Dar el Beida (Bela kuća), kako Marokanci nazivaju Kazablanku, ima dugu i burnu istoriju. Najstariji vladari na prostorima današnjeg grada bili su Berberi, Mavari, a jedno vreme tu su vladali i Feničani, a zatim Kartaginjani i Rimljani. Uspomena na to vreme je spomenik berberskom kralju Jubi Drugom, koji je bio vladar Maroka. U petom veku tu su vladali Vandali, a u šestom je do Kazablanke stigla i Vizantija, da bi u sedmom veku, izbijanjem na Atlantik, arapska plemena preuzela dominaciju nad tim prostorom.

Posle egipatskog megapolisa Kaira, Kazablanka je najveći grad u severnoj Africi. To je glavna marokanska luka s razvijenom hemijskom i drvnom industrijom i ogromnim brodogradilištem. Okolina je bogata vodom, a zaleđe grada je prostrano i plodno za gajenje ratarskih kultura. Kazablanku su osnovali Portugalci 1515. godine, ali pod imenom Kaza Branka, na mestu koje su pre njih moreplovci starog veka odredili za prirodno odmorište pred polazak ka novim teritorijama Crnog kontinenta.

U desetom veku tu je bio gradić Anfa, koji je osnovan oko utvrđenja Medina, koje je u stvari bilo centar budućeg grada Kazablanke. Današnji, španski naziv grad je dobio u 18. veku, kada je tadašnji vladar Maroka dozvolio trgovcima iz Malage i Almerije da komecijalizuju luku Dar el Beida. To se dogodilo pre samo stotinak godina, kada je grad, koji je tada bio uglavnom omeđen zidinama Medine, imao oko 20.000 stanovnika. Danas prestonica marokanske industrije i kapitala ima oko pet miliona stanovnika.

Od obala Atlantika grad se širi po blagim brežuljcima 100 kilometara udaljenog planinskog masiva Atlas. U gradskom jezgru zgrade su uglavnom u kolonijalnom stilu i ne previše visoke. Uticaji dugogodišnje francuske vladavine učinili su da grad gledan s mora arhitekturom veoma podseća na Marselj. Gradom dominira 200 metara visok minaret kvadratne osnove na Mošeji Hasana Drugog, koja je inače najreprezentativniji objekat kulture celog Magreba. S predivnim arabeskama u mermeru i kedrovini, mošeja zrači skladom, a oplemenjena je mozaicima u raskošno okićenim hamamima, mezaninu, sobi za ritualna očišćenja i u predvorju glavnog ulaza.

Mošeja je zaštitni znak Kazablanke, vidi se i kilometrima van grada. Nažalost, turistima je ulaz nedostupan, kako u Veliku mošeju iz 18. veka, tako i u grobnicu Sidi ben Smare ili u džamiju Si Alal Kairouni, jer u Maroku muslimanske bogomolje nisu dostupne "nevernicima". Međutim, ove bisere arhitekture treba videti, makar samo spolja. Takođe, ne može se ni u Kraljesku palatu, koja se nalazi na Bulevaru Viktora Igoa, kao ni u Mahama paše (Pašin dom), delo arhitekte Kazeta, koji je jedna od najlepših građevina ne samo u Kazablanci već i šire, pre svega zbog svoje spoljašnje dekoracije i ornamenata na fasadi zgrade. U zaleđu kraljevske palate, u spletu malih ulica, pažnju privlači Trg Mule Jusufa i njegova džamija, koja je takođe jedno od remek-dela ovdašnje arhitekture. Nažalost, i tu mogu da uđu samo muslimani.

U blizini počinje Nova Medina, deo grada s tipično marokanskom arhitekturom. Najživlje je na Trgu Muhameda Petog, koji je oivičen velikim poslovnim zgradama banaka i multinacionalnih kompanija. Saobraćaj je ovde veoma gust, jer se tu slivaju neke od glavnih gradskih saobraćajnica. Avenije i bulevari nazvani su po domaćim i stranim velikanima - Muhamedu Petom, Muhamedu Zarutouniju, Dantonu, Gandiju, Zoli itd.


Izvor: Krstarica

...

zamisljao sam kazablanku kao neko starije mesto iz filma "kazablanka" ali kada sam video ovu cetvrtu sliku

Na samo nekoliko koraka od gradske vreve, kroz veliku kamenu kapiju ulazi se u antičkim zidovima opasanu Staru Medinu, najstariji deo grada. Neupućenima se može desiti da pomisle da su ušli u neki bazar ili suk, međutim, to je stambeni deo grada u kojem se na spratovima živi, a u prizemlju trguje svim i svačim. Lagana šetnja i razgledanje su skoro nemogući, jer vas trgovci "spopadaju" sa svih strana.

Ono što Kazablanki nedostaje, barem u strogom centru grada, jeste zelenilo. Uglavnom su tu neke vrste eukaliptusa koje rastu u ogromnim uličnim saksijama. Trotoari su veoma visoki, a vozači brzi i bučni, posebno motociklisti. Tek kada Avenijom Hasana Drugog došetate do Trga Ujedinjenih nacija, nailazite na travnjake i pravo zelenilo. Tu se nalaze sve važnije državne ustanove i zelenila ima u izobilju. Posebno je lep Park Arapske lige, koji se nalazi u blizini; on je veoma pažljivo negovan, a okružen je lepim građevinama u kolonijalnom stilu. Zelenilu ovde pogoduje klima, jer je zimi u Kazablanki minimalna temperatura 6 stepeni Celzijusa, a leti ide najviše do 35 stepeni.

Moderni, evropski deo grada je s uobičajenim soliterima od čelika i stakla, ali Kazablanka je ipak arapski grad sa svim odlikama ove kulture. Poslovni ljudi u Kazablanki predah traže u mnogobrojnim, uvek punim, kafanicama mediteranskog tipa. Tamošnji ljudi, kao i u većini arapskih gradova, uživaju u ritualu ispijanja kafe. Ovaj ritual se jedino prekida pozivom mujezina, koji poziva na molitvu. Marokanski velegrad snabdeven je svetskom robom, koju možete potražiti u spletu trgovačkih ulica Mule Abdula, Žorža Klemansoa ili na Pariskom bulevaru. Tu je i pešačka zona s velikim brojem restorana, kafića i poslastičarnica.

Kuhinja Kazablanke podrazumeva pažljivo pripremljeno voće i povrće retkih i aromatičnih vrsta, delikatesnu ribu i ukusno meso. Svaka bolja kafana u Kazablanki, kao što je, na primer, "Si Jilmasa" u otmenom kvartu Burgonj, ponudiće vam hariru - supu od mesa, sočiva i piletine, uz koju dobijate beghrir, medne kolačiće sa saćem prelivene topljenim puterom i medom. Marokanski slatkiši prepuni su susama, badema i meda. Ipak, za najukusnije upoznavanje sa specijalitetima Kazablanke i okoline treba otići u restoran "El Mansuru", koji se nalazi u lučkom kvartu grada, gde se nude najukusnije spremljeni plodovi mora.

U večernjim satima ulice opuste. U Kazablanki se tada jasno uočavaju dve kulture i životne filozofije. Ona moderna marokanska, koja veče provodi po kafićima i diskotekama, koje su prepune, i ona klasična arapska, koju možete videti po kafanama i parkovima, gde se sreću samo muškarci, možda poneka porodica s decom, ali žena skoro da i nema. Ove dve kulture žive u paralelnim svetovima. Danju zajedno rade i mešaju se, ali sa sumrakom svako odlazi na svoju stranu. U kasnim večernjim satima ulice se smiruju, ali grad ne spava. Tada na ulice izlaze ulični čistači i lučki radnici. Kazablanka je moderan i bogat grad, ali život u njemu za većinu stanovnika nije ni lak ni bezbrižan. Kažu da svake nedelje prosečno oko 500 ljudi silazi s Atlasa ili dolazi iz pustinjskih krajeva u ovaj grad u potrazi za poslom u velikoj luci. Oni tu ne traže mistiku i avanturu iz "filmske" Kazablanke, već rade da bi preživeli u Dar el Beidi.


Izvor: Krstarica

...