Kapitulacija Srbije :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Kakve veze imaju takozvana Deklaracija o zločinima nad muslimanskim žiteljima Srebrenice i prodaja Telekoma? Imaju duboku vezu iako po svojoj prirodi i dogadjanju ne liče. I jedan i drugi dogadjaj je konačna potvrda da je aktuelna politička elita Srbije potpuno prepustila svoju državu strancima, prepustila je tudjinu. Srbija više ne odlučije o samoj sebi. To je, doduše, i ranije bila sumnja ali ova dva dogadjaja su “kap koja je prelila čašu” posle čega više nema nazad. Srbija je konačno kapitulirala.

Tu tužnu, na neki način i tragičnu, realnost ne mogu promeniti obmane političkih lidera u njihovim izjavama za javnost. Lideri Srbije se ponašaju kao kockar koji gubi. Problem je samo što sve to plaćaju milioni gradjana Srbije i svi ljudi koji pripadaju srpskom narodu bilo gde da su.

Moram da priznam da nikada nisam slutio da će sadašnja generacija političara u Srbiji otići tako daleko i da su do te mere slab ljudski materijal. O Srebrenici sam ranije pisao ali posle donošenja Deklaracije moram ponovo da se vratim tom tragičnom dogadjaju. Čija je to uopšte ideja i ko je pisao tekst Deklaracije koja se, prema izjavama zvaničnika, nije mogla menjati niti dopisivati? Predsednik Boris Tadić je govorio kako je to “izvorna ideja Srbije” i “želja gradjana”. Ali, kao i uvek, u “laži su kratke noge” pa je “izaslanik Evropskog parlamenta” Jelko Kacin otkrio istinu. Kacin je javno izjavio da “smo mi” pisali Deklaraciju i da je to “naša ideja”. Znači, ideja Evropske unije.

Srbija je pristankom na takv status prihvatila odgovornost za nešto što nema direktne veze sa njom, prihvatila je da bude odgovorna za nešto što su drugi uradili i tako prikrila stvarne organizatore tog masakra jula 1995. godine u Srebernici. Sada su ti organizatori “oslobodjeni” i Srbija je kriva i odgovorna. Tako nešto se do sada u Srbiji nije nikada dogodilo. To čak nije uspeo da nametne ni Medjunarodni sud pravde. Suština teksta Deklaracije je danim prikrivana tvrdnjama kako u njemu nema reči “genocid” i time je, navodno, zadovoljena želja Srbije. To je, na žalost, laž. Evropske birokrate su pronašle formulu da se Deklaracija poziva na raniju presudu Medjunarodnog suda pravde koji, iako o tome nije raspravljao, tvrdi da je u Srebrenici bio genocid. Drugim rečima, Srbija je prihvatila tu propagandnu formulu. Zatim, u Deklaraciji se kaže da se Srbija “izvinjava za zločine”. Ako se neko izvinjava za nešto znači da je i kriv za to. Izvinjenje je priznanje krivice. A Srbija nije odgovorna a niti kriva za ono što se desilo u Srebrenici. To je utvrdjeno ne samo u Medjunarodnom sudu nego i u Haškom tribunalu nego i u svim analizama Ujedinjenih nacija i posebno Parlamenta Holandije koji je vodio zasebnu istragu. Da li su zaista lideri Srbije svesni šat su uradili i koje su zlo nametnuli svojim gradjanima i generacijama koje još nisu ni rodjene? Neki opozicioni lideri kažu da je to “Tadićeva deklaracija”. Možda je tako ali odgovornost nije ništa manja i onih 127 poslanika koji su za nju glasal. To je i njihova deklaracija.

Politička elita pokušava da umiri javnost tvrdnjama kako je sve to uradjeno zbog evropskih integracija i želje da Srbija postane članica Evropske unije. Elita možda i veruje da je to tako ali realnost je potpuno drugačija. To neće pomoći Srbiji u njenoj ambiciji da postane članica Evropske unije. Članstvo se postiže na drugačiji način. Ispunjavanje tudjih želja i pristajanje na poniženja su znaci slabosti jedne države a ne njene snage a slabe države nisu željeni partneri. To besomučno i gotovo iracionalno ispunjavanje želja drugih, često i neprijatelja Srbije, neće dovesti do dobroga, vodi samo stvaranju još većih problema.
Posle Srebrenice na redu je ispunjavanje i drugih želja. Prva u nizu je verovatno “želja” da Srbija pomogne ulazak Hrvatske u Evropsku uniju. Hrvatska, naime, ima ozbiljan problem sa granicom sa Srbijom a zemlje sa graničnim problemima ne mogu postati članice EU. Sada će, kako stoje stvari, Srbija pomoći Hrvatskoj a ne sebi jer je njeno članstvo suviše daleko. Srbija sada na brzinu mora da prihvati da pomogne Hrvatskoj i na-vrat-na-nos postigne “sporazum” o granici. A to je izuzetno ozbiljan posao koji traži vreme a ne brzinu. U pitanju je oko 900.000 hektara teritorije.

U spremnost Srbije da ispuni želje drugih, čak i njenih neprijatelja, ne treba sumnjati a o tome svedoči i prodaja Telekoma. Da li postoji na svetu država koja prodaje “zlatnu koku”? Telekom je jedina kompanija u Srbiji koju “evropski reformisti” do sada nisu uspeli da unište i to je najprofitabilnije preduzeće u svojini države, znači gradjana Srbije. I sada, neko iz inostranstva je rekao da to u ime reformi mora da se proda jer toliki profit ne može da ostane u Srbiji, mora da se preda u ruke nekom drugom. I to na najgori način. Deo će ostati u državnom vlasništvu, i to manjinski deo, kako bi strani partner mogao nesmetano da izvlači svoju projektovanu zaradu a država je tu sa svojim delom da garantuje da će posao ići normalno. Naravno, i to se radi pod izgovorom evropskih integracija i saradnje sa Medjunarodnim monetarnim fondom. Moglo bi se desiti i da su neophodni krediti Srbiji vezani za to pa će ti strani krediti biti finansirani od profita Telekoma a vraćaće ih gradjani kojima je prethodno taj isti kreditor uzeo novac koji je njima pripadao. I zaista, to je suština evropskih integracija – pljačka država “nove demokratije” i preuzimanje svega što vredi u njima, što su njihovi gradjani decenijama stvarali.

Smešna su i žalosna objašnjenja koje za prodaju Telekoma nude lideri Srbije. Tako predsednik Tadić kaže da se Telekom mora prodati kako bi se razvijao internet a premijer Cvetković tvrdi da je to zbog toga što je “ekonomska nauka potvrdila da je privatno vlasništvo efikasnije od državnog”. Pa kada je tako zašto je onda Vlada Srbije privatnu kompaniju Mobtel prodala Telenoru, koji je u vlasništvu države Norveške. Ili, kako je moguće da je najjača evropska privreda u većinskom vlasništvu države. Nešto više od 62 odsto privrede Nemačke je u državnom vlasništvu, a u Francuskoj i Italiji oko 50 odsto. Ima još jedna zanimljivost. Svake godine, 12. marta, se lideri Srbije zaklinju u “lik u delo” tragičnog premijera Zorana Djindjića. A Djindjić je kao premijer otkupio deo ranije privatizovanog Telekoma od italijanskih partnera. Isplatio ih je jer je želeo da ogroman prihod Telekoma ostane u Srbiji i da Srbija ima od toga koristi a ne neko drugi. Doduše, 20 odsto vlasništva Telekoma, koliko pripada grčkom partneru, Djindjić nije otkupio verovatno zbog toga što je stvarni vlasnik grčkog partnera nemački Dojče telekom a on nije želeo da “ljuti” Nemačku.

I to je kapitulacija Srbije. Sve se to dešava uoči Uskršnjih praznika. Uskrs je najradosniji hrišćanski praznik, posebno u istočnom hrišćanstvu, i politička elita Srbije je svojim gradjanima pripremila takav Uskršnji poklon. U tradiciji Uskrsa je da u tim danima ljudi treba da učine neko dobro delo, da pomognu drugima. Politička elita Srbije je u tom smislu svojim gradjanima poklonila kapitulaciju. To je, znam, teška reč ali verujte mi dugo sam razmišljao o ovom tekstu i u onome šta ja vidim (i šta znam) nisam mogao da pobegnem od takvog uverenja.

Izvor: SrbijaNet