srednji vjek :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

ВОЈСКА И НАОРУЖАЊЕ

Најистакнутије војне старешине средњевековне Србије називале су се војводе. Не може се поуздано утврдити коликим је бројем војника заповедао један војвода, али је за време краља Милутина, на пример, његов велики војвода Новак, збани Гребострек, имао под командом две хиљаде коњаника. Наравно, није сваки војвода носио титулу великог војводе, који је у војсци заступао владара.

Нижи војни заповедници били су десетници, педесетници, сатници и тисућници. десетник је под собом имао десет војника, педесетник педесет, сатник сто и тисућних хиљаду. Остављајући по страни занимљиво питање да ли се тисућник истовремено могао називати и војвода, наведена подела показује да је српска војска била организована по декадном систему, као и у другим европским државама тог доба.

Војни заповедници су понекад учествовали и у цивилним пословима. Тако је Немањин сатник Јура заступао свог владара у Котору 1186 године, а имотски сатник Војислав Радошевић хумског жупана Радослава.

Главни терет војне службе у Немањића доба носили су једноставно названи војници, а касније властеличићи. Војну службу дуговали су и сви припадници властелског сталежа, укључујући и најмоћније - велможе и бољаре. Најмногобројнија категорија зависног становништва, која се бавила земљорадњом, сточарством или занатима, није непосредно учествовала у војној служби, изузев једног слоја Влах војника. Заузврат, то становништво је испуњавало читав низ разних обавеза и према држави и према својим феудалним господарима, чиме је на посредан, али нимало лак начин омогућавало успешно одржавање војске.

Сви ратници - војници и велможе - били су обавезни да се о свопственом трошку опреме за рат и наоружају. То су им омогућавали приходи убирани са њихових поседа - властеоских баштина. Знатан део војника, међутим, није располагало особито великим материјалним средствима, па је војна служба за њих велики терет и трошак. Војници баштинци могли су издржати само неко време у ратним походима, па је отуда војна служба морала бити ограничена на известан рок.

Савременици истичу храброст и борбеност српске војске, али указују и на то да се она нерадо борила у туђим земљама. За војевање изван граница српски владари често су користили најамничке одреде, које срећемо и у Немањино доба. Покушавајући да свргну Немању са престола, његова браћа су унајмили шаролику војску у којој је било Грка, Турака и Фруга (Франака). Немања је, међутим, са домаћом војском тешко поразио најамнике на Косову, код села Пантина, јужно од Звечана.

Према страним изворима, српска држава је пред крај 12. века била у стању да мобилише двадесетак хиљада пешака и коњаника, што је за она доба била велика војска. По правилу, властела су били коњаници, исто као витезови у Западној Европи.

Наоружање је било за оно доба разноврсно, већ према томе о каквој се јединици радило. Помоћни одред који је Србиај била дужна да даје Византији средином 12. века био је пешадијска јединица наоружана копљима и дугим штитовима. За борбу на већем растојању од давнина су се користили лук са стрелама и праћка са каменим или металним пројектилима. Срби су употребљавали и отровне стреле. Смртоносан отров коришћен током целог средњег века, справљао се од лишћа и корења биљке налеоа (једић или једич).

Најубојитије оружије за борбу изблиза био је мач, симбол средњевековног витештва. Зависно од величине, мачем се борило једном или двема рукама. Познат је из 1326. године велики мач дворучњак који је припадао властелину Стефана Дечанског Браноју Бранивојевићу, господару Стона и Пељљшца. Такав мач беи је тежак и замарао је ратника, њиме је могао да рукује само изузетно снажан човек. корице мачева су понекад украшиване сребром или златом, бисерима и драгим или полудрагим камњем. Богато украшени скупоцени мачеви били су доступни само најимућнијој властели. Оштрице мачева имале су еволуцију: у почетку су служиле за сечу, а касније (средином 14. века) за бод и сечу. Поред мачева употребљавани су и ножеви, касније и бодежи.

За борбу изблиза и на растојању коришћено је и копље. Било их је различитих величина - краћа од једног метра служила су за бацање, док је пешадија имала посебна дуга копља, за пола метра виша од војника (дужа од два метра), док су коњичка била још дужа.

У борби против ратника у оклопу биле су ефикасне оковане бојне палице са металним перцима и жлебовима. У снажним рукама ударац бојном палицом разбијао је сваки шлем или оклоп, ломио руку у оклопу и отбарао место кроз које може да прође мач.

За одабрану су, поред штитова, ратници носили разне оклопе, који су штитили главу, врат, груди, руке, шаке и ноге. На глави се најчешће носио шлем. Шлемови су имали разноврсне облике, неки су чак подсећали на шешир, па су тако и називани. Делови оклопа израђивани су од плетива металних верижица, познатих у старом српском речнику као брније. Било је и оклопа од коже ојачаних металним верижицама или плочицама. Оклоп који штити цело тело је тежак, замарао је и ратника и коња. Зато су га навлачили непосредно пред битку, уз неопходну помоћ са стране.

Богата властела и владари волели су украшене оклопе. Оклоп византијског цара Манојла првог Комнина у којем се борио против Срба 1150. године био је сав у злату и штитио га од главе до пете. Поред оклопа за људсе постојали су и делови оклопа за заштиту бојних коња.

Зидине градских утврђења нападане су са разним бацачким справама, које су на знатно растојање избацивале тешку ђулад. За јуриш на зидине коришћени су покретни дрвени торњеви, са чијих се платформи вршио напад на круништа зидова, а за проваљивање врата на утврђењиам служили су тзв. овнови - греде са гвожђем оклопљеним врхом, којим се ударало у дрвене греде капије. У нападу на градове византијске византијска војска имала је неупоредиво веће искуство од српске, не само у 12. веку него кроз читав средњи век. Временом су и Срби очигледно савладали ту ратну вештину, јер се другачије не може објаснити како је Стефан Немања за кратко време освојио и порушио читав низ утврђених византијских градова.

У Немањино доба српска војска је имала извесна, мада недовољна, искуства и у поморском ратовању. Дубровник и Корчула, много вичнији томе, успешно су одбијали све њене нападе смора.

-Србија у доба Немањића, од кнежевине до царства 1168-1371, Др Милош Благојеви, Др Сретен Петковић. Др Сима Ћирковић

Немојте ми замерити ако сам при прекуцавању направио неке грешке. Smile