Колико су различита сазнања о животињама и њиховом понашању применљива и на људе и њихово понашање? Можемо ли проучавајући сексуални и љубавни живот животиња нешто сазнати и о нашем животу? Управљају ли нашим понашањима неке силе еволуције којих нисмо свесни?

Узмимо за пример привлачност. У животињском свету често је женка та која је, за разлику од мужјака, мала и неугледна. Можемо само претпоставити да мужјак својом величином, својим шареним перјем и другим шареним украсима показује женки своју генетску супериорност. У свом еволуцијом програмираном инстинкту да роди потомство које ће бити што способније да преживи, женка ће изабрати најснажнијег мужјака. Дакле, мужјак је активан удварач, а женка је та која на крају одлучује са којим мужјаком ће се спарити. Ако су заинтересована два или више мужјака, тада ће борба показати ко је од њих заиста најспособнији.

Сличне обрасце понашања можемо наћи и међу људима. Али можемо наћи и сасвим супротне обрасце. Када је у питању, на пример, улепшавање у смислу привлачења супротног пола, у томе у људској врсти несумњиво доминирају жене. Жене су те које у великој мери користе различита средства како би постале привлачне. Дакле, сасвим супротно од животињског понашања.

Све је више доказа да се ни биолошки принцип да су током удварања мужјаци ти који су активни, а да су женке пасивне, не може применити на људе. У узалудном чекању да им мушкарци приступе, жене све више преузимају иницијативу и прилазе мушкарцима.

Када више жена неког згодног и успешног мушкарца доживи као добру прилику или плен, тада међу њима настаје јака међусобна борба око тога којој ће припасти. Дакле, сасвим супротно од животиња где су управо мужјаци ти који се боре око женке.

Како је у интересу еволуције да дође до што веће размене гена, онда се промискуитет – ситуација када једна особа полно општи са великим бројем партнера – може схватити као пожељно понашање. Еволутивно гледано, љубав се првенствено показује корисном у односу женки према младунцима. Када је младунчету потребно више времена да би постало самостално, чврста емоционална веза са мајком му помаже да преживи. И управо код оних животиња код којих је младунчету потребно дуго време да одрасте појављује се емоционално везивање мужјака и женке.

Ма колико сазнања о понашању животиња била занимљива или личила на људска, ипак никако не треба занемарити чињеницу да између животиња и човека не постоји континуитет већ квалитативна разлика. И зато верујем да до исправних закључака о људима можемо доћи само проучавајући људе.



Izvor: Politika