одао алкохолу да сам се разболео. Кад нисам пио био сам примерен официр, али чим бих узео и најмању чашицу морао сам да одлежим по шест недеља. Дуго су ме трпели, али,  најзад пошто сам у пијаном стању увредио једног претпостављеног био сам враћен међу просте војнике и упућен у гарнизон на трогодишњу казну. Запретили су ми да ћу бити најстроже кажњен ако не оставим пиће. И тако бедник, узалуд сам покушавао да се уздржим, да се лечим, нисам никако могао да се ослободим те страсти. Најзад је решено да ме пошаљу у казнени батаљон. Када сам то чуо био сам очајан.

                     Једнога дана док сам седео у соби и размишљао о свему томе, дође ми један калуђер који је купио прилог за цркву. Свако је давао колико је могао. Када је стигао до мене калуђер ме упита:
-   Што си тако тужан?

          Поразговарао сам мало са њим и испричао му своју несрећу. Монах се сажали на мој тежак положај, па ми рече:
-   Иста ствар се догодила мом рођеном брату и ево како се он избавио те беде. Његов духовник му је дао Еванђеље и наредио му да сваки пут кад буде осећао потребу да пије прочита по једну главу, а ако се жеља понови, нека прочита и следећу. Мој брат је почео тако да ради и после кратког времена страст за пићем је ишчезла и ево већ петнаест година како није окусио ни капи алкохола. Покушај и ти тако и брзо ћеш видети користи од тога. Имам једно Еванђеље, ако хоћеш, донећу ти га.
-   Шта ће ми твоје Еванђеље, кад ме ни сви моји напори, ни лекови нису могли задржати да не пијем.

       Говорио сам тако јер никада дотад нисам био читао Еванђеље.
-   Немој тако, одговори калуђер. Уверавам те да ће ти помоћи.

       И стварно сутрадан ми донесе своје Еванђеље. Отворио сам га, прегледао, прочитао неколико реченица и рекао:
           - Не треба ми, ништа се ту не разуме.
      Монах ме је и даље преклињао говорећи да се и у самим речима Еванђеља крије благодетна сила, јер је Сам Бог изговарао речи које су у њему записане.
-   Не мари ништа ако не разумеш, само и даље читај пажљиво. Један светитељ је рекао: Ако ти не разумеш Реч Божју ђаволи је разумеју и дрхте. А пијанство је без сумње дело злих духова. Још ћу ти рећи и ово: Свети Златоуст пише да се демони плаше чак и куће у којој се чува Еванђеље и није им лако да ту нападају чувека.

         Не сећам се више шта сам дао том калуђеру, узео сам Еванђеље, ставио га у кофер са осталим стварима и убрзо сасвим заборавио на њега. После неког времена осетио сам потребу за алкохолом, умирао сам од жеље, па отворих кофер да узмем новац и отрчим у кафану. Поглед ми паде на Еванђеље. Сетих се свега што ми је калуђер рекао, па га отворих и почех да читам прву главу по Матеју. Прочитао сам је до краја и ништа нисам разумео, али сетио сам се да је монах рекао: То ништа не мари, само и даље читај пажљиво. Хајде, рекох, да прочитам и другу главу. Почех и већ ми се учини разумљивије. Хајде и трећу, нисам још ни почео да читам кад зачух трубу која је свирала повечерје. Сад више нисам могао да напустим касарну, тако да те вечери нисам пио.
        Сутрадан по устајању када сам пошао да потражим вина помислих: да опет прочитам једну главу из Еванђеља, па да видим. Прочитао сам је и опет нисам отишао у кафану. И следећег пута када сам осетио жудњу за алкохолом, опет сам узео да читам и било ми је лакше. Ово ме је охрабрило и кадгод бих осетио жељу за пићем читао сам по једну главу из Еванђеља. Уколико је време више пролазило мени је бивало лакше. На крају, кад сам завршио сва четири Еванђеља страст за вином је потпуно ишчезла и ја сам омрзао сваки алкохол. Ево већ Двадесет година како не узимам никакво јако пиће.
        Цео свет се чудио мојој промени. После три године поново су ме примили у официрско чин. Чак сам и напредовао и постао командир.  Оженио сам се, имао сам срећу да наиђем на дивну жену. Стекли смо нешто иметка и сад, хвала Богу, некако живимо, помажемо сиротињу колико можемо и примамо намернике. Имам и сина који је већ официр, красан момак. Од како сам оздравио заклео сам се да ћу сваког дана, читавог живота, прочитати по једно од четири Еванђеља без обзира на друге послове. Тако сада и радим. Кад сам много заузет и кад сам уморан ја онда легнем и замолим жену или сина да седну покрај мене и да ми читају Еванћеље. Тако ја не одступам од свог правила. Из захвалности и у славу Божју дао сам да се ово Еванђеље опточи сребром и увек га носим на грудима.
        Са задовољством сам ово слушао и онда рекао:
-   Знао сам сличан случај. У нашем селу, у фабрици био један одличан мајстор, јако добро извежбан у свом занату. Али на његову несрећу пио је и то често. Неки побожан човек му је посаветовао да  кадгод осети потребу за вином изговори по тридесет и три Исусове молитве, у славу Пресвете Тројице, а у спомен тридесет и три године  земаљског живота Исуса Христа. Мајстор га је послушао и ускоро је престао да пије. Чак је кроз три године отишао у манастир.
-   А шта је веће, упита командир, Исусова молитва или Еванђеље?
-   Еваншеље и Исусова молитва су једно исто, одговорих ја, јер божанствено Име Исуса Хрита крије у себи све еванђелске истине. Свети Оци су говорили да је Исусова молитва скраћено Еванђеље.

      Потом се помолисмо Богу и капетан отпоче да чита Еванђеље по Марку од почетка. Ја сам слушао и у срцу творио Исусову молитву. У два сата по поноћи завршили смо Еванђеље и отишли на спавање.
       Као и обично изјутра сам рано устао, сви су још спавали. Свитало је и ја сам почео да читам моје драго Добротољубље. Са колико радости сам га отворио! Чинило ми се да сам се поново састао са својим оцем после дугог растанка или са пријатељем васкрслим из мртвих. Љубио сам га и захваљивао Богу што ми га је вратио. Почех да читам Теолипта Филаделфијског, у другом делу Добротољубља. Зачудио ме је његов савет у којем предлаже да се истовремено обављају три посла: Седећи за столом, каже он, телу дај храну, уху читање, срцу молитву. Али сећање на ону дивно проведену јучерању вечеру на примеру ми је показало да је то могућно. Тад сам разумео тајну да срце и ум човека нису једно исто.
      Када је капетан устао, отишао сам да му се захвалим и да му кажем збогом. Послужио ме је чајем, дао ми једну рубљу, па се растадосмо. Сав радостан наставио сам пут.
      Пошто сам прешао једну врсту, сетих се да сам оним војницима обећао рубљу до које сам наочекивано дошао. Да ли да им је однесем или не? С једне стране, помислих, они су ме изударали и опљачкали, а с тим новцем и овако не могу ништа кад су под стражом. Али с друге стране сетих се да у Светом Писму стоји: Ако је дакле гладан непријатељ твој, нахрани га (Рим. 12,20). А Спаситељ је говорио: Љубите непријатеље своје (Мат. 5,44),  и  још, који хоће кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мат. 5,40). Убедивши овим себе, вратих се и стигох до зграде одморишта баш када се колона спремала да пође. Отрчао сам до двојице лопова и дао им рубљу говорећи:
-   Покајте се и молите се Богу. Човекољубиви Христос вас неће оставити!

    По том се удаљих од њих и пођох својим путем у супротном правцу. 

Пошто сам прешао педесет врсти по добром путу, пођох сеоским путевима мирнијим и погоднијим за читање. Дуго сам ишао кроз шуму и с времена на време наилазио на по које село. Често сам по читав дан седео у шуми и читао Добротољубље. Из те сам књиге научио много дивних ствари. Срце ми је горело од жеље да се сјединим са Богом кроз унутарњу молитву коју сам марљиво  изучавао из Добротољубља.  Али био сам тужан што нисам могао да нађем неко скровиште где бих се на миру и без прекидања могао посветити читању. У то време читао сам и Свето Писмо и осећао да почињем да га боље разумем. Све мање је било нејасних места. Свети Оци имају право кад кажу да је Добротољубље кључ који открива тајне Светога Писма. Руковођен Добротољубљем почињао сам да разумем тајанствено значење Речи Божје, открио сам шта значи тајни човек срца (1. Петр.3,4), молитва духом и истином (Јов. 4,23), царство унутра у нама (Лук. 27,21), посредство сауздисајног Духа Светога (ср. Рим. 8,26), дај ми срце своје (Прич. 23,26), обући се у Христа (Рим. 13,14 и Гал. 3,27), обручење Духа Светог у срцима (ср. Апокал. 22,17), призивање, Ава оче ( Рим. 8,15-16) и још много шт друго. При свем том непрестано сам се молио у срцу. Све што  ме је окруживало изгледало ми је прекрасно. Дрвеће, трава, птице, земља, ваздух, светлост – све као да ми је говорило да постоји ради човека, да казује љубав Божју према нама, чинило ми се да се све моли, да све пева славу Богу. Разумео сам тада шта значи оно што се у Добротољубљу назива „знање језика твари“ и увидео сам како је могућно разговарати са створењима Божјим.
      Дуго сам тако путовао и онда дођох у неко пусто место где три дана нисам наишао ни на какво село. Био сам појео сав двопек који сам имао. Нисам знао шта да радим да не бих умро од глади. Чим сам наставио срдачну молитву брига је ишчезла и ја сам се препустио вољи Божјој. Ово ме је умирило и развеселило. Нисам дуго ишао кад опазих пред собом  неког пса како излази из шуме, позвах га и он дође к мени и поче да се умиљава. То ме је обрадовало, па помислих, Како је велика милост Божја! – игурно да у шуми  има неко стадо јер је ово овчарски пас, или можда неки ловац који лови овуда. У сваком случју затражићу хлеб пошто већ два дана нисам ништа јео или ћу се распитати за неко село у околини. Кад ме је оњушио и видео да немам ништа, пас је побегао у шуму истим путем којим је и дошао. Пођох за њим, после неких двеста метара приметио сам међ дрвећем пса који је промолио глву из своје кућице и лајао. Видех како ми иде у сусрет један сељак средњих година сув и блес. Упитао ме је како сам дотле дошао, а ја њега шта ради у том пустом месту.Посто смо мало поразговарали сељак ме позв у колибу и објасни ми да је он шумар и да надгледа ову шуму која треба да се посече. Послужио ме је хлебом и сољу, па почесмо разговор.
-   Завидим ти на овом усамљеничком животу кога водиш, рекох му, а не као ја који лутам из места у место међ свакаквим светом.
-   Ако хоћеш можеш и ти да живиш овде. У близини има стара колиб  у којиј је живео шумар који је био пре мене, мало је оштећена, али за лето може да послужи. Имаш личну карту. Хлеба има доста за нас двојицу – сваке недеље ми га доносе из села, а ево потока у којем увек има воде. Ја, брате, већ десет година само хлеб једем и воду пијем, и ништа више. У јесен,  кад се заврше пољски радови доћи ће двеста људи да секу шуму. Ја онда више немам никаква посла овде, па ћеш морати и ти да идеш.

           Када сам ово чуо био сам пресрећан. Нисам знао како да захвалим Богу и Његовој доброти. Све оно због чега сам толико тужио, све оно што сам толико желео, ето, сада се одједном остварило.  До дубоке јесени има још четири месеца и за то време ћу моћи да искористим овај мир и тишину и да уз помоћ  Добротољубља изучавам непрестану срдачну молитву. Тако сам одлучио да се настаним у колиби коју ми је шумар спомињао. Продужисмо разговор и тај ми брат исприча свој живот.
-   Нисам баш био последњи човек у селу, имао сам свој занат, бојио сам тканине у црвено и плаво. Живео сам у обиљу, али не баш поштено – прилично сам варао муштерије, псовао за свашта, био сам груб, пијаница и свађалица. У селу је живео појац који је имао неку стару, веомастару књигу о Страшном суду. Често је одлазио код побожних људи и читао им, а они су му за то давали нешто новца. Најчешће су му давали по десет копејки и он би остајао до зоре и читао. Једном је дошао к мени. Док сам ја нешто радио слушао сам га како чита о мукама у аду, о васкрсењу мртвих, о томе како ће Бог доћи да суди свету, како ће анћели затрубити, како ће се огањ и смола излити на земљу, како ће црви разједати грешнике. Слушајући то било ми је ужасно. Учинило ми се да ће те муке сигурно и мене снаћи. Помислих: ако бих покушао да спасем душу, можда бих искупио грехе. Дуго сам размишљао и најзад одлучих да оставим свој занат. Продао сам кућу и како сам живео сам, постао сам шумар с тим да ми награда буде хлеб, нешто мало одела и свеће које палим за време молитве.

Ево више од десет година како тако живим. Једем једном дневно и то само хлеб и воду. Сваког јутра устајем са првим петловима и све док не сване чиним метаније. Кад се молим, онда запалим по седам свећа пред иконама. Дању кад обилазим шуму носим на себи тешке вериге. Не псујем, не пијем никакав алкохол, не свађам се, са женама немам никакве везе.
С почетка сам био срећан што овако живим, а затим су почеле да ме обузимају мисли којих никако не могу да се ослободим. Бог зна да ли ћу заслужити опроштај грехова, а овакав живот је веома тежак. И онда, да ли је све истина што пише у књигама? Како то човек може да васкрсне? Они који су умрли пре сто година, више од њих ни праха нема. И ко зна да ли уопште постоји пакао? У сваком случају нико се још није вратио с оног света, кад човек умре он иструли и од њега не остане више ни трага. Можеа су ову књигу написали попови само да би нас, просте људе, заплашили и лакше потчинили. Човек тако живи на овој земљи тешко и без утехе, а на другом свету неће имати ништа. Чему онда све ово? Није ли можда боље да се човек бар ово мало времена док је на земљи наужива. Ето, такве ме мисли прогањају, додаде он, и бојим се да ћу морати да се вратим свом занату.
     Кад сам ово чуо било ми је веома жао тог човека, па помислих: обично се говори да су само интелектуалци и научници „слободни мислиоци“ и да ни у шта не верују, а ево како и наши прости сељаци умеју да не верују. Вероватно зао дух не бира, штавише можда још лакше напада неуке. Треба се просвећивати колико год више можемо и јачати се Речју Божјом против непријатеља душе.
    У намери да помогнем овом брату и да ојачам његову веру извадих  из торбе Добротољубље и отворих га на сто деветој глави од преподнобног Исихија. Прочитао сам и објаснио да се човек не може уздржати од греха само из страха од кризе, јер душа не може да се ослободи грешних мисли без чувања ума и чистоте срца који се задобијају кроз унутарњу молитву. Сви они који из страха од паклених мука отпочну добронетељни живот, као и они који га почну ради награде у Царству небеском су, према Светим Оцима, слични најамницима јер је страх од мука- пут слуге, а жеља занаградом – пут најамника. Бог међутим жели да људи долазе к Њему путем синовским, то јест да из љубави и усрђа према Њему буду поштени и да се наслађују спасоносним једнинством са Њим у својим душама и срцима.
            - Узалуд се умараш и намећеш себи разне тешке подвиге. Бићеш увек и у најмањој прилици склон да грешиш и никада нећеш бити спокојан, све док ти Бог не буде стално у памети, а Исусова молитва у срцу. Него ти, брате, отпочни да непрестано свршаваш Исусову молитву што ти неће бити тешко у овој пустињи и ускоро ћеш видети корист од тога. Богохулне мисли ће нестати, вера и љубар према Спаситељу пробудиће се у теби, разумећеш како то мртви могу да васкрсну и Страшни суд ће ти изгледати онакав какав ће он уствари и бити. На срцу ће ти бити тако лепо и лако од молитве да ћеш се зачудити и више нећеш жалити шео водиш овај спасоносни живот.
      Затим сам му растумачио, што сам боље умео, како да започне и као да упражњава непрестано Исусову молитву. Прочитао сам му и шта о томе говори Свето Писмо и Добротољубље. Било је видно да се он са тим саглашавао и да га је то успокојило. Пошто сам се растао од њега отишао сам у своју колибу.

Beskrajno nadobudna i duhovno plemenita beseda nema sta!!! Samo bih te zamolio da mi napomenes izvor ovoj neprikosnovenog zitija. Mozda se po necemu to da prepoznati ali ja na zalost nisam toga vican, tako da bih jako bio zahvalam kad bih se "podario" takvom informacijom.Unapred hvala

Nadjoh izvor-usput i ja sam ga imao u svojo arhivi prikupljenih materijala ove i srodne tematike ali se zbog pregrst toga nisam stigo da procitam-eto da ne bese ovog ne bih ni znao sta sve posedujem-jos jednom hvala ne nenamernoj i indirektnoj sugestiji

To je kniga sada se moze kupiti u skoro svakoj pravoslavnoj prodavnici.........ranije je bilo zaista tesko naci

moj primerak je iz 1979.g.Krnjevo. Sada je ova knjiga ponovo aktuelna. Procitajte je