Rano je popodne u kanjonu Graca, na terasi konaka Tetrebovac. Stigli smo tog jutra, najpre do Valjeva, pa do manastira Ćelije, a odatle, nekoliko kilometara obalom reke, kroz šumu, do konaka.

Izvor. Bel Guest Magazine



PESMA VODE

„Postoji mesto gde je nekada davno započeta bajka... Ovde se nastavlja“ – zapisano je o kanjonu reke Gradac. I zaista, postoje mesta koja se božanskom kreacijom ili upornošću svojstvenoj prirodi – jednostavno dogode krajoliku. Kada se u njima nađete, čini vam se da ste otputovali negde daleko, iza sedam gora, mora, planina... A ona su sve vreme tu kraj nas, Gradac na samo stotinak kilometra od Beograda.

Rano je popodne u kanjonu Graca, na terasi konaka Tetrebovac. Stigli smo tog jutra, najpre do Valjeva, pa do manastira Ćelije, a odatle, nekoliko kilometara obalom reke, kroz šumu, do konaka. Pola sata hoda kroz intenzivno senovito zeleno, kraj uzburkanog vijugavog i šaputavo plavog – potpuno je u nama preseklo pupčanu vrpcu očekivanih blagodeti civilizacije. To u šta ulazimo darovi su prirode, pomalo divlje, skoro netaknute. U takvom okruženju prizor koji nam se ukazao pred očima ipak spada u one neočekivane. Jer kada izađete iz šume i kada se sasvim malo odvojite od reke, ugledaćete bajkovit konak koji se odmara na njenim obalama, naslonjen na rečni kamen i ugraviran u idilični pejzaž što potcrtava Gradac, koji se, baš tu ispred, koleba oko malog rečnog ostrva, pa uz huk određuje prema cilju – Kolubari.

I dok slušamo pesmu vode, pogled nam privlači neobičan događaj na nebu. U steni koja se preko puta konaka okomito izdiže iznad reke, gradeći kanjon, gnezdi se par sivih sokolova. Krik mužjaka kojim doziva ženku, privukao je našu pažnju. Ženka izleće iz gnezda i u letu hvata drozda što ga je soko doneo svojoj porodici. Sve se dešava u nekoliko trenutaka, u jednom kadru nesnimljenog filma o prirodi, kojoj je borba za opstanak – svojstvo. A onda se ponovo nad nama razvlači tišina – protkana melodijom vode.

HARMONIJA REKE

Opuštajući šum odnosi sav talog urbanog života. Ostaje samo harmonija reke koja putuje prirodom, poštujući sve njene zakonitosti. Sklad je naredna sveopisujuća reč.

Svojim kanjonom Gradac putuje svega 11 kilometra. On nema velike pritoke, već vodene aorte i kapilare, koji, gradeći mrežu izvora – reci dodaju snagu.



Klisura Graca je zbog izuzetne lepote i specifične flore i faune proglašena za predeo izuzetnih odlika. Na Evropskom kongresu ekologa u Peruđi, Gracu je dodeljen „Zeleni list“, čime je ta reka svrstana u najčistije u Evropi. Prosečna temperatura vode je oko 13 stepeni. Reku napajaju mnogobrojni izvori pitke vode: Zelenac, Selen, Prskavac, Studenac, Popovo vrelo... Klisura je obrasla listopadnom šumom. Više od 800 vrsta biljaka, oko 100 vrsta ptica, srne, divlje svinje, lisice, jazavci, divlje mačke, kune, lasice, zečevi, veverice.., određuju njen živi svet.

Kao posebna atrakcija izdvajaju se vidre, kojih tu ima u izobilju, i koje svojim prisustvom daju poseban sertifikat čistoći vode.

Poslednjih nekoliko godina Gradac postaje veoma važno mesto na mapi sportskog ribolova. Sve je veći broj zaljubljenika u gradačke brzake, a naročito mušičarenje. Gradac se ponosi autohtonom potočnom pastrmkom, plemenitom ribljom vrstom.

Naš domaćin u konaku Tetrebovac Saša Bencun pravi je sagovornik o mušičarenju. Dugogodišnja posvećenost posebnom umeću izrade „mušica“ donela mu je najveća priznanja na domaćim, evropskim i svetskim takmičenjima. Tradicija mušičarenja u kanjonu Graca postoji više od jednog veka. Još su čobani, čuvajući stoku na obalama reke, primetili da riba iskače iz vode i lovi mušice na površini. Bilo je potrebno jedino napraviti verne kopije insekata i, naravno, nadmudriti pastrmku. Prvi štapovi pravljeni su od leske, konjski rep se koristio kao struna, a trnje i igle su pretvarani u udice. Na udice je dodavana mušica čije je telo bilo od kudelje, a krila od pera divljeg goluba. Kako su se u to vreme pastiri sklanjali od kiše u obližnje pećine i tu pravili svoje mušice, one su zapamćene sa imenom „pećinare“.

UMETNOST NADMUDRIVANJA

Danas se mušice izrađuju od drugačijih, savremenijih materijala. Novo vreme donelo je i drugačija pravila igre, a pecanje pastrmke za obrok preraslo je u humani sport, u kome je od prvobitne zamisli, ostala samo umetnost nadmudrivanja. Upecana riba se sada vraća reci, i to se sa udice skida pod površinom vode da razlika u temperaturi ne bi naškodila toj retkoj vrsti.

Gradac je vodeća reka u Srbiji kada je u pitanju mušičarski sport, a u konaku Tetrebovac organizuje se i škola mušičarenja, koja neguje taj iskonski spoj čoveka i prirode u elegantnom i atraktivnom sportu. Pored potočne pastrmke, reku nastanjuju i lipljan, rečni rak, pes, pliska, gaovica, a u srednjem toku krkuša, potočna mrena i klen.

A kada poželite da predahnete od nadmudrivanja sa prirodom, ostaje vam da jednostavno – samo uživate u njoj. Obližnji konjički klub Degurić, koji je ime dobio po jednoj od sedamdesetak gradačkih pećina, nudi blagodeti posebne vrste razgledanja kanjona.

JEDAN DAN ŽIVOTA

Smiraj dana. Nad površinom vode trepere raznorazne mušice mameći pastrmku. Riba se praćaka, izvija i hvata u letu svoj plen. Larve mušica žive oko dve godine na rečnom dnu, a onda se iz njih izleže insekt koji živi samo jedan dan. Te rečne mušice poznate su i kao vodeni cvetovi. U kanjonu Graca ima ih nekoliko vrsta. Jedno im je zajedničko: verovatno je ovo jedno od retkih mesta na planeti Zemlji gde i jedan dan života – ima svoj potpuni smisao.

Izvor: B92