Karlo Veliki


Sadržaj
1 Mladost Pipinovog sina
2 Kralj Karlo Veliki
3 Karlo Veliki i ratovi sa Langobardima
4 Veliki ratovi Karla Velikog
5 Karlo Veliki kao Car Svetog Carstva
6 Carstvo Karla Velikog
7 Raspad Karlovog carstva
8 Literatura

Karlo I Veliki
2. april. 742 - 28. januar. 814   
   
Car Svetog Rimskog Carstva   
Period   768-814   
Nasledio je   Pipina III Malog   
Nasledio ga je   Ludvig Pobožni   
Otac   Pipin III Mali   
Majka   Bertrada fon Lun   

Stariji Pipinov sin Karlo, sa nadimkom „Veliki“ (lat.Caroli Magni/Carolus Magnus, fra. Charlemange, nem.Karl den Store) je rođen 2. aprila 742. godine u Inglelhajmu (današnja Nemačka). Karlova majka Bertrada fon Lun je bila Nemica, a otac Pipin Mali, Francuz, kralj Franačke države (715-768).

Prema svedočanstvu Karlovog biografa Ajnharda, Karlo je detinjstvo proveo na očevom dvoru u Ahenu, gradu kojeg će kasnije uzdići za svoju prestonicu. Tu je naučio da mačuje, da pliva (bio je odličan plivač), jaše i lovi. Zanimljivo da Pipin nije školovao svoga sina, niti ga je poslao u neki manastir gde su mogli da ga obrazuju sveštenici. Tako će Karlo do kraja života ostati nepismen (jedan od nepismenijih vladara), koji će toliko ulagati u obrazovanje da će na dvoru otvoriti Dvorku akademiju gde će raditi svi poznati evropski umovi. Kolika mu je bila strast da nauči da piše, pokazuje i to što je do svoje smrti pod krevet čuvao voštane tablice, da bi se noću skrivao od sveta i pokušao da nauči da piše. Zbog nepismenosti, svoje akte je potpisivao tako što je udarao žig svoga prstena kao otisak. Još kao dečak bio je odličan jahač i odličan rukovac lukom i strelom. Po rečima njegovog biografa Karlo je bio naročito snažan momak, telesno veoma jak, ali dosta nizak i zdepast. Karlo nije bio predviđen da nasledi očev tron, jer su Karolinzi tada delili svoje teritorije na Severnu i Južnu Franačku. Pipin je imao i mlađeg sina Karlomana, koji je takođe bio potencijalni naslednik prestola.

Kralj Karlo Veliki
 
Mač Karla Velikog koji se danas čuva u Ahenskoj katedrali u Nemačkoj
Posle smrti Pipina Malog (768), po naslednom pravu Karolinga, Karlo i Karloman su podelili teritoriju franačkog kraljevstva.

Tako je Karlo dobio teritoriju Austrazije, severnu Neustriju i veći deo Akvitanije. Mlađi Karloman je dobio jugoistočne delove kraljevine (južna Neustrija, Burgundija, Provansa, Alzas i Alemanija, Tiringija i Hesen).

Između Karla i Karlomana je dolazilo do nesloge, naročito zbog langobardskog stava. Još dok je Pipin bio živ, Karloman je naginjao langobardskoj struji, dok je Karlo bio veliki zagovornik papske struje, Kada je u granicama Karlove teritorije izbio lokalni sukob, Karloman je odbio da pomogne bratu, pa je Karlo sam ugušio ustanak. Teško stanje među braćom je nekako olakšavala njihova majka Bertrada, na čiji je predlog Karlo popustio. On je polako prihvatio langobardsku struju, oženivši ćerku poslednjeg langobardskog kralja Deziderija-Dezideratu. Situacija u franačkoj kraljevini se drastično menja posle smreti Karlomana (771), kada se većina njegovih vazala priključila Karlu, lišivši prestola Karlomanovu decu. Tako je Karlo postao jedini franački kralj (771)



Karlo Veliki i ratovi sa Langobardima
 
Izgled Langobardske gvozdene krune koju je Karlo 774. stavio na svoju glavu. Danas se kruna čuva u muzeju grada Pavije pored Milana
Trpeljiv odnos Karla i langobardskog kralja Deziderija je kratko trajao.

Posle uskraćivanja prava nasledstva Karlomanovoj deci, njihova majka je otišla na noge Dezideriju i molila ga je da vrati njenu decu na presto. Deziderije se obratio Karlu sa ovakvom molbom, ali je Karla samo još više uznemirio. Karlo okreće svoj kurs prema Langobardima, a kada mu se iz Rima obratio novoizabrani papa Hadrijan I za pomoć protiv Langobarda, Karlo je imao pokriće da započne ratovanje.

Franačka vojska je mesecima opsedala prestonicu Langobardske kraljevine Paviju (nedaleko od današnjeg Milana), ali bez uspeha. Kralj Deziderije se zatvorio u tvrđavu i pružao ogorčeni otpor. Karlo je po dolasku u Italiju iskoristio priliku da učvrsti svoj položaj u Rimu.Papa Hadrijan ga je primio sa velikim počastima i Karlo je tu svečano potvrdio sve darove koje je davao njegov otac Pipin Rimu. Papa je potvrdio Karlu titulu rimskog particija, koja je papu stavljala u zavistan položaj od franačkog kralja.

Karlo se ponovo vraća i završava rat sa Langobardima. Čak je i svoju ženu Dezideratu poveo i tražio da moli brata da se preda. Početkom jula 774. pala je langobardska prestonica, Deziderije je zbačen sa prestola i proteran u manastir, a Karlo je uzeo titulu kralja Fanaka i Langobarda.

Međutim, po povratku Karla u Franačku, izbio je bunt langobardskih vojvoda koje je predvodio Deziderijev sin Aldagiz. To je tražilo novu intervenciju Karla koji se vraća u Italiju, potukao sve langobardske vojvode, a zatim krenuo da sredi prilike u Bavarskoj, jer je bavarski vojvoda i vođa Tasilo iskoristio Karlovo ratovanje u Italiji pa je digao ustanak. Tasilo je pobeđen i zatvoren, a Karlo je ukinuo zvanje vojvode u Bavarskoj.

Uskoro je langobardska kraljevina dobila svog zasebnog kralja u ličnosti Karlovog sina Pipina, koji je vladao pod opštim rukovodstvom svog oca, dok je sama kraljevina dobila organizaciju po franačkom uzoru. Karlu se uskoro poklonilo i vojvodstvo Benevent, koje se držalo u neutralnosti u odnosu prema Langobardskoj kraljevini.

Veliki ratovi Karla Velikog
 
Lik Karla Velikog iz Ahenske katedrale
Posle pokoravanja Langobarda, kralja Karla su čekala nova iskušenja i ratovi.

Slično Bavarcima, i Saksonci su podigli revolt protiv Karla Velikog. Ajnhard piše da je predstojeći rat sa Saksoncima bio jedan od najdužih i najkrvavijih ratova Karla Velikog. Prve Karlove akcije počele su 772. godine. Franačka vojska je krenula na pleme Angarijaca i zauzela njihovo utvrđenje Eresburg. Na to su Saksi upali u Hesen 774. i opljačkali manastir kao i Deventersku crkvu u zemlji Friza. Žestina Karlovih operacija bila je tako snažna da su uskoro Saksi počeli preklinjati za mir. Karlo je primio pregovore, ali je tražio da se Saksi pokrste, tj. prime Hrišćanstvo. Do novih neprijateljstva došlo je 778. kada su Saksi izabrali aristokratu Vidukinda za novog vođu pobune. Vidukind je počeo da krši ugovor koji je ranije potpisan sa Karlom, počeo je da objavljuje zakonike i pravila. Karlo je ponovo intervenisao i kod Verdena je Saksima zadao odlučujući poraz (785.) Vidukind se predao i prešao na Karlovu stranu, pokrstio se, a Karlo mu je kumovao i dao bogate darove.

Osvanjem Saksonije im prisajedinjenja Bavarske dovelo je Franačku državu u dodir sa nekoliko drugih naroda duž Labe i istočno od nje, a koji nisu bili nimalo pristrasni franačkoj politici. Najviše problema su Karlu zadavala slovenska plemena Bodrića, a nešto zapadnije i Avara. Karlo je prvo pokorio Bodriće, opustošio njihovu zemlju i naterao ih da priznaju njegovu vlast. Sa Avarima rat nije bio nimalo lak. Avari su uzeli učešća u koaliciji protiv Franaka i neko vreme držali franački grad Frijaul. Ratne operacije su počele 795. gde je Karlo iskoristio međusobne svađe među pojedinim avarskim starešinama i lako ih porazio. Posle uništenja Avarske države u Panoniji, Karlo je ovu oblast uključio u granicama svoje države kao Panonsku marku (provinciju).

Karlo je neminovno morao doći i u sukob sa Arapskim kalifatom. Još je njegov deda Karlo Martel (Čekić) počeo pohode protiv Arapa koji su ugrožavali granice carstva. Lično je Karlo Veliki sa svojom vojskom krenuo 778. na Pirineje gde je pretrpeo veliki neuspeh u bici kod Saragose, gde je jedva izvukao živu glavu tako što mu se prvi ađutant žrtvovao i dao mu konja koji mu je oboren u borbi. Novu ofanzivu je preuzeo prefekt Bretonske marke (provincije) Roland, čija je vojska porazila Arape u Baskiji, ali je sam Roland pao na bojnom polju. Kasnije će o njemu biti ispevan poznati ep „O Rolanu“. Paralelno sa ovim operacijama, Karlo Veliki je osvojio i Istru (788). Poslednja etapa borbe protiv Arapa u Španiji bila je 796. godine kada je Karlo Veliki poveo odlučujuću ofanzivu i preuzeo vlast nad čitavim Iberijskim Poluostrvom do reke Ebra, proširujući još više granice svoje države i formirajući još jednu provinciju „Špansku marku“.. Što se tiče crkvene politike Karla Velikog, on je sazvao sinod u Frankfurtu (794.) i izjasnio se protiv kulta ikona (Libri Carolini).

Karlo Veliki kao Car Svetog Carstva


 
Mapa Karlovog Carstva
Na vrhuncu svoje moći, Karlo je već maštao o tome da prigrabi carsku krunu.

Uzdizanje franačke države od kraljevine do carevine bila je večita težnja i prethodnih vladara, ali niko nije imao moći kao Karlo. Pokorivši svoro polovinu Evrope, organizujući stabilnu državu, raspolažući ogromnim uticajem Svete stolice, Karlo se okrenuo pitanju carsta. Na ruku mu je išla i promena u Rimu. Posle smrti Hadrijana 795. novi papa je postao rimski sveštenik Lav III. Za njega se mislilo da vodi nesveštenički život, da ima žene oko sebe i da je odan prodavanju crkvenih dostojantva (simoniji). Karlo je prvi put stupio u kontakt sa papom u pismu od 796. u kome ga poziva da se drži kanonskih propisa, da živi pošteno i časno i da suzbija prodaju crkvenih dragocenosti. Takvim uputstvima Karlo je potvrdio svoje uverenje da ima pravo staranja i o verskoj i o svešteničkoj delatnosti papstva. Zapravo, Karlo je tako stvarao dobre odnose sa papom jer je u glavi imao samo jednu misao-kako da se domoge carske krune. Splet događaja mu je iašao na ruku. U Rimu nije prestajala da splašnjava opozicija protiv Lava III, čak je došlo i do fizičkog obračuna u aprilu 799. na ulicama Rima posle jedne liturgije. Papu su bacili na zemlju, šutirali nogama, pokušali da oslepe i da mu isčupaju jezik. U toj zaveri i napadu učestvovali su i visoki crkveni dostojnici i ugledni velikaši Papske države. Papu je spasio vojvoda od Spolenta i sakrio u svoj zamak pred razgoropađenom opozicijom.
 
Iluminacija krunisanja Karla Velikog u Rimu 800.
Maršal Papa se obraća pismom Karlu Velikom i moli ga za pomoć. Karlo istupa kao arbitar. Odlazi u Padebronu, gde poziva i papu da dođe i sa njim sklapa sporazum. Tu je predočio papi da će poslati dva franačka nadpiskupa u Rim da ispitaju njegov slučaj .

Ustvari, Karlo je tako spremao teren za odlazak u Rim. Utvrđeno je da je papa radio po propisima, da nije prodavao crkvena dobra, i da je vodio normalan život. Karlo je naredio da se svi zaverenici pohapse i odvedu u Franačku. Papa mu se zahvalio i pozvao ga u Rim. Karlo je stigao u Rim ujesen 800. godine, gde ga je papa svečano dočakao. novembra 800. sastala se u crkvi Sv. Petra opšta skupština franačkih i rimskih svetovnih crkvenih velikaša koja je pod Karlovim predsedavanjem donala odluku da se papa javnom i svečanom zakletvom opere od optužbi koje su iznošene o nedostojnosti njegovog ličnog života. To je zaista učinjeno pred skupštinom istoga sastava 23. decembra, kada se papa zakleo u Boga da nije činio zlodela koja su mu bila pripisivana. Istoga dana u Rim je došla jedna delegacija iz Jerusalima pa je Karlu u ime jerusalimskog partijarha predala zastavu i ključeve Svetog groba, Kalvarije i samoga grada Jerusalima, isto onako kao što pet godina ranije papa Lav predao Karlu zastavu i ključeve grada Rima.

Prema tome, ličnost Karla Velikog kao cara je već tada počela da stupa na scenu, jer su se svi prema njemu ophodili kao prema gospodaru i pokoravali mu se. Samo je trebao da se izvede poslednji čin krunisanja.

Na Božić, 25. decembra 800 godine Karlo je došao u crkvu Sv Petra da se pre početka misle moli pred oltarom Sv. Petra. Karlov biograf Ajnhard govori da ga je tada iznenada posetio papa, bez znanja Karla i krunisao. Ipak, to je sve činjeno u prethodnom dogovoru sa papom, jer je carska vlast Karla već postojala mnogo pre obreda krunisanja.

U trenutku kada je Karlo završio molitvu i već nameravao ustati, prišao mu je papa i stavio na glavu carsku krunu, a narod Rima je na ulicama uzvikivao i pozdravljao Cara Rimljana poklicima:

„Neka Bog blagoslovi i čuva Karla Avgusta, bogom krunisanog i mirotvornog cara Rimljana.“

Sam papa, kao što je to predviđeno običajima, pao je Karlu ničice, poklonio mu se, poljubio ga i time je čin krunisanja bio završen. Tako je Karlo krunisao svoj vrhunac moći. Tada je bio najmoćniji i najači vladar na zemaljskoj kugli. Papstvo je u liku cara Karla videlo spasonosnu ulogu i svog zaštitnika.

Carstvo Karla Velikog
 
Unutrašnji izgled Katedrale u Ahenu. Jedno vreme je ova katedrala bila i dvor Karla Velikog
U zenitu svoje slave, Karlo Veliki je želeo da nadmaši Aleksandara Makedonskog.

Karlo Veliki je posle krunisanja obratio pažnju i na Vizantiju. Međutim, on nije želeo slomiti Vizantiju oružanim putem, već diplomatijom. Koristio je mogućnost da se direktno umeša u vizantijsku politiku. Predlagao je svoju drugu udaju, ovoga puta sa vizantijskom princezom Irinom, i do tog čina bi stvarno i došlo da se nije umešala carigradska aristokratija i proterala Irenu na ostrvo Prinčeva. Tek na kratko vreme pred Karlovu smrt Vizantija mu je priznala titulu „vasilevsa“, ali samo kao cara Zapadnog Carstva, a ne Vizantije, dok će zvanični ugovor biti potpisan za vreme vladavine njegovog sina Ludviga Pobožnog. Karlo Veliki je mnogo pažnje poklanjao obrazovanju. Na to ga je navela činjenica da je i sam bio nepismen, a da su takođe i visoki funkcioneri na dvoru bili bez škola. To je vreme začetka karolinske renesanse. Karlo Veliki pronašao anglosaskog monaha Alkuina 781. u Parmi i ubedio da pređe u njegovu službu. Za usluge koje je od Alkuina očekivao Karlo mu je dao prihode triju nakrupnijih opatija. Tažeći da proširi svoja znanja i da ulije ljubav za intelektualni rad i članovima svoje porodice, Karlo je organizovao na dvoru takozvanu „Dvorsku akademiju“, u čiji su sastav pored cara i članova njegove porodice ušli i najobrazovaniji ljudi iz njegove okoline. Tu su pretresana pitanja o kretanju sunca i meseca, o raznim tumačenjimapojedinih latinskih reči, čitana su dela antičkih pisaca i crkvenih otaca, i čak su se sami članovi akademije vežbali u sastavljanju stihova.

Pored Alkuina u tom dvorskom krugu delovali su i Got Teodulf, episkop orleanski, koji je u svojim satiričnim stihovima ismeavao svorske pesnike, učeni Langobard Pavle Đakon, poznat po svojo „Istoriji Langobarda“, koga je Karlo doveo na dvor kao poznavaoca gramatike, latinskih pisaca i grčkog jezika. Jedan od učenika dvorske škole bio je i kasniji biograf Karla Velikog, Nemac Ajnhard. Naročito je za vreme carevanja Karla bila ustanovljena feudalna organizacija među vladarima i podanicima. Uvedeno je vazalitetstvo između seniora i službenika, uvedeno je carevo darivanje vazala (beneficij, leno), uvedeno je višestrukost vazalnih veza i vezivanje vazala za nekoliko različitih gospodara. Naročito je živo počelo da se razvija novo pismo „Carolina Minuscula”, koja je prekretnica u začecima lepog pisanja. Takođe se ovo pismo koristilo kao službeno pismo po skriptorijumima, kancelarijama, a zatim i u svakidašnjem životu.
 
Statua Karla Velikog u Frankfurtu
Karlo Veliki je veliku pažnju obraćao i na umetnost. Postavši Car 800. Karlo je težio da se izjednači sa vizantijskim carevima po veleletnim građevinama i luksuznom dvorskom životu.

U gardovima Ahen, Ingelhajm, Nimvegen, Vorms građene su dvorci i podizane crkve U toku seset godina sagrađen je jedan drveni most kod Majnca, ali je on uskoro izgoreo, a Karlova želja da se zameni kamenim ostala je neostvarena usle d nedostatka sredstava.Takođe mu nije pošlo za rukom da Rajnu i Dunav spoji kanalom. Većina građevina je podignuta od drveta. Sve su one vremenom propale, samo su se održale crkve od kamena. Takva je i Ahenska kapela, čija je izgradnja završena 805. godine. Karlo Veliki je pretvorio Ahen u carski grad. Sagrađen je u istom roku i carski dvorac, kasarne za smeštaj vojnika i veleletna crkva. Karlo Veliki je vršio velike uticaje i van granicama svoga carstva. Sklopio je savez potiv Vizantije sa Bagdadskim kalifom Harun-al Rašidom, posle čega je al-Rašid uputio Karlu jedno poslanstvo na dvoru u Ahenu. Kraljevi Škotske su ga takođe priznavali svojim gospodarem, a sebe njegovim podanicima. Karlo se umešao i u englesku politiku, pokušavajući da da podrži povratak na poresto kralja Nortumbrije Indulfa (808.) i pomažući Egbertu. Vođe sitnih irskih plemenskih država izražavaju Karlu svoju pokornost. U isto vreme on pokušava da proširi svoj uticaj i na istok Evrope, preduzimajući pohode protiv Čeha u Moravskoj i Srba u Dalmaciji. Poslednji Karlov pohod bio je usmeren protiv danaca koji su otpočeli svoje napade na obale Zapadne Evrope.

Karlo je još za života želeo regulisati pitanje naslednika posle svoje smrti. 806. godine objavio je tekst o podeli države između svoja tri sina. Ali kako su dvojica starijih umrli još pre njegove smrti, Karlo je 813.. najmlađeg sina Luja, koji će zbog velike pobožnosti kasnije biti nazvan „Pobožni“, u Ahenu srunisao za cara, a Pipinovog sina Bernarda imenovao je kraljem Italije..

Nakot toga, Karlo se povukao u svoj dvor u Ahenu gde je poslednjih meseca često pobolevao. Po svdočanstvu Ajnharda, Karlo je pao u postelju od jake groznice i svakim danom mu je bilo sve gore i gore. Poslednji ga je video na samoj samrti, i opisao kao teško bolesnog čoveka čije su se oči polako gasile. Umro je u istom dvoru gde je i sahranjen 28. januar.a 814.

Raspad Karlovog carstva

Posle smrti Karla Velikog oseća se nagli pad države Karolinga. Njegovi naslednici nisu bili u stanju da održe kontinuitet države koju je on obezbedio. Došlo je do jačanja okolnih feudalaca, koji su počeli da razaraju Franačku državu. Konačno, ugovorom u Verdenu 843., braća Lotar, Karlo Ćelavi i Ludvig Nemački su podelili jedinstvenu teritoriju Franačke carevine na tri dela: Nemačku, Italiju i Francusku. Tako je ponovo Sveta stolica ostala bvez svog vladara, a Karlovo carstvo prestalo da postoji.

Proći će više od stotinu godina kada će nemački car Oton I biti krunisan u Rimu za novog cara Svetog Rimskog Carstva.

Literatura
Miroslav Brandt, Srednjovekovno povijesnog razvitka, Zagreb, 1980.
Žak Peroa, Istorija Francuske, Beograd, 1961.
Ajnhard, Život Karla Velikog, 1990.
A.D Udaljcov, J.A.Kosminski i O.L.Vajnštajn, Istorija Srednjeg veka I, Beograd, 1959.
Sindi Peinter, Istorija Srednjeg veka (284-1500), Banja Luka, 1997.

Izvor: Wikipedia

Da li neko zna gde mogu da nadjem kartu Evrope i Azije iz 814. god. Karla Velikog?
Na karti se lepo vidi koliki deo zauzima Srbija, a Albanci su na toj karti negde na dalekom istoku...